Zbignjev Bžežinski

Terorisani 'ratom protiv terora'

Kako je mantra od tri reči podrila Ameriku

"Rat protiv terora" kreirao je kulturu straha u Americi. Uzdizanje ove tri reči u nacionalnu mantru od strane Bušove administracije, posle užasavajućih događaja od 11. septembra, imalo je poguban uticaj na američku demokratiju, na američku psihu i poziciju SAD u svetu. Upotreba ove fraze zapravo je podrila našu sposobnost da se efikasno suprotstavimo pravim izazovima pred koje nas stavljaju fanatici koji mogu upotrebiti terorizam protiv nas.

Šteta koju su ove tri reči nanele - pravo klasično samoranjavanje - beskonačno je veća od najluđih snova koje su sanjali fanatični počinioci „11. septembra” dok su u dalekim pećinama Avganistana kovali zaveru protiv nas. Sama fraza "rat protiv terora” je besmislena. Ne definiše ni geografski kontekst ni naše pretpostavljene neprijatelje. Terorizam nije neprijatelj, već tehnika vođenja rata - političko zastrašivanje putem ubijanja nenaoružanih civila.

“Mala tajna” ovde može biti u tome da je maglovitost ove fraze bila namerno (ili instinktivno) ukalkulisana od strane njenih sponzora. Konstantno pozivanje na "rat protiv terora" postiglo je jedan veliki cilj: stimulisalo je pojavljivanje kulture straha. Strah pomračuje razum, intenzivira emocije i olakšava demagoškim političarima da mobilizuju javnost za račun politike koju žele da sprovedu. “Rat po izboru” u Iraku, nikad ne bi mogao da dobije podršku Kongresa koju je dobio, da nije bilo psihološkog povezivanja “šoka 11. septembra” i postulata o postojanju iračkog oružja za masovno uništenje. Podrška predsedniku Bušu na izborima 2004. godine takođe je delom bila mobilisana i mišljenjem da "nacija u ratu" ne menja glavnokomandujućeg u sred rata. Osećaj uverljive, ali inače nejasne opasnosti time je bio kanalisan u politički celishodnom smeru, putem mobilišućeg apela o tome da smo "u ratu."

Da bi opravdala "rat protiv terora", administracija je nedavno smislila i lažnu istorijsku “pripovest” koja bi čak mogla da postane i samoispunjavajuće proročanstvo. Tvrdeći da je njen rat sličan ranijim borbama SAD protiv nacizma, a potom i staljinizma (ignorišući činjenicu da su kako nacistička Nemačka tako i sovjetska Rusija bile prvoklasne vojne sile - status koji Al-kaida niti je imala, niti može dostići), može biti da administracija priprema teren za rat sa Iranom. Takav rat bi zatim gurnuo Ameriku u dugotrajan konflikt koji bi obuhvatio Irak, Iran, Avganistan, možda i Pakistan.

Kultura straha je poput duha puštenog iz boce. Ona zadobija “sopstveni život” - i može postati demorališuća. Amerika danas nije ona samouverena i odlučna nacija koja je odgovorila na Perl Harbur; niti je to ona Amerika koja je od svog lidera - u jednom drugom momentu krize - čula moćne reči da "jedino čega se moramo bojati je sam strah"; niti je to smirena Amerika koja je vodila Hladni rat sa tihom istrajnošću uprkos saznanju da pravi rat može biti iznenada iniciran u roku od nekoliko minuta – i da mo že da izazove smrt 100 miliona Amerikanaca u roku od svega nekoliko narednih sati. Sada smo podeljeni, nesigurni i potencijalno vrlo podložni panici u slučaju još jednog terorističkog napada u samim Sjedinjenim Državama.

To je rezultat pet godina gotovo kontinuiranog “nacionalnog ispiranja mozga” po pitanju terora - prilično suprotno od znatno tiših reakcija nekoliko drugih nacija (Britanije, Španije, Italije, Nemačke, Japana, pomenimo samo neke) koje su takođe pretrpele bolne terorističke napade. U svom poslednjem pravdanju rata u Iraku, predsednik Buš čak apsurdno tvrdi da on mora da nastavi da ga vodi, da Al-kaida ne bi prešla Atlantik kako bi otpočela teroristički rat ovde u Sjedinjenim Državama.

