Mladen Đorđević

Turska - laboratorija ‘'novog islama''

Nedavni masovni protesti pristalica sekularizma povodom najave sadašnjeg premijera Turske i lidera islamističke Partije pravde i razvoja (AKP) Redžepa Taipa Erdogana da će se kandidovati za predsednika republike, rezultirali su oštrom političkom krizom, uplitanjem vojske u politiku i prevremenim izborima. Turska se ponovo podelila, i najnoviji događaji su još jednom pokazali veliki i teško premostiv jaz između pristalica sekularizma i islamizma, koji traje od osnivanja republike i Ataturkovih reformi. Međutim, ono što na prvi pogled iznenađuje je reakcija EU i SAD, koje je više zabrinula reakcija vojske, nego mogućnost da islamistička partija postigne monopol vlasti. Turski paradoks leži u tome, što u sadašnjim međunarodnim okolnostima upravo islamistička AKP, koja je poslednjih godina približila zemlju Evropi više nego ijedna dosadašnja vlada, postala partner na koga Zapad dugoročno računa, a da je sekularizam po Ataturkovom receptu u sadašnjim okonostima postao isuviše nedemokratski i nacionalistički.

Sekularna Turska na nogama

Kada je Mustafa Kemal Ataturk 1923. osnovao republiku, modernizaciju je postavio kao svoj glavni cilj. U zemlji sa viševekovnom apsolutističkom i teokratskom tradicijom, brzo i odlučno je sprovedeno odvajanje religije od države i potpuno odstranjen uticaj svih islamskih institucija na politiku, ekonomiju, obrazovanje, društveni i kulturni život. (1) Osnovne principe republike Ataturk je zapisao u Ustavu, i zabranio svaki pokušaj njihove promene. (2) Reforme međutim nikada nisu uspele da obuhvate celo društvo, a seoska populacija i niži gradski slojevi u najvećoj meri su ostali verni islamskim tradicijama. Danas pristalice sekularizma prema procenama čine 30-40 procenata populacije (3), a iz ovog sloja tradicionalno se regrutuje vladajuća politčka, privredna i intelekualna elita, koja se čvrsto drži Ataturkovih principa i koja je odlučno protiv bilo kakvog ponovnog uticaja religije na državu . Međutim, status i način života ove grupacije poslednjih godina postaje ugrožen sve uspešnijim delovanjem političkog islama, koji, naročito pod sadašnjim vođstvom Redžepa Erdogana, postepeno preuzima strukture društvene moći.

Shodno ovom procesu, aktuelni predsednik Ahmed Nedžet Sezer prošlog meseca je upozorio da će, u slučaju da Erdogan bude izabran za predsednika, sekularni sistem Turske biti "izložen pretnji islamskog fundamentalizma bez presedana". Dan posle njegove izjave, u Ankari su na trgu Anitkabir, ispred mauzoleja Kemal paše Ataturk a, započeli masovni protesti koji su se kasnije proširili i na Istanbul. (4) Protestanti su zahtevali od Erdogana da se ne kandiduje, a on je , suočen sa pritiscima i reakcijom vojske učinio ustupak, i za kandidata za predsednika imenovao sadašnjeg ministra spoljnih poslova Abdulaha Gula, svog bliskog prijatelja i partijskog kolegu, koji važi za reformistu i pristalicu priključenja EU. Premijer je smatrao da je Gul, koji je školovan u Velikoj Britaniji, prihvatljiviji i sekularnu opoziciju i za vojno rukovodstvo. Ipak, iako je Gul cenjen diplomata koji vodi pregovore sa Briselom oko prijema Turske u EU (5), ova odluka nije odstranila tenzije. O Gulovom islamizmu jasno svedoči to što njegova supruga, kao i Erdoganova, ne izlazi iz kuće bez zara, što u Turskoj predstavlja simbol islamističkog opredeljenja i otpora zapadnom načinu života. (6) Sekularna Turska bila je šokirana ovim predlogom i idejom da prvi put u modernoj istoriji može imati predsednika čija žena pokriva glavu, što je za njih simbol obespravljenosti žene. U isto vreme, Erdogan i njegova stranka naišli su ne samo na protivljenje opozicije i pravosuđa, već su dobili upozorenje da će vojska, koja je već srušila nekoliko islamističkih vlada i koja se smatra čuvarem sekularne Turske, reagovati i zabraniti Gulu da zauzme predsedničku stolicu. (7)

