Đorđe Vukadinović

Patriotizam i logika

Iskreno sam pokušao da razumem razloge koji su naveli gospodina savetnika Krstića da se upusti u posao koji mu, hajde da se ne lažemo, baš i ne ide od ruke. A dužina našeg odgovora koju g. Krstić pominje, nažalost, ipak nije dokaz kako g. Krstić nije "promašio i temu i adresu", već je delom posledica visoke savetničke funkcije na kojoj se g. Krstić trenutno nalazi, a delom rezultat činjenice da je mnogo lakše optuživati nego na optužbe odgovarati i teže skidati nego lepiti etikete.

G. Krstić u svom odgovoru veli kako ne misli da mora bilo koga da uverava da «nisu više ona vremena» i oni «prošlovremski kabineti» i «partijske ćelije». Ali vremena su, gospodine Krstiću, dosta relativna stvar, dok su kabineti manje-više uvek kabineti, a partijske ćelije partijske ćelije. Pogotovo u Srbiji. Ne kažem da nema promena – moderniji su nameštaj, retorika i garderoba – ali je dosta toga ostalo isto. Naročito autoritarni refleks i uverenje kako istorija počinje od trenutka (Osma sednica, 5. oktobar, 28. jun) kada smo «mi», odnosno "naši" došli na vlast i zaseli u kabinete. Veruje li g. savetnik Krstić da i u postpetooktobarskoj Srbiji nema intervencija, zivkanja i vikanja iz kabineta, i da se danas ne vrši pritisak na urednike i novinare? I da i sada – baš kao i tada – ima onih koji pod tim pritiscima popuštaju i onih koji im odolevaju. Uostalom, da li bi se g. Krstić mogao zakleti da i on lično – a uopšte ne mislim da je on u tome jedini ili najgori – nikada nije ujutro ili uveče telefonom zvao urednike da se zbog nečega žali ili zahteva, i da li zaista veruje kako u tim pozivima, ma koliko ljubazno i «prijateljski» bili intonirani, nikada nije bilo skrivene pretnje, upozorenja ili opomene?

Mi pišemo: «Svi znamo da i najpametniji ljudi ponekad pogreše. Govoriti o nečijoj grešci, međutim, ne znači automatski tvrditi da ju je počinio imbecil. Niti da je neko ko pređe ulicu van pešačkog prelaza samim tim postao nepopravljivi prestupnik i moralna nakaza.» Nakon toga ide navođenje tih, po našem sudu, pogrešnih koraka povodom kosovskog pitanja, i zaključak kako «iz tih naših ukazivanja, međutim, ne proizilazi da mislimo kako je DS nepatriotska stranka». Dakle, svako elementarno pismen i inteligentan ne može imati nikakve dileme oko smisla onoga što je tu rečeno – mi se, naime, kritički odnosimo prema pojedinim, po nama, problematičnim primerima «kosovske politike» demokrata, i naglašavamo da iz toga nipošto ne sledi da generalno osporavamo patriotizam DS-a, njegovih brojnih birača, ili njegovog predsednika. («I najpametniji ljudi ponekad pogreše... govoriti o nečijoj grešci, međutim, ne znači da...)

Navodim ovako detaljno zato da i najpovršniji i autorima najneskloniji čitalac ne bi mogao imati trunke sumnje u pogledu sadržaja i smisla izrečenog. A pogledajmo sada kako je i šta iz navedenog pasusa «iščitao» g. Krstić: «Slagao se ne slagao sa vama, poštovana gospodo, nikada ne bih sebi dozvolio da kažem kako ste `imbecili, nepopravljivi prestupnici i moralne nakaze` i pretpostavljam da ni vi, baš kao ni ja, ne znate tačno zašto ste time ukrasili svoj odgovor». Znamo, g. Krstiću, znamo. Ali zaista ne znamo da li se Vi to samo šalite sa nama i logikom – ili možda zbilja niste u stanju da shvatite benigan i u osnovi blagonaklon smisao narečenog pasusa, pa zaista verujete da smo u tom našem odgovoru Vas ili bilo koga nazvali «imbecilom, nepopravljivim prestupnikom i moralnom nakazom»? Ili samo cinično računate na čitalačku zaboravnost? Ili je neko g. savetnika pogrešno savetovao da je u polemici najvažnije da oponenta što pre "zalepiš" nekom etiketom, a on nek se posle pere i objašnjava?

Ili, možda, njegova prenervozna reakcija ukazuje da ipak postoji neki problem i neka pukotina u akutnom kosovskom konsenzusu, nešto što ga u toj kosovskoj priči žulja i zbog čega je tako žučno reagovao? Nisu li, možda, ovi kolumnisti nehotično i u "nezgodnom" trenutku takli u žarište problema o kojem tako glasno ćuti srpska politička i medijska elita. Nisu li, možda, gnev g. Krstića izazvale sledeće reči: "Uočavamo da postoje – ili su barem tokom dužeg vremena postojale – razlike u politici DSS i DS po pitanju Kosova ... Drago nam je ukoliko su te razlike u međuvremenu nestale, a biće nam još draže ukoliko se ispostavi da trenutni kosovski konsenzus nije samo kratkotrajni patriotski izlet u funkciji lakšeg sklapanja vlade."

Kao što se vidi, bilo je to samo jedno oprezno analitičko ukazivanje na osnovu nekoliko konkretnih i navedenih primera (koje, uostalom, g. Krstić u svom odgovoru nije ni pokušao – niti mogao – da demantuje), a ne paušalna kritika ili optužba na račun DS. Naravno da se patriotizam ne može meriti težinom uvreda koje se iz ovog ili onog kabineta upućuju na račun Ahtisarija i Olija Rena. Ali se, isto tako, od srpskog predsednika, premijera i njihovih bliskih saradnika ipak očekuje da u osudi međunarodnog presedana i oduzimanja dela teritorije jedne suverene i demokratske zemlje, po mogućstvu, odu barem korak dalje od, recimo, slovačkih ili španskih „dužnosnika“ – ako već ne mogu ili neće da se mere sa onim ruskim. Briga za ljude se podrazumeva, ali predsednik Srbije se ipak zaklinje da će čuvati „teritorijalni integritet“ države – baš kao što se na sličan način zaklinju šefovi država bilo gde u svetu. U „Evropi bez granica“, ništa manje nego u Indiji, Iraku ili SAD.

Ne gospodine Krstiću, nažalost, više zaista nije dovoljna samo neodređena mantra kako „nikada nećemo priznati/potpisati nezavisnost Kosova“, ali da „ni po koju cenu ne smemo kvariti odnose sa našim evro-atlanskim saveznicima“. Pri čemu, ti isti „saveznici“ Kosovo već godinama sistematski pretvaraju u nezavisnu državu, služeći se pri tom opravdanjima koja podjednako vređaju i elementarni patriotizam – i elementarnu logiku.