Slobodan Durmanović

Učvršćivanje kolonijalnog poretka u BiH

Kako sada stvari stoje, a nikako ne stoje dobro - to je i jedino oko čega se svi u BiH slažu - do 1. decembra ćemo slušati jedne te iste političke izjave na sve četiri zainteresovane strane u BiH: Srbi gotovo očajnički traže kompromis o poslednjim Lajčakovim carskim merama, Lajčak nudi takav «kompromis» po kojem bi Srbi prihvatili njegovo «pravno tumačenje» a da ne promene ni zarez u tom tekstu, Bošnjaci otvoreno navijaju za Lajčaka, a Hrvati uveravaju da je «razumno» prihvatiti carske odluke. Posle 1. decembra rasplet ove situacije više neće moći da se odlaže, pa će Lajčak, kako je i najavio, nametnuti izmene poslovnika oba doma Parlamentarne skupštine BiH ukoliko ih poslanici sami ne usvoje. Šta više, izgleda da se tu nazire početak jednog novog perioda Lajčakove carske vladavine u BiH: perioda u kojem će, praktično, carskim dekretima biti suspendovano demokratsko odlučivanje na nivou BiH, a biti osnažen jedan virtuelni demokratski poredak, u kojem su suštinski uticaj i moć koncentrisani u nedodirljivoj Kancelariji visokog predstavnika (OHR). To, dakako, ne znači momentalno razvlašćivanje Republike Srpske, već «samo» početak procesa u kojem će njene nadležnosti biti prenošene na nivo BiH carskim ukazima kad god Miroslav Lajčak oceni - dakako u «konsultacijama» sa Briselom i Vašingtonom - da je to potrebno činiti zarad «evropske budućnosti» i BiH i RS.

Utiranje puta Lajčakovom carevanju

Elem, već je 31. oktobra Upravni odbor Saveta za implementaciju mira u BiH(PIC) na sednici u Sarajevu formalno utro put projektovanom Lajčakovom carevanju, podržavanjem njegovih poslednjih mera uz ocenu kako su one «u potpunosti u skladu sa njegovim mandatom i Ustavom BiH» (1). «Imajući u vidu nedostatak pomaka u realizaciji ključnih reformi, potrebno je staviti težište na završavanje implementacije Dejtonskog mirovnog sporazuma, uključujući i napore u borbi protiv evidentne nefunkcionalnosti državnih institucija», navodi se, pored ostalog, u Deklaraciji PIC. U istom dokumentu su reakcije iz RS na Lajčakove mere nazvane «preteranim da bi se stvorila politička kriza». Jedina novost je što je predstavnik Rusije u fusnoti tog dokumenta izdvojio mišljenje «u pogledu mera visokog predstavnika». «Ruska Federacija izražava najdublju zabrinutost zbog posledica koje ostavljaju mere visokog predstavnika kojima se menjaju postupci u odlučivanju u Savetu ministara i Parlamentarnoj skupštini BiH. Uzimajući u obzir da lideri u BiH nisu uspeli postići dogovor oko ovih mera, Ruska Federacija smatra da bi bilo produktivnije da su mere donesene u stabilnijem okruženju. Izuzetno je važno da se efikasnost institucija BiH ne unapređuje u atmosferi rastućih napetosti nego u stabilnijem kontekstu» - to je sve što stoji u «ruskoj fusnoti» (2).

I to je sve - pored kakve-takve političke podrške Srbije - s čim, za sada, srpski političari u Banjaluci mogu da polažu nadu u spas od novih Lajčakovih intervencija.

Ipak, srpski političari se trude da budu konstruktivni koliko god to mogu, očajnički iščekujući da Miroslav Lajčak pokaže bar malo carske samilosti.

Prethodno je Narodna skupština RS proglasila stanje «stalnog zasedanja», donoseći Deklaraciju u kojoj je Lajčaku detaljno ukazano na koji je način prekršio Ustav BiH, te upozoreno da bi usvajanje Lajčakovih odluka «dovelo do ugrožavanja ustavne pozicije RS, odnosno ozbiljnog narušavanja ravnoteže među konstitutivnim narodima koja je uspostavljena ustavnim mehanizmima BiH» (3). Lajčak se gotovo nije ni osvrnuo na ovu Deklaraciju, pošto je dan kasnije dobio podršku PIC.

