Željko Cvijanović

Velja

Nešto mi govori da će uskoro doći dan kada će tadićevci, pošto im ne uspe da ograniče uticaj u vladi Velje Ilića, potrošiti izvesnu količinu sive mase da objasne svojim fanovima kako njihovo sedenje u Koštuničinom kabinetu nije izbor slobodne političke volje, već neka vrsta višeg cilja ili žrtve za bolju Srbiju. Naravno, za to vreme u redovima žutih o Velji se razmišlja kao o nešto unapređenoj verziji Bidže i Rake, tek takvo neudubljivanje u problem zanemariće kako su ova dvojica pali toliko lako da se više niko i ne seća ni zašto se to dogodilo; ono će pokazati kako demokrate ne vole da se sete da je bilo dovoljno da u pregovorima o vladi Velja podigne glas i spusti šapu na sto, pa da Đilas odustane od ministarstva saobraćaja; zaboraviće sitan detalj kako je Voja, pregovarajući o javnim preduzećima mogao da spase Telekom i Draška Petrovića, ali je popustio pod Veljinim pritiskom i sačuvao onu dvojicu njegovih bizgova koji kontrolišu prugu i puteve s lakoćom kojom se vodi STR.

Naravno, Velja Ilić je opako ozbiljan političar i kada govori da u Srbiji autoput mogu da grade samo on i Bog, i onda kada se žali da mu besni fotoreporteri nagnavaju ovce na imanju; jednako onda kada svoj nemali apetit uglavljuje u matematiku opstanka vlade, kao i onda kada uhvaćen u sukobu interesa tvrdi da će kliniku koju gradi na svom imanju pokloniti državi. Uostalom, zar niko nije video kako su Boris i Voja uspeli da se odupru volji najmoćnijih zemalja sveta i ne daju Kosovo, i kako su između sebe podelili vodu i vazduh, jer nisu uspeli da se odupru Velji, namernom da kontroliše sve što zemljom vozi, hoda i gmiže.

Nerazumevanje ovdašnjeg establišmenta koliko je Velja ozbiljan proizvod ostatak je građanske svesti o tome kako su njegovo oskudno vaspitanje i komunikacijska živopisnost proizvod neke vrste socijalnog nesnalaženja. Ali, to pada pred čistom matematikom: kada Velja šutira novinara, Velji skače rejting; kada Velja hoće da nagna Medlin Olbrajt, on se šeretski žrtvuje kao srpska verzija starozavetne Judite; kada naduvava B92, to je ozbiljna patriotska akcija; kada govori o drumskom kraduckanju, on je već Robin Hud koji svedoči o folklornom hedonizmu ovdašnjeg Šervuda; kada gradi kliniku, on nije u sukobu interesa, već jedini ministar Srbijanac koji vraća očinji vid tom delu zemlje, kome je tranzicija više uzela nego dala.

Sve ono što bi u času ubilo svakog srpskog političara Velju Ilića u stanju je da ojača, on ume da se goji od najgorih političkih pomija; on zna kako se profitira dok padaš; on je gumena loptica koja bezbrižno udara o tle, puna poverenja u sopstvenu elastičnost po kojoj će da odskoči još više.

Naravno, taj uzlet počeo je onog trenutka kada je Koštunica shvatio da se Srbija menja, ali ne toliko da bi počela da mari za Slobodana Jovanovića i Tokvila; kada ga je svest o čuvanju vlasti naterala da svoj desničarski elitizam zameni nekom vrstom regresivnog narodnjaštva; kada je shvatio da će sa Srbijom najlakše komunicirati posredstvom nekoga ko je pidžamu obukao poslednji put kad je bio u bolnici i ko se posle brijanja išamara po licu domaćom rakijom, strese se i ceo dan miriše na Srbiju među šljivama.

Onaj, dakle, ko je uspeo Voju da ubedi kako je Velja predstavnik autentične neprskane Srbije, taj je završio poslić za Voju i taj je završio mnogo više za Velju; onaj ko uživa u Veljinom otadžbinskom ratu s izdajničkom Devedesetdvojkom, taj je možda razumeo Velju, ali nije razumeo Voju; onaj ko Velju tretira kao specijalca spremnog da razdrljen upadne u neprijateljske redove i pita ima li ko jači, taj je shvatio i isplanirao sve osim dve stvari: kako će da zaštiti Voju od ovih koji jure Velju i kako će da zaštiti Voju od samoga Velje ako ovaj uspe da im utekne.

