Slobodan Durmanović

Početak Lajčakove uprave u BiH

U Bosni i Hercegovini su su izmenjali svakojaki diplomati na funkciji visokog predstavnika donoseći svakakve odluke, ali nijedan se nije usuđivao da odmah na početku svoje vladavine nameće zakone i smenjuje javne službenike. Miroslav Lajčak je prekinuo ovu "tradiciju" što možda i nije tako loše. Tako već sada svi mogu da znaju da će imati posla sa jednim robusnim diplomatom koji je, uprkos tome što pokušava da se predstavi kao arbitar koji želi da balansira između političkih Srba, Bošnjaka i Hrvata, spreman da donosi brze odluke po sopstvenom nahođenju ili, pak, po "sugestijama" diplomata iz Brisela ili Vašingtona.

Klizeći start

Devetog dana svoje uprave Lajčak je doneo odluke kojima je proglasio nekoliko izmena zakona koje je nazvao "merama za spovođenje pravde", uključujući i smenu jednog od pomoćnika direktora policije Republike Srpske, označavajući ga osumnjičenim za pomoć mreži podrške haškim beguncima. Ova smena donesena je na isti način na koji su Lajčakovi prethodnici donosili slične odluke: na osnovu nejasnih sumnji i bez valjanog pravnog obrazloženja na osnovu kojeg bi, recimo, "sumnjivac" bio sudski gonjen ili bar mogao da se požali na odluku visokog predstavnika.

Ironija je da je policijski funkcioner Dragomir Andan smenjen zbog sumnje da pruža pomoć mreži podrške haškim neguncima, iako je bio među onim zvaničnicima RS koji su, zajedno sa bezbednosnim službama Srbije, živo učestvovali u procesu "dobrovoljnih predaja" haških optuženika poreklom iz RS.

Nije ovo jedina odluka novog međunarodnog upravnika BiH. Lajčak je još naložio MUP-u RS da oduzme lična dokumenta od 93 osobe sa spiska od 810 lica koja su učestvovala u srpskom vojnom pohodu na Srebrenicu jula 1995. godine, a danas su zaposlena u javnim službama i institucijama u RS. Pritom su tridesetpetorica pripadnika MUP-a RS po Lajčakovom nalogu suspendovana s posla i plata im je upola smanjena.

Na prvi pogled, moglo bi se reći da ovo ne bi trebalo da bude ništa neobično da je reč o okorelim zločincima koji su učestvovali u masovnim egzekucijama srebreničkih Bošnjaka nakon zauzimanja tog gradića ili, pak, u prikrivanju tragova zločina. Ali, za sada se nijednoj jedinoj osobi koja je sankcionisana Lajčakovim merama ne pripisuju ni formalne optužbe za učešće u zločinima ili u prikrivanju zločina. Šta više, pokazuje se da među sankcionisanim osobama ima i onih koji sa zločinima u Srebrenici nemaju ama baš nikakve veze, dok je veći broj lica kažnjen zbog sumnje da su u zločinima učestvovali, a da baš i nije najjasnije na čemu je ta sumnja utemeljena.   

Da je ova lica osumnjičilo Tužilaštvo BiH za ratne zločine ne bi se tu imalo šta prigovoriti, sem onoga što sa svoje tačke gledišta prigovaraju branioci osumnjičenih. Ne bi se, dakle, imalo šta prigovoriti da je osumnjičenima ograničena sloboda kretanja sudskom odlukom o pritvoru, ni da su, recimo, suspendovani s posla ukoliko je protiv njih potvrđena optužnica. Sve to je, zapravo, moguće uraditi i prema važećim zakonima u BiH. Uostalom, da je Lajčak tražio od domaćih vlasti da ubrzaju usvajanje izmena zakona o krivičnom postupku i drugih koje je nametnuo, a da su ovi neprimereno otezali, možda bi se i u tom slučaju moglo naći razumevanja za nametanje odluka. No, sve je to preskočeno bez valjanog obrazloženja, a novi upravnik se u svojevrsnom klizećem startu stavio iznad zakonodavnih vlasti u zemlji, tobože podupirući efikasnost i nezavisnost rada pravosudnih i tužilačkih institucija !?

Tako je Lajčak učinio još dve loše stvari: prvo, uzurpirao je osnovna ljudska prava na rad i slobodno kretanje osobama koje su pogođene njegovim sankcijama, a za koje se ne zna ni da li su osumnjičene; drugo, učinio je medveđu uslugu Tužilaštvu BiH za ratne zločine, koje će sada, svaki put kada nije sposobno da istraži počinioce ratnih zločina, moći da zatraži suspenziju s posla ili oduzimanje ličnih dokumenata od osoba koje im se učine sumnjive.  

Da je Tužilaštvo BiH bilo sposobno da pronađe dovoljno dokaza za podizanje optužnica protiv suspendovanih osoba za zločine nad srebreničkim Bošnjacima - a ti zločini su i zvanično prvi prioritet u tom tužilaštvu - te osobe do sada su već mogle biti iza zatvorskih rešetaka kao osumnjičene/optužene/osuđene. Stvar je u nečemu drugom: niti tužilaštvo svoj posao radi u punom kapacitetu, niti zaista postoji toliko Srba koji su u bošnjačkoj javnosti javno prokazani, a koji bi se, je li, mogli osuditi za genocid ili za ostale zločine u Srebrenici ili, pak, za prikrivanje tih zločina.