Uprkos tome, Vlada RS je formirala tim pravnika koji se obilato trude da dobiju garanciju da ministri iz RS u Savetu ministara BiH neće biti preglasavani, tražeći od Lajčaka da u svoju odluku o izmeni Zakona o Savetu ministara BiH unese klauzulu po kojoj bi ministar iz jednog konstitutivnog naroda - koji može staviti veto na odluku svojih kolega - trebalo da bude obavezno i iz entiteta u kojem je partija koja ga je delegirala dobila većinu glasova. Tačnije: da taj ministar bude Srbin iz RS, odnosno Bošnjak i Hrvat iz Federacije BiH. Time su se, međutim, Srbi i sami upleli u kolo koje je Lajčak poveo pošto je samovoljno smanjio «cenzus» za etnički veto u Savetu ministara sa dva na jednog ministra. Niti je taj potez Lajčak razumno obrazložio, niti su se Srbi pretrgli tražeći od njega takvo objašnjenje, nego su i sami tražili rešenje kakvog do sada nije bilo. Zato sada Lajčak može da insistira na tome da Srbi traže nešto čega nije bilo, istovremeno izbegavajući da odgovori zašto ne vrati ono što je bilo. Tako su i Lajčak i Srbi sasvim u drugi plan potisnuli suštinu Lajčakove odluke koja se tiče funkcionisanja Saveta ministara, kojom je, da ironija bude veća, dovedena u pitanje i odluka visokog predstavnika Volfganga Petriča iz 2001. godine u kojoj stoji da je Zakon o Savetu ministara BiH u skladu sa Ustavom BiH. I to je još jedan razlog zbog čega Lajčakova odluka ima karakter presedana: njenim sprovođenjem se otvara mogućnost da Lajčak preispita i «dopuni» i neke druge odluke svojih prethodnika, tumačeći Ustav BiH jedino po sopstvenoj volji.

Taktički nevešto u tome mu se pridružio i predsedavajući Saveta ministara BiH Nikola Špirić - koji je u međuvremenu podneo ostavku - izražavajući bunt što je Lajčakovim merama prvi čovek ministarskog Saveta «razvlašten umesto da su mu data veća ovlašćenja među kojima i ovlašćenje da sam može smeniti trećinu ministara». A Lajčak je odgovorio da to «nije mogao da učini jer bi to predstavljalo brutalno kršenje Ustava BiH» (4). To je, istini za volju, i sasvim tačno i više nego cinično: taj čovek koji se brutalno stavio iznad Ustava BiH sada se prikazuje kao branilac tog istog dokumenta !? No, to je valjda logično čoveku koji je sebi uzeo za pravo da bude jedini ustavni tumač u BiH. Uostalom - da ne zaboravimo - put ka takvoj poziciji utro mu je i njegov prethodnik Kristijan Švarc Šiling kada je, negde pred kraj svog mandata, jednostavno saopštio da Ustavni sud BiH «ne može da raspravlja o odlukama visokog predstavnika».

Sedmice i meseci raspleta

U takvom se ambijentu, dakle, odvija spor između srpskih političara, pravnika i celokupne srpske javnosti, s jedne strane, i Miroslava Lajčaka, s druge strane. O njegovoj odluci («Obavezujućoj instrukciji») da se promene poslovnici oba doma Parlamentarne skupštine BiH živo su tri dana - od 13. do 15. novembra - raspravljali i poslanici i kolegijumi oba doma, ali zahtev Srba da Lajčak pismeno garantuje da će sprovođenjem te «instrukcije» biti onemogućeno preglasavanje ukoliko srpski poslanici «iz opravdanih razloga» ne budu prisustvovali nekoj sednici - ni Bošnjaci ni Hrvati nisu podržali. A Lajčak je još ranije odgovorio da će sam «procenjivati» kada su razlozi opravdani, a kada ili ne.

