Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Politički život

   

 

Dejan Vuk Stanković

POLITIKA PARALELNOG KOLOSEKA – NEJASAN SPOJ KOSOVSKOG ZAVETA I EVROPSKOG PUTA

U predvečerje predsedničke kampanje, u intervju listu Politika od 8. decembra 2007. godine, vredni i agilni potpredsednik Vlade Srbije zadužen za evropske integracije i funkcioner DS-a Božidar Đelić lansirao je kasnije mnogo puta ponovljenu tezu o razdvajanju dva aktuelna i za državu Srbiju ključna politička procesa – rešavanje statusa Kosova i Metohije i evropske integracije Srbije. U političkom žargonu, ova postavka bi se mogla označiti kao politika dvostrukog ili paralelnog koloseka.

Kao i svaka, potpredsednikova medijsko-politička strategma ima svoju motivaciju i unutrašnji zaplet, kao i aktuelne i potencijalne političko-medijske učinke. Nema nikakve sumnje da će Kosovo i Metohija i evrointegracije Srbije biti okosnice predstojeće kampanje. Jasno je da će se i izborni program kandidata DS-a i prvog favorita tekuće predsedničke trke, aktuelnog predsednika Srbije Borisa Tadića u nekim bitnim elementima zasnivati na tezi o paralelnom koloseku, što će reći na snažnoj, gromoglasnoj i vrlo verovatno medijski brižljivo upakovanoj paroli „I Evropa i Srbija“.

Međutim, održati razliku, ili negirati suštinsku i tesnu povezanost rešavanja kosovsko-metohijske krize i evropskih integracija Srbije čini se neodrživo, polazeći od logike i prakse samih evropskih integracija. Naime, ovaj proces podrazumeva da država koja se integriše, u određenoj dinamici, usvaja evropske standarde kao obrasce za uspostavljanje i regulaciju odnosa u svim sferama društva, počev od ekonomije, pravnog sistema, preko medija, obrazovanja, kulture, sve do zaštite životne sredine, zaštite prava životinja, lova i ribolova...

Logika i praksa integracionog procesa podrazumevaju da, pored prihvatanja evropskih standarda u svim oblastima društva, država koja učestvuje u procesu pristupanja EU ne sme imati suštinska razilaženja po političkim i bezbednosnim pitanjima sa EU. Dakle, ako je neophodno da postoji slaganje oko standarda za lov i ribolov ili za držanje kućnih ljubimaca, slaganja mora biti i u složenim i osetljivim pitanjima vezanim za spoljnu politiku i bezbednost, posebno kada se konkretni bezbednosni i politički izazovi pojavljuju u Evropi i kada sama Unija želi da preuzme glavnu reč u procesu njihovog rešavanja. Upravo je u ovoj tački vidljiva nesumnjiva neodrživost teze o paralelnom koloseku.

U ovom trenutku pitanje statusa Kosova i Metohije predstavlja centralni spoljnopolitički i bezbednosni izazov za EU. Gotovo sve evropske države, izuzimajući Slovačku, Španiju, Kipar i Grčku (koje ne prihvataju nezavisnost iz procene da bi to moglo biti opasno po njih, mada im se u izveštaju Evropskog saveta eksplicite kaže da „Kosovo neće biti presedan korišćen u svakom budućem slučaju“), spremne su da ponude i politički podrže projekat nadzirane nezavisnosti Kosova koji je zasnovan na predlogu izaslanika generalnog sekretara UN Martija Ahtisarija. Ubedljiva većina članica EU podržava nadgledanu nezavisnost (što će reći apsolutnu nezavisnost Kosova od Srbije i nadziranje kosovske samostalnosti od evropske političke i NATO vojne misije), dok se zvanična Srbija izričito protivi bilo kakvoj nezavisnosti i zalaže se za suštinsku autonomiju svoje južne pokrajine.

Iako prikriven iza diplomatskog rečnika, evropski stav o nezavisnosti vidljiv je u tretmanu Kosova kao zasebnog i od Srbije odvojenog pravno-političkog i teritorijalnog entiteta, shvaćenog u kontekstu određenih političkih i kulturnih vrednosti, ali i regionalne stabilnosti: „Evropski savet se slaže sa generalnim sekretarom UN da je status kvo za Kosovo neodrživ i naglašava neophodnost da se krene ka rešenju za Kosovo, koje je neophodno za regionalnu stabilnost. Takvo rešenje bi omogućilo demokratsko, multietničko Kosovo opredeljeno za pravnu državu, zaštitu manjina i kulturno i versko nasleđe.“

Vešti političar, zagovornik teze o paralelnom koloseku reći će da je „EU međunarodna institucija i da ne može priznati nezavisnost bilo kome“, te „odluka još nije doneta, da treba raditi do poslednjeg časa, da se pregovori mogu i moraju nastaviti“. Pođimo od ovog poslednjeg. Istrajnost u politici i životu spada u red moralno-psihološki poželjnih osobina, ali nastavak pregovora liči na srpski wishful thinking sa stanovišta EU, budući da je u izveštaju Evropskog saveta jasno istaknuto: „Evropski savet je podvukao da je pregovarački proces pod okriljem trojke o budućem statusu Kosova iscrpljen.“ Kako SAD deli mišljenje sa EU, a Rusija jedina podržava stav o nastavku pregovora, nemoguće je zamisliti da će se trojka ponovo okupiti.

