Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Politički život

   

 

Zoran Ćirjaković

"Liberalna" kulturna revolucija

(Govor Latinke Perović na "Kongresu kulturne akcije" iz 1971. godine)

Nobelovac V.S. Najpol piše da su "levica i desnica reči koje se moraju definisati u svakoj zemlji". Isto važi i za "liberalizam". Neobično značenje koja je ova reč nedavno dobila u Srbiji prvestveno je posledica misli i delovanja gospođe Latinke Perović, osobe koja istovremeno predstavlja i sivu eminenciju i jednog od glavnih ideologa takozvanih liberala u Srbiji. Gospođa Perović je taj "liberalizam", koji se nedavno ugurao i u poslaničke klupe srpskog parlamenta, obojila totalitarnim i sasvim nelibarlnim odlikama.

Na vrhuncu moći, kao šefica srpskih komunista oktobra 1971. godine, mlađana gospođa Perović je u Kragujevcu, svom rodnom gradu, organizovala trodnevni "Kongres kulturne akcije u SR Srbiji". Objavljujći tada rat građanskim vrednostima i sve slobodnijoj masovnoj kulturi "Latinkin kongres" je oštro kritikovan i od "levice" i od "desnice". Po rečima Petra Lukovića stvorena je klima obeležena spaljivanjem "krimi-romana i ostalih «jevtinih» knjiga koji su goreli u lomači tokom kragujevačkog Kongresa... – kao daleka prethodnica i najava kineske kulturne revolucije".

Miša Đurković smatra da su ovaj Kongres organizovali "delovi elite" koji su očajavali nad tržišnom liberalizacijom koja je, između ostalog, dovela do "istinske demokratizacije" popularne muzike. "Svileni gajtan" koji je narednih godina zauvek ugasio brojna, popularna strip izdanja u Srbiji sadržan je u samo jednoj Latinkinoj rečenici: "ne bismo smeli biti ravnodušni prema neukusu i polupismenosti brojnih listova i edicija."

Gospođa Perović o ovom skupu i dalje govori u superlativima, iako je njen Kongres rezultirao "lovom na veštice" koji, s prekidima, traje i danas. Prljavi obračuni sa neitomišljenicima, slični onima koji su obeležili klimaks Latinkinog uspona sedamdesetih, sada se obavaljaju pod firmom "denacifikacije" i "kulturne dekontaminacije", omiljenih fraza post-titoističkog novogovora gospođe Perović i njenih vernih sledbenika koji spadaju u najprljavije igrače na prljavoj srpskoj političkoj sceni. Cilj je isti, i daleke 1971. godine i danas: treba dokazati da Srbija sama sebi stalno preti "zatvaranjem istorijske perspektive" (Perović) i da je jedino rešenje pokoravanje "analfabetske" nacije svojevrsnom totalitarnom liberalizmu čije okvire - nekada samoupr a vne, a danas navodno evropske - nudi gospođa Perović.

Smatramo da je već u govoru čiji veliki deo prenosimo tada svemoćna i (još uvek) omiljena Titova "liberalka", pored obilja otrovne kardeljevske frazeologije i otvoreno antigrađanskih stavova, dala i neke od ključeva za razumevanje isključivosti, netolerantnosti i antidemokratskog naboja kojim danas odišu javni istupi naših "liberala" i neke od razloga zašto ova reč u našoj javnosti ima tako čudno i kontradiktorno značenje.

Govori učesnika ovog skupa objavljeni su u obimnoj knjizi (974 strane) koju je 1972. godine izdala Republička konferencija Socijalističkog saveza radnog naroda SR Srbije. Knjigu nije moguće naći ni u jednoj beogradskoj biblioteci. Glavno izlaganje na Kongresu bila je uvodna reč gospođe Perović čije delove ekskluzivno prenosimo:

Izvodi iz govora Latinke Perović

Posao koji u ova tri dana naš Kongres treba da obavi velik je i odgovoran. Takvim ga čine sadržina pitanja o kojima razmišljamo, unutrašnja složenost SR Srbije i mnogostrukost njenih istorijskih i današnjih veza u zajednici jugoslovenskih naroda. Vreme u kome smo se sastali takođe.

