Svetislav Basara

O nadimku

U poslednje vreme Titov brat po nadimku sve češće spada na tabloidni nivo. Sve češće je “na liniji”, figurativno rečeno, u društvu Đorđa Vukadinovića i Slobodana Antonića, izumitelja novog žanra – kičerske političke publicistike

Čast je ali i odgovornost pisati o čoveku čiji je nadimak istorijska činjenica. Kakva nam je novija istorija, reklo bi se, takve i činjenice. Svejedno, neću mu skrnaviti špicname; ubuduće ću ga skrupulozno zvati Tirnanić. I krenuću od kraja. Tirnanić je delimično u pravu kada kaže da preterujem (da mu “titram jajca”) ustvrdivši da je on značajan za srpsku kulturu. Da ponovim: ja to zaista i mislim. Ali nisam pomišljao da ga svrstam u rang Andrića ili Crnjanskog, sa kojima se izgleda identifikuje. Tirnanić se, biće, malo poneo. Mislio sam na, takođe bitan, segment svake kulture: na kritičko novinarstvo, fenomenologiju filma, supkulture i novinsku esejistiku. Ali to, izgleda, postaje stvar prošlosti. U poslednje vreme Titov brat po nadimku sve češće spada na tabloidni nivo. Sve češće je “na liniji”, figurativno rečeno, u društvu Đorđa Vukadinovića i Slobodana Antonića, izumitelja novog žanra – kičerske političke publicistike, kao treći čovek u neformalnom Odboru za zaštitu lika i dela Vojislava Koštunice.

Ma koliko Tirnanić insistirao da mu se poveruje na reč da je “načelno apolitičan”, ta stvar ne drži vodu. Niti ima takvih u Srbiji, niti je to nešto što treba kriti. Naprotiv, sve to treba da bude što javnije. Tirnanić je taman toliko “apolitičan” koliko su pomenuti analitičari “objektivni”. Kao ni oni, ni Tirnanić nikada, recimo, neće napisati: “To što Basara ili Pešićeva tvrde nije tačno; oni lažu, preteruju; stvari stoje ovako.” Ne! Kao i analitičare, Tirnanića jednostavno uznemirava (bode mu oči) sama činjenica da bilo ko kritički piše o jednoj veoma lošoj politici. Analitičari bar nisu toliko potuljeni da oponente nazivaju “bivši ambasadori”, “neki političari”, nego ih pominju punim imenima. To bi Tirnanić trebalo da nauči od analitičara. U stvari, zna on to; decenijama je u javnom životu. U tome je čitav moj spor sa Tirnanićem. Što nije otvoren. Što primenjuje sledeću strategiju: “Ja sam Tirnanić, dakle zaštićeni beli medved; ja sam cool, svakoga ću opaliti, ali nikoga neću imenom pomenuti, pa tako niko neće reagovati i zauvek ću ostati iznad situacije.” Ne vidim kako apolitičnim nazvati niz veoma političnih i veoma paranoičnih tekstova u kojima Tirnanić insinuira, između ostalog, da (sada već demaskirani i raskrinkani) Vesna Pešić i moja malenkost planiraju Koštuničino smaknuće, surovu lustraciju, otvaranje sezone lova na veštice i logora za prevaspitavanje. Ne može se apolitičnim nazvati usrdna odbrana Koštunice, u čijim su rukama i visak i mistrija i pendrek i udba i žandarmerija, od napisa šačice ljudi i žena kojima su na raspolaganju samo sveske i olovke. Pri svemu tome, za razliku od Vukadinovića i Antonića, Tirnanić nije na Koštuničinoj platnoj listi. Pošteno! I ovo je pošteno: ja – izvan svetova ideja i teksta – nemam nikakvih, bilo ličnih bilo emotivnih, problema sa Koštunicom i njegovom strankom, još manje sa Tirnanićevim (a)političkim simpatijama. To je njegovo pravo. Red bi bio da to pravo prizna i drugačijim razmišljanjima. Imam, međutim, problem; tačnije – mi kao društvo imamo problem sa jednim opasnim fenomenom nasleđenim iz perioda komunizma. Fenomenom ketmana, ja bih ga radije preveo kao potuljenost, o kome je sjajno pisao Česlav Miloš. Sa praksom da se pojave, stvari i ljudi ne nazivaju pravim imenima. Sa ideološkim slepilom. Sa podvojenošću ljudske ličnosti na jednu, lažnu, koja se pokorava imperativima ideologije i guzice i drugu, stvarnu, koja se potiskuje. Takva praksa dovodi do toga da u jednom trenutku društvom zavladaju stihije nesvesnog. I najgore: ta duplost, ta rascepljenost ljudi, u konačnom zbiru se manifestuje kao podeljenost čitave nacije. Treba li tu podeljenost dokazivati? Ako se, nadalje, stvari i postupci ne nazivaju pravim imenima (ako su ljudi pristrasni, a prikazuju se kao objektivni, na primer) onda to etablira društvenu laž i proizvodi nered. A “nered u državi”, piše Šarl Moras, “ima gotovo onoliko saveznika koliko u toj državi ima mediokriteta, pakosnika, budala i propalica.” Možda će se Tirnanić složiti da baš takvi likovi kradu i pljačkaju, žare i pale po Srbiji, sve skandirajući “Srbija”, “Kosovo”, a možda i neće. Svejedno. Tu dolazimo do srži problema. “Srpska” ideologija Vojislava Koštunice, budući ideologija, ima taman onoliko veze sa realnom Srbijom koliko je, recimo, Manifest komunističke partije imao veze sa realnim životom u zemljama Gvozdene zavese. Nikada nisam mislio niti sam ikada napisao da je u celu tu priču Koštunica ušao sa lošim namerama. Stvar je u tome što nikakva ideologija nije u stanju ništa da promeni, ništa da učini, iz prostog razloga što se ona i javlja tamo gde nema ideja i preduzimljivosti i – da stvar bude gora – uvek posluži na polzu najgorih tendencija i najgorih ljudi.