S obzirom da je Lajčak, istovremeno, najavio da će svoju «instrukciju» nametnuti ako ne bude usvojena u oba doma Parlamenta BiH, izvesno je da će posle 1. decembra poslanici u oba doma raditi po toj «instrukciji». Sa ili bez Srba. Time će, dakle, i formalno otpočeti novi period carske vladavine Miroslava Lajčaka u BiH pod obrazloženjem da je nastavljena «veštačka politička kriza».

Tom formulacijom on, u suštini, pokušava da dokaže da je u BiH prirodno samo ono što on sam odluči ili za šta da blagoslov, a da je, u ovom slučaju, mišljenje i delovanje političkih Srba sasvim izveštačeno!? Zato Lajčaka ni ne brine kako će funkcionisati Savet ministara BiH nakon ostavke Nikole Špirića, niti da li će biti izbora ukoliko nakon predstojećih konsultacija Predsedništva BiH sa političkim partijama ne bude saglasnosti o Špirićevom nasledniku.

Da je BiH normalna i demokratska zemlja, odmah nakon Špirićeve ostavke bili bi raspisani izbori, ali kako ta zemlja nije ni demokratska ni normalna, izbora će biti jedino ako ne bude formirana nova vlast ili se dosadašnja vlast i opozicija ne predomisle oko izbora. Zvučalo nekome čudno ili ne, sada se za raspisivanje novih izbora ne zalaže niti jedna od vladajućih partija, a ni neke od najjačih opozicionih partija. Verovatno je tačno da, kako svi oni jedinstveno tvrde, izbori ne bi doneli bitno drugačiji raspored snaga na političkoj sceni u BiH, ali ni sadašnja situacija ne obećava drugačiji rasplet. Zapravo, ako je verovati Miloradu Dodiku, politička kriza bi mogla da postane još ozbiljnija ukoliko Dodik ostvari najavu da će poslanici SNSD-a delovati iz opozicije u Parlamentarnoj skupštini BiH.

Špirićeva ostavka je, kako kaže Dodik, samo prvi korak SNSD-a ka povlačenju u opoziciju, dok bi naredni koraci mogli da budu povlačenje Milorada Živkovića sa funkcije predsedavajućeg Predstavničkog doma Parlamentrane skupštine BiH i Mladena Ivanića sa mesta zamenika predsedavajućeg Doma naroda Parlamentarne skupštine BiH. Time bi, praktično, Bošnjaci i Hrvati mogli da kroje dnevni red sednica oba Doma kako žele, ali bi Srbi, ukoliko budu dolazili na sednice, mogli da odbijaju sve što ocene da nije u interesu RS. Savet ministara BiH bi mogao do sledećih izbora 2010. godine da deluje u «tehničkom mandatu», tim pre što zakon ne predviđa drugačiju mogućnost nego da ministri rade sve dok ne bude izabran drugi sastav Saveta.

U tom slučaju bilo bi, ako ništa drugo, ono barem politički pošteno i odgovorno prema građanima održati nove izbore. No, kako smo već rekli, političke volje za to nema ni u vlasti ni u opoziciji. Među Bošnjacima, Stranka za BiH Harisa Silajdžića i SDA odbacuju izbore, prvenstveno iz uverenja da će Lajčak za njih odraditi najveći deo posla. Slično je i sa vladajućim hrvatskim partijama, dok jedino Socijaldemokratska partija BiH Zlatka Lagumdžije traži izbore uverena - prilično pogrešno - da bi na tim izborima građani kaznili «bandu na vlasti», misleći pritom prvenstveno na srpke političare. Među Srbima, opozicioni SDS ne zagovara izbore jer u toj partiji misle da ni sada ne bi ostvarili bolji rezultat pored Dodikove partije, u kojoj su, opet, uvereni da bi na izborima prošli još bolje nego pre godinu dana. To je verovatno blizu istine u situaciji kada veliki broj Srba u RS i dalje veruje da je Dodik političar koji se najodlučnije i najpametnije suprostavlja trendu degradiranja RS. Zašto onda Dodik ne žuri na izbore ? Dva su odgovora moguća: prvi je da se Dodik još uvek nada nekakvom kompromisu sa Lajčakom, nakon čega bi njegova partija ostala u vlasti na nivou BiH; drugi odgovor je da Dodik zaista namerava da svoju partiju povuče u opoziciju na nivou BiH i da, kao i svi ostali poslanici srpskih partija, prepuste Lajčaku da nameće odluke na koje ne bude imao nikakvog uticaja.

