Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Politički život - prenosimo Standard

   

IN VIVO

Željko Cvijanović

Dvoglavi

Prećutna dvostrukost srpske politike svedoči o tome da se i Tadić i Koštunica u ovom trenutku pripremaju za neku vrstu međusobnog obračuna, ukoliko u decembru stvari na Kosovu krenu po zlu

Kada me podsete da, u manifestacijama zajedništva, u poslednje vreme nešto ne viđamo Šutanovca i Jočića, licencirane Boru i Ramiza nove srpske vlade, tada znam da u meni rovari zao duh. „Ali ih ne vidiš ni da se svađaju“, upozorava takođe moj dobri duh, i tada znam da je sve u redu.

Naravno, tada znam i da su zadovoljstvo obavljanja vlasti i strah od njenog gubitka snažna vezivna tkiva dveju najvećih vladinih stranaka; odgovornost koju vlast nosi sa sobom, opet, i jednima i drugima nalaže da, ako treba da krene loše - što uvek može da se dogodi - to je nekako uvek najudobnije dočekati u sopstvenim čizmama. Jer, u srpskoj politici se još nije rodio taj koji bi se bolje snašao ceneći više tuđu vrlinu od sopstvene mane.

A kako se tu, dakle, nikome iz sopstvenih čizama ne izlazi, a ne izlazi im se ni iz vlasti, srpska Vlada polako zalazi u jedno stanje u kojem ispoveda najmanje dve politike. Pritom, nosioci i jedne i druge politike u javnosti nastoje da ostave utisak kako nema ničega normalnijeg od toga da u jednoj vladi imaš tu vrstu pluralističkog mišljenja.
U takvom stanju, u samoj Vladi uporno izostaju dublje polemike kojima bi se nešto od te dvoglave politike isteralo na čistac. Ali utisak ostaje nepromenjen čak i kada se polemike dese, poput prošlonedeljnog oštrog Koštuničinog napada na šefa diplomatije Vuka Jeremića. Koštunica je, dakle, na sednici Vlade optužio Jeremića da nije ništa uradio u cilju rešavanja problema sa Podgoricom - reč je o štrajku glađu vladike Filareta. Da se nije toliko trudio da zadrži onaj svoj politički korektni osmeh, koji se uči na političkim kursevima a vežba u zamrzivaču, Jeremić je Koštunici mogao da odgovori da mu baš i nije ostavio mnogo prostora za dogovor sa Crnogorcima, u situaciji kada ih premijerov savetnik Simić naziva svim najgorim imenima kojih u trenutku uspeva da se seti. Ili kada Velja Ilić zapuca u Crnu Goru, pa sretne štrajkujućeg vladiku na graničnom prelazu i od tuge i nesreće zaboravi kuda je krenuo.

Jeremić je, kažu, oćutao, da bi se dan-dva kasnije u jednim dnevnim novinama pojavilo otkriće: šef diplomatije je sve vreme u tajnoj diplomatiji radio na liniji sa Podgoricom, ali o tome Koštunica nije znao ništa, već je znao samo Boris Tadić. Naravno, ostalo je neobjašnjeno zašto Jeremić nije ništa rekao Koštunici, ni ranije niti kada ga je optužio. Možda zato što je Vuku vrlina nalagala tu vrstu skromnosti, ili što je Voja poznati brbljivac koji bi sve istrtljao Čedi - ostalo je na tome da je takvu informaciju medijima dostavio ili neko Jeremićev, ili neko Tadićev, budući da, stoji u tekstu, o tome niko ništa nije znao sem njih dvojice i Onoga što sve vidi.
N aravno, ovaj medijski spin trebalo je naknadno da nam saopšti da nesporazuma nije ni bilo: Koštunica je malo poludeo, kao ostareli kralj Lir, a Jeremić, njegov najmlađi sin, bio je nepravedno optužen, dok je sve vreme zapravo vredno radio u Vojinu i Filaretovu korist.

