Zoran Ćirjaković

Intelektualni ratovi

Široko prihvaćeni klišei o "globalnom ratu protiv terora" govore o sukobu dve, u osnovi, antiintelektualne sile. Po tom shvatanju jednu stranu, takozvanu "koaliciju voljnih", vodi samouvereni američki predsednik Džordž Buš, vlasnik diplome elitnog univerziteta čiji ratnički impuls –  umesto znanja, promišljanja ili suočavanja sa moralnim dilemama – kontroliše samo Isus. S druge strane su sledbenici i poštovaoci intelektualno podjednako nejakog Osame Bin Ladena, koji se uglavnom pominju uz odrednice kao što su "bezumni", "krvoločni",  "islamoludaci" i sl.

Nekoliko nepovezanih događaja, ali i tekstovi i knjige koji su uglavnom štampani povodom sve bližeg "sumraka Bušove ere", dovode u pitanje pojedine od navedenih stereotipa i ukazuju da je za razumevanje postupaka i strategije obe strane potrebno poznavanje dva obimna "kanona" u kojima, bez obzira na stalno pozivanje na Isusa i Bibliju, odnosno na Alahovu volju i Kuran, ne dominiraju svete knjige već profani i iznenađujuće visokoumni tekstovi.

Pažnju na intelektualne korene zapadnjacima teško razumljivog islamističkog fanatizma ponovo su skrenuli (neuspeli) teroristički napadi u Velikoj Britaniji. Iza njih nisu stajali lekari, ljudi, kako CNN naglašava iz sata u sat, "čiji je posao da spašavaju tuđe živote". Prve obaveštajne procene da se ovi intelektualci "ubilačkom ideologijom" nisu "zarazili" u Iraku i Jordanu, već po dolasku u Britaniju ista televizijska stanica je nazvala "bizarnim". U njihovoj intelektualnoj "infekciji" ključnu ulogu je odigrala politička filozofija Egipćanina Sajida Kutba.

Samo nekoliko dana pošto je jedan od lekara koji su sarađivali i sa elitnim Univerzitetom u Kembridžu pokušao da svojim gorućim telom zapali zgradu aerodroma u Glazgovu, predsednik Buš je poništio dvogodišnju kaznu zatvora I. Luisu Libiju. Spisak intelektualaca i političara koji su potpisali peticije i zahteve za oprost kazne Libiju predstavlja leksikon moćnika američkog neokonzervativizma. Bušova administracija se nije ni potrudila da koherentno objasni ovaj "čin milosti". Libi je formalno bio samo šef kabineta potpredsednika Dika Čejnija.

Ali, u Bušovoj administraciji mesto u hijerarhiji nije merilo moći i uticaja. Libija američki mediji opisuju kao reprezenta nevidljive, misleće strane Bušove administracije. Imao je ključnu ulogu u formulisanju američke spoljne politike i jedan je od glavnih zagovornika "preventivnog udara", što je samo drugo ime za agresiju bez povoda. Libi i njegov šef Dik Čejni su, kako je prošle nedelje otkrio Vašington Post, imali odlučujuću ulogu u ubeđivanju predsednika Buša da ključne odluke donese zaobilazeći redovnu proceduru.

Libi je, kao i njegov mnogo poznatiji učitelj Pol Volfovic, jedan od neokonzervativca, odnosno "političkih štrausovaca", ljudi koji tvrde da su sledbenici političkog filozofa Lea Štrausa, izbeglice iz nacističke Nemačke koji je sve do smrti 1973. predavao na raznim američkim univerzitetima. Mnogi zapadni listovi su pisali o Štrausu. Ali, ta serija članaka, uglavnom štampanih tokom prve godine iračkog rata, nije se bavila pitanjem koliko moćni štrausovci stvarno duguju delu svog stidljivog gurua, odnosno koliko su učenici koji su se dokopali vlasti "dopisali" donedavno malo poznatog učitelja.

En Norton, profesorka političkih nauka na Univerzitetu Pensilvanije, citira u svojoj knjizi "Leo Štraus i politika američke imperije" shvatanje da je "svet danas podeljen između sledbenika Lea Štrausa i Sajida Kutba". Iz kruga političkih štrausovaca, mešavine stvarnih i samozvanih sledbenika nemačko-američkog filozofa, dolazi avangarda ratobornog "bušizma", intelektualci kojima su tokom sedam Bušovih godina bila otvorena sva vrata Bele kuće. Oni su zauzeli ključna mesta u vojnom i bezbednosnom establišementu SAD.