U nekim od gorenavedenih iskaza ima izvesne doze istine. EU zaista nije neko ko priznaje novonastale države, to čine njene države članice, i to svaka ponaosob. Ali ne treba smetnuti s uma i to da iste te članice, svaka ponaosob, imaju neprikosnoveno pravo odlučivanja u procesu integracija zemalja koje žele postati deo evropske porodice. Jednostavno, ako se pristupa EU, nema napretka ako svaki korak u pristupanju nije odobren od svake članice. U tom pogledu, stvari ne stoje dobro ni za državu Srbiji, a ni za politiku dvostrukog koloseka. Štaviše, među ključnim državama EU provejava stav da je nezavisnost Kosova jedan od uslova koji će se aktivirati pri pristupanju Srbije EU. Da ovo nije zlonamerna hipoteza koja kvari evropski put Srbije, pokazale su izjave nekih uticajnih evropskih zvaničnika.

Na poslednjem sastanku Saveta EU francuski predsednik Nikola Sarkozi jasno je rekao da Srbija može da se priključi ukoliko ispuni dva uslova – u potpunosti sprovede saradnju sa Haškim tribunalom i prizna nezavisnost Kosova. U sličnom tonu, u spoljnopolitičkom domu House of Commons, istupio je i britanski premijer Gordon Braun koji je tom prilikom naglasio da postoji nedvosmislena veza između budućeg članstva Srbije u EU i priznanja nezavisnosti Kosova. Pre njih dvojice nešto blaže, ali dovoljno određeno, postavio se i italijanski ministar spoljnih poslova Masimo D'Alema, koji je ponudio ubrzani put u EU u zamenu za priznanje nezavisnosti Kosova. Dakle, evropski političari nisu nimalo nejasni, niti skloni kreativnom tumačenju odnosa Kosova i procesa evropskih integracija Srbije.

Uprkos svim činjenicama koje opisuju aktuelnu evropsku politiku prema Kosovu i Metohiji, politika paralelnog koloseka dobija sve intenzivniju medijsku eksplikaciju. Nije za poverovati da su najviši državni funkcioneri – predsednik Tadić, potpredsednik vlade Đelić i ministar spoljnih poslova Jeremić opčinjeni negacijom očiglednosti ili fatalno neobavešteni o sadašnjem stanju u trouglu EU–Srbija–Kosovo.

Posredi je nešto sasvim drugo. Reč je o spinovanju javnog mnjenja, o izvrtanju smisla i značenja političkih događaja i procesa sa motivacijom sticanja političke koristi, konkretno – zauzimanjem što bolje političke pozicije u aktuelnoj predsedničkoj kampanji. Matrica tekućeg DS-ovog spinniga počiva na izbegavanju postavljanja odnosa EU i odbrane Kosova u odnos nepomirljivih suprotnosti, za šta postoji nesumnjivo pokriće u činjenicama koje opisuju sadašnji političko-istorijski trenutak. Strategija paralelnog koloseka predstavlja proizvod političke računice vidljive iz nedavnih istraživanja javnog mnjenja, kao i nekih politički relevantnih okolnosti koje mogu bitno uticati na odnose stranaka u vladajućoj koaliciji.

U sagledavanju unutrašnjeg zapleta i cilja aktuelnog DS-ovog spinovanja javnog mnjenja pođimo od važne postavke pri kreiranju imidža svakog predsedničkog kandidata. Svaki ozbiljan političar u kampanji želi da predstavi sebe i svoju političku opciju kao doslednu u važnim državnim pitanjima. Ne treba podsećati na to da je od 5. oktobra naovamo DS sebe doživljavala kao ekskluzivnog promotera reformi u Srbiji i najznačajnijeg lidera evrointegracija. Uz evropsku agendu, ova stranka je postepeno, ali i dosledno razvijala državotvorno-patriotski stav o pitanju rešavanja statusa Kosova i Metohije, insistirajući na očuvanju državnog suvereniteta i teritorijalnog integriteta.

Ovakav pristup doneo je sve. I političke saveznike u zemlji, uporište u biračkom telu i, zašto to ne reći, jedan zavidan nivo respekta kod inostranih partnera. Stranka na takvim pozicijama nije sklona riziku, budući da dobija sve što manje-više politička stranka i može dobiti. Zato bi svako radikalno odstupanje od ovako shvaćene političke agende, ma kakvo preferiranje jednog u odnosu drugo, predstavljalo suštinsko odstupanje od ponovljenih stavova, svojevrsni fundamentalni politički rez koga bi bilo gotovo nemoguće sprovesti bez temeljne pripreme kako sopstvenih pristalica, tako i javnog mnjenja u celini.

