Noam Čomski, Hauard Cin:

Repriza vijetnamske katastrofe

Ejmi Gudman ( Amy Goodman): Danas ćemo provesti sat vremena sa Hauardom Cinom (Howard Zinn) i Noamom Čomskim (Noam Chomsky) – dobrodošli u Demokratiju sada!

Noam Čomski: Drago mi je da sam ovde.

Hauard Cin: Hvala Ejmi.

Gudman: Danas je Dan patriota, gospodine Cin, šta za vas znači patriotizam?

Cin: Drago mi je što ste me pitali šta on za mene znači – zato što znači nešto drugo od onoga što znači mnoštvu ljudi za koje verujem da imaju iskrivljene ideje o patriotizmu. Za mene je patriotizam kada radite ono što mislite da bi vaša zemlja trebalo da radi. Patriotizam je kada podržavate svoju vladu dok verujete da radi pravu stvar, a suprotstavljate joj se kada ste uvereni da greši. Za mene je patriotizam upravo ono što se kaže u Deklaraciji o nezavisnosti.

Vlada je veštačka tvorevina. Nju postavlja narod – i o tome je reč u Deklaraciji o nezavisnosti – zato da bi obavila neke dužnosti. Deklaracija kaže da narod ima pravo da je ukine ili promeni kada ona te dužnosti ne obavlja.

Drugim rečima, reči vlade nisu svetinja, vladu ne treba slušati kada greši. Dakle, za mene je patriotizam, u najboljem smislu te reči, razmišljanje o ljudima, o principima koje prihvata jedna zemlja i potrebno je suprotstaviti se vladi ako ona krši te principe.

Tako bih danas, kao najviši čin patriotizma, predložio suprotstavljanje ratu u Iraku i poziv da se vojnici vrate kućama. Naprosto zato što sve u vezi sa tim ratom predstavlja kršenje principa jednakosti, života, slobode, traganja za srećom, ne samo za Amerikance, već i za ljude u drugim delovima sveta. Dakle, da, danas patriotizam zahteva da građani budu aktivni na mnogo različitih frontova kako bi se suprotstavili vladinoj politici u ratu, politici koja je iz blagajne ove zemlje potrošila milijarde dolara na rat i militarističko ponašanja. To je ono što patriotizam danas zahteva od nas.

Gudman: Gospodine Čomski, danas u novinama čitamo da je ovo bio nakrvaviji mesec u Iraku. Broj zatvorenika u američkim zatvorima tamo iznosi 18 000 ljudi. A ko bi zapravo mogao da tvrdi da nije i mnogo veći? Fotograf AP je više od godinu dana proveo u jednom takvom zatvoru a nije mu ni optužnica podignuta. Ministarstvo zdravlja je utvrdilo da 70 odsto školske dece u Bagdadu pati od simptoma preživljenog stresa. Kako vi vidite tamošnju situaciju?

Čomski: To je jedna od najgorih katastrofa u vojnoj i političkoj istoriji. Nedavno objavljeni izveštaji Crvenog krsta pokazuju da je u Iraku najveći ikad zabeleženi porast smrtnosti dece i beba. Reč je o periodu od 1990. godine, što znači da se radi o kombinaciji ubilačkog i brutalnog režima sankcija, o kome se ne priča mnogo, ali te sankcije su devedesetih upropastile to društvo i ojačale Sadama Husein pošto verovali da ih jedino on može spasiti, a to je onda njega, po svemu sudeći, spasilo sudbine koja je zadesila čitav niz drugih tirana – onih koje je sam narod svrgnuo uz podršku SAD.

A onda je na to došao rat koji je samo povećao stradanje. Pad koji je doživela ta zemlja ne može se porediti ni sa čim u istoriji; nikada nije zabeležena tolika smrtnost dece, gora čak od one u zemljama subsaharske Afrike. To je jedan od pokazatelja šta se zapravo desilo. Najpouzdanije procene broja poginulih iznete su u studiji koju je sponzorisao MIT, a sproveli vodeći irački stručnjaci, i u njemu se kaže da je do prošlog oktobra ubijeno 650 000 ljudi, a taj se broj sada približava milionu. Nekoliko miliona ljudi je pobeglo iz zemlje, među njima je najveći deo obrazovane elita koja bi mogla da ponovo izgradi svoju zemlju. I da ne nabrajam dalje – to je stravična katastrofa, i stvar postaju sve gore.