S druge strane, Ajman al-Zavahiri, "Bin Ladenov mozak", ideolog Al Kaide (i oftalmolog), najpoznatiji je Kutbov đak. Izašao je iz zatvora u kome je Kutb obešen Naserovom voljom pošto je napisao manifest modernog islamizma, knjigu "Znakovi pored puta". Kutb je u velikoj meri sledio misao političkog filozofa Ibn Tajmija, koji je još u 14. veku napisao knjige koje i danas pokreću militantne islamiste. Kutb nije dao putokaze samo za stvaranje globalnog islamskog carstva, već kako tvrdi, i za dostizanje istinske ljudske slobode.  

Štrausovci su već stigli mnogo dalje. Oni su ubedili predsednika najmoćnije svetske sile da prati njihove putokaze. To im je uspelo između ostalog i zato što su izneverili, ili do neprepoznatljivosti reinterpretirali mnoge elemente Štrausove kompleksne misli. Neki autori smatraju da se Štrausu, čoveku "nesnalažljivom u svim praktičnim stvarima", ne bi dopali mnogi od postupaka koje njegovi sledbenici (i sledbenici njegovih sledbenika) pravdaju njegovom "prefinjenom" filozofijom. (Sam Štraus je studente koji su postali njegovi sledbenici zvao "moja štenad".)

Za razumevanje razočaravajućeg učinka Bušove administracije potrebno je zaroniti mnogo dublje od Štrausa i mislilaca kakvi su Platon, Aristotel i Makijaveli, čijim se delima Štraus bavio, ili onih koji su na njega imali veliki uticaj, kao što su Hegel, Hajdeger i Karl Šmit, ne primer. Neophodno je poznavati i opuse političkih filozofa čija dela ne dovodimo u vezu sa konzervativizmom. Tu prvenstveno spadaju radovi Hane Arent, ali i drugih autora koje politički štrausovci (javno) preziru i koje vezujemo za levicu ili (američki) liberalizam.

Norton ukazuje na sličnosti između stavova i "intelektualnog ukusa" oštro suprostvaljenih sledbenika Arentove i Šmita, mada priznaje da će takva tvrdnja  "izazvati osećaj odvratnosti kod zilota" u oba tabora. Norton opisuje Arentovu i Štrausa kao dva "Hajdegerova deteta", čije stavove, uprkos neskrivene međusobne mržnje, ne vezuje samo tragedija egzodusa i života u emigraciji i njihova, jedno vreme zajednička, intelektualna biografija. Norton kod njih dvoje vidi "porodičnu sličnost" i želju da "poprave" grešku svog "oca" i vrate filozofiju u politiku. Arentova i Štraus su zato svojoj mnogobrojnijoj filozofskoj i političkoj "deci", koja su, kako piše Norton, često bila "na suprotnim stranama barikada", preneli "strast prema političkom i prema filozofiji" i čvrstu veru da ih je konačno moguće skladno spojiti baš u Americi.

Stavovi Arentove i Štrausa, kao i Kutba i Tajmije, kaljeni su u "vatri istorije". Obeleženi su ne samo ambicijom i misionarskim žarom, već i iskustvima progona, opasnosti i stradanja, a u slučaju dvojice islamskih mislilaca i dugim tamnovanjem i surovom torturom kroz koju su prošli.

Retko je u vlasti SAD bilo više ideološki jasno opredeljenih intelektualaca, kako se to desilo tokom dva Bušova mandata. Pitanje da li je 43. američki predsednik (svesno ili ne) oživotvorio štrausovsku sintezu, koja je nazivana i "antiintelektualnim bastardom" i "ideološkom papazjanijom", može delovati akademski. Ali, bavljenje tekstovima Štrausa i Arantove, intelektualnih ikona prošlog veka, i manje slavnim opusima njihovih sledbenika, može pomoći da dobijemo odgovore na neka naizgled nepovezana pitanja. Na primer, zašto je Buš razočarao američke Srbe (koji su glasali za njega) i one srpske političare koji su verovali da će veliki teksaški hrišćanin okrenuti Klintonov proalbanski list i stati uz "braću po veri" na Kosovu?  Zašto je izneverio svoje najbrojnije i najodanije glasače –  hrišćanske (ultra)konzervativce u američkoj provinciji? Ili, zašto je broj samoubilačkih napada islamskih fundamentalista u svetu danas sedam puta veći nego pre lažima pravdane invazije na Irak?