Ako je Velja bio čovek koji je trebalo u narodnjačkom bloku da kruni uticaj radikala, on je danas neko ko im preuzima čitave odbore, nesklone da čekaju povratak Šešelja iz Haga, kada će - je li - preuzeti vlast; ako je Velja bio čovek poslan u misiju da bi Srbija bolje razumela Voju, ona danas Voju razume posredstvom čoveka na koga sve teže može da utiče, koji svu korist iz velikog narodnjačkog dila ima za sebe i svu nastalu štetu, koja nije mala, izručuje Koštunici. Nije, dakle, problem u tome što je Koštuničinu januarsku kampanju obeležila Ceca, koju ovaj, provereno, ne sluša kod kuće i koja zacelo godinama nije prošla kroz Čačak, a da tamo nije održala koncert. Problem je taj što je u tom veljinskom pseudonarodnjačkom konceptu Koštunicu mogla da razume cela Srbija, osim one koja izvorno glasa za njega, pored ostalog i zbog toga što ne sluša Cecu.

Uostalom, ko je tu koga zastupao, videćete već na predsedničkim izborima; videćete hoće li Koštunica uspeti da nagovori Velju da se ne kandiduje; hoće li, ako ga ne nagovori, imati kuraži da mu suprotstavi sopstvenog kandidata; hoće li, ako se sve to dogodi, njegov pulen biti jači od Velje; i, na kraju, ko će posle toga biti pravi gazda u narodnjačkoj koaliciji.

Poslednje dve godine Koštuničine politike bile su obeležene Kosovom i ničim osim Kosova; dok se on bavio svojom jedinom temom, ekonomiju je prepuštao Dinkiću, posle Tadiću, a sve vreme tajkunima koji su uspeli da se približe njegovim ljudima; puteve je prepuštao Velji koji, kad je video da po Srbiji ima da se asfaltira više od Čačka s okolinom, odmah je dobio sjajnu ideju o sopstvenom partijskom širenju, shvatajući da je Nova Srbija gde god ima šta da se asfaltom pokrpi.

Velja je, dakle, ozbiljniji nego što je u stanju iko da mu prizna: za svoje političke prijatelje on je hodač po žici, koji može da bude pljasnut u svakom trenutku, za njegove neprijatelje on je relikt Miloševićeve feudalne Srbije, s tom razlikom što još uvek čuva onu trenerku iz Petog oktobra i što nijedan Čeda ne može da ga tuče tom pričom.

S druge strane, verujem da je Koštunica na kraju ljubavi s tim čovekom, prepunim onih najžešćih životnih sokova, koga je Voja voleo onoliko koliko čovek, svestan sopstvene nesavršenosti može da voli onoga koji je sve što ovaj sam nije. Ali, tu o ljubavi niko ne govori, već o braku u kome će podela imovine biti veoma teška, posebno kada bude završeno Kosovo i kada se narodnjačka koalicija izvaga na izborima koji slede.

Velja Ilić, dakle, nije lik nameran da uzme ono što mu pripada i vrati se da gradi svoju kliniku i čuva ovce od seksualnih manijaka; on u ovom trenutku svojim političkim vitalizmom zasenjuje Koštunicu; on je neko nameran da posle Kosova preuzme vođstvo na srpskoj neradikalskoj desnici, naravno, u zavisnosti od toga koliko će posle Kosova Koštunica uopšte imati snage i volje da se bavi politikom. Problem je, međutim, u tome što će to biti i što već jeste očigledna regresija u političkoj ponudi na desnom krilu. Malo previše za toliku čast i pogaču čoveku koji je, terajući svoju okolinu da poveruje kako je on jedini autentični predstavnik Srbije južno od Beograda, toliko učestvovao u kretenizaciji iste te Srbije. Zato, klinike, ovce i novinari nisu ništa u poređenju s ovim Veljinim grehom.