Posle ovog upozorenja, u Istanbulu i Ankari usledili su novi protesti na koje je izašlo oko milion građana. Opozicija je potom dva puta bojkotovala glasanje u parlamentu, gde se predsednik bira (8). Premda su ga mnogi već videli u predsedničkoj palati, iako AKP ima većinu u skupštini, Gul nije prošao ni jedan krug glasanja zbog nedostatka potrebnog broja prisutnih poslanika. Ustavni sud je potom poništio rezultat prvog kruga glasanja i prihvatio tvrdnju predstavnika sekularne Republikanske narodne partije da sednici nije prisustvovao dovoljna broj poslanika. U takvoj situaciji Erdogan je prema Ustavu morao da raspiše prevremene opšte izbore (9), koji su zakazani za 22 jul.

Predsednik kao branilac republike

Prva runda odmeravanja snaga završena je Gulovim povlačenjem kandidature i privremenom pobedom sekularne opozicije, koja međutim nema preterano velikog razloga za slavlje. Ujedno, islamisti nemaju prevelikog razloga za brigu, pošto su šanse za ponovnu pobedu Partije pravde i razvoja velike. Erdoganova stranka vodi u anketama, između ostalog i pošto je vlada u zadnjih pet godina uspela da postigne znatan ekonomski napredak i ponovo započne pregovore o priključenju EU, i ako se izborne prognoze ostvare, AKP koja je na čelo zemlje došla 2002. godine će opet biti vladajuća stranka. Kao kontrameru ofanzivi opozicije, AKP je predložila ustavni amandman koji predviđa da se predsednik ubuduće bira na opštim izborima. Amandman je usvojen u parlamentu, a ako ga ne blokiraju sadašnji predsenik Sezer ili Ustavni sud, o njemu će se odlučivati na referendumu.

Pitanje izbora predsednika uzburkalo je duhove, pošto, iako ima više simboličnu funkciju, predsednik ima pravo da proglašava zakone, ili da ih pošalje nazad u parlament na ponovno razmatranje, ako smatra da su u suprotnosti sa Ustavom. Pored toga, p redsednik imenuje vrhovne sudije i rektore univerziteta, a ima pravo veta na njihov izbor, kao i na izbor najviših činovnika državne administracije. Takođe imenuje premijera, izborom između članova skupštine i kandiduje ministre, čije imenovanje mora odobriti parlament. Na premijerov predlog razrešava ministre dužnosti i imenuje nove. Predsednik ujedno predsedava Nacionalnim savetom za sigurnost i bira glavnokomandujućeg vojske.

Obzirom na ovakva ovlašćenja, izbor islamiste poput Erdogana ili Gula značio bi monopolizaciju vlasti u rukama islamista. Predsednik, premijer i predsednik skupštine bi bili iz iste partije – Erdoganove Partije Pravde i razvoja. Turska sekularna elita, pre svih generali i sudije, smatra da bi u tom slučaju, islamisti nastojali da podriju sadašnju podvojenost države od religije i promene Ustav. Time bi se u Turskoj praktično elminisao sekularni sistem i zapadnjački način života, i zatvorio put ka EU. Opasnost za sekularni sitem leži i u eventualnoj promeni načina izbora, pošto bi opti izbori za predsednika svakako eliminisali sadašnju mogućnost da sekularna elita kontroliše i ''koči'' islamiste putem predsedničkog veta, jer bi na ovu funkciju u sadašnjem odnosu snaga najverovatnije bio izabran kandidat islamista.

Kompromis ili skriveni fundamentalizam

Aktuelni premijer Erdogan se u poslednje vreme više puta trudio da pruži uveravanja da sekularno uređenje neće biti dovedeno u pitanje (10), ali ni on i Gul, kao i njegova partija, zbog političkog porekla i ranije političke delatnosti ne odaju previše poverenja. Naime, Erdogan je ranije, između ostalog bio protiv zabrane nošenja zara u vladinim ustanovama i školama i preuzimao korake ka jačanju religioznih institucija. 2004. godine je pokušao da zabrani preljubu i služenje alkohola, što nije uspelo samo zbog velikog protivljenja opozicije i EU. Takođe, 2 000. godine, kada je bio gradonačelnik Istambula, bio je uhapšen i proveo je četiri meseca u zatvoru, zbog podstrekivanja religiozne mržnje.

