Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Politički život - polemika o patriotizmu

   

 

Zoran Ćirjaković

KOSOVSKA PATRIOTSKA STRANPUTICA

Odgovor gospodinu Paviću

Zabrinutost gospodina Pavića nije sasvim bez osnova. Albanskim "putem", kako on naziva albansku strategiju koju sam pokušao da opišem, već su bezuspešno probali da idu i sami Srbi, pa nije isključeno da će njime pokušati da idu i srpski neprijatelji. Put kojim su otkinuli Kosovo od Srbije Albanci su "trasirali" pre nekoliko vekova, a prilježno ga "ravnali" poslednjih decenija. Nešto detaljnije opisao sam ga u tekstu koji je objavljen 2005. godine na sajtu NSPM pod naslovom " Srbi i Albanci – pogrešna strategija i skupo plaćeno omalovažavanje" ( http://www.nspm.org.yu/komentari2005/2005_cirj_kosovo1.htm).

Srbi su devedesetih pokušali da imitiraju delove – i nasilne i nenasilne, i "budističke" i "nebudističke" – kompleksne albanske strategije (ili, kako piše gospodin Pavić, "puta") i nije išlo. Razlog izostajanju rezultata nije u tome što Srbi nisu bili vešti ili uporni, već zato što taj put nije univerzalno primenljiv, između ostalog i zbog toga što u stvarnosti nije moguće vratiti strelu vremena dovoljno daleko unazad.

Imam utisak da gospodin Pavić ne razume – i meni je bilo izuzetno teško da to shvatim (pomogla su mi razna, često slučajna, "neevropska" iskustva i knjige koje su se njima bavile) – da se takvim "putem" može ići samo ako se nacija, ili bar njen veliki deo, nije odrekla svog (srednjovekovnog) kanona, kakav su u Evropi imali i Srbi i drugi narodi.

Navešću samo jedan ne najznačajniji, ali za čitaoce možda zanimljiv delić strategije koju je nemoguće imitirati zato što zahteva i jednu autentičnu i specifičnu moralnost. Naglašavam ovo moralnost jer nije reč o nemoralnosti, već o jedinstvenoj i za nas neobičnoj, već zaboravljenoj, olako klevetanoj i potcenjivanoj, ali ipak konzistentnoj moralnosti.

Primer na koji želim da ukažem ima sličnosti sa staroiranskim, a danas šiitskim konceptom "ketmana" (ili "takije"), koji je u jednom obliku primenjivan i među intelektualcima u Titovoj Jugoslaviji i zemljama Varšavskog pakta. Ali, te sličnosti mogu samo otežati razumljivost i prepoznavanje albanske "ekonomičnosti s istinom" kad govore o svojim neprijateljima. Na Balkanu su svi često i "masno" lagali, ali meni je najzanimljivije kako su kosovski Albanci (uključujući i makedonske Albance poreklom s Kosova) lagali kad su govorili o Srbima i Makedoncima.

Usuđujem se da tvrdim da kod ovih Albanca (ne poznajem Republiku Albaniju) danas postoje dve sasvim različite laži: laž o Srbima i Makedoncima ("Slovenima") i sve druge laži koje oni – kao i svi mi – u nekim prilikama izgovaraju. U svesti jednog kosovskog Albanca koji je izgovarao (a i dalje izgovara) te laži o Srbima i navodnim srpskim zločinima (što ne znači da nije bilo pravih) jeste njegova iskrena i u zajednici odanoj Kanonu prihvaćena vera da to nije laž, već moralni čin, ili – kad već pominjem srednji vek – nešto kao ispaljivanje strele iz luka u samoodbrani. Odličan primer je osamnaestogodišnja Rajmonda Reči iz Srbice. Ona je OVK ratnica koja je navodno pošla u borbu da osveti šestogodišnju sestru koju su, kako je lagala novinarku kanadske televizije CBC , ubili Srbi. Nensi Durham , reporterka CBC -ija, koja je u svojim izveštajima od Rajmonde napravila heroja i simbol albanskog stradanja, kasnije je, kad se u "oslobođenoj" Srbici srela s "mrtvom" sestrom, napravila šesnaestominutnu reportažu o ovoj albanskoj laži o Srbima. (Detalje o ovom slučaju možete naći na internetu.)