U tom smislu, moja “politička delatnost”, koja Tirnaniću bode oči, gotovo da nema nikakve veze sa politikom. Osim ako, poput Ruha Antonića, misli da imam diktatorske ambicije ili ako misli da Koštunicu kritikujem zato da bih ja zaseo u čelo vlade pa posle Voju streljao, a Tirnanića lustrirao. Ja se, naime, bavim svojom profesijom: pisanjem, pokušajima uvođenja logičkog mišljenja u javni diskurs umesto preovladavajuće ideološke i tabloidne palamudnjave. To što se neprestano dotičem politike proizlazi iz naopakosti njene prirode u nas. Ona sve pokriva i u sve se meša jer je u suštini ostala totalitarna. Jer se tu zapravo radi o višepartijskoj diktaturi kojoj je sve dozvoljeno. U sve se meša i sve usisava. Nesmetano i bezobzirno poistovećuje interese države sa interesima državnog aparata. Stvara jednu nakaznu “elitu” spajanjem estrade, kriminala, biznisa i politike u galimatijas baba i žaba, akademika i dromfulja, seoskih jajara i profesora univerziteta, “velikih” pisaca i šefova obaveštajnih službi. Može se srpskoj politici i da rasprodaje nacionalna bogatstva. I da nacionalni suverenitet predaju u ruke krupnog kapitala. Jer, mani ti papirologiju, zakone i ustav. Moć je tamo gde su pare, a gde je moć tu je i suverenitet.

Sva ta konfuzija nije politički već kulturološki problem koji izrasta iz nepostojanja solidnog sistema vrednosti, iz činjenice da su sve vrednosti objedinjene (i progutane) jednom jedinom rečju – Srbija; gde je pojam Srbija zamena za sve vrednosti. I odlična zaštita za mnoštvo mutnih poslova. Zvati “mudrom politikom” jalove pokušaje oživljavanja društvene dinamike, posustale privrede i zamrlog morala šamanskim pokličem “živela Srbija”; podržavati takvu, po društvo i državu razornu, apsolutizaciju relativnog, politizaciju sakralnog i sakralizaciju profanog – a to Koštuničina “politika” eksplicitno jeste – priliči jednom Ruhu Antoniću koji, veselnik, ne zna ni to da ruho nije stara srpska reč već pozajmica iz grčkog.

Tirnaniću do skora nije priličilo.

Što se tiče političkih načela, čije mi odsustvo Tirnanić spočitava, kod mene se ništa nije promenilo. I ovako mator sam spreman da promenim još pedeset stranaka sve dok se ne pojavi jedna kojoj motivacija za delovanje neće biti lična promocija, bogaćenje, zapošljavanje sestrića i bratanaca, rešavanje stambenih problema i finansiranje jurodivih analitičara. I dalje se zalažem za očuvanje onog najboljeg u srpskoj i evropskoj tradiciji, za konzervativizam u smislu beskompromisnog otpora opštoj varvarizaciji i kretenizaciji koju sprovode Koštuničini razulareni analitičari, tamburaši, nakupci i pevaljke. I dalje mislim i pišem da se nijedna stranačka, znači partikularna, doktrina ne sme nametati kao državna, još manje kao nacionalna, jer to vodi cepanju nacije i rasapu teritorija. Da se nadalje, radi opšteg dobra, mora uspostaviti sistem vrednosti i pravila važećih za sve. I najvažnije – da se zarad bednog opstanka na vlasti mučki i pod nerasvetljenim okolnostima ubijeni politički protivnik nipošto ne sme posmrtno ponižavati, kriminalizovati niti mu se smeju poricati istorijske zasluge. Tome se, u granicama svojih moći, suprotstavljam, zato što takva praksa vodi u divljaštvo, a ne zato što sam, saglasno Tirnaniću, učesnik u nekakvoj ostavinskoj raspravi o pokojnikovom političkom nasledstvu.

Ambasadure, Tirnaniću, što se tiče, nisam u Nikoziji samo pisao. Obično sam sedeo u njenom centru, u hotelu Hilton. Zvezda bila na pripremama u Aja Napi. Odigrala prijateljsku utakmicu sa Apoelom. Gledao tekmu. Nerešeno. Jedne godine, tek da nešto radim, imajući u vidu blagonaklonost kiparskih vlasti prema nama, obišao sam nekoliko institucija i sakupio humanitarnu pomoć za Dečiju kliniku u Tiršovoj u vrednosti od 160. 000 evra. Znatno više od mog četvorogodišnjeg ajluka. Budući da znam ovdašnje mentalitete, suma je do zadnjeg centa pretvorena u medicinske aparate, instrumente i lekove. Kiprani zakupili avion, došla delegacija, predala poklon. Vojin popečitelj ili već neko poklon primio, rekao: hvala. Ni na ručak ljude nije odveo. Zbogom i ti, tebra.