Željko Cvijanović

Bauk

Poruka koju šalju Kojen i Simić glasi: za onoliko koliko Srbija u budućnosti ostane bez Kosova, taman za toliko će EU i SAD ostati bez Srbije, u čiji današnji identitet nisu uložili malo ni batina ni šargarepe

Bauk jedne velike teme ovog leta plovi nad Srbijom i ona negde zna da ove jeseni neće moći da ga izbegne. Naravno, istorija nije fatalistički točak koji se vraća, ona tek ima svoje analogije, mada već vidim nekoliko lenjih mozgova i vrednih propagandista koji će ove jeseni Srbiju videti u 1948. godini, u raskoraku između Rusije i onoga što još uvek ponekad nazivamo Zapadom.

Razlika će ipak biti suštinska: junak Kusturičinog filma Otac na službenom putu, koji govori o tom vremenu, dilemu je postavio tvrdeći da mu je draže rusko govno nego američka pita. Junak ovog vremena, ako ne bi želeo da izbegne izvesne banalnosti, pitanje bi postavio na isti način, s tom razlikom što će rasprava morati da započne time ko zapravo u ovom kosovskom slučaju u rukama drži govno, a ko pitu.

Otvaranje tog pitanja za srpske postmiloševićevske navike započelo je vrlo ofanzivno, i to iz Koštuničinog okruženja. Najpre je Leon Kojen, bivši kosovski pregovarač koji svojim izlaskom iz tima nije ostao bez moralnog i intelektualnog uticaja u toj stvari, postavio tezu da bi, ukoliko dođe do jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova i ukoliko u njemu budu učestvovale zemlje EU, Srbija trebalo da „do daljeg“ prekine proces priključenja Uniji. Potom je Koštuničin savetnik Aleksandar Simić optužio SAD da insistiraju na nezavisnom Kosovu kako bi NATO imao svoju državu, ironično tvrdeći da bi, u slučaju da jedan vojni savez dobije svoju državu, prestonica Kosova trebalo da bude Bondstil.

Iz pozicije pregovora gledano, stvar deluje vrlo logično. Poruka koju šalju Kojen i Simić u osnovi glasi: za onoliko koliko Srbija u budućnosti ostane bez Kosova, taman za toliko će EU i SAD ostati bez Srbije, u čiji današnji idenititet nisu uložli malo ni batina ni šargarepe. Zamerke Kojenovom stavu koje je uputio bivši šef diplomatije Goran Svilanović govore o tome da je Srbija ta koja zahteva ulazak u EU, a ne obratno. To je, naravno, tačno, s tim da ne treba imati iluzija kako je približavanje Srbije sebi ipak način Brisela da drži pod kontrolom jedno neuralgično područje koje je i do sada držao na najjeftiniji način: Srbija je sedela u predsoblju predsoblja, na mestu odakle nije mogla da bude deo kluba, ali nije mogla ni da ide u bilo koji drugi klub, prosto jer je bilo nepraktično i jer tog drugog kluba nije ni bilo do pre godinu dana.

Drugim rečima, EU je mnogo bolje radila sa Srbijom nego obratno: Beograd je ispunjavao uslove koji su bili mnogo teži za njega nego za ostale kandidate, a sve da bi ga EU povremeno hrabrila izveštavajući ga o milimetarskom napretku koji pravi.

Priča o tome kako EU nema alternativu nikada posle 1999. nije mogla da izdrži ozbiljan logički test (za razliku od političkog). Politički aspekat ove stvari doveden je u pitanje u situaciji kada je poslednjih godina slika unipolarnog sveta na prostoru od bivše Jugoslavije preko Avganistana do Iraka ozbiljno kompromitovana, i moralno i politički, a potom i funkcionalno kada je Rusija odlučila da povrati svoju staru ulogu. Zato je teško razumeti zašto se u nekim krugovima Kojenova teza doživljava kao politička skaradnost: Srbija postaje evropski izuzetak po tome što joj se za ulazak u elitni klub traži odricanje od dela teritorije. Naravno, ne samo zbog Kosova, to je za nju više od uslova, to je u prvom redu test inteligencije jer briselsko pitanje u suštini glasi: primićemo te da igraš u elitnom Realu, ali moraš najpre da amputiraš jednu nogu.
Na tom mestu pada i drugi Svilanovićev argument protiv Kojena: da će odustajanjem od EU Srbija ostati sama izvan carstva slobode. Naravno, sa manje ili više svesti o tome Svilanović koristi hladnoratovsku formulaciju, kojom je Zapad u ona vremena sa dosta prava nastojao da legitimiše svoju komparativnu prednost naspram Istoka. Ali, problem je u tome što ideja o Zapadu kao carstvu slobode nije dovedena u pitanje na Sedmoj aveniji, već upravo u Srbiji (mada ne samo u njoj) i što Rusija više nije mesto gde se zbog političkog stava putuje u Sibir.