U tom slučaju, zaista, Srbima preostaje još taj jedini izlaz: da ne prihvate ništa od onoga što im se nameće protivno njihovoj volji. No, to je neka vrsta izlaza i za Lajčaka: on će se, kao i do sada, pravdati da mora da nameće zakone, jer Srbi odbijaju da ih prihvate. Pitanje je, međutim, dokle bi to tako moglo da traje.

Elem, ukoliko EU i dalje ostaje pri stavu da se zakoni koje BiH treba da donese na putu ka pridruživanju Uniji moraju doneti bez nametanja od strane OHR-a, odnosno u institucijama BiH - onda će sa opisanom praksom BiH ostati potpuno zaustavljena na putu «evropskih integracija». Sem ukoliko Lajčak u Parlamentranu skupštinu ne instalira neke Srbe samo njemu lojalne, što je, opet, potpuno nerealno očekivati.

Druga mogućnost koja se, inače, razmatra u Briselu, a posebno u Vašingtonu, jeste pokušaj smene Milorada Dodika i Harisa Silajdžića, ali briselsko-vašingtonsko uverenje da bi se time otklonili glavni uzroci političke krize - sasvim je pogrešno. Naime, uklanjanjem Dodika i Silajdžića suštinski pogledi na budućnost BiH ostali bi nepromenjeni, možda bi se čak još više međusobno udaljili. Moguće je da bi se retorika ublažila, mada je već sada prilično blaža nego ranije, ali ublažavanje retorike nipošto ne znači da će u Banjaluci i Sarajevu odustati od svojih političkih ciljeva. Pogotovo bi među Srbima u RS bilo teško naći političara koji bi se više od Milorada Dodika ponašao u skladu sa projekcijama iz OHR-a.

Treća mogućnost je da se Lajčak i vladajući politički Srbi, Bošnjaci i Hrvati nekako «dogovore» da nastave da rade na «reformama» policijskih snaga i Ustava BiH. Prva klapa ovog «dogovora» već je pala u Mostaru 28. oktobra potpisivanjem «Deklaracije o preuzimaju obaveza za sprovođenje reforme policije s ciljem parafiranja i potpisivanja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju» (5), koja se već odomaćila i u Briselu i u Vašingtonu kao «Mostarska deklaracija». U tom živopisnom dokumentu ne stoji, međutim, ništa više od onoga što je i do sada dogovoreno o reformi policije: tako se, na primer, u tački I/1. navodi da se « sve zakonodavne i budžetske nadležnosti za sva pitanja policije moraju nalaziti na državnom nivou». Dalje, u tački II precizira se da će «struktura jedinstvenih policijskih snaga BiH odgovarati ustavnoj strukturi zemlje», te da će «nova i reformisana policijska struktura biti zasnovana na relevantnim odredbama Ustav BiH koji će uslediti kroz proces ustavne reforme», a da će «detalji policijske strukture BiH biti definisani kroz Zakon o policijskoj službi BiH i Zakon o policisjkim službenicima». Lako se, dakle, može primetiti da ni u «Mostarskoj deklaraciji», baš kao ni u ranijim «policijskim protokolima» (Lajčakov, Dodik-Silajdžićev) opstanak policije RS kao institucije RS nije garantovan, ali ni garancija opstanka takve policijske strukture, ni njeno potpuno brisanje nije bio cilj «Mostarske deklaracije». O tome bi se, je li, naknadno pregovaralo, a cilj je bio da vladajući Srbi, Bošnjaci i Hrvati pokažu Briselu da imaju dobru volju da započnu ozbiljne pregovore o budućoj strukturi policijskih snaga u BiH. No, to je ostalo nedovoljno i za Lajčaka i za Brisel, jer oni za parafiranje SAA traže da se već sada zakonom definiše izgled policijskih struktura, odnosno da se obavi prenos dela policijskih nadležnosti sa entitetskih ustava na Ustav BiH.

