Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Politički život - prenosimo Standard

   

 

Željko Cvijanović

Dinamit

Onaj ko je mogao da ujutro sedi sa Đinđićem, a uveče sa Čumetom, taj je znao da će srušiti i jednog i drugog, isto kao što je znao koliko faktičke moći leži u njegovoj sposobnosti da jednu poruku tri puta zavrti između jednog i drugog

Za sve je kriv onaj specijalni tužilac Radovanović. Pecao je na mušicu, ali kada se pogleda uokolo sav taj razbacani ulov, nema više tog pionira kome će moći da proda priču kako na mušicu nije bio zakačen dinamit. To će reći da je tužilac poterao Caneta Subotića i još par krupnih komada zavučenih u duboki mulj, a da su sa dna isplivali svi pevači, uključujući i onog nervoznog harmonikaša sa sve četom žurnalističkih odlikaša koji prate njegovu burno nauljenu karijeru. I, naravno, Batić.

Pravo pitanje je, dakle, kako smo to od priče ko je po Srbiji uz pevanje i pucanje švercovao duvan, nabasali na to ko je pustio iz zatvora Šiptara i Kuma. Vrlo jednostavno - odmotalo se, a na Radovanovićevo dinamitaško zadovoljstvo, odmotavaće se još.
Jedna od srećnih okolnosti sastojala se u dubokom poverenju duvanskih bosova i njihovih ovdašnjih prijatelja da je neopoziva odluka Dušana Mihajlovića, autora jedinog vrednog memoarskog svedočanstva o prvoj petooktobarskoj vladi, da neke svoje tajne odnese sa sobom u grob. Uvereni da je ta Mihajlovićeva mala ljudska slabost - namera da sačuva glavu na ramenima i nešto mira u njoj - dovoljan garant njegovog večnog ćutanja, duvanski stratezi su pokušali da ga kompromituju kao čoveka koji je otkucavao policijske izveštaje Canetu Subotiću. Ali problematičnom se pokazala jedna druga Mihajlovićeva ljudska slabost: imao je on i dobrih i loših trenutaka, ali umeo je nekako da drži do toga što nikada nije imao stomak za druženje s momcima iz podzemlja, čak ni onda kada su svoje moroderske poslove prilagođavali uslovima tranzicije. Shvatajući da tajne o kojima je ćutao, jer su mu takve čuvale glavu, moraju da budu ispričane iz manje-više istih razloga - da bi mu sačuvale glavu i onaj njen deo koji ume da se zacrveni - Mihajlović je otvorio čašu srpskog postpetooktobarskog otrova, koja je u jednom trenutku mogla da ubije, što ne znači da već u sledećem neće moći da izleči. Tako smo od duvana došli do toga ko je izvukao sa robije Šiptara i Kuma, tipove koji će svoje oslobađanje kasnije opravdati serijom ubistava, otmica i koječega da bi svoje briljantne moroderske karijere krunisali ubistvom srpskog premijera.

Naravno, opštinskom tužiocu koji je potpisao papir o njihovom oslobađanju pre šest godina savest je mirna. Biljana Radovanović, četvrti opštinski tužilac u Beogradu, bila je suviše sitna riba da bi se išta o tome pitala. Ko joj je naložio da potpiše papir? Bivši okružni tužilac Rade Terzić, koji će, dakle, ako još nije, morati da kaže ko je naložio njemu, budući da je i sam bio sitna riba. Naravno, potrebno je ispuniti uslov da Terzić sa Mihajlovićem deli poneku od pomenutih ljudskih slabosti. Biće to simpatičan skandal, budući da čovek koji je bio na vrhu priče čvrsto sedi u srpskom parlamentu, gde prepodne obično drži predavanja iz političkog morala, a popodne vežbe iz evropske Srbije. Čovek koji mu je u oslobađanju Šiptara i Kuma asistirao nije zaštićen poslaničkim imunitetom, ali jeste zakonom o zaštiti svedoka, što sve zajedno priču čini bizarnom. To će reći da te 2001. šef poslaničke većine u parlamentu i šef mafijaške većine na ulici zajedno odlaze u zatvorske posete Šiptaru i Kumu, hrabre ih i zaklinju se da čine sve za njihovo oslobađanje. I na kraju održe reč.