Kutbovi militantni sledbenici, za razliku od štrausovaca, nemaju nosače aviona i (navodno) precizne rakete. Njihovo glavno oružje su eksplozivom opasana tela šehida. Piter Bergen, britanski stručnjak za terorizam, tvrdi da je rat u Iraku, na kome su "leokonzervativci" (što je samo drugo ime za štrausovce) insistirali mnogo pre Bušovog dolaska na vlast, "ojačao džihadistički pokret". Bergen navodi da je ovaj rat pomogao teroristima da u Iraku "usavrše napade" i ovladaju "destruktivnijim tehnikama". On kaže da smo danas svedoci "najveće samobilačke kampanje u istoriji" i da su taktike razrađene u Iraku već "migrirale" u ostatak sveta.

Na primer, u Avganistanu od 2001. do 2004. godine praktično nije bilo samoubilačkih napada, ali ih je, kako navodi Bergen, koji je brojao samo akcije u kojima je poginula najmanje jedna osoba, 2005. godine bilo 27, a 2006. čak 139. Situacija preti da postane još gora kada se "strani borci" koji se sada bore u Iraku jednog dana vrate u svoje domovine. "Svi ti ljudi neće poginuti u Iraku. Oni neće otvoriti kioske i kafiće kada se vrate kući. Oni će biti nove udarne jedinice internacionalnog džihada", tvrdi Bergen.

To štrusovcima ne smeta. Jedanaesti septembar je, pored pokolja nevinih, učinio i ono što su smatrali najneophodnijim: probudio je pospanu velesilu. Time je stvoren prostor i da njihove "filozofske ludorije" postanu temelj američke spoljnopolitičke strategije. Ono što je pod Reganom, velikim Bušovim uzorom, bila samo jedna od ideja, postalo je 11. septembra državna ideologija ranjene supersile. Sva zla, dva stara koja su opsedala Štrausa i Arentovu, i novo, islamističko koje je udarilo na Bušovu Ameriku, povezana su u jasnu i uznemirujuću sliku: "islamofašizam" je u svesti Amerikanaca zauzeo mesto komunizma.

Štraus i Arentova su, pored zajedničkih "učitelja" i veza na nemačkim univerzitetima, delili i opsesiju da politička filozofija nije bila pripremljena da odgovori na nacističko i staljinističko zlo. Njihova dela u velikoj meri predstavljaju dva pokušaja da se stvori odgovarajući, ne samo teorijski aparat za suočavanje sa budućim zlom totalizarizma – civilizacija ne sme ponovo doći u opasnost da nestane.

Oboje su bili zabrinuti zbog skeptičnosti i uzdržanosti struke i degradacije političke filozofije. Štrausa je, za razliku od Arentove, brinula i njena "vulgarizacija". Ujedinjavalo ih je, kako piše Norton, i shvatanje da "pretnja od Sovjetskog Saveza nije samo pretnja od totalitarizma", već i pretnja s istoka – "orijentalne despotije i azijskog mentalnog sklopa, običaja, sujeverja i okrutnosti". Oboje su poverovali da je, kako je Hegel sugerisao, "razum našao utočište u Americi". 

I Štraus i Arentova su se plašili za sudbinu modernosti. Oboje su verovali da, kako piše Norton, antička filozofija "može ojačati, ne samo modernu filozofiju, već i američku demokratiju". Želeli su da spasu modernost. Kada je "republika" u smrtnoj opasnosti, oživljavanje principa (Arent), odnosno moralnosti (Štraus), nije dovoljno. Neophodna je akcija.

Štraus je smatrao je da je "laskanje" liberalnoj demokratiji opasno, da se ona mora spasavati od tendencije da vrlina, pitanje "šta je dobro", ustupi mesto institucijama preokupiranim pitanjem "šta je nečije pravo". Po njemu to otvara vrata nihilizmu i relativizmu, pošastima kojih se ovaj izbeglica iz nacističke Nemačke posebno plašio jer je verovao da utiru put tiraniji. Štrausovci su kasnije jedan uspešan recept za borbu prtiv tih pošasti našli u izraelskoj "demokratiji". Norton piše da oni izraelsku politiku smatraju primerom "čvrstine koja je Americi nedostajala". Američka "veština opstajanja" je "zarđala" i štrausovci, mada ne i sam Štraus, u Izrealu, zemlji koja je "naučila kako da disciplinuje demokratiju", nalaze "učitelja", model kako se ta demokratska "rđa" može skinuti.

