Željko Cvijanović

Avlija

Beba, Čeda i ekipa pokazuju kako u Beogradu još uvek ima mesta gde je dovoljno aplicirati s nekom idejom o javnoj promociji nezavisnog Kosova, pa da vas pogodi kinta

Kada je Čedin poslanik Ivan Andrić, inače dečko od marketinške struke, u utorak za govornicom parlamenta sa onim izrazom lica koji kaže „evo, uhvatio sam ih“, pokazao fotografiju na kojoj se nalaze tužilac Slobodan Radovanović, šef tajne policije Rade Bulatović i vlasnik Delte Miroslav Mišković, to je valjda trebalo da izgleda kao otkrivanje još jedne dobro skrivane tajne u maniru Bebe Popovića.

Fotografije koje je držao u ruci, međutim, nije snimio javni agent Beba, nego je nekoliko dana pre na svom sajtu objavio B92. Bile su to tri fotke snimljene u dvorištu rezidencije britanskog ambasadora na kojima se nalazila pomenuta trojka, što je onome ko voli da gleda prizore noćnih događanja u gradu moglo da pobudi čuđenje: ili su rođendan britanske kraljice proslavljali samo ova trojica proverenih republikanaca ili je njihov susret devedest dvojci bio posebno zanimljiv.

Andrić, koji nema nikakve veze s piscem Proklete avlije, mada se ne bi moglo reći da nema veze s nekim od likova iz pripovetke, pred parlamentom je obelodanio smisao tog selektivnog interesovanja B92 za kraljičin rođendan. Eureka: specijalni tužilac, čuvar najvećih državnih tajni i moćni privrednik stoje zajedno i verovatno razmenjuju optužnice, informacije i novac, šta već ko ima. Ima li bolje prilike da se ta prljava veza obelodani nego na kraljičinom rođendanu, a možda je i sama ona umešana u sve to?

Nije to samo pokazalo kako je sistematična paranoja Bebe Popovića stvar prelazna i kako najviše pogađa eldepeovce na pragu adolescencije. U pitanju je mnogo ozbiljnija stvar, a ona glasi: Andrić, Čeda Jovanović i njihov neurotični guru Beba Popović pitanje kriminala postavljaju kao stvar političkog izjašnjavanja. Reč je o proverenom maniru, poput onoga kad poslovični Popović u Insajderu (gle čuda, isto B92, samo što je, umesto kraljice, tu Pepeljugina starija sestra) objasnio da se on sa srpskim kriminalcima viđao da bi se borio protiv kriminala dok su se Koštuničini, a kako bi drugačije, viđali da bi radili kriminalne poslove. A sad što je Popović, vlasnik skoro novog skupog tupea koji se ne skida u kupatilu, sve ovo vreme držao Koštuničinima čas iz poznavanja finansija, pokazujući da je finansijski isplativije boriti se protiv mafije nego sarađivati s njom, neka ostane problem njegove umešnosti.

Stvar je u drugom: današnji čedisti i bebisti, u vreme kada su bili na vlasti, promovisali su zanimljivu ideju kako postoje dve vrste mafije. Jedna je ona koja je društveno štetna i s kojom se valja obračunati, a druga je ona s kojom smo dobri, viđamo se, idemo na dečje rođendane, delimo i primamo poklone, ponekad nekog zajedno uhapsimo, ponekad nekog oslobodimo. Šta se tu promenilo? Za njih ništa: kad god je kriminal stvar o kojoj se političari izjašnjavaju kao o manje ili više poželjnoj, što je bio cilj Andrićevog detinjastog voajerisanja na kraljičinom rođendanu, tada uvek postoji mafija naša i njihova.

Ali od tada se dogodilo svašta i, kad je reč o Bebi i Čedi, tu za Srbiju postoje dobra i loša vest. Dobra je da napredni omladinci nisu na vlasti i da postoje politički uslovi da pred tužiocem objasne svoju teorijsku postavku kako to da mafija toliko liči na gliste - postoji štetna i ona koja pravi humus. Loša vest je što je Srbija ponovo postala zemlja jedne teme, što je ta tema Kosovo, gde su Srbija i Zapad opako suprotstavljeni, i što tada sve ima veze s Kosovom. Šta to znači?

Dakle, da je Koštunica rekao da se Kosova odriče, tada bi istraga duvanske mafije bila to i ništa više od toga; da je Koštunica odustao od Kosova, tada bi Čeda kod specijalnog tužioca bio ispitan kao čovek koji je, možda, iz zatvora oslobodio Dušana Spasojevića; ovako, on je lider prozapadnih snaga u Srbiji, koji je oslobodio Spasojevića jer je bio u zabludi, misleći da je reč o borcu za kosovsku nezavisnost; da je Koštunica pristao na Ahtisarija, Beba Popović imao samo jedan problem - da ni pod kojim uslovima ne preskače terapiju; ovako, on je jedini koji može da uzdrma javnost u Srbiji, a u udžbenicima stoji da je stabilnoj javnoj sceni mnogo lakše uzeti Kosovo, nego onoj na kojoj Popović redovno uzima terapiju.

Naravno, to objašnjava zašto su Radovanović, Bulatović i Mišković bili toliko zanimljivi Ivanu Andriću. Specijalni tužilac u zemljama poput Srbije stvar je državotvorna skoro koliko i ustav, o definicijskoj državnosti tajne policije neka se skeptici raspitaju u onim zemljama koje veruju da bi ona samo u Srbiji trebalo da bude ukinuta; najkrupniji privrednik jedne zemlje državotvoran je u svakoj situaciji osim kad priprema državni udar, što na Miškovića baš i ne liči.

Logično je da Andrić, koji je verovatno tri državotvorna detalja na jednom mestu video uživo prvi put u životu, u nekoj vrsti panike, jer o čemu bi danas u Srbiji uopšte pričala tri državotvorna lika nego o njegovom Čedi. Nema veze što je kraljičin rođendan, nema veze što rasteruju društvo, nema veze što su, sudeći po B92, bili jedini koji su preostali u dvorištu rezidencije: Bulatović je sigurno rekao kako će Čedu da uhapsi, Radovanović kako će da napiše optužnicu, a Mišković da će da ga oslobodi iz zatvora kad mu vrati pare koje je zemuncima dao za otkup, tim pre što je od te ekipe još samo Čeda i živ i platežno sposoban jer su se kod ostalih iz Šilerove te dve srećne okolnosti nekakao razišle.

To znači da je takozvani liberalni deo političkog i društvenog spektra u Srbiji ponovo, prvi put posle Miloševića, pronašao i do kraja definisao svoju zlatnu koku u Srbiji. Ona se zove Kosovo, što će reći da u Beogradu još uvek ima mesta gde je dovoljno aplicirati sa nekom idejom o javnoj promociji nezavisnog Kosova, pa da vas pogodi neka kinta. Ako ste pri tome čovek koji je iz zatvora vadio Spasojevića ili ste se bavili ličnom tranzicijom Čumeta od ubice i secikese do graditelja autoputeva, utoliko bolje. To samo znači da ste sposoban čovek koji ume da završi dobijeni posao.

Uostalom, Srbija je ponovo postala zemlja u kojoj je dozvoljeno sve, u kojoj ne postoje neprirodni savezi, u kojoj cena ljudi od akcije ponovo može da zakloni njihove krvave ruke. Zato je perspektiva njihovog prisustva na ovdašnjoj sceni ponovo u odnosu obrnute proporcije sa njenom normalnosti.