Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Kolumne Đorđa Vukadinovića i Slobodana Antonića u Politici

   

Pod lupom

Đorđe Vukadinović

Hoće vlada, neće vlada

Još pre nego što su i proglašeni zvanični izborni rezultati, sa svih strana mogla se čuti kuknjava što Srbija još nema vladu. I evo, već dva meseca zabrinute stranke, razni ambasadori dobre volje, odgovorni mediji i svesni građani svakodnevno pitaju šta se čeka, gde je ta vlada i ko je kriv što je još nema. A zapravo se nikome preterano ne žuri. Ovaj interegnum, čini se, kao da svima odgovara i kao da svi zaziru od onoga što sledi kad stvari oko vlade konačno budu morale da se prelome.

Bez obzira na to što je vlada u „tehničkom“ statusu, DSS se, očigledno, sasvim dobro snalazi u ovom v.d. stanju i kao da su tek sada, na kraju mandata, ovladali svim polugama vlasti i otkrili sve čari samostalne vladavine. Samo na prvi pogled neočekivano, ne žuri se previše ni demokratama. Iako su se posle tri godine našli na samom pragu vlade, Tadićeve demokrate su same sebi zakomplikovale život isturivši pred kraj kampanje Božidara Đelića kao svog kandidata za premijera i tako ozbiljno dovele u pitanje već „viđenu“ kombinaciju Tadić–Koštunica, za koju pledira najširi krug zainteresovanih, u rasponu od Havijera Solane do srpske poslovne i medijske elite. Premda teško da bi sa svojim premijerskim ambicijama prošao na tajnom glasanju u predsedništvu sopstvene stranke, Đelić je ipak dovoljno jak kandidat da ga se u DS-u nikako ne mogu bezbolno i preko noći odreći, čak i kad bi imali takvu nameru i čak i da na vratu nemaju Jovanovića i LDP-a koji bi takav potez dočekali kao dar s neba i krunski dokaz Tadićeve kapitulacije pred mrskim Koštunicom.

Zato odugovlačenje priče o vladi na neki način odgovara i Koštunici i Tadiću. (Koliko, pak, odgovara radikalima, nema potrebe ni isticati. Svaki novi dan, svaka komplikacija u pregovorima i svaki eventualni sukob na relaciji DS – DSS, njima će služiti kao novi adut za tvrdnju o nesposobnosti i neprincipijelnosti tzv. demokratskih snaga koje povezuje samo vlastoljublje i mržnja prema srpskim radikalima.) No, koliko god Tadiću bilo teško da se odrekne Đelića, još će teže biti koaliciji DSS/NS da „Božu derikožu“ prihvati kao mandatara. Ne samo da bi u tom slučaju morali da progutaju mnogo toga lošeg što su poslednjih meseci izrekli na njegov račun („Karićev bankar“, „mali računovođa“, „nije svako drvo za sviralu“), već bi time i definitivno ostali bez autohtone političke supstance („treći put“) i sveli se na pukog i nevoljnog saputnika „demokratskog bloka“ – i to s ograničenim rokom trajanja – dok „autentične“ demokratske i „evroreformske“ snage (DS, G17, LDP) dovoljno ne ojačaju tako da mogu i bez ovog nepouzdanog narodnjačkog elementa.

Daleko od toga da je Tadić pred lakim izborom. No, kod Koštunice i DSS-a r eč je naprosto o pitanju političkog života i smrti, pri čemu im čak ni, eventualni, novi premijerski mandat za Koštunicu uopšte ne pruža garancije da će izaći na zelenu granu. Propustivši u ove tri godine priliku da se jasnije pozicioniraju i u javnosti bolje afirmišu svoj „treći put“, narodnjaci su se našli u neudobnoj situaciji svojevrsnog političkog kentaura, takoreći jezička na vagi između radikalske i demokratske Srbije. Zato još malo prolongiranja, kao što rekosmo, u suštini, svima odgovara. Demokrate priželjkuju da će ili u međuvremenu oslabljeni DSS popustiti, ili da će Đelić više ili manje „dobrovoljno“ demisionirati sa svog mandatarskog trona, a narodnjaci se nadaju da će narod u međuvremenu zaboraviti na tvrdoću i radikalnost njihove predizborne retorike.

Podsetio bih zaboravne da su gotovo svi ozbiljniji analitičari još i pre, a naročito nakon izbora i saopštavanja prvih rezultata, upozoravali da će formiranje vlade ići vrlo teško, a da će sa brzim saopštavanjem Ahtisarijevih – očekivano nepovoljnih – predloga za Kosovo i Metohiju to postati još i teže. Dežurni aparatčici, navijači i hajkači takve najave su odmah dočekali na nož. Kako teško? Otkud teško? I zašto – kada su stvari tako logične i jasne? Analitičari naravno nisu bezgrešni, ali su, nažalost, i ovoga puta bili u pravu. Zato, ukoliko vam je zaista do toga da Srbija uskoro dobije vladu, bilo kakvu, bolje ne gurajte i ne žurite previše. Dajmo još malo vremena da se strasti stišaju i politička scena još malo „fermentira“. Kad rokovi počnu ozbiljnije da cure, kad se finansijeri unervoze i kad se nad stranačkim funkcionerima nadvije realna opasnost da će uskoro morati ponovo u kampanju, da prelaze hiljade kilometara, galame po lokalnim domovima kulture i gaze srbijansko blato – možda će se i dogovoriti. Ako bi se stvar prelamala u ovom času, bojim se da bi nam se vrlo lako mogli zalomiti novi izbori. I odmah da kažemo – to svakako nije prijatno, ali uopšte nije ni najgore što bi nas narednih meseci još moglo snaći.

 

 
 
Copyright by NSPM