Treba naglasiti da agresori nemaju nikakva prava. Radi se o kristalno jasnom slučaju agresije i kršenja Povelje Ujedinjenin nacija, vrhunskom međunarodnom zločinu i, da kažem vokabularom Ninrberškog procesa, agresori naprosto nemaju nikakva prava da donose odluke. Oni imaju samo odgovornost. Njihova odgovornost je da plate ogromne reparacije koje uključuju i posledice sankcija, a zapravo bi trebalo da plate i za podršku Sadamu Huseinu osamdesetih, što je predstavljalo pravo mučenje za Iračane, kao i za Irance.

Plaćanje reparacija je način da oni koji su nešto učinili odgovaraju za to, a reparacije su i nešto što žrtve žele. Ne znači da treba slepo slediti sve što žrtve žele, ali treba voditi računa o tome. Želje žrtava su dosta jasne. Amerikanci redovno ispituju javno mnjenje u Iraku, kao i vladine institucije. Ogromna većina želi ili trenutno ili vrlo skoro povlačenje američkih vojnika, a oko 80 odsto ispitanika veruje da prisustvo Amerikanaca samo povećava nivo nasilja. Preko 60 odsto misli da su američki vojnici legitimna meta. Ako izdvojite oblasti u kojima su vojnici najviše angažovani, brojevi su još i veći. I stalno rastu. A to se ne pominje, bukvalno se o tome ne izveštava, a u kritički intoniranom izveštaju Bejkera i Hamiltona, to se samo usput pominje. Međutim, upravo to je glavni problem, pored problema koji muče Amerikance.

Gudmen: Podpredsednik Čejni kaže da možemo pobediti u ovom ratu.

Čomski: Jedan bivši sovjetski vojnik koji se osamdesetih borio u Avganistanu, a sada studira u Torontu, trenutno radi na veoma interesantnoj studiji – on upoređuje rusku štampu i izjave ruskih političkih i vojnih vođa u vreme rata u Avganistanu sa onim što danas medijima izjavljuju Čejni i drugi o Iraku. Verovatno vas neće iznenaditi ako vam kažem da je dovoljno samo izmeniti nekoliko imena, a da je ostatak teksta identičan.

I Rusi su govorili da mogu u tom ratu da pobede i bili su u pravu. Da su dovoljno podigli nivo nasilja, mogli su da pobede u Ira... u Avganistanu. Oni u osnovi tačno opisuju herojstvo ruskih vojnika, napore da se pomogne siromašnom stanovništvu Avganistana, da se ono zaštiti od islamista, njihovih fundamentalističkih i terorističkih snaga na čijem su čelu SAD; takođe ima reči o posvećenosti, pravima za koje su se izborili u ime Avganistana i upozorenja da bi njihovo povlačenje bilo prava katastrofa, užas, i da zato moraju da ostanu i pobede.

Nažalost, i u tome su bili u pravu. Kada su se povukli, to je bila propast. Snage iza koji su stajali Amerikanci sve su porušile i uništile, toliko da su ljudi čak talibane dočekali sa olakšanjem. Dakle, jeste, radi se argumentima koji se uvek mogu dati. Nemci su mogli da kažu da su mogli da pobede u Drugom svetskom ratu samo da su imali malo više snage. Hoću da kažem da se ne postavlja pitanje da li možete da pobedite. Pitanje je šta vi uopšte tamo tražite.

Gudmen: Pričate o Avganistanu i kažete da su Rusi, naravno, mogli da pobede da su bili spremni da tolerišu veći nivo nasilja. A šta zapravo kažete o Iraku? Mislite da i tu važi isto?