To je samo jedan od razloga zbog kojih bi se moglo reći da je Lajčak danas, kao u ono vreme Ešdaun, jedan od najodgovornijih za ono za šta optužuje političare u BiH - «uskraćivanje puta BiH ka Briselu». Kao što je Ešdaun tada od Krisa Patena tražio da se «reforma» već «reformisane» policije u BiH ispostavi kao zvaničan uslov za potpisivanje SAA da bi sebi olakšao obračun sa lokalnim političarima, tako danas Lajčak vuče vrlo slične poteze; on traži politički dogovor o detaljima «policijske reforme» po metodu: ili sve ili ništa. Takav način rada, međutim, više udaljava BiH od EU, nego što je približava i, na kraju krajeva, služi najčešće za manipulisanje građanima u BiH u svrhu učvršćivanja kolonijalnog poretka u zemlji: domaći političari se proglašavaju isključivim krivcima za propast reformi, a kao jedini spas se nudi visoki predstavnik sa carskim ovlašćenjima i porukom da je on taj koji će sirote građane spasiti od zlih političara koji su ih bezočno slagali.

Analitičar Gerald Knaus iz Evropske inicijative za stabilnost (ESI) - jedan od retkih kritički raspoloženih analitičara prema potezima stranaca u BiH -zgodno primećuje da EU «nije fer» prema BiH zato što «reformu» policije bez ozbiljnih argumenata postavlja kao uslov za potpisivanje SAA. «Time je međunarodna zajednica doprinela krizi u BiH, koja u suštini traje od kada se videlo da BiH ne može da ispuni taj uslov(...) Policija u BiH proveravana je barem dva puta poslednjih godina. Broj ubistava u BiH je trećina stope u baltičkim zemljama koje su članice EU. Stopa kriminala je veoma niska u poređenju sa zemljama istočne Evrope. Nijedna zemlja u regionu nije imala takvu reformu policije kao uslov za zaključenje SAA», naveo je Knaus argumente koje su, pre njega, bezbroj puta ponavljali iz Republike Srpske, ali bezuspešno.

To su samo neke od osnovnih činjenica koje se mogu navesti u prilog tezi da se EU odnosi prema «dejtonskoj» BiH kao prema detetu kome je potreban stalan nadzor (6). “ Međunarodne institucije imaju interes da prikazuju kriznu situaciju u BiH da bi opravdale svoje postojanje. Skoro da je bilo nebitno ko je na vlasti u BiH bio poslednjih godina. Svi su na kraju imali probleme s međunarodnom zajednicom. Sada krive Silajdžića i Dodika. Niko se ne pita ima li u tome krivice međunarodne zajednice”, primećuje Knaus.

«Paralelisanje» za potrebe kolonijalnog poretka

Sumnje da će stranci još dugo tretirati BiH kao do sada, pa možda čak i gore, otvaraju se i povodom dogovora na marginama susreta u Mostaru o brzom početku političkih pregovora o promenama Ustava BiH. Može biti da je to dobra ideja u smislu spoznaje da se ključne reforme ne mogu sprovoditi bez prethodne saglasnosti o ustavnoj «korekciji». Ali, ako se u ustavne promene namerava krenuti tako što bi se, u jednom paketu, iz temelja menjalo postojeće ustavno uređenje, sva je prilika da bi takvi pregovori trajali narednih nekoliko godina.