Međutim, u Svilanovićevoj raspravi sa Kojenom najvećim problemom mi se čini onaj najjači argument koji bivši šef diplomatije ne izgovara, ali koji negde stoji između redova te rasprave. Pitanje je kako će Brisel i Vašington kazniti Srbiju u slučaju da ona zbog Kosova odustane od NATO i EU. Reći će joj: OK, sami ste izabrali, sami i ostanite? Nema šanse! Srbija će se tada naći pod velikim pritiskom, a on će biti, držite me za reč, naznačen još ove jeseni u domaćoj javnosti, i to na vrlo drastičan način.

Simićeva optužba na račun NATO u tom smislu je još zanimljivija. Dakle, ako je Kojen i izrazio samo svoje mišljenje, koje je u Koštuničinoj okolini dobro dočekano, Simić je institucionalno u drugačijoj poziciji. Optužbe na račun NATO da formira prvu državu jednog vojnog saveza još od vremena templarskih gradova u Svetoj zemlji u osnovi su optužbe iza kojih stoji Koštuničin deo srpske vlade. Prvo, ubeđen sam da su Simić i Koštunica sa stavom koji NATO ozbiljno dovodi u pitanje izašli bez konsultacija sa Borisom Tadićem, čiji ljudi u Generaštabu i Ministarstvu odbrane neguju drugačiji diskurs prema atlantskom oružju. Drugo, ako je Moskva blagonaklono klimnula glavom na Kojenovu tezu, na Simićevu je sigurno oduševljeno aplaudirala, budući da je premijerov savetnik doveo u pitanje nastavak srpskog približavanja NATO, koje je Rusima veoma smetalo.

Naravno, ovde vidimo Koštuničinu poziciju, sa kojim se ne moramo slagati, ali joj ne možemo poreći da je sasvim jasna i da je državnička. Na potezu je sada Boris Tadić, koji neće još dugo moći da krcka svoj mali manevarski prostor predstavljajući se na Zapadu kao čovek koji takođe ne da Kosovo, ali to čini na način manje nadrndan od Koštiničinog, tvrdeći da će otmica Kosova potpuno delegitimisati njegovu poziciju i da će tada srpski brod nepovratno zaploviti prema Rusiji.

Taj manevarski prostor će nestati onog trenutka kada Tadića u Briselu i Vašingtonu stave pred nedvosmisleno izjašnjavanje: hoće li da bude drugi Koštunica ili će, uprkos Kosovu, sa pozicije predsednika države i starijeg partnera u Vladi da nastavi srpski put prema EU i NATO, ma šta on u suštini značio u kontekstu Kosova.

Kad pred Tadića i njegovu stranku bude postavljeno to pitanje, koje će imati snagu ultimatuma (a nešto vidim da će se to dogoditi već ove jeseni), to ćemo svi znati po tome što će biti angažovani svi politički i medijski resursi na terenu u Srbiji, a oni nisu mali (setite se kampanje koja je usledila kada je Toma Nikolić postao šef parlamenta), i što će biti vođena najbespoštednija i najoštrija javna kampanja još od vremena kada je s vlasti odlazio Milošević.

Njen cilj biće dvojak: prvo, da Boris Tadić bude suočen sa gubitkom koji mu sleduje ukoliko nastavi da se predstavlja kao Koštunica light; i drugo, da, držeći se one Kusturičine dileme, nacija ne gleda koja strana u svojim rukama drži govno, a koja pitu - jer to je očigledno - već koja u svojoj ruci drži veću batinu.

To pitanje batine i srpske mogućnosti da se zaštiti od nje na kraju bi moglo da ostane jedino na koje će srpski vrh morati da odgovori naciji pre nego što svi zajedno uđemo u odsudnu bitku za Kosovo.