Čomski: Zavisi šta podrazumevate pod pobedom. Sjedinjene Države svakako imaju dovoljno snage da čitav Irak sravne sa zemljom. Ako je to pobeda onda da, možete da pobedite. A ako govorite o drugim ciljevima, ciljevima koje želi da postigne američka vlada – a ne Sjedinjene Američke Države – i koji podrazumevaju postavljanje poslušničkog režima koji će dozvoliti stvaranje vojnih baza, američkim i britanskim korporacijama prepustiti kontrolu na energetskim resursima i tako dalje, ako o tim ciljevima govorimo, onda nisam siguran da će uspeti. Ali da mogu da unište tu zemlju, u to nema sumnje.

Gudmen: Razgovaramo sa Noamom Čomskim i Hauardom Cinom. Hauard, bili ste u Severnom Vijetnamu, možete li da nam nešto kažete o tome kako je završio taj rat i o vašem iskustvu tamo? Zašto ste išli?

Cin: U Severni Vijetnam sa otišao početkom 1968. godine sa ocem Danijelom Beriganom. Pozvala nas je severnovijetnamska vlada koja se spremala da oslobodi prva tri uhvaćena američka pilota. Hteli su da ih oslobode na proslavu svoje nove godine, to je bila neka vrsta gesta dobre volje. Tražili su da dođu predstavnici američkog mirovnog pokreta pa smo zato u Hanoj otišli Danijel Berigan i ja.

Mogo toga smo videli i saznali. Noam je već govorio o pobedi i pobeđivanju. A pitanje je, naravno, zašto bi trebalo da pobedimo ako to podrazumeva da ćemo uništiti jednu zemlju? Još uvek postoje oni koji kažu – o, pa mogli smo da pobedimo u Vijetnamskom ratu, kao da je o tome reč, a ne šta mi to radimo sa tim ljudima.

I kao što je Noam rekao, da, možemo da pobedimo Irak tako što ćemo ga uništiti. Rusi su mogli da pobede u Avganistanu tako što bi uništili Avganistan. Mogli smo da pobedimo u Vijetnamu da smo bacili nuklearnu bombu i umesto dva miliona, ubili 10 miliona ljudi. A da li bi se to moglo smatrati pobedom? ko bi tako nečim mogao da bude zadovoljan?

Mislim da u Iraku sada posmatramo isto što smo već videli u Vijetnamu. Ogroman broj ljudi gine bez ikakvog razloga. U Vijetnamu smo videli kako američke vojnike šalju preko pola planete, u zemlju koja nam ne predstavlja nikakvu pretnju, i oni onda uništavaju ljude u toj zemlji. Sa Irakom je potpuno isto. Iskustvo onih koji su na terenu potpuno je suprotno onome što govore američki zvaničnici.

Njihove izjave su vojnog tipa – gađaćemo ove mete, ili, bili su to okršaji u kojima je poginulo mnogo civila. I da, kao što je Čejni rekao, samo još malo fali do pobede. Ono što smo videli u Vijetnamu, bilo je strašno. Bilo je strašno i vojnicima. Oni su se suprotstavili ratu čim su se vratili kući, čak su osnovali udruženje "Vijetnamski veterani protiv rata".

Videli smo potpuno uništena sela koja se nalaze daleko od bilo kakve moguće vojne mete. Videli smo mrtvu decu, koja su bile žrtve američkih aviona koji su napadali u sred noći. Kada čujem kako se Džon Mekkejn pominje kao heroj onda kažem da, on je bio zatvorenik, a prema zatvorenicima se uvek i svuda loše postupa i to je grozno. Ali taj Džon Mekkejn, i drugi američki piloti, šta su oni radili? Oni su bombardovali ljude koji nisu mogli da se brane. Samo usput da pomenem, o Vijetnamu se još uvek u školama ne podučava dovoljno. Nedavno sam razgovarao sa učenicima, njih stotinak, i pitao ih da li je neko čuo za masakr kod Mi Laja. Niko nije čuo. Mi ih ne učimo – a da smo podučavali istoriju Vijetnama kao što je trebalo, onda bi se Amerikanci od početka suprotstavili ratu i ne bi trebalo da prođe tri ili četiri godine pa da većina Amerikanaca kaže da je protiv ovog rata.