Da ne bude zabune, dakako da na najširem spisku od ukupno 28 000 potencijalnih učesnika akcije zauzimanja Srebrenice ima onih koji su okrvavili ruke do lakata, ili su, pak, učestvovali u skrivanju tragova zločina, ali, nakon dugodišnje istrage i presuda Haškog tribunala, Tužilaštvu BiH ne bi trebalo da bude teško da dođe do takvih. A i tužiocima je jasno, naposletku, da u srpskoj vojno-policijskoj akciji pod kodnim nazivom "Krivaja '95" nije ni učestvovalo tridesetak hiljada ljudi koji su se formalno vodili na spiskovima jedinica koje su bile angažovane u toj akciji, već 3-4 puta manje. Zato se, u krajnjoj liniji, i javlja niz grotesknih situacija u kojima se u bošnjačkoj javnosti za genocid tereti maltene svako čije je ime bilo na spisku, pa i kafe kuvarice, automehaničari ili vojnici koji su bili na sasvim drugim mestima.

Izgleda da tu zamku nije uspeo da izbegne ni Miroslav Lajčak, mada je, kako tvrde bolje upućeni, u nju pre bio uvučen od strane svog zamenika Rafija Gregorijana, nego što je sam imao dovoljno informacija. Bolje reći, izgleda da tek pristigli Lajčak o prirodi tzv. srebreničkih spiskova zna manje od malo upućenijih poznavaoca prilika u BiH.

Nepoznanica je i da li su Lajčaku predstavnici vlasti RS skrenuli pažnju na moguće posledice njegovih prvih odluka. Poprilično iznenađeni, oni su se više bavili iznalaženjem razloga za razumevanje Lajčakovih "mera za sprovođenje pravde", negoli posledicama koje će proizvesti nepravdu ne samo suspendovanim osobama, nego i svim građanima RS.  S nekoliko izuzetaka koji su u Lajčakovim nalozima prepoznali povratak "ešdaunizma" u BiH, većina  srpskih predstavnika je najčešće upućivala pitanja  'ko će platiti eventualne propuste' , mada i sami znaju odgovore. Elem, kako dosadašnja praksa pokazuje, najviši sudovi u RS nedavno su počeli da donose odluke o nadoknadi materijalne štete osobama koje je Pedi Ešdaun smenio sa javnih funkcija, proglašavajući odgovornima vlasti RS koje su sprovodile odluke visokog predstavnika. Pa se, sledstveno tome, novčane nadoknade imaju isplatiti ne iz budžeta OHR-a, već iz budžeta Republike Srpske. Tako se, zapravo, već stvorila situacija u kojoj je OHR garant sprovođenja odluka, a Republika Srpska žirant koji ima da plati sve propuste čoveka-institucije čiji su (ne)voljni garant.

Izgleda, u stvari, da su se politički Srbi malo prepali klizećeg starta novog visokog predstavnika, valjda misleći da bi - kad je ovako nemilosrdno krenuo prema običnim službenicima - mogao da bude, ako se naljuti, još nemilosrdniji  prema izabranim zvaničnicima. A svi znaju da to ne bi bilo ništa novo, a i Miroslav Lajčak voli da pomene da su mu ovlaštenja za smenjivanje uvek pri ruci.

Na Lajčakovim iskušenjima

Može biti da je, kako se tamo-amo nagađa, Lajčak svoje "mere za sprovođenje pravde" doneo pod pritiskom bošnjačke javnosti, poprilično nezadovoljne što niko ozbiljan u Briselu i Vašigtonu nije podržao njihov "minimalan" zahtev da Srebrenica bude izdvojena iz sastava RS i proglašena za distrikt. Može biti da su Lajčakove mere trebale da budu "melem na ranu" političara u Sarajevu u sedmici u kojoj je generalni sekretar UN-a Ban Ki Mun poručio da neće odgovoriti  na pismo bošnjačkog i hrvatskog člana Predsedništva BiH Harisa Silajdžića i Željka Komšića koji su od njega zatražili da se izjasni o tome šta UN misli da učini nakon presude Međunarodnog suda pravde. Ban je odgovorio jedino to da nema nameru da odgovara na pismo na kojem nema potpisa i srpskog člana Predsedništva BiH.

Novi upravnik BiH je prilikom donošenja svojih "mera" nagovestio da  prve odluke ne donosi zbog bošnjačkih političkih zahteva, već u interesu porodica bošnjačkih žrtava u Srebrenici. Lajčak nije krio da za njega "Srebrenica predstavlja simbol stradanja u BiH", ali od takvih poruka Srbi i dalje zaziru, smatrajući ih jednostranim i  neuviđajnim spram srpskih žrtava tokom rata u BiH. Naposletku, način na koji je Lajčak doneo svoje prve odluke samo je doprineo povećanju praga očekivanja bošnjačkih političara od novog protektora, najpre u pogledu njihovih zahteva za secesiju Srebrenice.