Erdogan i njegova partija su baštinici islamističkog pokreta koji od prvih višepartijskih izbora 1946. postepeno širi svoj uticaj i podriva moć sekularne elite. Sadašnji premijer je naslednik Nedžmetina Erbakana, koji je od 1970. do 2000. bio ključna figura islamističke Turske (11). Erbakan je propagirao materijalnu i duhovnu obnovu, koja bi stvorila ''veliku Tursku''. Materijalna obnova bi usledila kroz jaku državnu intervenciju u privredi i razvoj teške industrije pod državnim nadzorom, dok bi po njemu duhovna obnova podrazumevala slobodu religije i religiozno obrazovanje za svakog. Glavni Erbakanov cilj bio je prevazilaženje društvenih podela državnom akcijom na svtaranju nove nacionalne ideje bazirane na islamizmu. Ni Erbakan nije u svom delovanju javno pokazivao nameru da ukine sekularni politički sistem, ali, na primer pre nego što ga je vojska zbacila sa vlasti 1998. u zemlji je zabranio kocku i pokušao da uspostavi bliske veze sa Iranom, Libijom i ostalim islamskim zemljama i umanji nivo veoma razvijenih odnosa sa Izraelom.

Posle Erbakanovog zbacivanja s vlasti vojnim udarom 1997. njegov autoritarni islamizam zamenjen je umerenom politikom AKP pod vođstvom Erdogana i Gula. Oni su odstupili od koncepta totalitarnog islamizma, definisali AKP kao sekularnu partiju, a svoju politiku kao ''demokratski konzervativizam'', koji je usmeren ka onima koji žele ''koncept modernosti koji ne isključuje tradiciju i ne zanemaruje duhovne vrednosti.'' AKP ujedno vodi i uspešnu liberalnu ekonomsku politiku koja je dovela do ekonomskog prosperiteta, čime je zadobila glasove poslovne zajednice. Erdogan takođe ne pokazuje nameru da izmeni sadašnji spoljnopolitički kurs čvrstog savezništva sa SAD i da odustane od kandidature za ulazak u EU. Međutim, on nikada nije odstupio od Erbakanove ideje o nacionalnoj ideologiji zasnovanoj na islamu, što dodatno pojačava strahovanja među sekularistima da Erdogan indirektno priprema put za islamističku državu.

Islamisti prijatelji Zapada

Paradoksalno je što su prozapadni sekularisti u Turskoj postali sumljičavi prema inostranstvu, jer smatraju da su strane sile sasvim spremne da žrtvuju njihove privilegije i način života da bi dobile stabilnu i prijateljsku Tursku. Napisi u zapadnim medijima i reakcija EU i SAD pokazuju da njihove sumnje nisu bez osnova. (12)

Islamisti iz AKP postali su omiljeni partner Zapada, zahvaljujući tome što su u poslednje četiri godine ostvarili privredni rast i stabilnost koja je omogućila velike strane investicije. S tim u vezi, pregovori Ankare i Brisela, prekinuti prošle godine zbog statusa Kipra, su nedavno obnovljeni, a Havijer Solana je čak javno podržao izbor Abdulaha Gula, uz reči da je EU potrebna stabilna Turska. (13)

Da islamistička vlada ozbiljno radi na približavanju Turske i EU. svedoči i to što je vlada nedavno predstavila plan za nastavak reformi, koji će približiti zemlju Evropi, bez obzira na to kada će ona biti primljena u članstvo. Ovaj plan je inače predstavio Abdulah Gul. Dokument od 400 stranica predviđa da reforme budu sprovedene do 2013. a njihov cilj biće usklađivanje postojećih turskih standarda sa standadima EU u oblastima od zaštite životne sredine do energetike i zdravstva. Gul je čak istakao i da će vlada sprovesti politčke reforme, uključujući izmenu spornog člana 301 Krivičnog zakonika, koji zabranjuje povredu turskog identiteta. On je rekao da su reforme u interesu države, i da će ih Turska sprovoditi, bez obzira da li će je Brisel primiti u punopravno članstvo.