Gudmen: Noame, vi ste otišli u Kambodžu posle bombardovanja.

Čomski: Bio sam u Laosu i Severnom Vijetnamu.

Gudmen: Kada i zašto?

Čomski: Dve godine posle Hauarda, početkom 1970. Nedelju dana sam boravio u Laosu. Bila je to potresna nedelja, zadesio sam se baš pošto je plaćenićka vojska CIA-e iz jedne oblasti u severnom Laosu proterala 30 000 ljudi, i to posle bombardovanja koje je bilo najgore do tada u istoriji – nadmašilo ga jedino ono Kambodži, koje se ubrzo dogodilo. To je siromašno seljačko društvo, verovatno većina njih nije ni znala da živi u Laosu. Tamo nije bilo ničega. Avioni su poslati zato što je privremeno bilo obustavljeno bombardovanje Severnog Vijetnama pa vazdušne snage nisu imale šta da rade i počele su da bombarduju Laos. Ti ljudi su preko dve godine živeli u pećinama pokušavajući da noću obrađuju polja. I na kraju su ih plaćenici oterali u okolinu Vijentena.

Mnogo vremena sam proveo intervjuišući izbeglice zajedno sa Fredom Brenfmanom koji je posle uradio herojski posao time što je omogućio da te priče stignu do američke publike. Bilo mnogo toga interesantnog u Laosu. A onda sam otišao u Severni Vijetnam, dakle tamo gde je bio i Hauard, koga je pozvala vlada. Mene su pozvali da predajem. Bio je prekid u bombadovanju i studenti iz unutrašnjosti su mogli da se vrate na hanojski Politehnički univerzitet, preciznije u ostatke to Univerziteta, i ja sam bio pozvan da podučavam o svemu što sam znao – tu su došli ljudi koji su izgubili kontakt sa fakultetom, zatim bivši i budući studenti, oni koji godinama nisu imali nikakvog kontakta sa spoljašnim svetom i pitali su me o svemu, od toga šta sad piše Norman Majler, do tehničkih pitanja, lingvistike, matematike, o svemu o čemu bih umeo nešto da kažem.

Malo sam i putovao, ne mnogo, tek nekoliko dana, ali dovoljno da vidim ono što je Hauard opisao, i to u blizini Hanoja, jer nikada se nisam previše udaljavao. Hanoj je inače bio najzaštićeniji, tu su ambasade i novinari tako da je grad bio mnogo manje bombardovan od udaljenih sela. Ali i tu u blizini ste mogli da vidite ruševine, recimo ostatke velike bolnice Tan Hoa koja je, naravno, slučajno bombardovana. Predele koji izgledaju kao mesečeva površina, a nekada su bila sela. Cilj je bio samo da se uništi obližnji most, ili tako nešto. Eto tako su prošle moje dve nedelje u Laosu i Severnom Vijetnamu.

Gudmen: U to vreme ste bili profesor lingvistike na M.I.T. (Masačusetski institut za tehnologiju)?

Čomski: Da.

Gudmen: A zašto ste zapravo otišli? Šta vas je navelo? I kakva je bila reakcija ovde na taj vaš put?

Čomski: Pa, mogao sam, i zapravo sam i nameravai da u Severni Vijetnam odem samo na nedelju dana. Ali onda... ako baš želite da znate sve detalje, za to je kriv službenik UN u Laosu, zadužen za organizaciju putovanja, koji inače uopšte nije imao posla i jedina mu je radost bila da zagorčava i komplikuje život drugima, što nije tako neuobičajeno. I tako, na sreću po mene, on je sve zakomplikovao i moji saputnici Dag Daud i Dik Fernandey nismo uspeli da stignemo do Severnog Vijetnama. Tako sam dobio na poklon tih nedelju dana u Laosu, i to je bilo dragoceno. Kasnije sam o tome detaljno pisao.

