Pod lupom

Đorđe Vukadinović

Pompeja na Balkanu

Tanka ljuska normalnosti ispod koje bukvalno vri vulkan socijalnih i političkih tenzija, interesa mržnje i intriga, koje doslovno u trenutku mogu izmeniti i prekomponovati čitav regionalni politički pejzaž – to vam je slika današnje Srbije. Nešto kao Pompeja uoči erupcije. Tek tu i tamo, potmula grmljavina iz dubine Vezuva i neki pramen dima u vidu “Peščanika”, “Garde Cara Lazara” i maskiranih pripadnika Albanske nacionalne armije nagoveštava mogućnost bliske nesreće. S tim što, za razliku od malerozne rimske naseobine, u politici gotovo uvek postoji neki izlaz – ili makar manje zlo. Pri čemu, takođe, treba imati na umu da je više sticajem okolnosti nego zahvaljujući nekoj promišljenoj strategiji već nekoliko puta – na primer, oktobra 2000. ili u proleće 2003. – izbegnut najcrnji scenario. Neki žetoni su, dakle, već potrošeni. A vrč, kao što je poznato, ide na vodu dok se ne razbije.

Razne stvari tu mogu poslužiti kao okidač. Recimo, jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova i priznanje te nazavisnosti od strane SAD i vodećih zapadnih zemalja. A možda i predsednički izbori raspisani u odsustvu političkog konsenzusa relevantnih stranaka i u atmosferi povećane nervoze i frustracije zbog pretpostavljenog nepovoljnog kosovskog raspleta.

I u vezi sa tim, hajde odmah da raščistimo sa jednom – samo naizgled – uverljivom primedbom. Kako to, čude se neki, da bi izbori u senci rešavanja kosovskog pitanja mogli destabilizovati Srbiju, a nisu smetali kosovskim Albancima i nisu ugrozili njihove pozicije i aspiracije?

Razlika je, međutim, u tome što, za razliku od Srbije, kosovski Albanci sa nestrpljenjem iščekuju pozitivno rešenje, koje im je obećano “sa najvišeg mesta”. A Srbi, nasuprot tome, čekaju negativan i ponižavajući epilog. Razlika je i u tome što je albanski društveni i politički konsenzus po pitanju statusa Kosova praktično apsolutan, dok se srpski s mukom uspostavljao i održavao tokom samog pregovaračkog procesa, i tek sada je, otprilike, onakav kakav je morao biti na samom početku. Razlika je i u tome što bi, na primer, u Prištini bilo nezamislivo da opcije koje bi se zalagale za makar nešto elastičniji stav prema srpskom predlogu o suštinskoj autonomiji uopšte imaju pravo građanstva, a kamoli da bi mogle biti otvoreno favorizovane u nizu “nezavisnih”, pa čak i državnih medija. Razlika je u tome što srpska kosovska politika, pomalo slično situaciji sa ustavom od pre godinu dana, bukvalno visi o koncu Koštuničine upornosti i Tadićeve i Nikolićeve, više ili manje dobrovoljne kooperativnosti.

Svi tu pomalo blefiraju i svi se tu svakoga pomalo plaše. A izbori u koje bi se ušlo bez jasnog političkog konsenzusa i obnovljenog “kosovskog zaveta” glavnih političkih aktera mogli bi ne samo razbiti ovo krhko kosovsko jedinstvo, nego imati i dugoročno destruktivne posledice po čitavo srpsko društvo. A bogme i okolinu. U tom svetlu, pitanje datuma održavanja srpskih predsedničkih izbora – ma šta o tome mislili razni stari ili novopečeni “legalisti” – postaje sve samo ne čisto tehničko ili pravno pitanje, i direktno se prepliće sa rešavanjem kosovskog čvora.

Uostalom, pogledajmo šta o tome kaže Tim Džuda, u zapadnim medijskim krugovima najčešće predstavljen kao "stručnjak za Balkan". (Uzgred rečeno, taj atribut “stručnjaka” zaradio je kao autor jedne izrazito pristrasne knjige zlokobno kratkog naziva – Srbi.) Džuda, naime, direktno povezuje datum izbora i proglašenje kosovske nezavisnosti. "Ono što diplomate pokušavaju da postignu odlaganjem nezavisnosti Kosova jeste to da Boris Tadić bude ponovo izabran za predsednika Srbije....Zapadne diplomate strahuju da će u slučaju da Nikolić pobedi nastupiti ozbiljan rizik da se "Srbija izgubi". Nasuprot tome, rezonuje Džuda, ako Tadić uspe da obezbedi drugi mandat, "onda postoje znatno veći izgledi da će se Srbija, posle perioda ljutnje zbog gubitka Kosova, vratiti na put evro-atlantskih integracija" (Vikend Danas, 1.decembar 2007.)

Na istoj talasnoj dužini je i bivši ministar spoljnih poslova Goran Svilanović, po čijem mišljenju (Utisak nedelje, TV B92, 2. decembar) dalji razvoj dogadjaja oko Kosova u potpunosti zavisi od toga da li će biti dogovora o održavanju predsedničkih izbora u januaru. Ukoliko do tog dogovora ne dođe, Albanci će sigurno odmah proglasiti nezavisnost, a ukoliko – što je verovatnije - tog dogovora bude, proglašenje nezavisnosti će biti odloženo na nekoliko meseci, zaključuje Svilanović.

Dakle, sve je jasno kao sunce – jedino nije jasno da li autori ovakvih poruka i scenarija zaista veruju da time pomažu Borisu Tadiću i "evroatlanskoj" stvari u Srbiji? I da li Boris Tadić veruje da da mu takve kalkulacije (poput one tragikomične najave izbora za 9. decembar) pomažu u predstojećoj izbornoj trci? I zašto se, ako to nije slučaj – a nadamo se da nije – predsednik ili neko iz njegove okoline konačno jednom javno i glasno ne ogradi od takve danajske "podrške"?