Shodno ovakvom stavu, vrlo brzo nakon pretnje vojske usledile su negativne reakcije EU, a komesar Evropske komisije za proširenje Oli Ren rekao je izjavio da bi Unija mogla na vojno mešanje reagovati s velikim nezadovoljstvom, što bi moglo da znači da bi u slučaju novog puča, EU dodatno pooštrila kriterijume za turski ulazak. Takođe, slično je reagovao i pomoćnik američkog državnog sekretara Danijel Frid, koji je pozvao vojsku da poštuje demokratske principe i Ustav. (14)

S druge strane, čini se da sekularna Turska gubi podršku Zapada, jer se njena vladavina ne uklapa u važeće demokratske standarde. Njenim predstavnicima, iako su u manjini, Ustav daje nesrazmernu moć i mogućnost kontrole vlasti islamističke parlamentarne većine, dok je u isto vreme vojska van parlamentarne kontrole. Istovremeno, nedavni protesti pokazali su ne samo antiislamizam, već i jak nacionalistički naboj. Učesnici protesta pevali su nacionalističke pesme, nazivali premijera Erdogana izdajnikom, a kroz Ankaru i Istanbul su na ulicama nosili zastave duge nekoliko kilometara. Jedna od glavnih parola protesta bila je ‘'Ni Evropska unija, ni SAD, prvo Turska'', što je poruka koju očigledno nije primljena sa zadovoljstvom ni u Vašingtonu ni u Briselu.

''Novi islam''

Još važniji uzrok podrške Zapada Erdoganu je njegova težnja da dovrši proces koji je započeo njegov prethodnik Erbakan – a to je pomirenje islama i sadašnjeg političkog sistema i stvaranje ''nove'' nacionalne ideologije. (15) Suština tog procesa je prihvatanje modernih demokratskih načela i njihovo legitimisanje religioznim argumentima, a to bi trebalo da bude put koji bi pomirio dve sada nepomirljivo suprodstavljene grupe društva. Prema mišljenjima analitičara, velika većina Turaka, koja upražnjava religiozne obrede, smatra da bi religija koja izbegava ekstreme mogla da se integriše u politički sistem.

U Turskoj se inače od 1990-tih vodi živa debata o modernizaciji islama, ali koncept pomirenja religije i modernizma inače nije nov. Prvi islamski mislioci koji su započeli ovaj proces javili su se u Turskoj još krajem 19. veka. (16) Ali Suavi and Namik Kemal su nastojali da pokažu da su ustav, demokratija, izbor vlade, podela vlasti originalno islamski koncept. U današnje vreme, najznačajniji predstavnik ove struje je ''Ankarska škola'', oformljena na Teološkom fakultetu u Ankari. Ovaj fakultet je tim značajniji jer se smatra modelom za 24 ostala islamska fakulteta u zemlji i godišnje školuje oko 100 verskih funkcionera, učitelja i imama. Ankarsku školu čini grupa mladih islamskih teologa, školovanih na zapadu, koji nastoje da modernizuju islam, putem kritičkog tumačenja Korana i ostalih islamskih tekstova. (17) Ovi ''islamski modernisti'' smatraju da se verski tekstovi moraju tumačiti u skladu sa vremenom. Jedan od praktičnih rezultata delovanja ove škole je najava Dijaneta, odnosno Direktorata za verske poslove, da će iz Hadita, spisa dela i govora Muhameda izbaciti rečenice koje izražavaju mržnju prema ženama, njihovu diskriminaciju i podređen položaj.

Svakako da postoje oni koji se pitaju da li je ovakva modernizacija moguća i potrebna, a i oni koji se strogo protive bilo kakvoj intervenciji nad verskim spisima. Ovaj revolucionarni pojekat je za sada usamljen u savremenom islamskom svetu, ali ako uspe, značio bi veliki korak ka uklapanju islama u moderno društvo. To bi moglo da rezultira ''novim identitetom'' Turske i prevaziđe sadašnje podele. Ako bi ovaj proces ostvario, Turska bi time postala primer sinteze islama i moderne demokratije, i postala zemlja u kojoj bi ekonomski i politički liberalizam bili kombinovani sa konzervativnim društvenim vrednostima i osećajem nacionalnog identiteta i kulture, koji bi suštinski bili definisani islamom. To bi bio idealan model stabilne moderne islamske demokratije, koja je trenutno preko potrebna Evropi i SAD.