Primer "ketmana", i šiitskog i komunističkog, govori o tome da se slična strategija javlja samo u situacijama ogromne ugroženosti, ali tad retko može dobiti masovnost kakvu garantuje oslanjanje velikog dela zajednice na stari i potvrđeni, ali živi kod, kakav je "Kanon Leke Dukađinija" u kosovskoj provinciji. Pravu snagu i meru Kanona među mnogim (mada ne svim) kosovskim Albancima odražava tvrdnja da je prava vera većine Albanaca – albanstvo. Zato se može reći da je Kanon svojevrsna "albanska Biblija" (mada nikako i "albanski Kuran" jer Albanci ne veruju da je to Božja reč) i zato Srbi i ostali "Balkanci" neće moći da idu ovim putem, mada će neki, kao i do sada, nastaviti da koriste i kopiraju neke elemente kako bi ostvarili svoje "velike" ciljeve.

Gospodin Pavić u ovu priču uvodi i budizam i piše o budističkim manastirima. Koliko ja znam, s metlama (da ne bi zgazili neko živo biće) ne hodaju budistički već džainistički monasi, i to pripadnici samo jedne monaške grane ove religije. Treba naglasiti da s metlama ne hodaju "predvodnici", kako piše gospodin Pavić, nego svi monasi. Činjenica je da su i budizam i džainizam nastali otprilike u isto vreme i na istom mestu (na indijskom potkontinentu) i to, možda, zbunjuje.

Kad je reč o nepromišljenom i neadekvatnom pominjanju samog budizma u kontekstu u kom ga je naveo gospodin Pavić, pa i o ulozi budističkih manastira, smatram da je trebalo da se prvo pozabavi istorijom Japana i Butana (ako govorimo o "školama" mahajana budizma) i Šri Lanke ako govorimo o teravada budizmu, odnosno "hinajani"). Za početak, preporučujem mu zbornik The Freedom to Do Do God's Will (Routledge, 2003) i tekst "The Monk's new robes: Buddhist fundamentalism and social change" (strane 143–159), ili posetu nekom od izbegličkih logora u Nepalu gde žive budističke izbeglice iz Butana, budističke teokratije, zemlje kojom vladaju monasi iz navodno najmiroljubivije grane budizma, takozvanog “lamaizma”.

Tu dolazimo i do mogućeg izvora stereotipa o budističkom manastiru koji gospodin Pavić koristi. Naime, zašto nije pomenuo pravoslavni ili karmelitski, nego baš budistički manastir? Taj neverovatno rašireni stereotip, naročito ako imamo u vidu stvarnost i istoriju "lamaističkog" Butana, najverovatnije predstavlja proizvod specijalnog rata SAD protiv komunističke Kine, odnosno zloupotrebe tibetanskog pitanja, "budističkih manastira" i ličnosti dalaj-lame u tom američkom "hladnom" i prljavom ratu. Imam utisak da gospodin Pavić nije odoleo budističkom "virusu" lansiranom iz Vašingtona (ili Lenglija).

Ako izbacim navodnike kojima je gospodin Pavić ogradio reč “drugoj”, moram priznati da je on već u naslovu (Možda u nekoj “drugoj” Srbiji) lepo izrazio moj najveći strah od onog što bi se moglo dogoditi u zemlji koju posle Kosova možemo zvati i druga Srbija. Bojim se baš toga da možda nećemo imati (novi) patriotizam u novoj (može i drugoj) Srbiji.

Jedino opravdanje da ne sme biti novog patriotizma u novoj zemlji može biti da ćemo se možda, "jednog dana", vratiti – da uzvratim gospodinu Paviću njegovom metaforom – "prvoj" Srbiji. Ono čega se posebno plašim je da ćemo se – nadovezaću se na njegovu metaforu – vratiti "prvoj", dakle miloševićevskoj Srbiji (na primer, iz jula 1999. godine), a ne onoj s Kosovom.