Šta je u to vreme - pratite li me - radio naš briljantinski harmonikaš? Kada vidite kako šef poslanika i šef mafije zajedno vade drugog šefa mafije iz zatvora, onda vam ne treba poseban IQ da biste shvatili da su dva najozbiljnija punkta moći u tadašnjoj Srbiji Vlada, koja je tada još ubirala zasluge nacije za rušenje Miloševića, i podzemlje, koje je činilo to isto, doduše ne prema naciji nego prema vlasti. Onaj ko je mogao da ujutro sedi sa Đinđićem, a uveče sa Čumetom, taj je znao da će srušiti i jednog i drugog, isto kao što je znao koliko faktičke moći leži u njegovoj sposobnosti da jednu poruku tri puta zavrti između jednog i drugog. Nije, dakle, taj harmonikaš naprasno unapređen u važnog čoveka, njegova moć rasla je prosto sama od sebe dok je putovao od Nemanjine do Surčina i nazad. Naravno, ni briljantinski harmonikaš ni šef poslaničke većine nemaju problem s tim. Ako ih pitate šta su radili u Surčinu sa Čumetom, oni će vam reći da su imali zadatak da razbijaju mafiju i da ih je tamo poslao premijer Đinđić lično. Istorija poznaje takve stvari: nije li uostalom Ruzvelt ‘43. slao svoje ljude kod Lakija Lučana, neke vrste američkog Spasojevića uz malu razliku što on nije pucao na Ruzvelta, a Šiptar na Điniđća jeste. Američki agent koji je obilazio Lučana imao je zadatak da ga nagovori da marincima obezbedi iskrcavanje na rodnu mu Siciliju. O tim susretima napisao je gomilu izveštaja, koji su dokazivali da je sa šefom mafije razgovarao u ime države. Zato je bilans bio sledeći: general Paton ubrzo je jezdio Italijom na tenku, Ruzvelt je umro prirodnom smrću, a ni Laki nije prošao loše.

Ova dvojica naših su sa nacijom i državom poslovali na reč i teško će ikada da se operu kako im je tih godina dobro krenulo baš zbog takvog načina poslovanja. Rezultat je bio adekvatan tome: Đinđić je mrtav, Šiptar je ubijen kao pas, a nešto se ne sećam da se od te saradnje Srbija bilo gde iskrcala.

Tako je mladi šef poslaničke većine, angažovan na oslobađanju Šiptara i Kuma, morao da zna kako će kod Dušana Mihajlovića na ovaj ili onaj način završiti Šiptarova poruka iz zatvora u kojoj je stajalo da on - Spasojević - zna da su Miškovića oteli ljudi Radovana Karadžića, kako on - Spasojević - zna ko su oni i gde su zakopali novac i, naravno, kako samim tim on - Spasojević - potpuno nevin leži u zatvoru. Mihajlović, koji odavno nije bio naivan, nije progutao tu žvaku, ali to mu nije mnogo pomoglo da se Spasojević nađe na slobodi.

Da to nisu samo baronske priče iz poslednjeg dela srpske mračne prošlosti, već materija koja je politički i te kako živa, potvrdio je deo mobilisanih srpskih medija, koji se poslovično pokazuju tako osetljivim na kriminal koji dolazi iz redova njihovih političkih neistomišljenika i tako neosetljivim kada isto to dolazi iz redova prijateljskih političara. Tako je Cane Subotić u jednom nedeljniku viđen kao ozbiljan čovek, veletrgovac duvanom koga je reketirao Jovica Stanišić, tako je Cane tip koji je jako pazio šta radi, tako da je saobraćao samo čistim papirima koji skidaju odgovornost s njega. Istovremeno, jedna televizija pokušala je da uplaši Mihajlovića pitanjem da li se i on sretao sa Subotićem kao i ljudi iz Koštuničine okoline. Teza je, naravno, jasna: nije Cane švercovao duvan, već su ga švercovali svi, s tom razlikom što su ostali davali dobrovoljno pare Jovici Stanišiću, dok je samo Cane bio reketiran; nisu se, dakle, sa Canetom i Čumetom viđali Čeda i Beba, već su se viđali svi; nisu muljali sa mafijom njih dvojica, već i Koštunica, s tom razlikom što njima osećaj moralne superiornosti daje to što su oni u Surčinu pravili državu, dok je Koštunica, valjda, mešao brašno sa kokainom. Ima tu samo jedan problem: nisu se viđali svi.

Kada se u priču umešao Vladan Batić, čovek u čijoj retorici i Jevanđelje može da postane jedna od Joneskovih drama, pokazalo se da bi priča o duvanu i onome što on otkriva trebalo da bude obesmišljena uvođenjem gomile novih zapleta, novih likova, njihovih svastika i kućnih ljubimaca, kao bi oni preplavili sve to i učinili ga nejasnim i nerazumljivim.

Zato je možda sada ponovo potez na tužiocu Radovanoviću da pokupi ono što mu pliva na vodi jer riba, i krupna i čista, ima običaj da se usmrdi, a na tu vrstu smrada već smo navikli. Tako smrde propuštene srpske šanse iz poslednjih sedam godina. 

  Standard, broj 57 od 21.06.2007.

 

 
 
Copyright by NSPM