Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Sudbina dejtonske BiH i Republika Srpska

   

 

Slobodan Durmanović

BiH PRED LAJČAKOVIM MANDATOM

Iako je proteklih meseci bilo puno prilika da na bosanskohercegovačkoj političkoj sceni štošta vidimo i čujemo kao retko gde u Evropi, a bogami i u svetu, u junu se pokazalo da je političkim iznenađenjima teško nazreti kraj. Tim pre pošto je reč o iznenađenjima koja svesno izazivaju sami akteri, pa ih domaće stanovništvo – u dobroj meri sviklo na te priredbe – doživljava kao puku svakodnevicu. Zna se šta će gromkim glasom poručiti iz Sarajeva i šta će im na sličan način odgovoriti iz Banjaluke; zna se i zašto je mostarska šutnja snažnija od tamošnjih tihih glasova, a poznato je, je li, i šta su sve spremni da oćute strani činovnici. No, uvek se pojave neke nijanse, a u njima se krije vrag.

Operacija “pacifikacije” Harisa Silajdžića

Nakon četiri meseca Upravni odbor Saveta za sprovođenje mira u BiH (UO PIC) redovno se sastao – ovog puta u Sarajevu – i doneo nova uputstva bosanskohercegovačkim stranama u političkom konfliktu. Među članovima ovog tela – političkim direktorima u ministarstvima spoljnih poslova od SAD i vodećih zemalja EU do Rusije i Japana – ovog puta nije bilo one nijanse koja se pojavila pre četiri meseca u Briselu. Tada je, vredi podsetiti, ruski predstavnik zahtevao da se u fusnoti kominikea obavezno navede da je insistirao na preispitivanju mandata Kancelarije visokog predstavnika u BiH (OHR). Sada pak nijedne fusnote nije bilo, valjda zato što je tada odlučeno da OHR do daljnjeg ostaje upravnik BiH, ali biće da je zbog toga što se u međuvremenu ama baš ništa na političkom potezu Banjaluka–Sarajevo nabolje nije promenilo, ako već nije nagore. Elem, UO PIC je konstatovao da je u zemlji “došlo do ozbiljnog pogoršanja političke atmosfere”, a odgovornost je locirana na “one političke lidere koji su blokirali napredak i ugrozili političku situaciju svojom agresivnom retorikom”. “Međunarodna zajednica je jedinstvena – ona neće tolerisati bilo kakve pokušaje ugrožavanja Dejtonskog mirovnog sporazuma i neće imati pasivan stav prema provokativnim izjavama i radnjama”, istaknuto je u ovom kominikeu.

Da ne bude da su u istu ravan stavljene “provokativne izjave i radnje” – što je već samo po sebi sasvim suludo – u kominikeu se našao i stav koji zapravo predstavlja direktan odgovor na zahteve političkih Bošnjaka za poseban ustavno-pravni status Srebrenice. “Status Srebrenice i status svake druge organizacione jedinice u BiH može se promeniti samo u skladu sa odgovarajućim ustavima i zakonima. Upravni odbor naglašava da neće prihvatiti promene niti pozive na donošenje promena koje bi bile u suprotnosti s tim zakonima”, navedeno je u kominikeu.

