Parabola o elementarnoj žrtvi ili analitičar na prkosima

Saša Ćirić

OBZORJA NAUKE, ISTINE I SLOBODE

Korisno je čitati ljude sa kojima se ne slažete, naravno pod uslovom da se ima šta pročitati.

Eto g. Đorđe Vukadinović, profesor Filozofskog fakulteta, urednik „Nove srpske političke misli“ i kolumnista dnevnog lista „Politika“. Njegovi tekstovi pisani su stilski umešno i sa očiglednim analitičkim naporom. Njegova analitička pozicija nije utemeljena samo u želji da se bolje razumeju i prikladnije predoče potezi nikako-da-ode Vlade Vojislava Koštunice ili ideološke smernice i vrednosna orijentacija srpskih narodnjačkih stranaka. (U ovom smislu Vukadinović je portparol političkih konzervativaca u Srbiji.) U drugom, važnijem smislu, pozicije univerzitetskog radnika, periodičara, kolumniste i dežurnog medijskog RTVŠ analitičara, temelje se na osnovnim političkim vrednostima sa kojih se tumači stvarnost u Srbiji. U ovom, važnijem smislu, g. Vukadinović nije tek pasivni naučnik-tumač, ili samo trbuhozborac i drveni advokat stranaka za koje ga vežu nežne simpatije. U stvari, g. Vukadinović je master of puppets, moćnik iz senke koji na svetlost iznosi samo svoje nedužno lice. On hrabri svoje igrače da ne posustanu i ne predomisle se, prezrivo proziva političke vrdalame da se opredele i svrstaju na većinsku i pobedničku stranu, protivnike kaštiguje u opštem interesu. Ergo, Koštunica je Vukadinovićev pion, nipošto obratno. Koštunica može pokleknuti i izdati, Vukadinović nikada i nikako. Jer Koštunica je političar sa makar mrvom opskurne pragme, dok je Vukadinović idejonosac, kremen-kamen koji vazda tegli sudbinu države na svojim misaonim plećima.

Zašto je ova analitička pozicija g. Vukadinovića važna?

Najpre stoga što reprezentuje uzornu oksimoronsku simbiozu političkog angažmana i neutralne naučne analize. Ovaj Politikin kolumnista, nalik postarijoj ženi na tronošcu u Delfima, zbori (dakako nešto jasnije) o ciljevima srpske politike, o interesima integrisanog društva i nesrećnim bednicima (slepim, zavedenim i/ili potplaćenim) koji kvare narodno jedinstvo (njemu su kudikamo milije sintagme „nacionalna osvešćenost“ ili „državna odgovornost“), pritom ostajući nezavisni mislilac čistih ruku.

Njegova poslastica je Demokratska stranka. G. Vukadinović je ovde nalik drvenom štapu sa metalnom šipkom - gonič goveda. Ne veruje deesovcima ni kad patriotsko ruho nose. Osupne se kad im prepozna dvoličnost i servilnost. Pun mu je kofer floskula o evro-atlanskoj integraciji i normalnom životu iznad teritorija. Obgrlivši levim krilom Otadžbinsku upravu (SRS) a desnim Sveti sinod (SPC), tercira kao sa trpeze na Kneževoj večeri: Ko ne prekine diplomatske odnose sa svakom alom i vranom koja (pošto se nazobala šake zobi i pirinča) prizna nezavisnost Kosova, od ruke mu ne išla privatizacija NIS -a i EPS-a, nijedan tajkun u pendžer mu ne pogledao, opozicijom kapo dok mu je kolena... I DS, pobednik bez vlasti, odmah je na žeravici. Medijski magovi kalkulišu: kako prdnuti i stisnuti - biti na braniku nacional-patriotske šlep službe, a u isto vreme biti korifej modernizacije i lider ekonomske obnove društva? I predsednik Tadić, ta softna politička gromada, nađe se u čudu: koaliciona kohabitacija što se ne uspostavlja (do Sudnjega dana) ili separacija i novi izbori (od sutra), a sutra je novi dan kad se budim nasmejan...

Drugo, zato što održava najstariji dnevni list u velikodržavnim vodama. Tako prva postava balkanskog najstarijeg (Matijin zet & The Matija; Đo.Vuk. & Slo.Ant.; Nemanja Kusturica & Lj. Smajlović; u rezervi čuči Reljić, u generalštabu Tijanić sprema prijemni ispit; u izvidnici Olja Bećk. direktoruje u advertajzing firmi Ajdols & frends; na klupi su členovi Programskog saveta RTS-a De.Mihajlo. i Al.Vuč.) lobotomizuje Srbiju.

Treće, stoga što se uveliko bije odsutni boj za odbranu onoga što je so i duša srpstva - za očuvanje Kosova. Razlog što je g. Vukadinović skinuo akademsku togu i nepristrasni pristup leži u „elementarnom patriorizmu“. Treba u meri svog kolumnističkog umeća pomoći realizaciju ultimativnog nacionalnog cilja: Srbija mora i teritorijalno, ne samo simbolički, zadržati svoju dušu unutar životodajnih uzala svoga državnog tela. Ako duša odlebdi, ostaje prazna ljuštura unutar koje će pusto odjekivati kosmičko izgnanstvo našeg kolektivnog bića. Kolumnista opominje na konsenzualno jedinstvo cilja, na snopovski tvrd nastup ka zlomislećim nam moćnicima, na bezuslovnost vere u očuvanje svoje svetinje i svoga nasleđa. Zauzvrat nudi jedino inadžijsko okretanje leđa stvarnosti ako događaji krenu po zlu, te po koju kletvu za drznike spolja a permanentnu, ako treba i milenijumsku, nacionalnu mobilizaciju iznutra za povratak otetog.

Kad nerealni politički cilj postane opsesija, izbegavanje stvarnosti politika a neodgovornost zamena za kritičko mišljenje, nije čudno da prisustvujemo preobražaju analitičara u ideologa i učenog čoveka u pamfletistu. Već su kaparisane slobodne stolice kraj Koste Čavoškog i drugih preobraćenika koji su (neko pre, neko kasnije) dokonali kako su u savremenom svetu nacija i država jedino što je važno a standardi civilizacije i demokratije šarena laža ili egzotično voće koje ne uspeva na našem tlu. Dokonali su i to da kad sila caruje - um treba da valja nacionalističke klade i postavili sebi zadatak da se mora istrajati na putu pravednika, u ime nauke, istine i slobode, pa makar propao svet (a i Srbija s njim, kao kužno ogledno dobro i uvertira).