Gudmen: A šta je s opozicijom kod kuće, protestima na M.I.T.? Šta ste tu radili?

Čomski: Na M.I.T. je bila veoma neobična situacija. Radio sam u laboratoriji koja je bila centar otpora. Počev od 1965. godine, Harold Toviš, moj prijatelj i umetnik iz Bostona, i ja, organizovali smo, to jest, pokušavali smo da organizujemo akciju kojom bi ljude u čitavoj zemlji uverili da treba da ne plaćaju porez. Kao i Hauard, i ja sam držao govore, učestvovao u demonstracijama, povremeno završavao u zatvoru.

Od 1966. smo direktno učestvovali u podršci onima koji odbijaju da odgovore na vojni poziv, pomagali smo dezerterima, i to je trajalo godinama – a vredno je setiti se toga danas kada često čujemo opravdane primedbe kako ima malo protesta protiv rata u Iraku. Ali ne smemo iz toga izvlačiti pogrešne zaključke i, kao što kaže Hauard, treba se setiti šta se ranije događalo.

Protest protiv rata u Iraku je u svakoj uporedivoj dimenziji znatno veći od protesta protiv rata u Vijetnamu. Masovni protesti protiv rata u Vijetnamu nisu počeli sve dok već nekoliko stotina hiljada američkih vojnika nije bilo u Južnom Vijetnamu, sve dok zemlja nije bila praktično razorena, a bombardovanje premešteno dalje ka severu, najpre u Laosu, a onda i u Kambodži gde je, kao što smo slučajno saznali – ili je bolje da kažem, nismo saznali, a mogli smo da je bilo slobodne štampe – bombardovanje bilo stravično, pet puta veće nego što se zvanično izveštavalo, veće od svih bombardovanja tokom Drugog svetskog rata. A meta je bilo seosko društvo koje se nije moglo braniti. Zbog toga su se seljaci pretvorili u razjarene fanatike. Tokom tih godina Crveni Kmeri su se pojavili ni od kuda. U početku ih je bilo tek nekoliko hiljada i bili su raštrkani širom zemlje, a onda ih je odjednom bilo više stotina hiljada. I to je onda dovelo do one Kambodže o kojoj nam je danas dopušteno da razmišljamo.

Pravi protest protiv rata u Vijetnamu javio se u trenutku koji je mnogo kasniji od onoga do koga smo danas stigli u Iraku. Prvih nekoliko godina nije bilo gotovo ničega. Toliko malo protesta da gotovo niko u Sjedinjenim Državama nije ni znao da je rat počeo. Kenedi je 1962. godine izvršio invaziju na Južni Vijetnam. Tome je prethodilo sedam godina pokušaja da se stvori teroristička država u latioameričkom stilu, tokom kojih je ubijeno na desetine hiljada ljudi i razvio se lokalni otpor.

Kenedi je 1962. godine poslao američke avione da bombarduju Južni Vijetnam. Avioni su nosili južnovijetnamske oznake, ali to nije moglo nikoga da zavara. Započeo je i hemijski rat da bi se uništile žetve i zemljište, a pokrenute su i akcije u kojima su javno milioni ljudi odvedeni u koncentracione logore, nazvane strateškim uporištima. Tamo su bili okruženi boljikavom žicom koja je trebalo da ih štiti, kako su im rekli, od gerilaca. Ali svi su znali da ti ljudi podržavaju tu gerilu, južnovijetnamski pokret otpora koji je nastao na tom tlu. To je bilo 1962. godine.

Niko tada o tome nije hteo ni da razgovara. Sastali smo se oktobra 1965. godine, upravo ovde u Bostonu, možda najliberalnijem gradu u čitavoj zemlji, a u Severnom Vijetnamu su već bile stotine hiljada američkih vojnika i počela su bombardovanja. Pokušali smo da napravimo prve velike javne demonstraciju protiv rata, na mestu na kome se obično organizuju takve stvari. Trebalo je da i ja budem jedan od govornika, ali od galame niko nije mogao da čuje ni reč. Skup su potpuno upropastili studenti koji su došli iz univerziteta, a tu su bile i stotine policajaca. Narednog dana je Boston Globe bio pun optužbi na račun onih koji su se usudili da kažu i najblažu osudu bombardovanja Severnog Vijetnama.