Turska se sada nalazi ne samo pred važnim parlamentarnim izborima, već i pred izazovima čiji će ishod odrediti njenu budućnost za dugi niz godina. Očigledno je da rastući islamizam više ne može biti sputavan vojskom i Ustavom, i da se Ataturkovo nasleđe uskoro može naći pred značajnim izazovima i preispitivanjima. Premijer Erdogan dobio je mandat za svoj eksperiment, a vreme će pokazati da li je integracija koju planira dugoročno moguća.

Fusnote:

1. Ustav dozvoljava slobodu veroispovesti, ali su verske zajednice stavljene pod kontrolu države. Ustav jasno naglašava da one ne mogu biti umešane u politčki proces, i da nijedna partija ne sme da bude osnovana na verskoj osnovi. Ipak, uprkos tome verski elementi su obično zastupljeni u delatnostima konzervativnih partija.

2. Laicizam, društvena jednakost, jednakost pred zakonomm republikanski oblik vladavine i nedeljivost Republike i turske nacije.

3. To je i osnovna crta koja razdvaja dve velike grupe turskog društva, i koja proizvodi dva potpuno različita načina života i dve odvojene tradicije . Uobičajen je stav da je islamizam reakcija nižih gradskih slojeva, seljaka i Kurda na sekularni elitizam, komandnu ekonomiju, nacionalizam i animozetet prema religiji. Sekularna tradicija slavi Ataturka, osnovanje Republike i Ankaru kao njen simbol, ravnopravnost žena i skidanje marame i feredže. U centru islamsističke tradicije su stara prestonica Istanbul i pokrivanje žena.

4. Protest je inicirao ''Savez kemalističke ideologije'', a podržalo ga je oko 300 nevladinih organizacija. Demonstracije su počele u nedelju 14. aprila, kada se u Ankari okupilo oko 60 000 ljudi iz cele zemlje, a pridužili su im se prvaci opozicije i neki istaknuti intelektualci.

5. Gul je sredinom devedesetih bio član vlade fundamentalističke REFAH partije, koja je oborena 1997. “tihim vojnim udarom” generala. Stranka je tada zabranjena, a Gul i Erdogan su na njenim temeljima osnovali sadašnju vladajuću Partiju za razvoj i pravdu. Kratko vreme Gul je bio premijer 2002. godine, i sačuvao fotelju premijera svom saborcu kada je Erdoganu bilo zabranjeno da se bavi politikom.

6. Kao sekularna zemlja, Turska zabranjuje pokrivanje lica I islamske odeće oba pola u vladinim institucijama, školama i univerzitetima., što treba da omogući jednaka prava i slobode za oba pola.

7. Generalštab, koji je u proteklih 50 godina pet puta intervenisao u zbacivanju vlada radi zaštite sekularnog uređenja zemlje, izdao je saopštenje nekoliko sati posle prvog kruga glasanja.Turska vojska je saopštila da je duboko zabrinuta i ukazala da je spremna da više učestvuje u političkim procesima. Mnogi su to saopštenje protumačili kao ultimatum vladi da obuzda zvaničnike koji promovišu islamske incijative.

8. Predsednik se bira dvotrećinskom većinom Velike turske narodne skupštine ili Medžllisa, na sedmogodišnji mandat. O predsedničkim kandidatima koje predlože stranke glasaju poslanici parlamenta u nekoliko krugova

9. Sekularistička Republikanska narodna partija tvrdi da je prvi krug izbora za predsednika bio nevažeći jer je sednici prisustvovalo manje od neophodne dve trećine poslanika. Parlament ima 550 mesta, a većina opozicionih poslanika bojkotovala je glasanje. Vlada je, tvrdila da je 184 prisutnih poslanika bilo dovoljno da glasanje bude validno, ali su odluke Ustavnog suda su obavezujuće i na njih se ne može uložiti žalba.

10. Nedavno je na primer, izjavio da su i on i njegova Partija pravde i razvoja (AKP), opredeljeni za sekularnu državu i dodao da nijedna grupa ne bi trebalo da "diže tenzije" oko tih principa koji će, uz podršku društva opstati zauvek. ''Demokratija, sekularizam i država bazirana na pravu osnovni su principi republike i, ukoliko uklonite jednu od tih principa, zgrada će se strušiti'', rekao je Erdogan u obraćanju članovima svoje partije.