Štrausovci kao da su zaboravili da je jedna od briga njihovog filozofskog oca bila to što Zapadnjaci ne poznaju ništa sem Zapada. Mnogi sledbenici Hane Arent su pak poverovali da izvan Zapada danas i nema šta da se spozna. Oni, kao i štrausovci, veruju da istorija seleći se s istoka prema zapadu, iza sebe, na Orijentu, nije ostavila ništa sem despotije. Štrausovci su ostali verni i Štrausovom stavu, koji je izeneo u knjizi "Čovek i grad" – "da bi svet postao bezbedan za zapadne demokratije... svaka pojedinačna zemlja kao i međunarodni poredak država moraju postati demokratski". Ovo je jedan od razloga koji je Bušova administracija navodila kao opravdanje za napad na Irak, ničim isprovociran. Lik Sadama Huseina je, kao i Miloševićev pre njega, prepoznat u Štrausovom opisu onih koji pružaju otpor i koji "u ropstvu drže milione ljudskih bića."

Štraus je bio uveren da je liberalna demokratija krhki poredak i da je suviše ranjiva ako funkcioniše samo u malom broju zemalja. Štrausovci su kasnije tvrdili da opasnost predstavljaju sve zemlje koje ne dele "američke demokratske vrednosti". Štraus je pisao da "jedino obuzdavanje u koje Zapad može da ima izvesno poverenje jeste strah tiranina od njegove ogromne vojne moći". Bušu bliski štrausijanci su otišli korak dalje i zaključili da će to "poverenje" biti mnogo veće ako je pretnja uverljiva, odnosno ako se vojna moć stvarno i koristi. U ovome leži jedan od ključnih razloge njihove podrške Klintonovoj agresiji na Srbiju, koja je branjena i opravdavana arentovskim diskursom. Bio je to jedini čin administracije Bila Klintona, političara koga su neskriveno mrzeli, koji je dobio bezuslovnu potporu političkih štrausovaca.

U citiranim Štrausovim stavovima su i koreni opsednutosti štrausovaca islamskom pretnjom. Njih je brinulo okretanje militantnih islamista – a to je i glavna poruka Kutbovog opusa – unutrašnjim neprijateljima. Napadi na zapadne mete samo treba da pripreme teren, regrutuju ratnike za glavnu borbu, građanski rat protiv diktatora koji podržavaju SAD. Kutbovi sledbenici tako direktno udaraju na ono što štrausovci vide kao preduslov bezbednosti Zapada. Kada se islamistička opasnost tako posmatra onda postaje jasnije zašto štrausovci smatraju da nema mesta oklevanju. Sa tako shvaćenim zlom ne može se lako praviti kompromis.

Ipak, i ovde postoje neprijatne sličnosti između smrtnih neprijatelja. Kao i štrusovce, Kutbove islamiste vodi shvatanje da modernost, kako piše Norton, razara "privatnu i javnu vrlinu", odnosno da, ako je ostavimo na miru, ona završava u nihilizmu, koji je prečica do totalitarizma, naročito onog sekularnog koga se i jedni i drugi najviše plaše. Najbolji lek sukobljeni ideolozi vide u povratku u romantizovanu, ulepšanu prošlost. Ono što je za štrausovce Platonova Atina, to je za kutbovce Muhamedova Medina.

Štrausovci su zaključili i da je ovo "američki trenutak u istoriji", da samo SAD mogu spasiti Zapad, i da to preko potrebno spasenje (u formi izvoza demokratije silom) može doći samo ako su konzervativci – ne bilo koji, već baš "leokonzervatici" –  na vlasti u Beloj kući. Širenje demokratije po svetu, što je njihov glavni javno objavljeni cilj, ne podrazumeva ni upotrebu demokratskih sredstava ni preveliku probirljivost kada se radi o izboru saveznika.

Ovi obožavaoci Makijavelija nisu krili oduševljenje "modernim prinčevima", Ataturkom, Mušarafovim i singapurskim premijerom Li Kuan Juom, diktatorima koji su gušeći lične slobode i uništavajući multikulturalnost navodno postavljali temelje demokratskog poretka. Ljubav štrausovaca prema (orijentalnim) "autokratskim demokratama" nije bila posledica samo toga što su oni služili interesima zapada, već što su i sami pokušavali da budu (pravi) Evropljani. Za štrausovce se ta prava Evropa završava nedaleko od Beča i Berlina. Mrak i opasnost, kakvu su "krotili" Ataturk, Li, Mušaraf i ostali "junaci" autokratske modernizacije, počinje već tu negde, pored obala Dunava i Odre.