O rezultatima i promašajima kulturnog razvoja, pre svega o mogućnostima kulture u SR Srbiji u ovom vremenu, razgovaramo zajednički – predstavnici privrede, nauke, kulture i politike.

Govorimo o onoj temeljnoj dimenziji društva u kojoj su sadržani naučno i umetničko stvaralaštvo, obrazovanje, način života, razvoj čoveka, klase, nacije – za koju je uopšte teško reći gde počinje i gde prestaje...

Govorimo o kulturi u SR Srbiji, zajednici koja je u svojim glavnim određenjima složena: ekonomski neravnomerno razvijena, socijalno – u stalnom i velikom pomeranju, nacionalno izmešana, na putu borbe za socijalističku demokratiju, istovremeno pred zadatkom oslobađanja od kulturne zaostalosti i razvoja kulture modernog doba. Ta složenost je njena datost, koja je, kao i sva stvarnost, ispunjena protivrečnostima. Spoznavanje te stvarnosti i jeste prvi uslov napretka. Gubiti to izvida značilo bi nemati smisla za dugoročnost, za program koji je posao generacija.

Naše vreme je obeleženo potvrđivanjem osnovnih vrednosti društvene revolucije – naročito onih koje se odnose na položaj radničke klase, slobodu ličnosti, nacionalnu ravnopravnost i nezavisnost zemlje. Pri tom, obnovljena su neka stara, a postavljena su i nova pitanja. Socijalistički sadržaj nije uvek i u svemu potvrđen. Ponegde i u ponečemu je doveden u pitanje.

Nismo u onom herojskom periodu revolucije, u kome se na jednostavan način poistovećuju stvaralaštvo masa i kultura u kome i kultura, kao i sama revolucija, postaje kolektivni čin. Nisu to ni pedesete godine, u kojima je okretanje pokreta i celog društva prema socijalističkoj demokratiji, značilo i nove slobode za stvaralaštvo. Danas se već mora proveravati na kom smo odstojanju od naših dugoročnih ciljeva... Ni do jednog rezultata nije se došlo ravnom stazom. Svaki je plaćen ne malom cenom.

Nije sporno da je kultura postala potreba, da su materijalni uslovi za njen razvoj povoljniji i da su veće opšte slobode. Utoliko više, neophodan je ozbiljan rad i traženja, kao što su neizbežna lutanja i sudaranja. Uz sve teškoće i promašaje naše koncepcije i prakse potvrđeno je opredeljenje za demokratski samoupravni socijalizam. Ali, i saznanja da je od svega najteže oslobađanje, od, svuda još toliko prisutnog, građanskog pogleda na svet i izlaženje iz, svuda usađenih, privida državnog socijalizma...

Da bi se postigla zainteresovanost čoveka, neophodno je menjanje društvenih odnosa i u periodu stvaranja ekonomskih osnova socijalističkog društva. Za SR Srbiju to znači i u periodu u kome su još njeni veliki delovi izrazito zaostali, u kome teški životni uslovi pritiskaju ne mali broj ljudi. Kada, najzad, nije svuda još pređen ni prag zadovoljavanja osnovnih ljudskih potreba. Bili smo mnogo manje razvijeni kada smo shvatili da socijalizam nisu samo fabrike. Mladi danas, u novim uslovima, kažu u osnovi isto. Ta istina se potvrđuje na svakom stupnju razvitka i u svakoj generaciji.

Otuda prvorazredni značaj društvene orijentacije Srbije u sadašnjem momentu u kome se već rešava kakvo će biti naše društvo: tehnokratsko, podržavljeno ili samoupravno. Klima i prostor za kulturu zavisiće od sudbine te orijentacije. Zato i verujemo da nije preterano tvrditi da su u toj orijentaciji sadržani i interes i uloga kulture...

U društvu koje još uvek karakteriše ekonomska nerazvijenost, nizak stepen civilizacije, neprosvećenost i kulturna zaostalost – demokratizacija kulture značiće, za dugo, elementarno opismenjavanje, masovno obrazovanje, približavanje kulturnih dobara najširem društvenim slojevima, urbanizaciju sela i čistoću naših gradova. U Srbiji, ona će još dugo značiti i bolje puteve, višu zdravstvenu kulturu naroda, manju smrtnost dece i čovečniji položaj žene.