11. Islamism in Turkey''- http://www.w3.org/1999/xhtml . Islamistička Partija za nacionalni poredak osnovana je 26. januara 1970. godine. Uprkos zabranama i vojnim udarima 1971. i 1980. ova partija delovala je pod Erbakanovim vođstvom pod različitim imenima, ali sa istom ideologijom. Ova stranka zabranjena je posle vojnog udara u martu 1971. , ali je obnovljena u oktobru 1972. pod nazivom Partija nacionalnog spasa. Od 1976. islamisti su prvi put ušli u vladu, kao treća stranka po snazi u parlamentu. Posle novog državnog udara 1980, Partija nacionalnog spasa je zabranjena, ali je Erdogan posle nekoliko godina formirao REFAH, ili Partiju napretka, koja je 1995. osvojila 30 procenata glasova, a 1996. ušla u vladu sa 19 ministara. REFAH je zabranjen 1998, a njena naslednica, Partija vrline 2001, nakon čega je osnovana partija Pravde i zakona. - "Turkey Between Secularism and Islamism" by Jacob M. Landau www.jcpa.org/jl/vp352.htm

12. U zapadnim medijima se često ističe da su sekularisti vrlo raspoloženi da se pozivaju na demokratske vrednosti sve dok ustavnim putem mogu da štite svoj položaj i svoj način života, a da se u suprotnom mnogi pozivaju na vojsku. U medijima se ističe da se sekularni intelektualci često pokazuju nespremnim za dijalog sa drugom stranom, i skreće pažnja na netoleranciju i nacionalizam koji su iskazali učesnici nedavnih protesta. Stav mnogih političara na Zapadu dobro odslikava komentar objavljen u Gardijanu , gde se kaže: "Premijer Erdogan je istovremeno reformator, koji je približio zemlju Evropi, ali i islamista koji je pokušao da zakonom zabrani preljubu i prodaju alkohola. Zato je jedino rešenje u demokratiji, i Erdogan u tome zaslužuje podršku, ali konačan rezultat treba da bude moderna zemlja sa jasnom podelom između vere i države"

13. 'A Muslim Steps Aside, and the West Isn't Happy'' - http://www.spiegel.de/international/0,1518,481404-2,00.html

14. Evropska unija ocenila je da su predsednički izbori u Turskoj "test" za tursku vojsku i njeno poštovanje demokratije. ''Izbori su jasan test da li će turske oržane snage poštovati demokratsku sekularizaciju i demokratske vrednosti", rekao je evropski komesar za proširenje Oli Ren u Briselu. "Važno je da vojska ostane oslonac demokratski izabranoj vladi", rekao je Ren i prokomentarisao da je saopštene turskog generalštaba "iznenađujuće i neobično". "Važno je da vojska poštuje pravila demokratske igre i svoju ulogu u noj", rekao je Ren i dodao da je sekularna demokratija od velike vrednosti za EU i da je srž turskog "projekta evropeizacije".

Evropska unija je uputila poziv turskoj vojsci da se ne meša u politiku, dok su je Sjedinjene Američke Države pozvale da poštuje Ustav zemlje. "Nadamo se i očekujemo da će Turci sami rešiti ova politička pitanja na način koji je u skladu sa njihovom sekularnom demokratijom i odredbama Ustava", rekao je u Briselu pomoćnik američkoj državnog sekretara Danijel Frid , i dodao: "Mi ne stajemo ni na čiju stranu."

15. www.foreignpolicy.com/story/cms.php?story_id=3828 - Seven Questions: Between God and Atatürk

16. Islamisti su prema nekim mišljenjima, uspevali da se uklope u sistem time što su sekularne ideje uspevali da opravdaju religioznim argumentima. Prema nekim stavovima, Erbakanov islamizam je u stvari kopija kemalizma zaogrnuta islamskim ogrtačem. Posebna pogodnost za Erdogana je ta što je njegov islamizam, prem amnogim mišljenjima, blaži od Erbakanovog, a njegova AKP umerenija od ranijih islamističkih partija. – ''Islamism in Turkey''- http://www.w3.org/1999/xhtml

17. '' Islamism in Turkey''- http://www.w3.org/1999/xhtml

18. Turkey as a Laboratory of Islam? - Synthesis of Islamic Thought, Secularism, and Modernity - http://www.qantara.de/webcom/show_article.php/_c-575/_nr-16/_p-1/i.html