Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMEMTARI

Politički život - prenosimo NIN

 

 

Zoran Ćirjaković

Fašizam se fašizmom ne izbija

Kad nam je već nametnut diskurs pun teških reči i navučenih klišea, može se reći da su u nedeljnom sukobu u Novom Sadu kolo, ipak, vodile dve fašistoidne struje. To nije bio, kako neki tvrde, “nastavak sukoba partizana i četnika”, već prvenstveno odmeravanje ekstremista koji su želeli da politički profitiraju jer demokratskim sredstvima ne mogu da ostvare svoje galaktičke ambicije

Fašizam je večan, tvrdi Umberto Eko. Agresivni i preteći neonacizam, nažalost, postoji u skoro svim državama – čak, kako smo saznali prošlog meseca, i u Izraelu, među jevrejskim doseljenicima iz bivšeg Sovjetskog Saveza. Glorifikovanje Hitlera i nacizma je izuzetno rašireno među pripadnicima jedne od najvećih svetskih religija. Mnogi u SAD već godinama pokušavaju da izjednače islamski fundamentalizam, a neretko i sam islam, sa “islamofašizmom” – stotine hiljada civilnih žrtava u Iraku su direktna posledica uspešnosti ove lažne fašizacije . Jedan američki “antifašista” zahteva i nuklearni udar na Meku. Svet je, ako slušamo samoproglašene antifašiste (postoje, naravno, i pravi antifašisti), danas toliko zaražen da verovatno ni stotinak nuklearnih bombi ne bi bilo dovoljno da očisti planetu od zala etiketiranih kao fašizam .

Prilepiti nekoj zajednici etiketu fašističke je postao nejjednostavniji način da se ona dehumanizuje. To je nekada primenjivao Milošević, gurajući tako Srbe u masovne zločine, a to danas ovde uporno čini mala grupa političara, naučnika, uglavnom istoričara i istoričarki, i predstavnici nekoliko navodno nevladinih organizacija. Na sajtu jedne od njih mogli ste naći i tvrdnju da se u Srebrenici dogodio “holokaust”, što je uvreda miliona žrtava dva holokausta počinjena u prošlom veku – prvog, koji su Belgijanci izvršili u Kongu, i drugog, nacističkog pokolja evropskih Jevreja.
Naši paraantifašisti idu i korak dalje – kažu da se u Srbiji pojavio nacizam. Iz njihovih reči sledi da je u Srbiji ili vaskrsao Adolf Hitler ili je neko od ideologa i ideološkinja novokomponovanih srpskih antifašista izumeo vremensku mašinu. Naime, u svetu već odavno nema nacizma – postoji samo ogavni neonacizam.

Ovde se ne radi o slučajnoj grešci ili NIN-ovom cepidlačenju. Iza nedeljnog kontramitinga stoje, između ostalih, i autoriteti i lideri koje bi verovatno najadekvatnije bilo opisati kao “antiantifašiste”. Oni dokazuju i tvrde, ne samo da je Srbija nacistička i da su Srbi “biološki otpad”, već da je, kako piše njihova liberalno-komunistička predvodnica, “srpski fašizam autohtona pojava. On nije samo refleks nacizma u Nemačkoj”. Zbog toga se, po tvrdnji ove istoričarke, našeg modernog hubrisa, “taj fašizam ovde regeneriše, uprkos porazu njegovog izvornog oblika na globalnom planu. U svim zemljama antifašističke koalicije javljaju se manifestacije fašizma, ali ne dešava se obnova ideologije fašizma i nacizma do nivoa pretenzija da on postane vladajuća ideologija.”

Fašistički marš u Novom Sadu je zato predstavljan kao nešto mnogo više od sramotnog i pretećeg skupa. Wegov značaj je preuveličan i njegov kontekst je falsifikovan da bi se dokazale autošovinističke tvrdnje beogradske istoričarke. On u njenom krugu nije shvaćen kao opasan i opominjući izuzetak, ružan nusproizvod decenije poniženja i bolne tranzicije, talasa razočarenja i frustracija, kakav je zapljusnuo i evropske države koje nisu bile bombardovane i živele pod sankcijama i Miloševićem. Umesto toga, paraurbani talibani ovaj marš predstavljaju kao otelotvorenje suštine, ne samo postđinđićevske Srbije, već “srbijanstva”. Mali novosadski “Firer” je tu samo uzet kao lažni dokaz da u Beogradu vlada veliki “firer”, političar ispred čijeg imena često, sasvim rasistički, stavljaju nemačko “von”, koje valjda treba da potcrta stepen srpske “nacifikacije”.
Ne smetaju fašisti lažnim antifašistima koji su se okupili na kontramitingu u Novom Sadu, već to što u Srbiji nema više fašizma, kako je prorokovala ambiciozna istoričarka, nekada titoistička moćnica koja je bila isuviše mlada da bi se borila protiv (jedinog pravog) nacizma. Weni sledbenici su ti koji danas, po meri njene misli i olimpijske samouverenosti, uporno “nacifikuju Srbiju”. Zato i ostaje utisak da bi novosadskom “Fireru” bilo teško da smisli bolju strategiju za pridobijanje novih pristalica od one koju su mu, koristeći preterivanja i poluistine, servirali beskrupulozni i krvožedni “antifašisti” i “denacifikatori”.

Borba protiv fašizma nije laka – kako je na Si-En-Enu ove nedelje izvestila Kristijan Amanpur u jednoj velikoj zemlji, na čijem čelu je već decenijama proamerički diktator, slobodni izbori bi doveli do sigurne pobede jedne neonacističke partije. Centar današnjeg neonacizma je daleko od Srbije. Stormfront, organizacija koja već godinama vešto pokušava da neonacizam učini prihvatljivim, ima sedište u SAD – i više od 103.000 članova. Internet-sajt ove organizacije, kojoj se svake nedelje priključi 500 novih članova, postao je glavno “okupljalište” svetskih neonacista, uključujući i one iz Srbije.
Među “antifašistima” koji su u nedelju želeli da se “svim sredstvima” (sic!) obračunaju sa neonacistima, “klerofašistima” i ultranacionalistima sigurno je bilo i pravih antifašista. Ali, kad nam je već nametnut diskurs pun teških reči i navučenih klišea, može se reći da su u nedeljnom sukobu u Novom Sadu kolo, ipak, vodile dve fašistoidne struje. To nije bio, kako neki tvrde, “nastavak sukoba partizana i četnika”, već prvenstveno odmeravanje ekstremista koji su želeli da politički profitiraju jer demokratskim sredstvima ne mogu da ostvare svoje galaktičke ambicije.
Citirana istoričarka tvrdi i da Srbi imaju mentalitet “pred kojim istraživač nekad zastaje i pita se da li on uopšte može da se menja”. Nacizam i fašizam su prvenstveno bili dva monstruozno uspešna “recepta” za menjanje mentaliteta koji su prethodno optuženi kao nepromenjivi – to je najefikasnije ostvareno u Aušvicu i, kada se radi o Musolinijevim sledbenicima, na visoravnima Etiopije. Zato je potrebno stalno podsećati naše ustreptale i ratoborne “antifašiste” da se fašizam ne izbija fašistoidnim ili autošovinističkim idejama. Čak ni onda kada su one okićene zaklinjanjem u Hanu Arent, modernizaciju i crveni liberalizam.


 

 

 

 
 
Copyright by NSPM