Neće to biti ni jedino, ni najveće iskušenje s kojim će se sresti Miroslav Lajčak i političari u BiH u narednom periodu. Politički Bošnjaci su, dakako, svesni da neće dobiti sve što žele od Lajčaka, ali teško da će biti nezadovoljni ukoliko se novi visoki predstavnik odluči da snažno pritisne srpske političare u "reformama" policijskih snaga i ustava BiH. Dajući sebi u zadatak da BiH već na početku svog mandata privede ka potpisivanju Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju EU, Lajčak je obe ove "reforme" naveo kao svoje prioritete, iako, recimo, ustavne promene nisu uslov za potpisivanje Sporazuma.

No, kako je Lajčak, izgleda, ambiciozno zamislio da BiH za svog mandata "podari" status kandidata za članstvo u EU, možemo svašta očekivati. Tim pre što se niko iz Brisela nije do kraja izjasnio kakav bi Ustav BiH bio prihvatljiv da bi jednog lepog dana primili ovu čudnu zemlju pod svoje okrilje. Pre ili kasnije, iz Brisela će morati precizno da odgovore na to pitanje ukoliko misle da BiH ostane na okupu sa većinom građana koji tu zemlju doživljavaju kao koliko-toliko svoju. Tu, pre svih, mislimo na Srbe i Hrvate koji - i to je valjda svima jasno - teško da će ikada prihvatiti BiH bez svojih jasno omeđenih i nedodirljivih kolektivnih prava na delu teritorije koji nije ekskluzivno njihov, ali na kojem su u većini. Takvo shvatanje će, da se ne zavaravamo, Srbi i Hrvati smatrati - ako ne jedinim - ono najsigurnijim garantom svog opstanka u BiH koja će za nekoliko godina postati zemlja u kojoj će Bošnjaci činiti apsolutnu većinu stanovništva.

A onda će, da se ne zavaravamo, bošnjačke političke i verske vođe zatražiti još više ovlaštenja za centralni nivo vlasti, što će se moći ostvariti jedino daljim obesnaženjem vlasti na teritorijama na kojima su Srbi i Hrvati većina.

U međuvremenu, polako se razvija rasprava o ustavnom uređenju BiH, no događaju se mali obrti koji mogu imati uticaja na budući tok rasprave. Dok politički Bošnjaci poprilično ujednačeno zastupaju stav da bi BiH trebalo preurediti na pet-osam regiona čije etnički sastav ni izbliza ne odslikava današnju entitetsku/kantonalnu podelu, hrvatske partije su postigle početni dogovor o jedinstvenoj platformi u kojoj se nazire njihov jedinstven zahtev za teritorijalnom jedinicom u kojoj bi Hrvati bili većina, ali se vešto izbegava termin "treći entitet" formulacijama da može biti "najmanje tri teritorijalne jedinice" koje se "nužno ne moraju zvati entitetima".

S treće strane, u srpskom "političkom jedinstvu" - ako je ono zaista i postojalo - pojavljuju se izvesne pukotine. Dok vladajuća garnitura, predvođena Miloradom Dodikom, gura svoj predlog "federalizacije" BiH, opozicioni SDS zagovara "konfederalizaciju" BiH. Zajedničko i jednima i drugima jeste što sadašnji status Republike Srpske  smatraju neupitnim, ali se ni jedni ni drugi nisu previše trudili da svoje predloge elaboriraju u široj javnosti. Još manje su se, izgleda, trudili da međusobno približe svoja stajališta, ma koliko na prvi pogled izgledala bliska. Stiče se, zapravo, utisak da se svojim predlozima više služe u svrhe taktiziranja u međusobnoj političkoj borbi. U tom "taktiziranju" posebno su bili vešti kada je trebalo zaobići činjenicu da su sve tri ključne partije (SNSD, SDS i PDP) do pre godinu dana na ovaj ili onaj način učestvovale u prenosu nadležnosti RS na nivo BiH. Ukoliko se takav trend nastavi i kada se otvore pregovori o ustavnim promenama, ova vrsta srpsko-srpske "taktičnosti" suštinski neće koristiti ni jednima ni drugima. Zato bi u narednom periodu bilo politički pošteno, pre svega prema biračima, da se ključni akteri usaglase oko jedne platforme i da zajednički izmere svoju mudrost i političku hrabrost sa kojom nameravaju da je brane. Kako ni to nije garancija uspeha, ne bi bilo loše da budu međusobno solidarni kada od septembra budu izloženi snažnim pritiscima, ne samo od strane Miroslava Lajčaka.

"Ako nema dogovora unutar zemlje, svako ima svoje viđenje i svako u međunarodnoj zajednici ima nekoga ko mu je bliži da mu se posebno obrati. Pozivam domaće političare na kompromise, koji hoće biti bolni, ali bolje i to nego da vam odlučuje neko spolja", poručio je Lajčak najavljujući svoju "akciju" u "reformisanju" policijskih snaga u BiH za septembar mesec.