Gotovo istovetan stav stoji i u pretposlednjem, briselskom kominikeu UO PIC, ali on nimalo nije uticao na ponašanje bošnjačkih političara. Naprotiv. Samo dan pred sarajevski sastanak UO PIC bošnjački i hrvatski član Predsedništva BiH, Haris Silajdžić i Željko Komšić, napisali su kao “zabrinuti građani” pismo generalnom sekretaru UN Ban Kimunu u kojem od njega traže da se očituje o presudi Međunarodnog suda pravde protiv Srbije kako bi se “anulirali rezultati genocida u BiH”. Dva “zabrinuta građanina” su pak pod svoja imena dopisali svoje zvanične visoke funkcije, što je izazvalo uznemirenje i inače prilično mirnog srpskog člana, predsedavajućeg Predsedništva BiH Nebojše Radmanovića. I on i njegov partijski lider Milorad Dodik, a bogami i većina političkih Srba u Banjaluci, nazvali su Silajdžićev i Komšićev potez “najsnažnijim udarom na Ustav BiH”. Radmanović je čak istakao da je taj zahtev “uperen protiv srpskog naroda”. Politički Srbi su tražili reakciju OHR-a, ali se odlazeći visoki predstavnik na Silajdžićevo i Komšićevo pismo osvrnuo kao na običnu predstavku “zabrinutih građana”. “Jasno je da to nije zvaničan dokument bilo koje državne institucije. Ukoliko neko pokuša da ovo pismo predstavi kao zvanični dokument, onda će snositi posledice”, bilo je sve što je odgovorio Švarc-Šiling. Ove dve rečenice tako su nemušto izgovorene da bismo, ako želimo da budemo cinični, mogli slobodno da tumačimo da je Švarc-Šiling, zapravo, uputio upozorenje Banjaluci a ne potpisnicima pisma. Jer, ovi su insistirali da je to samo pisanije dvojice “običnih zabrinutih građana”, dok su u Banjaluci bezuspešno ponavljali da su ti građani najviši funkcioneri BiH.

Izgleda da je Švarc-Šilingova “zapažanja” shvatio kao ohrabrenje i sâm Silajdžić, pa je dan kasnije, u svom obraćanju članovima UO PIC, ponudio još silovitiju retoriku, sada u funkciji člana Predsedništva BiH. “Dok Srebrenica ostaje ožiljak u našoj kolektivnoj istoriji, težina tog iskustva će se samo povećati ukoliko rezultati genocida i dalje budu prisutni, a mir i stabilnost u BiH biće trajno ugroženi (…) Situacija koja je stvorena u BiH, a dodatno se učvrstila delimičnim i selektivnim sprovođenjem Dejtonskog sporazuma, direktna je posledica genocida, zločina protiv čovečnosti i ratnih zločina. Stoga Miloševićev projekat i dalje traje (…) Ako od nas tražite da prihvatimo rezultate Miloševićevog projekta, to je nešto što zasigurno nećemo učiniti”, poručio je Silajdžić.

Šta nam govori ova dvodnevna komunikacija u trouglu visoki predstavnik–UO PIC–Silajdžić? Prvo, upućuje da je reč o političaru koji oštro reaguje na svaku vrstu kritike: što je kritika više uperena prema njemu, to je njegov odgovor žešći, a beskompromisniji i “osvežen” starim stereotipima. Ako je – kao što misli Silajdžić i najveći deo bošnjačke politi č ke i intelektualne elite – današnja RS u osnovi “Miloševićev projekat”, onda se treba razoriti ne birajući sredstva. I drugo: ma koliko Srbima Silajdžićevo uvođenje ovih starih stereotipa u novu igru danas izgleda besmisleno, stranci te kvalifikacije – ako ih zvanično ne podržavaju – ni ne odbacuju odlučno. Čak ni kada Silajdžić, kao onomad u Vašingtonu, “upozori” strance da bi se bosanski muslimani mogli okrenuti terorizmu ukoliko ne naiđu na razumevanje u svetskim centrima moći!? Izgleda da i za ovu vrstu “argumenata” postoji stepen prećutnog razumevanja čim Silajdžića niko ne upozorava jasno i glasno da može biti odgovoran za izazivanje nasilja, na šta se, s druge strane, redovno upozore politički Srbi kad neodmereno “prasnu” neku izjavu.