Takvo raspirivanje straha, ojačano “bezbednosnim preduzetnicima”, masovnim medijima i industrijom zabave, proizvodi svoje sopstveno ubrzanje. “Preduzetnici terora”, obično opisivani kao eksperti za terorizam, nužno su uključeni u takmičenje zarad opravdavanja sopstvenog postojanja. Stoga, njihov zadatak je da ubede javnost da će se suočiti sa novim pretnjama. To diže cenu prezentacijama kredibilnih scenarija još užasnijih akata nasilja, koji ponekad čak sadrže “nacrte” za njihovu primenu.

Teško se može opovrgnuti da je Amerika postala nesigurna i mnogo više paranoična. Nedavna studija pokazuje da je 2003. godine Kongres identifikovao 160 lokacija kao “potencijalno važne nacionalne mete” tobožnjih terorista. Uz lobističko dodavanje, do kraja iste godine lista je narasla na 1 849; do kraja 2004. godine, na 28 360; do 2005. godine, na 77 769. Nacionalna baza podataka mogućih meta sada broji nekih 300 000 stavki, uključujući Sirs Tauer u Čikagu kao i ilinoiski festival jabuka i prasetine.

Prošle nedelje, ovde u Vašingtonu, na putu do novinarske kancelarije morao sam da prođem kroz jednu od apsurdnih "bezbednosnih provera" koje su se proširile po gotovo svim privatnim poslovnim zgradama u ovoj prestonici, kao i u Njujorku. Uniformisani čuvar je zatražio da popunim formular, pokažem ličnu ispravu i, u ovom slučaju, da napismeno objasnim svrhu moje posete. Da li bi “terorista u poseti” naznačio napismeno da mu je cilj “dizanje zgrade u vazduh”? Da li bi čuvar bio u stanju da uhapsi takvog “samopriznajućeg”, nazovi samoubilačkog bombaša? Da bi stvari učinili još apsurdnijim - velike robne kuće, sa gomilama svojih kupaca, nemaju nikakve slične procedure. Niti ih imaju koncertne dvorane ili bioskopi. Pa opet, takve "bezbednosne" procedure postale su rutina, troše stotine milliona dolara i dodatno doprinose “mentalitetu opsade”.

Vlada je na svim svojim nivoima stimulisala paranoju. Uzmite kao primer elektronske bilborde koji se uzdižu iznad glavnih auto-puteva sugerišući automobilistima da "prijave sumnjive aktivnosti" (vozače sa turbanima?). Neki od masovnih medija dali su svoj doprinos. Kablovski programi i neki štampani mediji utvrdili su da “horor-scenariji” privlače gledalište, dok "eksperti" za teror kao "konsultanti" daju autentičnost apokaliptičnim vizijama kojima se hrani američka javnost. Otuda proliferacija programa sa bradatim "teroristima" kao glavnim nitkovima. Opšti efekat ovakvih programa je jačanje osećaja o nepoznatoj, a skrivenoj opasnosti za koju se kaže da sve više preti životima svih Amerikanaca.

Zabavna industrija je takođe stupila na scenu. Otuda TV serijali i filmovi u kojima zli likovi imaju prepoznatljivo arapske karakteristike, ponekad naglašene religioznim gestovima, eksploatišući time anksioznost javnosti i stimulišući islamofobiju. Arapski “facijalni stereotipovi”, naročito u novinskim stripovima, ponekad se prikazuju na način koji tužno podseća na nacističku anti-semitsku kampanju. Odskora su se čak i neke od organizacija učenika koledža uključile u ovakvu propagandu, očito zaboravljajući preteću vezu između podsticanja na rasnu i versku mržnju i “puštanja s lanca” nezapamćenih zločina Holokausta.