Problem je, međutim, drugi: da bi pokazao da nije ignorisao Filareta, Jeremić je pokazao kako je ignorisao Voju. Da bi pokazao kako nije zabrljao u poslu sa Crnom Gorom, Jeremiću je više odgovaralo da ispadne kako je izvršio državni udar, jer akcije ministra spoljnih poslova sa kojima nisu upoznati ni premijer niti bilo ko iz Vlade - jesu upravo to. Problem je još veći, jer je Jeremiću negde pošlo za rukom da se u javnosti izvuče sa tom žvakom, jer je stvoren utisak kako je u srpskoj Vladi sasvim normalno da ministar iz jedne partije radi nešto o čemu premijer iz druge stranke nema pojma, kao što je sasvim normalno da premijer od ministra diplomatije očekuje da nešto uradi sa Crnogorcima, dok te iste Crnogorce premijerov savetnik žešće naduvava.
Kada državni sekretar za Kosovo Dušan Proroković kaže da će, ukoliko Kosovo samostalno proglasi nezavisnost, Srbija razmotriti i opcije koje uključuju vojsku, a kada Jeremić kaže da će Srbija u tom slučaju primenjivati isključivo pravna i diplomatska sredstva - da li to znači da ćemo sutra čitati da je najmanje jedan od njih dvojice bio u tajnoj misiji za koju niko nije znao osim partijskih šefova jednog i drugog. Šta ćemo s tim ako Vojini ljudi zatežu sa NATO, a Borisovi natovcima kažu kako je sve OK i da samo treba da se strpe dok se ne završi stvar sa Kosovom; ili šta ćemo ako Srbija zapravo sve vreme ima dve politike o samom Kosovu, a najmanje je jedna strana u te dve politike u tajnoj misiji.

Čini se da je stvar nekako objašnjiva: kako se priča sa Kosovom primiče mogućem decembarskom trenutku odluke, Koštunica negde shvata da je pogrešio što pre godinu ili dve nije bio tvrđi, a onda vremenom svoju poziciju umekšavao kako su se pregovori bližili kraju i kako pregovaračka logika nalaže. U takvom stanju on deluje više refleksom nego strateški, i svoju početnu grešku nadoknađuje time što u finiš ulazi sa mnogo tvrde retorike, nešto manje tvrdih namera, i gotovo nimalo tvrdih mogućnosti.

Tadiću je, opet, sve to od samog početka možda ne previše tvrdo, ali svakako previše neuljudno, musavo i radikalski. U njegovoj strategiji Vuk Jeremić i ostali služe kao neka vrsta posvećenika koji u teškim vremenima održavaju vatricu prijateljstva prema Zapadu i NATO, uvereni da će naći načina da je rasplamsaju u trenutku kada se za Kosovo više ne bude moglo učiniti ništa, ili kada ništa više ne bude trebalo da se čini.
A ko nekim slučajem pobedimo, dobitak će biti zajednički, naravno, pošto će se pokazati da je Jeremić sve vreme bio na tajnoj telepatskoj vezi sa Putinom i da o tome niko ništa nije znao. Ako se ulupamo, ulupaće se samo Voja, a život će za one koji misle da ga i posle Kosova ima - ići dalje, i integracije će ponovo biti - i evro i atlantske, a Srbija će primiti nekoliko kompenzativnih poklončića sa Zapada. Oni neće više biti stvar samilosti, već njihove strateške promišljenosti i straha pred poslednjim pokušajem radikala da se na talasu poslednje srpske tragedije popnu na vlast.

Ako se sve završi kako treba, problema neće biti; ali ako se završi po zlu, vredi primetiti da i Tadić i Koštunica u ovom trenutku formiraju strategije međusobnog sukoba. To znači da će Tadić u tom slučaju Voju proglasiti „zadrtim kriptoradikalom“, koji ruši figure na tabli na kojoj ne može da igra po svojim arhaičnim pravilima; to znači istovremeno da će Voja Tadića proglasiti „kapitulantom“ i čovekom koji je izvršio izdaju, izneveravajući nacionalni konsenzus koji je o Kosovu postignut u Parlamentu. Ali čak i ako njih dvojica nemaju nameru da se posle svega pobiju, dvoglavost njihovih politika već je odavno prepoznata kao šansa svih onih koji sa dosta prava tvrde da Srbiju valja malo rasklimati, pa će leći i to sa Kosovom. I nešto mi kaže da će se u svakom od ta dva raspleta, ma koji da se dogodi, dosta pričati o liku i delu Jeremića Vuka.

Ako vam se čini da je sve ovo što pišem samo neka vrsta „nadrndanog trolovanja“, ostaje nam da razmislimo o još jednoj stvari. Naime, preostaje nam još samo da razmotrimo pitanje: da li su Koštunica i Tadić geniji strategije i međusobne koordinacije, koji čitav Zapad sluđuju uz pomoć dveju retorika i dveju politika, i zajednički formiraju alternativnu politiku za Kosovo - ukoliko propadne tvrdi Koštuničin nastup, na scenu će stupiti mekši Tadićev. I obrnuto.

Ako verujete da je sve upravo tako, uskoro ćete za to dobiti jasan dokaz: kada predsednički izbori za Borisa budu raspisani za kraj ove, a za Vojine u septembru sledeće godine. Ako se pitate ko će onda biti predsednik, odgovor je prost: obojica. Malo je jedan predsednik za toliko srpskih politika. 

 

 

 

 

 
 
Copyright by NSPM