Protesti su posle rasli i postali vrlo značajni ali su, zapravo, bili usmereni gotovo isključivo na rat u Severnom Vijetnamu. Napad na Južni se ignorisao. A isto je bilo i sa vladom. Na osnovu onoga što znamo iz dokumenata Pentagona, kao i nekih kasnijih, postojali su veoma detaljni planovi bombardovanja na severu. Gde bacati bombe? Dokle ići? I tako dalje. O bombardovanju juga u internim dokumentima nema gotovo ničeg. I za to postoji sasvim jednostavan razlog. Bombardovanje juga je bilo "besplatno". Nije bilo nikoga ko bi mogao da vas obori. Niko se nije bunio. Mogli su da rade šta su hteli. Da zbrišu šta god požele. I tako se i događalo.

Severni Vijetnam je bio opasan. Mogli ste da u luci pogodite ruski brod. Osim toga u Hanoju su, kao što sam rekao, bile ambasade iz kojih je neko mogao da javi kako bombardujete kinesku železničku prugu koja slučajno prolazi kroz Severni Vijetnam. Dakle, moglo je biti međunarodnih reperkusija i troškova, i zato je sve vrlo precizno izračunavano. Ako pogledate memoare Roberta Meknamare, mnogo se diskutuje o bombardovanju Severnog Vijetnama, a gotovo ničeg nema o Južnom. A 1965. godine je na jugu bilo tri puta više bombardovanja, i tako je trajalo još godinama.

Postoji jedna zanimljiva ilustracija, i sa time ću da završim, Artur Šlezinger, najpoznatiji američki istoričar vijetnamskog slučaja, u početku je bio pobornik rata. U stvari, ako pročitate njegovu knjigu Hiljadu dana , priču o Kenedijevoj administraciji, o ratu se gotovo ni ne govori, govori se samo o lepim stvarima. Ali zato 1966. godine, kada je počelo da se razmišlja o troškovima rata, polako su počele da se čuju i primedbe koje su danas uobičajene: previše je skupo, možda nećemo uspeti da pobedimo, itd. Šlezinger je pisao, i gotovo da ga citiram, kako se svi nadamo da je ispravno uverenje jastrebova da će nas povećanje broja vojnika dovesti do pobede. Ako je ispravno, onda ćemo hvaliti mudrost i državničku veštinu američke vlade što je pobedila u vijetnamskom ratu pretvorivši tu zemlju u ruševinu. Dakle, u tom slučaju ćemo hvaliti njihovu mudrost. Ali, verovatno je da ipak nisu u pravu.

S druge strane, mora se prizanti da je Šlezinger, čim je počelo bombardovanje Iraka, izrekao najoštrije moguće osude. Bio je toliko odlučan da ga gotovo nikada niste mogli videti u štampi i od tada nisam od njega čuo ni reč. Počeo je time da je dan bombardovanja dan od kojeg počinjemo da živimo u stidu. Podsetio je na reči predsednika Ruzvelta povodom Perl Harbura. Šlezinger je rekao da živimo u stidu zato što smo krenuli stopama japanskih fašista. To je prilično oštro. I mislim da je dovoljni indikator toga kolika je razlika u stavu javnosti. Danas je suprotstavljanje agresiji mnogo veće nego što je bilo šezdesetih.

Gudmen: Hauard Cin, kako je Vijetnam završio, i kakve vi paralele povlačite? Vidite li uopšte neke?

