Đorđe Vukadinović

Dža ili bu – srpska godina raspleta

U principu, politički magazini, komentatori i analitičari, vole izbore. Tada im skaču tiraži, pristižu reklame, traže se njihova stručna mišljenja i usluge. Pisac ovih redova je, međutim, u tom pogledu mali izuzetak. Mislim da su izbori i predizborne kampanje najgore vreme za ozbiljne analize i verujem da one tada imaju najmanje efekta i smisla. Tada se traže navijači, atraktivne parole i ubeđivački nastup, a pokušaji objektivnog sagledavanja obe strane medalje tada nerviraju čak i one koji uobičajeno imaju sluha i simpatija za tu specifičnu vrstu sporta i razonode. No, kada sam video ko je sve pozdravio odluku o raspisivanju predsedničkih izbora i koga je sve u zemlji i inostranstvu ona obradovala, moja nelagoda i bojazan od ovih izbora postali su još i veći. Zapravo, rekao bih da će, ne računajući marketinške agencije i (pre)prodavce oglasnog prostora, ovi izbori obradovati samo budućeg pobednika – kao i one kojima je smetalo ono prošlogodišnje primirje i relativni konsenzus na srpskoj političkoj sceni.

Izbori sa sobom uvek nose strasti, sukobe i polarizaciju. Ali stabilna društva i pametni političari znaju, tačnije, naprosto osećaju koliko se daleko u toj polarizaciji može ići, a da se ne ugrozi sama supstanca društvene stabilnosti, nacionalnog konsenzusa i državnih interesa. A Srbija, srpski političari i srpski mediji, da se ne lažemo, još uvek teško da spadaju u tu kategoriju.

Činjenica je da je ova aktuelna polarizacija izazvana duž najosetljivije, ali po «evro-atlantsku» stvar u Srbiji najpovoljnije ose. Bez obzira što bi neki radikalni građanisti, na tom mestu radije videli Čedomira Jovanovića (da ne ka ž em – Žarka Koraća ili Petra Lukovića), ovakav kakav je, umeren, pristojan i dopadljiv, Tadić je gotovo idealni frontmen «druge», «evropske» pro-zapadne Srbije. Da u jednom periodu nije oboleo od «Marovićevog sindroma» tj. krenuo da se izvinjava uokolo svima i svakome, i da ne beše one, gotovo već zaboravljene, neslavne epizode na mestu ministra vojnog, Tadiću gotovo da se i nije imalo šta ozbiljno zameriti. Barem do raspisivanja ovih predsedničkih izbora. Nije lopov, protivi se nezavisnosti Kosova, bio je za očuvanje zajednice Srbije i Crne Gore, podržao donošenje novog ustava... Doduše, stoji i primedba je da je u svemu pomenutom Tadić (a njegove demokrate pogotovo) bio nekako do pola i da je isuviše lako i, čini se, previše «sportski» bio spreman da prihvati i drugačije ishode. Neko će u tome verovatno videti površnost, svojevrsno licemerje, dvoličnost ili oportunizam. Ali bi se, isto tako, uz nešto više benevolentnosti, to moglo tumačiti i kao dokaz njegove ideološke neopterećenosti, pragmatizma i normalnosti u odnosu na fanatizam i isključivost srpske političke scene.

U svakom slučaju, sa Tadićem kao liderom, i to upravo zahvaljujući njegovoj ideološkoj «nečistoti», s jedne, i odličnom marketinškom pakovanju, s druge stane, opcija koju on simbolizuje i predvodi može računati na gotovo pola miliona glasova više nego što bi imala da joj je na čelu neko drugi – ili neka ideološki konzistentnija politika. Da li je Tadić i dalje za ulazak Srbije u NATO – ili nije? Da li podržava prekid, odnosno zamrzavanje diplomatskih odnosa sa zemljama koje bi priznale nezavisnost Kosova? Da li se zalaže za nastavak pridruživanja EU bez obzira na Kosovo i stav vodećih članica EU prema pitanju kosovske nezavisnosti? Šta će preduzeti ukoliko EU, uprkos protivljenju Srbije, pošalje svoju misiju na Kosovo? Sve su to pitanja na koja bi svaki srpski predsednički kandidat, a pogotovo aktuelni predsednik republike, morao da ima spreman odgovor. A Tadić ga uglavnom nema – i čitava njegova kampanja će sve do kraja biti manje-više usmerena na Tadićevo izbegavanje se izjasni oko ovih konkretnih pitanja.