Gospodin Pavić je pogrešno razumeo moj opis albanske strategije. Stategija koju on pominje, "ponašaj se nečovečno i zlikovački, u što većoj meri, i sve je tvoje za uzimanje", jeste strategija koju su, nažalost, u prethodne dve decenije primenjivale sve strane (mada u različitoj meri). Setimo se samo Srebrenice ili martovskog pogroma Srba na Kosovu. O toj strategiji, koja je poslednjih decenija bila izuzetno uspešno sprovođena, mnogo je pisano prethodnih godina i ja o njoj nisam pisao u tekstu na koji se osvrće gospodin Pavić.

Umesto Marlona Branda (nisam ljubitelj holivudskih filmova) koga pominje gospodin Pavić, radije bih citirao Džozefa Konrada, autora knjige po kojoj je snimljena "Apokalipsa". Konradova knjiga mi je mnogo draža jer njemu nije bio neophodan rat da bi video razmere ljudske "nečovečnosti". Ključna rečenica te knjige je "Istrebite sve beštije". "Beštije" su bile istrebljivane i na Balkanu, i u Kongu, i u Vijetnamu, i u Aušvicu... Čvrsto verujem da sam na Kosovu video (i) nešto drugo, u jednom smislu čak i suprotno. Nazvao bih to, probaću ovde da iskoristim Konradove reči, strategijom čiji je cilj bio naterati neprijatelja da postane "beštija" i počne da "istrebljuje".

Ova strategija, na sreću, u velikoj meri nije uspela, ali je cilj ostvaren. Verujem da su kosovski Albanci bili spremni da je primenjuju mnogo duže, onoliko koliko je neophodno, i da je nemoguće poraziti takvu strategiju a pri tom ne postati "nečovek". To što su uopšte mogli da izaberu trenutak u kome je postojao odličan kandidat za "pokrovitelja" i što im je Milošević svojom samoživom i antisrpskom politikom – podsećam vas, to se u Srbiji godinama zvalo "patriotizam" – omogućio da ga bez previše "istrajnosti" privole na akciju bilo je posledica Miloševićevog bezumnog i arogantnog ignorisanja realnosti, koliko i njihove moćne strategije.

Istrebljivača i neljudi je kroz istoriju bilo mnogo: Belgijanci, Amerikanci, Englezi, Rusi... (Neću pominjati balkanske narode.) Znam da mnogi od njih nisu platili cenu svojih nečovečnosti. Samo je patuljasta Belgija u Kongu napravila stotinak Srebrenica. Neko će, s pravom, pomenuti i istrebljenje američkih Indijanaca ili Vijetnam. Tuđe megazločine nije teško naći. Ali, ono što je, prema mom mišljenju, važno nije to da su oni činjeni davno, "pre CNN -a", da su ih obično činili nekažnjivo moćni i bogati, već da li neko veruje da mi treba da ih počinimo zbog Kosova. Može li neko da zamisli drugi način da Kosovo ponovo postane srpsko sem "istrebljivanja beštija"?

Održavanje patriotizma, o kakvom govori gospodin Pavić, opasno je jer ga neka buduća harizmatična protuva dečjeg lica, začinivši ga kao i Milošević "kosovskim zavetom", može iskoristiti da nas gurne u jednu toliko fatalnu nečovečnost. Gospodin Pavić insistira na nekom "časnom, nebeskom ratovanju". Verujem da je iskren. Ali, pozivanje na "nebesko ratovanje" je opasno jer na planeti Zemlji, ispod tog beskrvnog nebeskog ratišta o kome piše gospodin Pavić, žive i oni ljudi koji će – kao i nedavno u SAD pred američku agresiju na Irak – pokušati da "ubrzaju" Isusa i spuste nebo na zemlju.

 

 
 
Copyright by NSPM