Pod lupom

Đorđe Vukadinović

Između vlade i kosovskog zaveta

Da li to kosovski mit još jednom pokazuje svoju zatomljenu snagu, ili se naprosto radi o realpolitičkoj igri u kojoj su svi akteri, iz različitih razloga, zaključili da u ovom trenutku valja zaigrati tvrdo ? Drugim rečima, da li je Ahtisarijev predlog zaista toliko iritirao srpske političke «čimbenike» i aktivirao njihove skrivene patriotske resurse, ili su kreatori srpskog javnog mnjenja mudro zaključili da treba pustiti narod i Koštunicu da se malo istutnje na Ahtisarijevom papiru, pre nego što se sve vrati u «normalu», odnosno na stare dnevnopolitičke zađevice, evro-reformsku frazeologiju i trgovinu oko formiranja nove vlade?

No, šta god da je u pitanju, bilo je gotovo milina ovih dana posmatrati srpsku političku slogu. Kosovo je u našoj javnosti najzad dobilo tretman kakav zaslužuje. Nakon početne zbunjenosti, mediji su sve više-manje adekvatno propratili, i samo manji deo je nastavio da se ponaša kao medijska ispostava američke ambasade i Evropskog pokreta u Srbiji . Piscu ovih redova su ipak najupečatljiviji bili poslednji nastupi Vuka Jeremića, spoljnopolitičkog savetnika predsednika Tadića, kao i Dušana Petrovića, Tadićevog stranačkog zamenika i šefa poslaničke grupe DS u prošlom sazivu parlamenta. Toliko državotvornosti , odmerenog patriotizma i nacionalne odgovornosti odavno se – još tamo od Tadićeve predsedničke kampanje – nije moglo čuti od čelnika Demokrata. Ni reči o tome da je kosovski problem «prvenstveno humanitarno pitanje» i da «nisu važne granice nego ljudi». Ni pomena da je «najvažnije kako ljudi žive», a da granice u savremenom svetu nisu toliko važne i da ćemo se ionako jednoga dana svi naći u granicama ujedinjene Evrope. I povrh svega, stav da je nezavisnost Kosova neprihvatljiva za Srbiju nije smesta relativizovan stavom da Srbija ni po koju cenu, bez obzira na ishod pregovora o statusu Kosova, ne sme kvariti odnose sa SAD niti menjati svoju evroatlansku orijentaciju.

Prepoznajete ironiju u ovim rečenicama? Sumnjate u iskrenost patriotskog zanosa stranačkih čelnika koji se, najblaže rečeno, u tome baš nisu preterano isticali? Slutite da se iza svega krije dnevnopolitički interes da se nekako izađe u susret kosovskoj platformi DSS-a i tako ipak omogući formiranje željene vlade «demokratskog kapaciteta»? U pravu ste – ali samo delimično. U izjave i iskrenost političara, u principu, uvek valja sumnjati, ali je bolje držati ih za reč i podsećati na ranija obećanja, nego apriori odbacivati. Uostalom, ljudi i stranke se menjaju, a ta promena može biti i na bolje i na gore. Najzad, tek treba da se vidi da li se i koji to realan politički sadržaj, ili, daj bože, strategija, krije iza vruće patriotske retorike DSS-a pre i nakon poslednjih izbora. Hoću reći – važna je politika, a ne ljudi i ja, recimo, ne bih imao nikakav problem – za njih nisam baš sasvim siguran – ukoliko bih video Jeremića i Petrovića kako energično pozivaju na prekid diplomatskih odnosa sa zemljama i organizacijama koje bi priznale nezavisnost Kosmeta .

Nezavisno od sitnog ili krupnog politikantstva na jednoj, drugoj ili trećoj strani, činjenica je da u poslednje vreme prisustvujemo značajnoj promeni u percepciji srpskog javnog mnjenja, pa onda – doduše, sporije i ambivalentnije – i srpske političke elite . Tome je, istina, mnogo više doprinela arogancija i brutalnost brojnih međunarodnih predstavnika i «posrednika», nego neki sistematičan rad na nacionalnom osvešćivanju, ali posledice su nesumnjive – i verovatno nepovratne. Pogotovo kada se ovaj aktuelni kosovski angažman stranog faktora uporedi sa naporima sa kojima, već godinama, medjunarodna zajednica (čitaj Zapad) i njeni visoki predstavnici sistematski rade na gušenju i eliminisanju svih državnih atributa Republike Srpske, pokušavajući da od BiH naprave što jedinstveniju državu.

I zaista, kako odgovoriti na sledeća pitanja koja, u ovoj ili sličnoj formi, vrzmaju u glavi prosečnog Srbina: Kako to da granice medjunarodno priznate SFRJ nisu bile svetinja, već je, odlukama Badinterove komisije, prednost data pravu naroda na samoopredeljenje? No, ako je to već prihvaćeno kao princip, kako to da se u slučaju Bosne i Hercegovine taj princip menja, njene granice postaju nedodirljive, a volja apsolutne većine srpskog stanovništva u BiH grubo ignoriše? I kako se taj princip nepovredivosti republičkih/državnih granica opet relativizuje i napušta u trenutku kada je reč o granicama Republike Srbije? I kako to da se, sada, na kraju balade, principima kontakt-grupe i poslednjim izjavama generalnog sekretara NATO-a, princip nepovredivosti granica ponovo afirmiše kada je reč o budućim granicama nastajuće kosovske države? Dakle, teritorijalni integritet velike i male Jugoslavije, kao i Republike Srbije, međunarodno priznatih članica Ujedinjenih Nacija, tretiraju se kao alajbegova slama, a za razliku od nedodirljivih granica «multietničke» Bosne i «multikulturalnog» Kosova? Previše je to obrta i previše nelogičnosti da bi se čak i lakovernim Srbima moglo predstaviti kao puki slučaj i sticaj nesrećnih okolnosti.

Voljom svetskih moćnika i odnosom snaga na terenu, Kosovo možda može postati nezavisno, ali to više niko u Srbiji – pa čak ni većina od onih koji glasaju za Jovanovića i njegovu koaliciju – neće smatrati pravednim ishodom i zasluženom kaznom za Miloševićeve, što stvarne, što izmišljene grehe. I to je uglavnom nepovratna, a možda i najvrednija stvar koju će Srbija izvući iz ove kosovske nesreće. Možda DS neće izdržati na ovom «patriotskom kursu», možda se zainteresovane stran(k)e neće dogovoriti oko podele resora i možda projektovane vlade na kraju neće ni biti. Ali je važno da više nikada u vladi – po mogućstvu, ni u opoziciji – ne bude stranke čiji će čelnici govoriti kako granice nisu važne i prema sudbinskim državnim pitanjima se odnositi kao prema dobijenoj ili izgubljenoj partiji basketa. A u tom slučaju, onda više zaista i neće biti toliko važno – sem naravno akterima, članovima njihovih familija i najbližim saradnicima – ko je u vladi, a ko u opoziciji.