Moguće je da međunarodni činovnici shvataju Silajdžićeve “igrarije” kao taktičke poteze, ali na njih nemaju nikakav smislen, konkretan odgovor. Zbog toga se teško možemo oteti utisku da strani “stručnjaci za Balkan” latentno strahuju od još veće političke radikalizacije među Bošnjacima ukoliko pokušaju da naglo pacifikuju Silajdžića. Stranci ne kriju svoje pokušaje da bošnjačkog političkog vođu nekako primire tako što će ga uvesti u sistem pregovora o promenama Ustava BiH koji se ponovo otvaraju. Ali to je teško shvatljivo i Silajdžićevim političkim protivnicima među Bošnjacima, a o srpskim političarima da i ne govorimo. U prilog tome govore obnovljeni pregovori srpskih, hrvatskih i bošnjačkih političkih vođa kod Švarc-Šilinga polovinom juna. Taj “okrugli sto” nije bio kompletan ni na samom početku jer su učešće otkazali Sulejman Tihić iz SDA i Dragan Čović iz HDZ-a BiH, tražeći da se već na tom sastanku daju jasni odgovori na pitanje: da li ste za ili protiv “aprilskog paketa” ustavnih promena? Kako takvo pitanje Švarc-Šiling nije želeo da postavi, posle sat vremena “okrugli sto” je napustio i vođa SDP BiH Zlatko Lagumdžija, a na sastanku su ostali trojica vodećih srpskih političara (Milorad Dodik, Mladen Bosić iz SDS-a i Mladen Ivanić iz PDP-a), plus dvojica koji su srušili “aprilski paket”, Haris Silajdžić i Božo Ljubić iz HDZ 1990!? A Švarc-Šiling je ponudio papir kojim bi se, nakon “sugestija i predloga”, svi saglasili da pregovori o ustavnim promenama krenu od početka putem parlamentarne komisije na nivou BiH. Ne treba, dakle, imati suviše političke mudrosti da bi se zaključilo da je pomenuti “okrugli sto” imao za cilj da prvenstveno Silajdžića uvede u pregovore o ustavu, a da su politički Srbi ispali neka vrsta kolateralne štete. Teško je poverovati da ne bi bili prokazani – ne samo od Silajdžića već i od stranaca – da su odbili da dođu na sastanak ili da su napustili nekompletni skup, pa je njihov ostanak u toj meri razumljiv.

Obnova pregovora o ustavnim promenama

Velikih nevolja će biti ako srpski autonomistički interesi postanu kolateralna šteta kada se pregovori načisto obnove, jer ne treba gajiti iluzije da će u tim pregovorima Silajdžić i njegovi sličnomišljenici odstupiti sa sadašnje pozicije. Jedino što se možda može dobiti od operacije “pacifikovanja” Silajdžića jeste kupovina vremena u kojem će bošnjački birači izgubiti poverenje u svog vođu i preći “umerenima”, Tihiću i Lagumdžiji.

Najviše se, izgleda, računa na punu kooperativnost Srba. Na to upućuje i stav da je UO PIC “sa zabrinutošću primio informaciju o nedavnim tvrdnjama da neke reforme mogu biti poništene putem vraćanja nadležnosti sa državnog nivoa entitetima”, što zapravo predstavlja odgovor na nedavnu Dodikovu najavu da bi “mogao da zatraži vraćanje prenesenih nadležnosti RS”. Štaviše, UO PIC je doslovce istakao da će “ da bi se okončali reformski procesi, biti potrebno izvršiti neke dodatne transfere nadležnosti u skladu sa Ustavom BiH i relevantnim zakonima”, navodeći, u tom kontekstu, usvajanje državnih zakona o fiskalnom veću, o obligacijama i o objedinjavanju supervizije banaka.

Ovo nisu neočekivani zahtevi budući da se o njima već mesecima govori, ali u BiH je pravilo da je vrag uvek u detaljima. Oko detalja se vodi, ako ne najžešća, ono najduža i iscrpljujuća politička bitka, nekada i godinama, kao što je, primera radi, reč o državnom zakonu o visokom obrazovanju koji je usvojen u Parlamentu BiH u prvom čitanju nakon skoro četiri godine pregovaranja između Banjaluke, Sarajeva i Mostara. Na kraju, niko nije bio sasvim zadovoljan, ali kompromis je postignut, a entiteti su ipak sačuvali najveći deo autonomije u oblasti visokoškolskog obrazovanja u odnosu na državu.

