Zoran Ćirjaković

Otvaranje otvorenog društva

Značajni deo naše liberalne političke javnosti godinama se ponaša kao da radikalizam nikada nije ni silazio s vlasti. Kohabitacija predsednika iz redova opozicije i vlade, važan znak demokratiza-cije jednog društva, lažno je izjednačavana sa kolaboracijom

Verovatno nije malo onih koji su pomislili da u sedmici kada je Šešeljev naslednik izabran za predsednika parlamenta, kada jedni slave uspeh “patriota”, a drugi, sećajući se “retorzije”, zarđalog escajga i pretnji novinarima, ponovo razmišljaju o odlasku iz zemlje, uvodnik najstarijeg srpskog nedeljnika može imati samo jednu temu. Ali, višegodišnji opasni rast nacionalističkog radikalizma nije samo zasluga Šešeljeve stranke i poslanika partija koje su podržale Nikolićevu kandidaturu.

Značajni deo naše liberalne političke javnosti se godinama ponaša kao da taj radikalizam nikada nije ni silazio s vlasti. “Sve je isto samo njega nema” slušali smo mnogo pre Nikolićevog izbora. Kohabitacija predsednika iz redova opozicije i vlade, važan znak demokratizacije jednog društva, lažno je izjednačena sa kolaboracijom od strane onih koji veruju da su zaradili monopol nad evropskim putem Srbije. Ta vokalna manjina, samozvani (i jedini) “dobri momci” u navodno nacifikovanom društvu, umesto da se bori za stvarno demokratizovanje društva, usmerila je svu svoju energiju i medijsko vreme da dokaže da su svi koji nisu s njima isti.

Njihovi prljavi verbalni ratovi su politički i kulturni – zahteva se “denacifikacija” i “kulturna dekontaminacija”. Zaraženih je mnogo i poslednja metastaza je “otkrivena” u novom serijalu Velikog brata, sasvim zapadnom proizvodu koji se od prošle nedelje ponovo emituje na televiziji B92. Ova stanica najverniju publiku ima u liberalnim, urbanim i paraurbanim krugovima u Srbiji. Odijum sa kojim su tu dočekani novi “VIP” ukućani je u velikoj meri eho lažne slike koja je u ovom delu javnosti stvorena o genezi turbofolka, srpske (i albanske) popularne kulture koja je, kako se pokazalo već prvog dana, izuzetno draga većini ukućana raznih nacionalnosti i oba pola.

Ovdašnji “liberalni” autoriteti (uglavnom ostrašćeni kriptoautorijanci, srećna deca, šrafovi ili šrafčići titoizma) i njihovi mlađani epigoni su u turbofolku videli Miloševićev izum i zvučnu podlogu ratova i zločina. Ovakve tvrdnje su svojevremeno plasirane na televiziji B92, u pamfletskom serijalu “Sav taj folk”. Zato su prošlonedeljno iznenadno otvaranje kapija urbane tvrđave B92 turbofolku mnogi doživeli kao bolno i neoprostivo razočarenje, izdaju centralne paragrađanske dogme.

Oni su zasuli “svoju” stanicu stotinama SMS poruka u kojima su tražili da se “njihov” komad etra očisti od turbofolk uljeza i da se emituje South Park, američka animirana serija koju je The Rolling Stone, vodeći američki popkulturni magazin, opisao kao “najgluplji i najuvredljiviji šou na televiziji”. Vulgarnost i primitivizam svake vrste predstavljaju neke od ključnih sastojaka serijala koji već deset godina ismeva bolesti i perverzije jedine supersile, njenih VIP-ova, političara, zvezda i zvezdica. Zaronivši u talog i brlog onoga što možemo nazvati “prvom Amerikom”, autori pokazuju snagu, domišljatost i borbenost “druge Amerike”, one koja se stidi hipokrizije, arogancije i siledžijstva američke političke i estradne elite.

Autistični deo “druge Srbije” bi da po svaku cenu zaustavi programsko otvaranje B92 koje je, iako verovatno iznuđeno finansijskim nevoljama, ipak mudro i korisno. Nasuprot tome, “druga Amerika”, oličena u beskompromisnim autorima South Park-a, ne brani neku svoju oazu od “čobana” (tako su u jednom SMS-u opisani VIP ukućani), već se protiv onoga što joj smeta i čega se stidi bori jednostavnim, ali razornim sredstvima u koje spada i “klozetski humor” South Park-a obogaćen optimističkim porukama. Američka serija je prvenstveno proizvod suočavanja sa realnošću i obesmišljavanja društvenih zidova kakvo mnogi ovdašnji “liberalni” obožavaoci ovog serijala odbijaju da primene u Srbiji.

“Mi” i “oni” se po logici oba ekstrema ne razlikuju samo po muzičkom ili televizijskom izboru. Radi se o shvatanju da je sve politika i da politika ovde može biti samo zločinačka i izdajnička. Tu leži jedan od temelja začaranog kruga isključivosti i polarizacije. Za jedne svi drugi su “Brankovići”. Za druge svi oni koji nisu s njima imaju ili krvave ruke ili krvava pera ili krvave glasačke listiće.

B92 tvrdi da je posvećena “pozitivnoj društvenoj promeni”. Otvorivši svoj etar za turbofolkom obojeni Veliki brat, ona ponovo doprinosi takvoj promeni. Čini mi se da je za sudbinu zapadnjačkog ideala otvorenog društva u teorijama zavere zaraženoj i ne bez razloga sumnjičavoj Srbiji svakodnevno pojavljivanje Goge i Karleuše na B92 televiziji može biti korisnije od milionskih donacija za promociju plemenite vizije Anrija Bergsona i Karla Popera. B92 je odavno postao simbol borbe za njeno zaživljavanje u Srbiji. Ali, ovoj stanici je trebalo čak 18 godina da pokaže da u otvorenom društvu ima mesta za jednu Gogu i jednu Karleušu, odnosno da turbofolk ipak nije neprijatelj Soroševog ideala. Ovakav korak, koliko god delovao simbolično, nije bez rizika za ovu medijsku kuću u zemlji koja je danas više zatrovana političkom i estetskom nego verskom i etničkom mržnjom i isključivošću.

Nažalost, glavni reality show u Srbiji se ne odigrava u kući naseljenoj balkanskim zvezdicama. (Jedna gledateljka je u SMS poruci izbor VIP ukućana prokomentarisala rečima: “Ako su oni slavne ličnosti, onda sam ja Madona”.) Oni koje, s razlogom, mnogo više interesuje i brine izbor Tomislava Nikolića i ružni miris devedesetih u vazduhu, morali bi da shvate da izlaz nije u samoizolaciji, u daljem zatvaranju u društva definisana muzičkim ili nekim drugim ukusom. Sloboda izbora nam je donela, između ostalog, South Park, Tomislava Nikolića, Velikog brata i turbofolk – ali i nove mogućnosti da se borimo protiv onoga što nas istinski ugrožava. Čak i kada veliki deo “liberalne” Srbije ne bi držao glavu u urbanom pesku i ratovao protiv turbofolk vetrenjača i “kohabitanata”, to ne bi bila ni laka ni kratkotrajna borba.