Za tako nešto DS nema vremena, a verovatno ni političkih, intelektualnih, moralnih i medijskih kapaciteta, pa je model nastupa u predsedničkoj kampanji u potpunoj korelaciji sa zahtevima političkog tržišta bez vizije, čak i naznaka te vizije kako će se postupati sa državom kada se prebroje glasovi i osvoji pobeda.

Iz tog razloga predizborni pristup DS-a predstavlja potvrdu nepisanog pravila da je u nedostatku političke invencije i doslednog prihvatanja rizika lakše i jednostavnije ostati oportunista. Uostalom, svaka politička elita, direktno ili indirektno, građane smatra manje ili više bezobličnom političkom masom koja se efektnom kampanjom može uobličiti po meri njenih interesa. Uostalom, i rizik koji bi trebalo preuzeti u neprotivrečnoj odbrani evroreformizma nije mali, budući da je povodom i zbog Kosova ozbiljno poljuljan, ionako ne tako duboko utemeljen, srpski evropeizam.

Poslednje istraživanje javnog mnjenja agencije Politikum pokazuje da je na pitanje o uslovljenosti prihvatanja nezavisnosti KiM i bržeg procesa evropskih integracija 75,15 odsto ispitanika odgovorilo negativno, dok je svega 14,82 odsto dalo pozitivan odgovor i 10,01 odsto ostalo bez preciznog odgovora. Dakle, izrazita većina građana protivi se priznanju nezavisnosti Kosova zarad ubrzanih evrointegracija. Zanimljiva je i politička opredeljenost ispitanika jer ruši pojednostavljena gledišta o političkim stavovima građana i pokazuje nesumnjivu sklonost da, bez obzira na ideološku i vrednosnu orijentaciju, po ključnim državno-nacionalnim pitanjima slede kurs politike koji zastupa državno rukovodstvo.

Naime, uobičajena postavka o podeli u biračkom telu po vrednosnim orijentacijama podrazumevala je oštru podeljenost na dva bloka – evroreformistički i konzervativno-nacionalistički. Reformski blok činile bi pristalice DS-a, G17 plus, LDP-a i drugih manjih partija delova nekadašnjeg DOS-a, dok bi drugi blok činile snage starog režima (SRS–SPS), pojačane narodnjačkom koalicijom DSS–NS. Ova shema podele, inače redovno korišćena u raznim kampanjama tokom izbornog perioda i izvan njega, u velikoj meri nestaje pri suočavanju sa alternativom – Kosovo ili EU. Ne samo da velika većina pristalica SRS-a, DSS-a i SPS-a daje primat očuvanju KiM zarad ubrzanog ulaska u EU, već to čini 63,24 odsto birača DS-a i 56,57 odsto birača G17 plus.

Ovakva izjašnjavanja ispitanika pokazuju koliko je predsednička agenda Borisa Tadića opterećena i vrlo jasnim i nedvosmislenim, u neku ruku antievropskim stavovima birača, koji ili za Tadića tradicionalno glasaju, ili su pak spremni da ga podrže u drugom krugu izbora. Uz to, vernost kosovsko-metohijskom zavetu potrebna je zbog savezništava sa narodnjacima, bez čije pomoći DS teško može doći do pobede.

Sigurno je i da Tadić i njegovi saradnici znaju da svako odstupanje od zacrtane politike o KiM može Koštunicu dodatno odvesti u bojkot i usvajanje predloga nekadašnjeg Tadićevog savetnika Leona Koena o prekidu procesa pridruživanja sa EU zbog evropskog stava o KiM, što bi – s obzirom na postojeće okolnosti i aranžmane elite DS-a sa EU – pokvarilo i integracioni proces, ali iznad svega upropastilo snažan izborni adut u vidu potpisivanja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, koje je planirano u finišu drugog kruga predsedničkih izbora.

Bez obzira na unutrašnje napetosti i protivrečnosti, strategija paralelnog koloseka nastaviće putešestvije po Scilama i Haribdama tekuće predizborne kampanje. Stvorena iz političke nužde, ova strategija ima cilj da omogući novi mandat aktuelnom predsedniku Srbije Tadiću i ništa više. Jasno je da zbog stavova EU, ovaj medijsko-politički konstrukt nema realnu osnovu. Ipak ne treba sumnjati da će on imati upečatljivu medijsku težinu. Uostalom, imidž-mejkeri Borisa Tadića su mnogo puta umeli da nađu prave reči za prave prilike. Doduše, biće nemoguće ponovo prekopirati slogan kompanije Najk „Just do it“ u „Samo napred – Boris Tadić“. Ne zbog toga što će ljutiti marketing tim Najka, već zato što niko zaista ne zna gde vodi politika paralelnog koloseka. Iskreno se nadam da nas neće odvesti u istorijski ćorsokak.

 

 

 

 
 
Copyright by NSPM