Ovaj primer je dobra ilustracija za naredne pregovore o ustavnim promenama, kao i za pregovore o restrukturisanju policijskih snaga u BiH. Elem, imajući u vidu komplikovan sistem odlučivanja u BiH, nije ni mudro, a ni realno očekivati da će se u krupnijim stvarima od visokog obrazovanja brzo postići politički kompromis. Drugim rečima, “brzina na putu ka EU”, koja se očekuje u svim drugim zemljama u regionu, može biti fatalna za BiH ukoliko se previde bosanskohercegovačke specifičnosti, kojima ova zemlja obiluje u odnosu na sve druge.

Takođe, unutar same BiH biće potrebno konačno raščistiti sa svim političkim manipulacijama ustavnim promenama. Biće, naime, potrebno još mnogo vremena da bi politički Bošnjaci bili ubeđeni da presuda Međunarodnog suda pravde ne može izazvati posledice po postojeći ustav BiH. Tim pre što i najuticajniji bošnjački intelektualci već pokušavaju da iscrtaju konture “pravnog” stava kojim bi se poslužili političari. Mada nisu previše uverljive, konture se već naziru kroz reči dr Ćazima Sadikovića, predstavnika BiH u Venecijanskoj komisiji. Presuda se, po njegovom tumačenju, “ne može zanemariti u razgovorima o ustavnim promenama” jer je “nezamislivo da ne može imati uticaja na ustavno uređenje BiH koje je u preispitivanju, dograđivanju, reformi. Presuda se posebno odnosi na unutrašnje uređenje jer su izričito naznačeni Vojska RS i MUP RS kao direktni počinioci genocida. A gde su vojska i policija uključene, tu mora biti i politička vlast”, smatra Sadiković. Napokon, zaključuje ovaj uticajni bošnjački pravnik, “presuda u kojoj je Srbija osuđena za nesprečavanje genocida (…) mora imati posledice na celi region.”

Kada se ovom tumačenju doda i Silajdžićev stav da mu je “dosta ovakve realnosti” u BiH, kao i njegovo tumačenje da je “Venecijanska komisija naložila preispitivanje entitetskog glasanja”, nije teško definisati polaznu tačku bošnjačke političke i intelektualne elite u predstojećoj obnovi pregovora o ustavnim promenama. Na primeru “reforme policije” Silajdžić je, uostalom, ponovo jasno omeđio granice “kompromisa” koji nudi. “Nismo pristali na ime ‘policija RS', ali smo ponudili ime ‘policija BiH u RS'“, poručio je Silajdžić nakon sednice UO PIC. Suvišno je podsećati da, kada je reč o nadležnosti lokalne policije, Silajdžić “nudi” još i manje.

U slamanju Silajdžićeve beskompromisne logike, koja zahteva radikalne promene Ustava BiH, neće mnogo pomoći ni hladnokrvnost novog visokog predstavnika u BiH Miroslav Lajčaka, koji je poručio da je “reforma ustava kompleksno pitanje” i podsetio na to da Venecijanska komisija ne daje naloge, već “preporuke koje su jedan element” ustavne reforme. “Dejtonski sporazum je na snazi, ustav ove zemlje postoji i to mora da se poštuje, a ako neko ima probleme s tim, onda ja imam svoje kompetencije”, poručio je Lajčak pred stupanje na dužnost, nakon što je upitan u kojim prilikama će koristiti tzv. bonska ovlašćenja, odnosno smenjivati političare.