«I Srbija i svet». «I Evropa i Kosovo». «I Rusija i EU». «Kosovo i Evropska unija kao razdvojeni procesi». Sve to lepo zvuči, ali je, nažalost, uglavnom neostvarljivo u srpskom političkom kontekstu. Zahvaljujući izuzetno kratkoj kampanji i, najblaže rečeno, blagonaklonom stavu vodećih elektronskih medija, Tadić će možda i uspeti da se dokopa drugog mandata a da javnosti ne pruži odgovor na ove krucijalne dileme. A gde će tačno ta «politika bez politike» na kraju završiti, ne zna verovatno ni on sam.

S druge strane, iako možda najbolji, a svakako najautentičniji izdanak radikalske političke škole, Tomislav Nikolić vuče za sobom previše ličnih i stranačkih hipoteka. Namrgođen i umoran, ljut na sebe, Koštunicu, Tadića, Maju, Šešelja i ceo svet, on na ovim izborima bije svoju poslednju veliku političku bitku. No, za razliku od Tadića, njegova lična popularnost slabija je od popularnosti ideja za koje se zalaže i zbog kojih je dugo bio proskribovan – a od kojih su neke u međuvremenu postale sastavni deo oficijelne državne politike i retorike. Tadića mnogi ne cene previše – ali je većini simpatičan. Nikolić nije mnogo simpatičan čak ni onima koji ga cene. Nema gotovo nikakve sumnje da današnja Srbija, u celini, daleko više liči na Nikolića. Ali bi, po svoj prilici, na Tadića više volela da liči. Zato će za mnoge ovo biti težak i čudan izbor.

Daleko od toga da je Nikolić baš «rođeni gubitnik», kako mu se pakuje iz protivničkog tabora. S obzirom na to odakle je krenuo, Nikolić je, u suštini, postigao više od svih svojih protivkandidata zajedno. (Na stranu što mu površni i/ili zlonamerni komentatori kao jedan od «tri izborna poraza» kače i – zapravo – briljantnu pobedu nad favorizovanim kandidatom DOS-a Dragoljubom Mićunovićem iz 2003. godine.) Poput Tadića, i Nikolić je morao da pređe ogroman put ne bi li kako-tako izašao iz senke svog harizmatičnog prethodnika. S tim što je Nikolićev (bivši?) šef još itekako živ i zdrav i u narednim danima svojim ponašanjem i istupima u haškoj sudnici možda može da malčice pomogne (kao prilikom nedavnog demoliranja prvog svedoka optužbe Oberšala), ali isto tako i da strašno mnogo odmogne Nikolićevoj kandidaturi. Sve u svemu, uprkos odličnom sloganu i profesionalnoj kampanji, za Nikolića će većina teško glasati baš «svim srcem». Već pre, onako, «srpski», više iz protesta i inata.

No, ko god pobedio, manji problem će biti ličnost pobednika, pa čak i njegova politika, a mnogo veći političko-medijske manipulacije i interpretacije te njegove pobede. Drugim rečima, iako sadržaj njihovih predizbornih poruka uopšte neće biti dijametralno suprotan, nevolja je što će pobeda jednog biti dočekana kao potvrda srpskog opredeljenja za izolaciju i sukob sa zapadom, a pobeda drugog kao, više-manje, prećutni srpski pristanak na nezavisnost Kosova i nastavak podaničkog odnosa prema evro-birokratiji, oličenoj u Oliju Renu i Havijeru Solani.

Naravno da niko ne može biti srećan što je do toga došlo. A mislim da je jasno da Srbija od ove obnovljene polarizacije ne može imati koristi. Ali sad, šta je – tu je. Koštunica i DSS su odlučnijim i oštrijim nastupom u pojedinim trenucima verovatno mogli da doprinesu da do toga ne dođe. Međunarodna zajednica, tačnije Vašington i Brisel, nekim sitnim, simboličkim ustupcima povodom kosovskog pitanja takođe su mogli da spreče ovu pogubnu i neizvesnu polarizaciju. Ali kada su stvari već ovako eskalirale, hajde da i to vidimo. U ovom trenutku još uvek nije izvesno ko će se tu poslednji smejati. Videćemo da li će Koštunica nastaviti sa praksom da gubi na izborima na kojima nije učestvovao. Ili će, za promenu, na nekima i pobediti. Poput džinovskih kontinentalnih ploča, srpski politički blokovi su se približili i prete da zdrobe sve ono što se nalazi između njih. A između je Koštunica sa svojim propuštenim šansama i svojim pomalo dezorijentisanim narodnjacima. I nije uopšte isključeno da je upravo DSS bio prava meta ovih predsedničkih izbora, tj. nije jasno da li su oni više raspisani zbog toga da se ojača Tadićeva politička pozicija – ili da se konačno rascepi i raskomada Koštuničino biračko telo.

