Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Kolumne Đorđa Vukadinovića i Slobodana Antonića u Politici

   

 

Đorđe Vukadinović

Srećna nova 2032!

Moglo bi se reći da tek u moderno doba, u vremenu brzih komunikacija i informacija, stara narodna mudrost da je „svako čudo za tri dana“ dobija punu potvrdu svoje istinitosti. I opet, za divno čudo, Srbija u tom pogledu ne samo da ne zaostaje beznadežno za „velikim svetom“, nego možda čak i prednjači. Razna čudesa, medijske, političke i stvarne bombe ovde se naizmenično i gotovo svakodnevno smenjuju pred očima sve umornije i ravnodušnije publike. Rat, sankcije, hiperinflacija, bombardovanje, višestruki raspad države, masovno osiromašenje, sistemska korupcija i špijunske afere u vrhu vlasti, ubistva novinara, optužbe za genocid, obračuni kriminalnih bandi po ulicama, kidnapovanje predsednika, ubistvo premijera, organizovana pljačka građana i države... Ponešto od ovoga se, dakako, dogodilo ili događa i drugima (nekome se takođe raspala zemlja, neko je više osiromašio, neko brutalnije bombardovan) ali – čast Rusiji, Libanu, Iraku i Avganistanu – retko baš sve, na istom mestu i za ovako kratko vreme.

Samo u takvoj atmosferi u kojoj kao da više ništa nije istinski važno, vredno ili skandalozno, u zemlji koja je nesumnjivo i debelo poražena, ali još uvek nije sasvim okupirana, dakle, samo u takvoj zemlji je moguć diplomatsko-medijski fenomen poput gospodina Andreasa Cobela, ambasadora SR Nemačke u Beogradu. U pravoj koloniji, okupacionoj zoni ili međunarodnom protektoratu gospodin Cobel bi sa mesta guvernera, prokuratora ili „visokog predstavnika“ naprosto izdavao naređenja, a, opet, u nekoj koliko-toliko normalnoj državi ne bi mu, kao stranom diplomatskom predstavniku, palo na pamet da se ponaša onako kako se ponaša, ili bi – ukoliko bi mu se ipak omaklo nešto slično – već nakon prvog incidenta bio povučen, proteran, odnosno „zamoljen da ode“.

U stvari, kada se malo bolje pogleda, gospodin Cobel je, takoreći, ispao žrtva nemogućeg i nedefinisanog statusa postpetooktobarske Srbije, koja više nije baš pravi neprijatelj, nije ni okupaciona zona, ali svakako nije ni prijatelj, saveznik ili – daleko bilo – ravnopravni partner. I kako onda da se gospodin ambasador orijentiše u tom haosu i da proceni dokle može i treba ići? Kako da se adekvatno postavi prema narodu u kojem još uvek postoji uzrečica „mrzi(m) ga kao Nemca“, ali i gde je, s druge strane, do nedavno postojao pravi kult Zapada (naročito Nemačke), a dve trećine elite, tri četvrtine medija i ogromna većina onih sa kojima gospodin Cobel i njegove zapadne kolege imaju prilike da se sretnu neguje jednu specifičnu vrstu autošovinizma i spremno je da unapred i bezrezervno prihvati svaku kritiku i samoosudu? I gde, recimo, barem sudeći po medijskom tretmanu, dobijenom prostoru i minutaži, postoji otprilike jednak broj onih koji javno izražavaju žaljenje što nas je, kao narod i državu, osuda za genocid ipak nekako mimoišla i onih koji su zbog te činjenice koliko-toliko zadovoljni.

Gospodin Cobel je u suštini žrtva naše domaće gluposti, diplomatske nesposobnosti, inetnosti, korumpiranosti i licemerja. Jer, daleko od toga da je ovaj poslednji istup njegovo prvo iskakanje iz takta i dobrih diplomatskih običaja. Od načina na koji je, lobirajući za nemački televizijski koncern RTL, javno komentarisao odluke Saveta RRA (na stranu što su neke od tih odluka bile zaista problematične), pa do njegovog publicističkog angažmana po pitanju odgovornosti za ratne zločine, ili statusa Kosova i Metohije („ne možete izgubiti ono što ne posedujete“), bilo je više nego očito da je ambasador Cobel izgubio diplomatski kompas. Baš kao što su ga, uprkos nešto sofisticiranijem nastupu, u poslednje vreme pomalo izgubile i njegove kolege iz Britanije i SAD. Da je ambasadoru Cobelu ili njegovim pretpostavljenima neko odavde zvanično i na vreme skrenuo pažnju na njegove neodmerene i funkciji koju obavlja neprimerene javne nastupe, do ovog poslednjeg skandala verovatno ne bi došlo, niko ne bi bio povređen, a odnosi Srbije i Nemačke bili bi daleko bolji nego što će posle svega ovoga biti.

Ne, zaista se ne treba ljutiti na gospodina Cobela – nezavisno od toga što će, posle prošlonedeljnog incidenta, njegovo zadržavanje na mestu ambasadora verovatno biti nemoguće, a u svakom slučaju kontraproduktivno. Baš kao i Marti Ahtisari, ni gospodin Cobel i britansko-američki ambasadorski dvojac nipošto nisu uzrok, već samo posledica, indikator i simptom naše nesreće, našeg međunarodnog položaja i naše unutrašnje političke konfuzije. Štaviše, možda bismo čak trebali biti zahvalni gospodinu Cobelu zbog toga što je svojim nediplomatski brutalnim izjavama (direktnom pretnjom otvaranja „vojvođanskog“ i „sandža č kog“ pitanja ukoliko Srbija ne bude dovoljno „konstruktivna“ i mirno ne prihvati otcepljenje Kosova, a naročito svojom optimističkom „vizijom“ zajedničkog ulaska Srbije i – dakako, nezavisnog – Kosova u EU u roku od 20 do 25 godina) nekome možda otvorio oči. I verujem da će se stepen srpskog „evro-atlanskog“ entuzijazma ubuduće meriti na skali pre i posle Cobela.

Naravno da, iz razumljivih razloga, ni jedni ni drugi to neće reći, ali zaista mislim da je ambasador Cobel od prošlog četvrtka ispunio sve uslove da postane počasni građanin (radikalskog) Zemuna, dok bi, s druge strane, samo kada bi smeli, LDP i njemu gravitirajuća grupa nevladinih organizacija najrađe zatražili njegovo momentalno proterivanje iz Srbije. Kao što rekoh – ovo je zemlja političkih čuda.

pristigli komentari

 

 

 
 
Copyright by NSPM