U prethodnim pasusima navedeni su neki od razloga za to zašto je bavljenje – i štrausovaca i sledbenika Arentove – ne smo "Orijentom", već i Balkanom, koji oni često shvataju kao njegovo prljavo evropsko predvorje, potencijalno opasno. Zato će i korist od primene njihovih ideja u politici prema ovim prostorima obično biti slučajna, bez obzira na opravdanja koja se navode i eventualnu kolateralnu dobrobit od njihovog mešanja. Za Arentovu i Štrausa "svi politički događaji su posmatrani kroz prizmu uspona i pada nacističke Nemačke", piše Norton. Oni su ono što su doživeli i videli u Evropi dvadesetih i tridesetih "uzeli kao model za razumevanje svake politike na svakom mestu". Ono što je za nas najvažnije jeste da se to "na svakom mestu" odnosi i na mesta, kao što je na primer Srbija, u kojima nisu zadovoljene neke od temeljnih pretpostavki na kojima su sagrađene teorije kojima se objašnjava naša prošlost i presuđuje o našoj budućnosti.

Evrocentričnost Arentove i štrausovaca nije problematična samo kada govorimo o zemljama koje leže istočno ili (previše) južno od njihove zajedničke kolevke. I kada im je SAD u centru pažnje, oni, kako piše En Norton, sasvim zanemaruju "veliki uticaj afričkih i azijskih elemenata na američku kulturu". Odgovor Arentove na pitanje šta čini politiku polazi od sećanja na nacističko potčinjavanje nepolitičkog. Ona je kasnije "ignorisala svakodnevicu" i u svojoj novoj domovini, i idealizovala Ameriku i njene institucije. Kako u uvodu zbirke "Hana Arent i Leo Štraus", koju je izdao Univerzitet u Kembridžu, piše Peter Graf Kilmansek, Arentova je "podigla američku republiku na status mita".

Sledbenici Arentove i Štrausa našli su se na istoj strani i nekoliko decenija pre suočavanja sa "Miloševićevim Srbima" i političkim islamom. Taj veliki susret suprotstavljenih intelektualnih tabora, prvi posle otpora Hitleru i Staljinu, bio je vezan za vrednovanje borbe američkih crnaca protiv rasne segregacije. Hana Arent je 1959. godine, u tekstu koji počinje najavom da će ono što sledi "možda šokirati dobre ljude i biti zloupotrebljeno od loših", zahtevala da se država ne meša u borbu za prava crnačke dece i njihovo integrisanje u američke "bele" škole. Arentova je zahteve obespravljenih američkih crnaca nazvala "samoživim". Za ovu beskrajno samouverenu ženu, koja je volela da se izražava "olimpijskim autoritetom", bila je neprihvatljiva bilo kakva politizacija pitanja koje je smatrala "društvenim", kao što su, na primer, ženska prava, obrazovanje ili ekonomija. Mešanje privatnog i javnog, društva i politike, kako je tvrdila, "ugrožava opstanak republike" i demokratije.

Već je tada, krajem pedesetih, odbijanje Arentove da prihvati mogućnost da kulturna pitanja mogu postati politička a da "republika" ne plati najveću cenu za tu navodnu transgresiju delovalo prevaziđeno, čak i u američkom kontekstu. To je ipak nije sprečilo da ode i korak dalje i proglasi "treći svet", mesta gde razdavajanje društvenog i političkog često nije bilo moguće, nebitnim u svetskoj politici. Njeno shvatanje, koje je malo (ili nimalo) relevantno za prostore gde je brkanje privatnog i javnog pravilo, prihvaćeno je vremenom od različitih intelektualno-političkih snaga. Usvojili su ga i "liberali" u Srbiji, koji su baš na ovoj, najosporavanijoj tački njene misli, postali veći "arentovci" i od same Hane Arent.

Mada neokonzervativci u SAD nisu smatrali da mešanje o kome je Arentova napisala stranice, najoštrije kritikovane (u eseju Reflections on Little Rock, objavljenom tek dve godine pošto je napisan), predstavlja bilo kakvu transgresiju, njima su se svideli i zaključci koji su se sami nametali i oni koje je Arentova izvela. Bilo je samo pitanje vremena kada će neki "loši" ljudi pogrešne premise "zloupotrebiti" na tim nebitnim prostorima odakle dolazi stalna "orijentalna" opasnost, na kojima je politika (pre)često bila sve – pa i sudbina, prostorima kakav je Balkan, ili islamski svet, gde je navodno obavezujuće razdvajanje privatnog i javnog bilo još teže ostvarivo.

Štrausovci su verovali da se sloboda mora ograničiti u ime odbrane liberalne demokratije. Njima se posebno svidela tvrdnja Hane Arent da "manjine nad kojima se vrši represija nikada nisu bile najbolje sudije u takvim stvarima" i njena nedvosmislena odbrana opravdanosti, čak i neophodnosti postojanja diskriminacije u društvu (o čemu je pisala u pomenutom eseju). Mali je korak od ovakvih stavova do shvatanja da nisu sve grupe nad kojima se vrši diskriminacija u istom položaju.