Šta u datim okolnostima u BiH znači “poštovanje”, a šta “nepoštovanje” Dejtonskog sporazuma i Ustava BiH – dosadašnji visoki predstavnici tumačili su veoma rastegljivo i uglavnom koristeći se bezbolnim tumačenjima prilikom smenjivanja, uglavnom srpskih političara. S druge strane, konkretne jednostrane poteze svih vodećih bošnjačkih političara u pravcu izdvajanja Srebrenice iz ustavno-pravnog statusa RS – dakle, ne samo izjave o tome – stranci su tolerisali preko svake mere. To su dva ključna uzroka zaoštravanja političkih, a delom i međuljudskih odnosa između Srba i Bošnjaka. I to uprkos konkretnim potezima vlasti RS: proglašavanju Srebrenice za područje od posebnog ekonomsko-socijalnog značaja i obećanju da će pružiti pomoć za brže procesuiranje osumnjičenih za zločine nad Bošnjacima. Nemar stranaca, a posebno nezainteresovanost bošnjačkih političara da pokažu makar zrno razumevanja prema pokušajima vlasti RS da isprave ogromne ratne i poratne nepravde prema Bošnjacima, izrodili su se u sumnju većine Srba u dobre namere stranaca prema današnjoj Republici Srpskoj i – podozrenje prema bošnjačkim političarima.

Kristijan Švarc-Šiling je pokušavao da uspostavi politički dijalog bez pretnji štapom po leđima političara – što jeste nemerljiv pomak u odnosu na ponašanje njegovih prethodnika – ali tu vrstu “darovane” slobode Silajdžić je vešto iskoristio da nametne maksimalističke zahteve, koji su u jednom momentu izazvali i maksimalističke zahteve među Srbima. Politički Srbi su se, međutim, odmah povukli pred “upozorenjem” stranaca da će biti optuženi da krše Dejtonski sporazum, ali je Silajdžić ostao uporan pošto nije upozoren tako snažno kao Srbi. Ispostavilo se, dakle, da se svaki srpski poziv za referendum o samoopredeljenju kvalifikuje kao “antidejtonski” čin jer zadire u teritorijalni integritet BiH, a da, s druge strane, mnogobrojni pozivi i konkretni politički koraci ka unutrašnjem preoblikovanju entitetskih nadležnosti i granica ne predstavljaju “antidejtonsko” delovanje!? S takvim pristupom nijedan međunarodni činovnik neće moći da izmiri oprečne političke stavove, odnosno neće biti moguće u BiH izvesti veće promene ustava.

U međuvremenu, politički Hrvati počeli su, napokon, da traže međusobni jezik i političku platformu za zajednički nastup, a njihova najjača partija HDZ BiH izašla je konačno sa zvaničnim ustavnim konceptom: da se BiH preuredi na tri federalne jedinice, plus Sarajevo uređeno kao distrikt. Posle meseci međusobnog trvenja i režanja iz prikrajka, politički Srbi nekako su usaglasili zajedničku izjavu nakon što su se vratili sa onog “okruglog stola” kod Švarc-Šilinga. Milorad Dodik, Mladen Bosić i Mladen Ivanić prihvatili su da se o ustavnim promenama razgovara u parlamentarnoj komisiji na nivou BiH, s tim što su se obavezali da neće odustati od entitetskog glasanja i uređenja zemlje na osnovama postojećeg ustava BiH. Uz to su se obavezali i na poštovanje suvereniteta BiH. Možda su mogli biti malo izričitiji u odbrani pozicije RS, ali izgleda da su rešili da još jednom pokušaju da, za razliku od Silajdžića, daju svoj doprinos smirivanju strasti.

Miroslava Lajčaka, dakle, ne čeka srpski referendum u BiH, barem ne sličan onom referendumu u Crnoj Gori. Ali čeka ga ogromna većina Srba koji sve više strahuju od političkih poruka i ponašanja Harisa Silajdžića. Čak je i poslovično smireni Nebojša Radmanović poručio da se danas “strah širi iz Sarajeva, a ne iz Banjaluke”. Odagnati taj i mnoge druge strahove u BiH – a nije ih malo – najmanje je što Lajčak može da učini za početak.

 

 

 

 
 
Copyright by NSPM