Njeni ciljevi, međutim, ne mogu biti svedeni na to. Oni su sadržani i u koncepciji društva koje se temelji na socijalističkom samoupravljanju, na oslobođen oj svesti radničke klase o sopstvenoj ulozi i odgovornosti, na čoveku-pojedincu ne kao vlasniku već kao stvaraocu. Socijalizam nije novo društvo samo po tome što otvara put ekonomskom napretku, već u prvom redu po tome što kod većine koja živi od rada oslobađa ljudsku inicijativu i razvija nove potrebe...

Počeli smo od samoupravljanja u proizvodnji, jer je tu sadržan osnovni društveni odnos. Ali je njegov dvadesetogodišnji razvoj dao dovoljno iskustava da se zaključi da jedino ako obuhvati ceo društveni život, samoupravljanje može da se održi i u proizvodnji. Kolebanja i zastoj u razvoju samoupravljanja kao osnovnog i celovitog društvenog odnosa ocrtavali su se sa posebnom osetljivošću u kulturno-duhovnoj sferi...

Samoupravljanje omogućava izražavanje razlika koje postoje. Ono bi najmanje smelo da znači njihovo previđanje u naučnom i umetničkom stvaranju. Priznati ih i očuvati upravo u tim oblastima znači očuvati uslove individualnog stvaralačkog integriteta, izbeći situaciju u kojoj status postaje važniji od vrednosti. Odnos koji to zanemari bezuslovno podstiče osrednjost...

Sa te tačke gledišta postavlja se i pitanje institucija u kulturi, nauci, obrazovanju. Nije reč o njihovoj potrebi, već o njihovoj orijentaciji. Konzervatizam nije, ni manje ni više, zakonit u njima no što je u čitavom društvu. Zato i nije rešenje samo u tome da prognamo konzervatizam, već u tome da stvorimo prostor za novo. Rečeno je da stare bogove nije dovoljno sahraniti, treba stvoriti svet u kome oni neće moći da žive.

Stvaranje i razvijanje novih institucija ne bi smelo da znači samo nadoknađivanje zakašnjenja. U većoj meri one bi morale odgovarati potrebama ovog vremena. To je i put reforme postojećeg i jedino stvarno radikalno. Svaki drugačiji put učvršćivao bi, na jednoj strani, tradicionalizam. Na drugoj, kao rezultat uverenja da društvo nije ni zrelo ni spremno za velike promene, vodio bi u razočaranje i pasivnost. To bi značilo odustati i od onoga š to je već danas moguće...

Govoreći o stanju kulture, mislimo o faktičkoj ograničenosti izbora usled materijalnih okolnosti uprkos formalnoj slobodi, govorimo o niskom proseku, zasenjenosti i potiskivanju pravih kvaliteta mnoštvom proizvoda koji imaju široku upotrebu, a malu vrednost...

Pristup masa kulturi može da znači u nečemu snižavanje nivoa. To je cena skoro svake revolucije, svakog polaženja sa šire osnove. U isto vreme, to je vid oslobođenja masa, koje se vrši u uslovima kulturne zaostalosti i komercijalizacije kulture...

Nerazvijenost kulturnih potreba i odsustvo kriterija izvire iz opšte zaostalosti. Nju odražava ekonomsko i socijalno mirovanje. Ništa manje, politička krutost društva i odsustvo demokratije. Jer, lažne vrednosti ne rađa samo kulturna industrija na Zapadu – njih rađa i administrativni socijalizam. Ali, i zatvorenost institucija kulture, produžava masovnu zaostalost, a kulturu širokih masa prepušta produkciji u kojoj nema stvaralaštva...

Razvijanje kulturnih potreba ne zavisi danas samo od škole, univerziteta, pozorišta, biblioteke i muzeja. Njih mogu kultivisati i opasno zanemarivati i moderna sredstva masovnog širenja kulture: štampa, radio, televizija, film. Oni koji ih poseduju duže od nas, već su uspeli da ocene njihovu revolucionišuću ulogu u širenju znanja i kulture, u formiranju ličnosti...