Alan Blum, prvi svetski poznati štrausovac i autor bestselera "Sumrak američkog uma", napravio je razliku između dve vrste diskriminacije. Jedna je ona primenjivana protiv grupa koje su, kao na primer Jevreji, bili isključeni i getoizovani od strane drugih. Njima se, prema Blumu, mora pomoći jer su ih drugi učinili žrtvama. S druge strane Blum je video američke crnce, za koje je tvrdio da su sami sebe isključili kako bi profitirali, odnosno da su se izdvojili iz sveta da bi ostvarili opipljive privilegije za sebe ili svoju zajednicu, te zato ne zaslužuju pomoć i razumevanje.

Ovakav odnos prema "samoisključenima" kasnije je samo ekstrapoliran na ceo svet i danas definiše važan aspekt američke spoljne politike. Mesto koje je Blum dao crncima u Americi, njegove kolege, uglavnom prosečni, ali neverovatno moćni Štrausovi đaci, kasnije su dodelili "neistorijskim" Srbima i (nebalkanskim) muslimanima. Ovako dobijena etiketa se ne može lako skinuti ni kada "samoisključena", "profiterska" zajednica od (pro)zločinačke postane žrtva. Cena profiterstva se mora platiti, a pri njenom određivanju, kako nam je objasnila Arentova, mali, oni čiju dobrobit smatra irelevantnom, nisu relevantne sudije. Tu treba imati u vidu da nema mesta iz koga se vidi više arentovskih, nebitnih "manjina" nego kada globalizovani svet gledate iz svemoćne američke "republike" koja je postala imperija.  

Možemo tvrditi da se ratovi vode zbog pravde, zaustavljanja zločinaca, moćnih lobija, interesa multinacionalnih kompanija, možemo kovati (istinite ili lažne) teorije zavere, ali ova prilično principijelna koalicija đaka Arentove i Štrausa, interakcija između njihovih teorija i, još brojnijih, manje ili više vernih interpretacija, ima važno mesto u razumevanju "rata protiv terora" i njegove kratakotrajne kosovske predigre. Srbi su 1999. godine više poslužili za slanje poruke o odlučnosti nove američke imperije i za testiranje validnosti jedne nove (i sasvim neameričke) političke teorije, nego za probu novog oružja.

Samo nekoliko nedelja po klimavoj pobedi na izborima 2000. godine, Buš je, birajući saradnike i savetnike iz redova intervencionistički nastrojenih neokonzervativaca, pokazao da bombardovanje nije bio samo Klintonov, već i njegov mali rat. Alan Blum je na Kornelu i Čikaškom univerzitetu odškolovao najmoćnije među onima koji se danas kite Štrausovim imenom. Tek su 1987. godine, sa Blumovim publicističkim i medisjkim uspehom, politički štrausovci izašli iz svog tihog "akademskog geta". Bilo je potrebno samo 14 godina – i jedan Džordž "W" Buš i jedan 11. septembar –  da bi zavladali Amerikom.

Mnogo je mesta gde je praksa izneverila filozofsku školu koja je usmeravala američku politiku tokom prethodnih godina. Ipak, nigde taj jaz između "filozofske politike" za koju su se izborili štrausovci i njenih stvarnih rezultata nije veći nego u okupiranom Iraku. Invazija Sadamove domovine trebalo je da kruniše politički trijumf štrausovaca u SAD. (Sledbenici Arentove su, bar u početku, bili podeljeni po pitanju ove nepotrebne i krvave "demokratizacije".) Fransis Fukujama, profesor na Džons Hopkins univerzitetu i jedan od retkih disidenata iz štrausovskog kruga, napisao je da su neokonzervativci napadom na Irak pokušali da "poguraju istoriju pravilnim korišćenjem snage i volje".

Oni tvrde da su za to imali jake razloge. Totalitarizam, po shvatanju štrausovaca, trijumfuje kada individualizam i relativizam zavladaju društvom i oduzmu mu moć da odreaguje na smrtnu opasnost. To je neophodno preduprediti pre nego što postane kasno. Spoljna pretnja, stvarna ili izmišljena, ili još bolje rat, moćni neprijatelj ambivalencije i skepse, trenutak je kada je ljudima najlakše nametnuti stroge moralne zakone i zaštititi društvo od korozivne snage slobodne volje. Bušu se mnogo toga svidelo u filozofskom shvatanju koje je zahtevalo "energičnog vođu i disciplinovani narod", koje je "kreativnu destrukciju" uzdiglo na najviši etički tron i po kome se napadnuta demokratija može najbolje odbraniti ako je inicirana intelektualna elita u stanju da oblikuje i usmerava narodnu volju. Povrh svega, Štrausovi sledbenici su jasno rekli da će lider radi "dostizanja plemenitog cilja" nekada možda morati da "uđe u zlo".

