IN VIVO

Željko Cvijanović

Cobelijada

Sve smo mi to već videli - kad god počne da se primiče nešto što bi kao moglo da liči na dan D za Kosovo, ovde se onaj Nemac Cobel pojavi kao klasik političke vizije. Reč je o tome da, kad god Voja i Boris odu zajedno u inostranstvo i sagovornicima na isti način kažu šta misle o Kosovu, ovde se - valjda da bi u povratku znali gde da slete - nekako zapali vatra na tri mesta: u Vojvodini, u Sandžaku i na jugu Srbije (moram da priznam da mi nije sasvim jasno zašto kasne ovi poslednji; nadam se da im se nije nešto desilo).

Posle toga - i to smo već videli - u delu političke, medijske i analitičke scene dobijemo jasnu sliku stvari koja glasi: za rat nacista i partizana u Novom Sadu kriv je Koštunica, zato što se onomad slikao s kalašnjikovim i napisao neki tekst za Obrazov časopis; i kriv je Boris zato što nije reagovao, objavio mu rat, sazvao Avnoj i stavio se na čelo partizanskog otpora. Za to što se u Sandžaku tuku imami, opet je kriv Koštunica, poznat po svom neverovatnom uticaju na imame, koji inače umeju da kažu - Muhamed, pa Voja; i kriv je Boris, što Čankove i Čedine partizanske jedinice, sa sve drugom Čumetom nije stavio na kamion i, pod devizom „naš materijal - vaše ruke“, transportivao ih u Sandžak, budući da je iz srpske istorije poznato da imame najbolje mire partizani, koji znaju kako se to radi - nemaš imama, nemaš problem.

Rezultat svega toga je jasan: tamo, dakle, kuda su prošli nacisti, partizani i imami, kao našijenački balkanski Fortinbras, pojavljuje se Agim Čeku - inače čovek koji je od sve to troje pomalo - i kaže da će sredinom decembra unilaterarno proglasiti nezavisnost Kosova. I, kako da se suprotstavite tako umilnom pacifističkom zahtevu, šta uopšte da tražite na Kosovu kad vam je u Vojvodini međunacionalni mir pao na nejaka pleća Nenada Čanka, i kada je samo pitanje vremena koliko će on, takav, izdržati u nacističkom obruču, sa sve žutom trakom na nadlaktici? Šta uopšte tražite u južnoj pokrajini kad se vaš jug popeo na sever već do Novog Pazara, a i Zlatibor je tako lepa planina, ubila se da bude državna granica.

Poruka je, naravno, jasna - koliko god da se kod Koštunice i Tadića vide nijanse u pogledima na Kosovo, nije bilo uspeha u naporima da se između njih dvojice ubaci ozbiljan klip, i da svaki veze svoju priču do uništenja. Uostalom, ljudi su u miru božjem podelili i javna preduzeća, pa kako da se onda ne dogovore povodom Kosova. S druge strane, njima dvojici negde je pošlo za rukom da umire priču o nacionalnim manjinama: Srbija je po toj stvari mnogo više evropska zemlja od mnogih članica EU, i baš bih voleo da vidim još neki evropski parlament u kome sede Romi - i to kao predstavnici autentičnih romskih stranaka - ili parlament kojim predsedava čovek iz reda nacionalnih manjina.

Otuda su kvaziideološki rat u Novom Sadu i verski sukobi muslimana i muslimana neko rešenje; otuda su oni koji cinično veruju kako mogu u svakom trenutku da zapale Srbiju u Novom Sadu i Novom Pazaru pokazali koliko mogu - s malo para i malo više uticaja na ovdašnju javnost, političku scenu i medije neće im biti problem ni da, recimo, izazovu ulične sukobe poslastičara i cvećara.

Naravno, to je stvar koja se na kraju i ne može kontrolisati: medije ili političara koji vam pali vatru u državi u trenutku kada vam jedino vatra ne treba niti možete uveriti da to nije lepo, niti možete prevaspitati, niti mu u srebrnjacima možete dati više nego što je dobio, niti ga možete uhapsiti ili kompromitovati. To znači da je na Tadiću i Koštunici da obezbede da država funkcioniše uprkos Kosovu, koje čak i ako Čeku sam proglasi nezavisnost, neće biti priča koja prestaje 10. decembra i posle koje ćemo, kako god da se završi, konačno živeti kao sav normalan svet, rešeni problema koji su po svom karakteru samo naši i ničiji drugi.

Takvo funkcionisanje države ne podrazumeva samo rad onog aparata koji bi trebalo da spreči izgrednike rešene da naprave nered, on ne podrazumeva samo neku vrstu političkog konsenzusa pred događajima poput novosadskih neonacista i partizana, već i stvari koje se tiču toga hoće li autoput graditi Velja Ilić ili neko drugi, hoće li se izaći na izbore ove ili sledeće godine.

Drugim rečima, posle serije međunarodnih nastupa Koštunice i Tadića na neodređeno vreme otklonjena je mogućnost da će njih dvojica moći da se posvađaju povodom Kosova. Naravno, reč je o najkrupnijoj i naozbiljnijoj stvari, čije pucanje bi u svakom trenutku moglo da anulira većinu napora Srbije da se uspostavi kao demokratska zemlja, ali ovdašnja politička elita često ume da pokaže onu vrstu karaktera koji im nalaže da se na isti način i s istom energijom bacaju na milion dolara kao i na kovanicu od 50 centi. To znači da kosovski konsenzus može da bude srušen i na pitanju Veljinog autoputa, kao i na pitanju hoće li ili neće u srpsku privatizaciju biti pušteni Rusi, kao i na pitanju hoćemo li imati predsedničke i lokalne izbore ove godine, sledeće ili nikad.

Pitanje ranjivosti Srbije, uoči ko zna koje po redu odluke o Kosovu, u prvom redu je u rukama dvojice ljudi, od kojih bi i jedan i drugi voleli kada bi mogli više da veruju onom drugom nego što mu stvarno veruju. Ukoliko njihova koalicija u narednim nedeljama bude pravljena kao nešto sa čim obojica strateški računaju na način da jedva da postoje situacije u kojima će se jedan uspostaviti kao dobitnik ako onaj drugi bude gubitnik, ukoliko to, dakle, bude pravljeno kao građevina, s namerom da traje duže od jednog mandata, utoliko će sve ove stvari s neonacistima i neopartizanima biti samo jalovi pokušaji, u kojima neće biti prostora da se od Nenada Čanka pravi Moša Pijade, koji će ponovo prevoditi Kapital na nemački, kao što će Goran Davidović ostati jebeni marginalac, a ne žrtva svojih patriotskih uverenja.

Dok god govori o nezavisnosti Kosova, Srbija će biti destabilizovana na najrazličitije načine. Samo vlast koja bude mogla da prepozna pravi nacionalni interes - a on jeste nepovlađivanje nezavisnosti Kosova, ali nije samo to - dakle samo takva disciplinovana vlast moći će da se suprotstavi ovom čerupanju zemlje i ovom neokomunističkom zavetu da svaki put do raja vodi kroz ruševine državne građevine.