Slučajno ili namerno, čitava ova fama oko podrške DSS-a Tadićevoj kandidaturi vodi se, na pogrešnoj temi i terenu. Nije Tadiću neophodna direktna Koštuničina podrška da bi pobedio na predsedničkim izborima. A pogotovo bi mu u prvom krugu ta podrška čak mogla i odmoći. Važno mu je samo da u ovoj kampanji Koštunicu nema protiv sebe. Zato se ovde od početka radi samo i jedino o vladi. Jedino tu bi Koštunica, ako sme i ako želi, mogao ozbiljno udariti, jedino bi taj udarac ozbiljno zaboleo demokrate i jedino bi se on, eventualno, mogao odraziti i na ishod predsedničkih izbora. Ili pak taj ishod učiniti mnogo manje sudbinskim i važnim. A sve ostalo je samo pretnja praznim puškama, plašenje mečke rešetom i proizvodnja utiska kako se tobože nešto ozbiljno radi i mudro planira. Kad se raziđe dim od novogodišnjih vatrometa, kad se stiša predizborna mećava i razgrne propagandna magla, DSS će se morati suočiti sa oporom realnošću. Koalicioni parner im je raspisivanjem izbora javno opalio šamar, oni su izdali par gnevnih saopštenja, Tadića indirektno optužili za izdaju, rekli da predsednički izbori za njih nisu ni raspisani i zapretili strašnom reakcijom. I na kraju – šta? Ništa. I još su, kao kolateralno ponižnje, morali progutati i Dinkićevo «pucanje u nogu», tj. direktnu pretnju svakome ko bi samo pomislio da skrene sa evropskog puta. Ili da taj put makar malo preispita i uslovi.

Duhovito, a ponegde možda i anestezirajuće zvuče reči Čedomira Jovanovića kako na ovim predsedničkim izborima Koštunica ima dva predsednička kandidata – Tadića i Nikolića. A sada bi se tu mogao dodati i Velja Ilić kao treći. Međutim, nijedan od njih nije zapravo njegov – sem Velje – mada bi se i o tome dalo raspravljati. Koji god od dva favorita da pobedi, Koštunica će biti premijer u dosta neprijatnom sendviču između dve moćne partije i dve zahuktale partijske mašinerije. Pri čemu će ga i jedni i drugi optuživati bilo zbog izostale, bilo zbog zakasnele, mlake ili neiskrene podrške. Zato ovoga puta Koštunici i DSS-u ne pali njihova omiljena strategija – čekati i videti. Ako će da se miri sa Nikolićem, ako nešto namerava sa vladom i koalicijom, onda to mora činiti smesta, ne čekajući na ishod prvog kruga. Ako, pak, misli da se dogovara sa Tadićem o koaliciji na lokalnim izborima, strateškoj saradnji i perspektivama stranačke integracije, onda to takođe treba da učini odmah. Posle predsedničkih izbora njegova specifična težina i cena na političkom tržištu biće upola manja. Baš kao i manevarski prostor za bilo kakav «treći put» na domaćem i međunarodnom planu. Koštunica bi trebalo da ima na umu sudbinu Dobrice Ćosića, koji je, našavši se u donekle sličnom položaju krajem 1992. dugo lavirao između DOS-a i Miloševića, izbegavao da se definitivno i jasno opredeli, i tako – budući bez snage da nametne svoj sopstveni kurs – neslavno završio političku karijeru nedugo posle Panićevog poraza.

Na neka od ovde pokrenutih pitanja i dilema odgovori će doći već kroz nekoliko dana ili nedelja. Ali na neka ipak neće tako brzo. U svakom slučaju, iz perspektive onoga što nas čeka u 2008. godina koja je za nama već sada deluje kao, takoreći, idilično doba srpske demokratije i prosperiteta. A onih nedelju dana političkog haosa, društvene nestabilnosti i specijalnog rata svih protiv svih, koje smo gledali početkom prošlog maja, mogli bi u narednoj godini lako postati naša svakodnevica. U tom svetlu, skoro je izvesno da predstojeći predsednički izbori nipošto neće predstavljati kraj neizvesnosti i neće dovesti do dugoočekivanog raščićavanja na srpskoj političkoj sceni. U najboljem slučaju, biće to tek početak raspleta. A u najgorem – nastavak propadanja kojem se ne nazire kraj.