Ništa štrausovcima nije sveto. Religija je važno sredstvo za uvođenje građana u moral i za pacikovanje njihovih znatiželjnih mozgova. Ali, to ne znači da su štrausovci i sami religiozni. Religija im je važna jer je korisna za ostvarenje njihovog utopijskog cilja da oslobode svet zla – sve se može umotati u oblandu ispunjavanja Božje volje. Džon Volš, američki antiratni aktivista, napisao je da su za štrausovce religije, patriotizam i nacionalizam samo velike korisne laži kojima je ponekad potrebna pomoć malih korisnih laži, kakva je ona o "imanentnoj opasnosti" od Sadamovog (nepostojećeg) oružja za masovno uništenje.  

I ovde su izneverili stavove svoga učitelja. Štrausa i Arentovu, kao i mnoge druge mislioce koji su doživeli Evropu pod Hitlerom tridesetih ili četrdesetih, ujedinjavala je sumnjičavost prema patriotizmu koji su štrausovci kasnije proglasili za jednu od glavnih vrlina. Patriotizam je za Štrusa zaklon koji obično služi da sakrije "privatni i javni gangsterizam".

Svoje stavove i tekstove su neokonzervativci – vođeni Štrausovim tumačenjem ključnih tekstova antičkih filozofa koji su bili odlučni da izbegnu Sokratovu sudbinu – obogatili skrivenim, ezoteričnima značenjima, koja su navodno sadržavala stvari koje neinicirane mase ne bi pravilno razumele ili prihvatile. Ali, kako piše Norton, dok je Štaus gledao "nazad, prema Evropi" iz koje je izbegao i prema antičkoj misli kojoj se posvetio, štrausijanci su gledali napred, prema vlasti. Oni koji su, kao Libi i Volfovic, sasvim prešli u politiku zamenili su pisanje ovako zahtevnim stilom praksom, takozvanom "filozofskom politikom". Obezbedivši pristup predsednikovim ušima ("samo oni koji šapuću u uvo vladara moćniji su od vladara"), i smestivši se u mračne ćoškove koridora moći, oni su prestali da razmišljaju o neiniciranima.

Štrausovci veruju da je istina nepodnošljivo teška, da obični građani s njom ne bi mogli da se nose, i zato im nije bilo teško da lažu. Kritičari nisu imali razumevanja za priče o "benevolentnoj hegemoniji" i za objašnjenje da se radi o "plemenitim lažima", izrečenim u najboljem duhu štrausovog razumevanja "laži" antičkih filozofa. Suparnici su ih opisivali kao "moralno hendikepirane (...) kompulsivne lažove" koji rat tretiraju "kao ekskurziju" i visoke moralne standarde primenjuju na sve, sem na sebe. Dok se Štraus trudio da otkrije skriveno (u starim tekstovima), štrausovci su koristili skrivanje i obmanu kao oruđe "ekspanzivnog internacionalizama" koji će obezbediti "novi američki vek".

Nekim štrausovcima, ljudima koji nisu imali Štrausovo strašno iskustvo, rat je delovao i romantično. Njima stanje večnog rata odgovara –  Trocki, otac ideje o "stalnoj revoluciji", njihov je omiljeni marksista. Oni su rat videli kao najbolje oružje protiv ravnodušnosti, sredstvo za obnovu izgubljene, ali preko potrebne muške vrline i ozbiljnosti. Rat protiv terora je idealan za štrausovce i zato što briše granice koje bi omogućile građanima da ga ignorišu i žive bez straha. Neće ga na svojoj koži osetiti samo (plaćeni) dobrovoljci pod komandom Pentagona, koji se kuvaju u paklu iračke pustinje, već svako ko, makar i u najzabačenijem američkom gradu, uđe u aerodromsku zgradu ili železničku stanicu.