Upravo zato da bi se u ovim sredstvima činilo najviše u razvijanju autentičnih ljudskih potreba, neophodan je društveni uticaj, što znači uticaj svega što je stvaralačko i u kulturi i u društvu. Umesto da osrednje i malograđansko podižemo na nivo nacionalne vrednosti, morali bismo se okrenuti podizanju kulturnog nivoa i političke svesti masa i razvijanju njihovih potreba. Time bi se istovremeno delovalo u prilog pravih vrednosti i omogućilo da one široko prodru.

U isto vreme ne bismo smeli biti ravnodušni prema neukusu i polupismenosti brojnih listova i edicija. To nije manja birokratska ravnodušnost od one koja se manifestuje kroz zahtev za doziranje svih saznanja potrebnih masama...

Za revoluciju inteligencija se masovno opredelila videći u njoj put nacionalnog oslobođenja i mogućnost novog društva. Teret te epohe, nosila je i ona, upila je i na svoj način izražavala njena, često protivrečna, obeležja. Govoriti o političkim i idejnim strujanjima u inteligenciji, znači u isto vreme govoriti o velikim previranjima i podelama u društvu, i u samom političkom pokretu...

Koncepcija socijalističkog društva, međutim, podrazumeva oslobođenje čoveka i njegovih sposobnosti da stvara. Ono treba da osigura mogućnost da zaista stvara, da se stvaralački odnosi u svakoj vrsti rada, sve veći broj ljudi, jednog dana svi. To je i ljudski smisao samoupravljanja. Sloboda istraživanja, provere postojećih i nalaženja novih vrednosti u oblasti kulture je nerazdvojni deo takve koncepcije...

Nije, dabome, moguće ostvariti slobodu kulture bez slobode naroda. Odricanje nacionalnog karaktera kulture vodi njenom gušenju. Bilo u ime kojih načela da se to čini – u ime legitimiteta starog društva ili socijalizma. U svetu nacija i nacionalnih kultura, to mora značiti potiskivanje jedne nacionalne kulture u korist druge i potčinjavanje jedne nacije od strane vladajućih krugova druge nacije...

Moramo biti dovoljno socijalisti da prepoznamo i odbijemo prodor građanskog nacionalizma i nacionalističke isključivosti. Ništa manje, moramo biti demokrati da odbijemo da, u strahu od nacionalizma, ne pođemo natrag ka staljinističkom ignorisanju nacionalnog...

Jedinstvo Jugoslavije, za jugoslovenske komuniste, nije bilo i nije samo sebi cilj. Njegova vrednost je upravo u tome što je činilac koji učvršćuje pozicije socijalizma i obezbeđuje nacionalno jedinstvo, slobodu ukupnog razvoja i razvoja kulture svakog od jugoslovenskih naroda.

Samo ona koncepcija koja se zasniva na jednakom položaju i pravima svakog naroda u jugoslovenskoj zajednici, nema potrebe da kulturi određuje državne granice, kao što ni postojanje socijalističkih republika i kao državnih zajednica ne dovodi u pitanje celovitost nijedne nacije i njene kulture. To važi i za kulturu srpskog naroda. U kom bi to društvu, inače, moralo biti više moguće nego u socijalističkom? I ne samo to. Da li je bez ravnopravnosti kao uslova zajedničkog života nacija moguće ostati otvoren prema poletu makedonske i crnogorske kulture, stvarno razumeti složenost i osobenosti kulturnog razvoja Bosne i Hercegovine, poznavati kulturu slovenačkog naroda koja je odigrala suštinsku istorijsku ulogu u borbi za samoodržavanje slovenačke nacije...

U često nepovoljnim uslovima zaostalosti ili nedovoljnog razumevanja unutar zemlje, i ne uvek povoljnim okolnostima van nje, stvorene su mogućnosti za slobodan razvoj jezika i kultura narodnosti, za izražavanje njihove nacionalne celovitosti i unutar Jugoslavije, za njihovu saradnju sa matičnim nacijama. Kako bi, inače, drugačije i bilo moguće izvući njihovu kulturu iz folklornih rezervata, koji manjine uvek izoluju i, u isto vreme, i upravo zbog toga, slabo štite od opasnosti asimilacije. Treba dalje olakšati da delovi drugih nacija – Mađara, Rumuna, Bugara, Albanaca, Čeha, Slovaka i Turaka, bez ometanja i bez ustezanja, razvijaju svoju kulturu kao deo kulture tih nacija, jer su i sami deo tih nacija...