Zbog toga je realno očekivati četvrtu varijantu raspleta u kojoj bi Brisel promenio svoj način razmišljanja i delovanja, tako što bi omogućio Lajčaku da nametanjem svojih odluka dovede BiH do SAA, pa čak možda i do statusa kandidata. Može se, čak, osnovano govoriti da je reč, zapravo, o varijanti rasplitanja «bosanskog čvora» sa kojom su u Briselu računali i pre Lajčakovih mera, pa čak i nezavisno od njih. Ta varijanta je uslovljena, pre svega, prevelikim strahom Brisela od eventualnih posledica jednostranog proglašenja/priznanja nezavisnosti Kosmeta. Diplomatski izvori agencije Beta 11.novembra su «objasnili da EU, SAD i NATO žele da učvrste centralizovanu BiH da bi sprečili posledice jednostranog proglašenja Kosova» (7). »Kao posledica kosovske nezavisnosti, pre svega, vidi se mogućnost da Republika Srpska zatraži pravo na samoopredeljenje», preneli su isti izvori, napominjući da je Lajčak tokom svoje tadašnje posete Briselu rekao da će «nametati rešenja bez obzira na stavove lokalnih političara».

Ovo, dakako, nije ništa novo. Na takav scenario upozorili smo na ovom istom mestu pre nešto više od devet meseci pod istim podnaslovom, u vreme kada se odlučivalo o produženju mandata OHR-a i ostanku tzv. bonskih ovlašćenja (8).

I sada, kao i tada, odjednom se počelo govoriti - kako u Sarajevu tako i u svetskim medijima - da Srbi u RS nameravaju da iskoriste «kosovsku nezavisnost» za korake ka svom osamostaljenju ili, pak, za učvršćivanje položaja RS u BiH. Išlo se čak dotle da se i bezočno lagalo u nemačkom «Veltu» o tome kako se, po poruždbini Dodikove vlade, već štampaju listići za referendum, a istom laži kao gotovom istinom - i to nakon Dodikovog demantija - poslužio se i Lajčakov zamenik Rafi Gregorijan tokom svog lobiranja u SAD za oštre mere protiv RS i što bržu centralizaciju BiH.

Ako se ovome doda da su vlasti u RS i pre sedam meseci - a i pre i posle toga - više puta zvanično odbacivale mogućnost da koriste eventualni «kosovski presedan» za samoopredeljenje RS, onda nije teško izvući zaključak da su se sada Lajčak i Gregorijan - ničim zazvani - poslužili «paralelisanjem» RS - Kosmet isključivo za potrebe učvršćivanja svoje carske vladavine, odnosno za potrebe još snažnijeg kolonijalnog poretka u BiH.

Činjenice u RS stoje sasvim drugačije. Milorad Dodik je u više navrata saopštio da će njegova vlada «sprečiti svaku destabilizaciju i ugrožavanje političke i bezbednosne situacije u slučaju da Kosovo jednostrano proglasi nezavisnost». Dalje, svakom stranom diplomati u BiH je više nego jasno da će to Dodik učiniti jer i sam dobro zna da bi momentalno bio smenjen ukoliko bi, po eventualnom proglašenju nezavisnosti Kosmeta, makar i dopustio da neko u RS organizuje referendum. Ni u opoziciji se ne bi osmelili na takav korak, jer i tamo znaju da im, u tom slučaju, sledi izopštavanje iz političkog života, ukoliko im se ne bi desilo i nešto gore.

Jednostavno, politički Srbi u RS nisu - i još zadugo neće biti - u poziciji da svoj status vežu za budući status Kosmeta. Takođe, ni «upozorenja» stranih medija u kojima se vrlo rado «paraleliše» sa situacijom u BiH uoči poslednjeg rata, da bi u RS izbilo nasilje - bilo zbog Kosmeta bilo zbog unutrašnje političke nestabilnosti - još zadugo neće imati utemeljenje. Sem činjenice da bi vlasti RS bile prinuđene da i pokušajma nasilja energično stanu na put, za tu tvrdnju postoje još najmanje dva razloga: prvo, ne postoji potencijal unutar BiH za oružani sukob širih razmera; drugo, ukoliko iz Srbije stižu izjave tamošnjeg ministra odbrane da Srbija neće upotrebljavati vojsku u «kosovskom slučaju», utoliko pre se u RS niko ne nada da bi ta ista vojska na bilo koji način bila upotrebljena za pobunu u RS.