BBC Buša navodi kao primer političara koji umesto da građanima obezbedi ostvarenje snova, "obećava da će ih zaštiti od noćnih mora". U formulisanju more koja je Bušu pomogla da trijumfuje na prethodnim izborima štrausovci su imali važnu ulogu. I pored jasno demonstrirane svireposti, ekstremni Kutbovi sledbenici su im prvenstveno poslužili kao pogodno strašilo, materijal za konstrusianje tog košmara. Norton navodi da nije malo onih koji su u američkoj politici konstruisanoj prema štrausovskim idejama prepoznali svojstva nečega što bi trebalo da bude njena suprotnost – "stil orijentalnog despota". Džonatan Frilend je u uticajnom magazinu New York Review of Books Buša uporedio sa naslednikom koji je uspešan porodični biznis doveo do bankrotstva. Frilend tvrdi i da je Buš, zahvaljujući "spektakularnom neuspehu u Iraku", "uradio ono što je bilo Bin Ladenov posao".

Ne radi se samo o ratovima. Štrausijanci su istovremeno, vođeni avanturizmom i (kontra)revolucionarnim žarom, odvojili tradicionalni američki konzervativizam od većine principa koji su ga karakterisali: uzdržanosti, odgovornosti prema društvu, potrebi da postoji "mala (i jeftina) vlada", odnosno da je "najbolja ona koja najmanje vlada"... Odnos prema vlasti,  koji su ambiciozni štrausovci posle skoro tri decenije infiltracije uspeli da nametnu Republikanskoj partiji, zajedno sa ekstremnim intervencionizmom i idealizmom u spoljnoj politici, podseća donekle samo na vreme administracija Teodora Ruzvelta i Ronalda Regana, njihovog najvećeg (nefilozofskog) idola.

Rezultat njihovog neobičnog i nestrpljivog, "radikalnog konzervativizma" jeste imperijalna arogancija supersile koja je prividno bez kolonija, ali sa 737 baza u inostranstvu i sa vojnim prisustvom, različitog obima, u čak 132 od ukupno 192 države sveta. Stvarni broj vojnih baza jedine imperije danas je teško ustanoviti. Frilend navodi da nova zgrada američke ambasade u Bagdadu predstavlja, u stvarnosti, jedno od hiljada uporišta koja se ne računaju. Ona zauzima površinu veću od Vatikana i njena izgradnja košta 600 miliona dolara. Frilend piše i da se, kao i svi kolonijalni projekti u istoriji, i ovaj današnji, američki opravdava "civilizatorskom misijom". Štrausovci su joj dodali i apokaliptični element predstavivši tu misiju kao jedinu alternativu propasti Zapada.

Sem Tejnhaus, jedan od urednika Njujork Tajmsa, ne krije simpatije za neke od žestoko osporavanih Bušovih stavova, opisujući Bušovu doktrinu  kao "oživljavanje panike s kraja pedesetih i početka šezdesetih", i smatra da ona nema veze sa promišljenom strategijom koja je američkoj "teologiji" omogućila da pobedi u "hladnom ratu". Tejnhaus, u tekstu objavljenom prošle nedelje, podseća da se svaka ideologija, pa i neokonzervativna kojoj se priklonio Buš, "ne stiče promišljanjem, već udisanjem vazduha prestrašenosti". "Rezultat je da stvarna opasnost sa kojom nas suočava militantni islam postaje neprepoznatljiva u opštoj atmosferi apokaliptične krize", zaključuje Tejnhaus opisujući gde je Ameriku dovelo "pretvaranje" i Bušovo i neokonzervativaca da je današnji, kako ga naziva, "grozni neprijatelj" mnogo veći i moćniji nego što u stvarnosti jeste.

Baštinici Kutbove i Tajmijine misli, najopasniji američki neprijatelji, ipak ne treba da se raduju. Buš je prateći štrausovsku političku filozofiju izneverio američki konzervativizam, ali još uvek ne i samog Štrausa (iako se skoro svi slažu da njegove knjige nije čitao). Štrausova "štenad" su odlično organizovana i kompaktna – još uvek predstavljaju najmoćniju ideologiju Zapada. Može se pokazati da će irački debakl – baš kao i vijetnamski, na koji sve više liči – biti samo jedna izgubljena bitka u ratu bez granica koji će posustala američka imperija na kraju dobiti. Ovaj put se radi o oružanom sukobu bez jasno definisanog neprijatelja, bez frontova i bojišta, ratu u kome je teško čak i zamisliti kako bi mogla da izgleda pobeda. Zato ćemo možda morati da sačekamo nekoliko decenija pre nego što dođemo do konačnog suda o medijski već ozloglašenoj štrausovskoj "filozofskoj politici", koja veruje da će ovo biti njen vek, koja insistira na moralnoj jasnoći (iz koje proizilazi stav da "ko nije sa nama, taj je protiv nas") i koja odbija da bude uzdržana.

(Kraća verzija ovog teksta objavljena je u NIN-u)