Cin: Pa, pretpostavljam da ukoliko verujete da je Henri Kisindžer zaslužio Nobelovu nagradu, onda verujete i da je rat završio zato što je Henri Kisindžer otišao u Pariz i nagodio se sa Vijetnamcima. Ali, rat je završio, verujem, zato što su protesti, posle sporog i zakasnelog početka, dostigli kreščendo u SAD i više se nisu mogli ignorisati. I zato što su i povratnici sa fronta počeli da se suprotstavljaju ratu, kao i vojnici na frontu... pa oni su čak bacali granate pod šatore oficira. Postoji knjiga Pobuna vojnika koju je napisao Dejvid Kortrajt i u kojoj se detaljno opisuje koliko je bilo otpora, koliko su se sami vojnici u Vijetnamu suprotstavljali tom ratu, kako se to videlo po njihovom ponašanju i po tome koliko su dezertirali. Bio je ogroman broj dezertera i američka vlada više naprosto nije mogla da vodi rat. Centri za obuku su počeli da se zatvaraju.

Na neki način to je slično ovoj današnjoj situaciji kada vlada otkriva da nema dovoljno vojnika da vodi rat. A u regrutnim centrima u Americi lažu mlade ljude o tome šta ih tamo čeka i kakve će sve beneficije da dobiju. Vlada očajnički pokušava da održi svoju vojnu snagu u Iraku. A mislim da je u Vijetnamu ključno bilo to što vojska više nije bila poslušna, i što Amerika nije bila u stanju da vojno izdrži taj rat. Uz, naravno, činjenicu da mi naprosto nismo mogli da savladamo vijetnamski otpor. Pokreti otpora protiv stranog agresora, a sa takvim se i danas suočavamo u Iraku, očajnički se bore za svoje ciljeve i neće se predati. Pokret otpora u Vijetnamu naprosto nije hteo da se preda.

I tako je američkoj vladi postalo jasno da ne može da pobedi ako ne počne da baca nuklearne bombe, uništi zamlju i svetu objavi da su SAD država za koju ne važe zakoni. A za to ne bi mogla da dobije podršku kod kuće. Tako smo na kraju i uradili ono što su mnogi od nas tražili godinama – povukli smo se iz Vijetnama. U to vreme su bili u opticaju isti argumenti kao i danas. Ja sam 1967. godine napisao knjigu Vijetnam, logika povlačenja . Reakcija je bila – pa, vidiš, ne možemo da se povučemo. Bilo bi strašno ako bismo se povukli. Izbiće građanski rat ako se povučemo. I tako se nismo povukli i rat je trajao još šest godina, šest godina je trebalo Amerikancima da se povuku, a sve je ukupno trajalo osam godina. Sve se samo razvlačilo i poginulo je još 20 000 Amerikanaca. I milion Vijetnamaca.

I kada smo se konačno povukli, nije došlo do krvoprolića. Hoću da kažem, nije baš sve bilo dobro kada smo se povukli, podignuti su logori za prevaspitavanje, a Kinezi su na čamcima proterani iz Hanoja, tako da nije bilo sve baš sjajno... Ali poenta je da nije bilo krvoprolića, krvoproliće je bilo ono šta smo mi radili u Vijetnamu. Baš kao što danas kažu – izbiće građanski rat, nastaće haos ako se povučemo iz Iraka. Sada je građanski rat, sada je haos, a niko ne govori o tome šta je to što smi mi uradili u Iraku. Dva miliona ljudi je isterano iz kuća, deca žive u nemaštini, bez vode, hrane. Zato je važno setiti se Vijetnama ako želimo da objasnimo kako se moramo povući iz Iraka i pronaći drugačiji put da neko – ne SAD, već neka međunarodna grupa, najbolje bi bilo sastavljenu pretežno od prestavnika arapskih nacija – dođe u Irak i pomogne u rešavanju tamošnjih sukoba između različitih struja u Iraku. Ali je izvesno da je apsolutno neophodno napraviti prvi korak u Iraku, sada uraditi ono što je 1967. godine trebalo uraditi u Vijetnamu – jednostavno moramo da odemo onoliko brzo koliko nas mogu odatle odvesti brodovi i avioni.

(17. 04. 2007.)