Atmosfera koju je generisao "rat protiv terora" ohrabrila je pravno i političko uznemiravanje arapskih Amerikanaca (generalno lojalnih Amerikanaca) zbog ponašanja koje nije svojstveno samo njima. Konkretan slučaj predstavlja prijavljeni nedavni napad na Savet za američko-islamske odnose (Council on American-Islamic Relations - CAIR), zbog pokušaja ovog Saveta da oponaša, ne naročito uspešno, Američko-izraelski komitet za spoljne poslove (American Israel Public Affairs Committee - AIPAC). Neki republikanci su nedavno opisali članove CAIR-a kao "apologete terorista" kojima ne bi trebalo dozvoliti da za svoje panel-diskusije koriste sobu za sastanke na Kapitolu.

Društvena diskriminacija prema, na primer, muslimanskim putnicima u vazduhoplovima takođe je bila nenameravani nusproizvod. Nije zato iznenađujuće da se mržnja prema Sjedinjenim Državama intenzivirala čak i među muslimanima koji inače nisu naročito zainteresovani za Bliski Istok, dok je reputacija Amerike kao lidera u jačanju konstruktivnih međurasnih i međureligijskih odnosa nečuveno narušena.

Stanje je još više zabrinjavajuće u oblasti opštih građanskih prava. Kultura straha je iznedrila netolerantnost, sumnju prema strancima i usvajanje pravnih procedura koje podrivaju elementarno poimanje pravde. “Nevinost dok se ne dokaže krivica” razvodnjeno je, ako ne i poništeno, slučajevima pojedinaca, među kojima ima čak i američkih građana, koji su bili zatvoreni na duži vremenski period bez efektivnog i promptnog pristupa pravu na adekvatan postupak. Nema poznatih, čvrstih dokaza da je takva “prekomernost” sprečila neke bitne terorističke akte, a osude potencijalnih terorista bilo kakve vrste bile su retke i vremenski udaljene. Jednog dana Amerikanci će se stideti ovoga kao što su sada posramljeni ranijim slučajevima u istoriji SAD, kada je grupna panika nagonila na netoleranciju prema onima koji su bili u manjini.

U međuvremenu, "rat protiv terora" je na internacionalnom planu naneo tešku štetu SAD. Sličnost između grubog postupanja prema iračkim civilima od strane vojske SAD i prema Palestincima od strane Izraelaca, među muslimanima je dovela do široko rasprostranjenog osećanja neprijateljstva prema SAD generalno. Dok gledaju vesti na televiziji, muslimane ne ljuti "rat protiv terora", već viktimizacija arapskih civila. A ozlojeđenost se ne ograničava samo na muslimane. Nedavno istraživanje BBC-ja na uzorku od 28 000 ljudi u 27 zemalja, kojim se od anketiranih tražila procena uloga koje u međunarodnim odnosima imaju države, rezultiralo je time da Izrael, Iran i SAD budu (ovim redom) rangirani kao države sa "najnegativnijim uticajem na svet." Avaj, za neke je ovo nova “osovina zla”!

Događaji od 11. septembra mogli su rezultirati istinskom globalnom solidarnošću protiv ekstremizma i terorizma. Globalni savez “umerenjaka”, uključujući i muslimanske, angažovan u odlučnoj kampanji, kako iskorenjivanja određenih terorističkih mreža tako i okončavanja političkih konflikata iz kojih se terorizam izleže, mogao je biti znatno produktivniji nego demagoški obznanjen i u velikoj meri usamljen američki "rat protiv terora" usmeren na "islamo-fašizam." Samo pouzdana i razumna Amerika može promovisati pravu međunarodnu bezbednost, što onda ne ostavlja nikakav politički prostor za terorizam.

Gde je sada lider u SAD spreman da kaže - "Dosta je histerije, zaustavite ovu paranoju"? Čak i suočeni sa budućim terorističkim napadima, čija se verovatnoća ne može opovrgavati, pokažimo malo razuma. Budimo verni našoj tradiciji.

Zbignjev Bžežinski je bio savetnik za nacionalnu bezbednost predsednika Džimija Kartera. Njegova najnovija knjiga je "Druga šansa: tri predsednika i kriza američke supersile"(Basic Books).