Ideje samoupravljanja i ravnopravnosti na kojima komunisti Srbije i progresivne snage srpskog naroda zasnivaju i svoj današnji program i svoje jedinstvo sa socijalističkim snagama drugih naroda Jugoslavije, imaju svoje korene. Zato se u borbi sa malograđanskom i nacionalističkom orijentacijom na prošlost, današnja socijalistička misao oslanja na sopstveni kontinuitet i na onu tradiciju koju u srpskom narodu simbolizuju Svetozar Marković i Dimitrije Tucović.

Društvene snage koje su izvele socijalističku revoluciju potpuno su svesne i suprotne tradicije – u stvari kontinuiteta istorijske koncepcije i politike velikosrpske buržoazije. Kao i sam srpski narod, drugi narodi, neizbežno i opravdano, misle i o njoj, jer su sa njom imala teška istorijska iskustva. Poricati je u prošlosti znači samo pokušaj prikrivanja njenih izdanaka u sadašnjosti.

Spremnost institucija srpske kulture koje se bave izučavanjem prošlosti da osvete i te njene strane, da je oslobode mistifikacija i omoguće da se ona poznaje u celini, nije samo izraz razumevanja za druge. Kao što to nije ni spremnost savremene socijalističke misli da ne previdi da i danas u našoj kulturi postoje struje koje raspiruju nacionalnu i drugu netrpeljivost i koje su angažovane na antisocijalističkoj platformi. Borba sa tim, i u prošlosti i u savremenom životu, predstavlja uslov da se upozna, poveže i ojača ono što je napredno i socijalističko u sopstvenom narodu. To nije samo odgovornost političke partije na vlasti prema sistemu. To je odgovornost pred samom kulturom, pred buduđnošću socijalističke revolucije.

U svakom pitanju, pa i u pitanju jezika, socijalističke snage Srbije polaze od svojih generalnih opredeljenja u nacionalnom pitanju. Imamo u vidu ono što je nauka potvrdila o jedinstvu jezika Srba i Hrvata, ali i to da je neprikosnoveno pravo svakog naroda da svoj jezik zove imenom kojim hoće ida ga razvija u onom vidu koji sam smatra autentičnim...

Drugarice i drugovi,

Priroda i zadaci našeg skupa, kojima je nastojala da posluži i uvodna reč, ukazuje na to da se ne radi o težnjama jedne vladajuće političke partije da postigne podnošljive odnose i koristan sporazum sa predstavnicima kulture. To bi danas, uvereni smo, i za društvo i za razvoj kulture – bilo nedovoljno, jer bi svodilo našu akciju na brigu za stabilnost, održavalo bi nas u nepokretnosti, a u mnogo čemu u podeljenosti, ne uklanjajući uzroke budućih kriza.

Naš put je u demokratskom i racionalnom opredeljenju socijalističke politike prema kulturi kao pokretačkoj snazi i činiocu oslobođenja, proizvodnog i društvenog aktiviranja sve većeg broja ljudi. To nije posebna politička formula za oblast kulture, već unutrašnja potreba svake demokratske i socijalističke politike. Savez komunista kakav je danas i kakav nastaje ne može pristati na to da se njegova uloga svede samo na potiskivanje neprijateljskih i konzervativnih struja u kulturi I u njoj on mora biti činilac promene i potvrđivati se u borbi za nove vrednosti i odnose.

Zato i verujemo da će društvena akcija – istovremeno kulturna i politička – koju znače pripreme Kongresa i sam Kongres, imati trajan uticaj i na organizovane socijalističke snage u smislu povećanja njihove sposobnosti da, razumevajući značaj kulture za ljudsku budućnost, potvrđuju svoju ukupnu koncepciju i odgovornost u životu društva.

(Priredio: Zoran Ćirjaković)

 

 
 
Copyright by NSPM