Dakle, niko ozbiljan nema razloga da misli da će u RS doći do opšte pobune, ili do proglašenja nezavisnosti, sem stranih diplomata i birokrata iz Lajčakove i Gregorijanove kancelarije i njihovih najbližih podanika. Oni su ti koji najradije manipulišu «srpskom pobunom», ne bi li se omogućio nesmetan rad carske kancelarije u Sarajevu zarad donošenja budućih odluka «korisnih za evropsku budućnost» BiH. Te odluke mogle bi, recimo, da podrazumevaju ukaze o formiranju čitavog niza novih institicija na nivou BiH koje bi bile predstavljene «samo» kao «jedinstvene adrese» sa kojima EU jedino želi da komunicira.

Do ovakvog radikalnog zaokreta u delovanju OHR-a moglo bi da dođe ukoliko Lajčak - naravno, u «konsultacijama» sa Briselom, a pogotovo sa Vašingtonom - proceni da pregovori o ustavnim promenema teku sporije nego što on(i) smatra(ju). Postoji tu i jedna zanimljiva poluzvanična ponuda iz Brisela, koja se već neko vreme provlači kroz razne kancelarije po Sarajevu i koja se predstavlja kao «kompromisni» predlog o budućem ustavnom uređenju BiH. Reč je o predlogu teritorijalne reorganizacije BiH u pet regiona/federalnih jedinica, prema kojem bi, recimo, Republika Srpska bila, praktično, podeljena na dva regiona( jedan na istoku, dugi na zapadu), a Federacija BiH na tri regiona, od kojih bi u jednom Hrvati činili većinu stanovništva, a u druga dva bi to bili Bošnjaci. Interesantno je da sa tim predlogom trenutno najviše korespondira predlog HDZ-a 1990. istaknut 10. novembra na Prvom saboru te partije, bliske hrvatskom premijeru Ivi Sanaderu. Može biti da je slučajno, ali može biti i indikativno, što su se na marginama tog skupa sreli lideri pomenutog HDZ-a sa Sanaderom i Miroslavom Lajčakom u paketu. Istina, taj hrvatski predlog niko nije komentarisao.

Iako se u tom predlogu ne pominje tačan broj («najmanje tri») ni oblik «federalnih jedinica», ističe se da će etnički kriterijum biti glavni kriterijum za njihovo oblikovanje. U tom predlogu tačno su, međutim, podeljene i nadležnosti države i federalnih jedinica i opština. Ako se zna da se upravo hrvatske partije, a ne bošnjačke - jer one čekaju da njihovi sunarodnici budu apsolutna većina u BiH pa da krenu u snažnu ofanzivu za «građansko» uređenje zemlje po principu «jedan čovek-jedan glas») - zalažu za što brže sprovođenje preuređenja «dejtonske» u «federalnu» BiH, onda ne bi trebalo da nas čudi ako kroz nekoliko meseci primetimo da se i u Lajčakovoj platformi nalazi dobar deo onoga što zagovaraju Sanaderovi Hrvati, a najvećim delom i Biskupska konferencija u BiH.

No, pre negoli stignemo do te teme, valja sačekati da vidimo šta sledi nakon 9. decembra. Ispostavilo se da se istog dana održavaju vanredni izbori za predsednika RS i završavaju pregovori o budućem statusu Kosmeta pod pokroviteljstvom «trojke». «Zabrinuti smo da bi moglo doći do nekog efekta nakon očekivanog izveštaja kosovske trojke(...) Predstoji nam dosta neizvestan period narednih sedmica ili meseci», poručio je Gregorijan, ocenjujući da je «preterana akcije političara RS na mere visokog predstavnika samo deo uvoda u dramu koja će se desiti nakon izveštaja trojke» (9).

To bi, dakako, moglo da nam ukaže da Gregorijan dobro zna ko sprema celu «dramu» i koga će za to optužiti u BiH. Iz dosadašnjeg ponašanja Rafija Gregorijana jasno je da bi Srbi bili okrivljeni bez ijednog ozbiljnog razloga, pa onda ni ne čudi što su se politički Srbi, i vladajući i oni iz opozicije, zdušno založili da Savet bezbednosti UN 15. novembra produži mandat vojnim snagama EU(EUFOR). Dve i po hiljade vojnika EUFOR-a za sve u BiH predstavljaju, naravno, simboličan broj koji ne bi mogao ni da spreči neki sa strane nametnuti oružani sukob, ali ta simbolika svima u BiH, izgleda, pojačava uverenje da nikakav rat nije moguć. Mada bi i ono moglo biti varljivo imajući u vidu poruke Rafija Gregorijana i Harisa Silajdžića tokom boravka u SAD. «Ne možemo vratiti mrtve ili ranjene, ali mir se ne sme uzeti zdravo za gotovo. Demokratija se ne sme uzeti zdravo za gotovo», poručio je Silajdžić tokom jednog od nekoliko predavanja u Americi, gde je boravio u isto vreme kad i Gregorijan.

Na kraju, u SAD je boravio i Miroslav Lajčak. On je na sednici Saveta bezbednosti UN-a 15. novembra podneo izveštaj u kojem je istakao kako u poslednjih godina« skoro da nije bilo nikakvog napretka u procesu pokretanja reformi u BiH». «Ta država nije ni malo bliže potpisivanju SAA. Najozbiljniji problemi BiH u procesu priduživanja EU su saradnja sa Haškim tribunalom i reforme policije, administracije i javnih informativnih servisa», pobrojao je Lajčak (11).

Na istoj sednici govorio je i Nikola Špirić, prvenstveno zahvaljujući zalaganju ruskog ambasadora Vitalija Čurkina. Špirić je pozvao članice Saveta bezbednosti da «svi zajedno ohrabrimo i podržimo visokog predstavnika da napravi korekcije svojih nedavnih odluka kako bi se smirile strasti i kako bi se svi mogli posvetiti reformskim izazovima koji stoje ispred BiH” (12).

«Ohrabrenje» visokom predstavniku za sada je stiglo jedino od ruskog ministra spoljnih poslova Sergeja Lavrova koji je dan ranije «izrazio nadu da će proći kriza u BiH izazvana neopreznim i u celini nezakonitim merama Lajčaka”. Kao što se može primetiti, stav Lavrova je sasvim suprotan Lajčakovom poimanju “veštačke krize” i gotovo identičan stavovima RS da je krizu izazvao Lajčak svojim odlukama.

Sledi, dakle, nastavak političke krize, a, može biti, i Gregorijanova “drama”.

Fusnote:

1. Deklaracija PIC od 31.10.2007. , opštirnije na www.ohr.int

2. Isto.

3. Deklaracija Narodne skupštine RS povodom najnovijih mera i zahteva visokog predstvnika u BiH od 30.10.2007.; videti opširnije na www.narodnaskupstinars.net

4. Intervju sa Miroslavom Lajčakom u banjalučkim «Nezavisnim novinama» od 6.11.2007.

5. Tekst «Mostarske deklaracije» nalazi se na www.ohr.int

6. Intervju Geralda Knausa u sarajevskom «Dnevnom avazu» od 9.11.2007.

7. Beta, 11.11.2007.

8. videti tekst S. Durmanovića «BiH posle Ahtisarija – povratak u kolonijalno stanje ?» na www.nspm.org.yu

9. Izveštaj «Glasa Amerike» na jezicima naroda u BiH od 9.11.2007; opširnije na www.voanews.com/bosnian

10. Izveštaj banjalučkih «Nezavisnih novina» u kojem se prenosi pisanje lokalnog lista «The Hoya» u kojem se citiraju delovi Silajdžićevog predavanja u Rigs biblioteci u Džordžtaunu, 9.11.2007.

11. Tanjug, 15.11.2007.

12. «Nezavisne novine», 16.11.2007.

13. «Nezavisne novine», 16.11.2007.