Svetislav Basara

O Marinkovoj bari

Problem je što o Gospodinu mišljenje slično mome preovladava i na svetskoj političkoj sceni gde se kroji nepravedna kosovska kapa i gde iluzije o sopstvenom poslanju, istorijskoj veličini i uticaju nemaju nikakvu upotrebnu vrednost

Nije to bara onog Marinka koji se potpisuje kao M. Vučinić, valjda da bi se razlikovao od nekog drugog Marinka Vučinića, mada tu nema neke razlike. O bari ćemo na kraju teksta. Marinko, Branko i cela NSPM ekipa su inteligentni ljudi. Rado bih sa njima, sa svakim uostalom ko to hoće, razmenio mišljenje. Dijalog je ovde preko potreban. Ja ne vidim drugi način da se prevaziđe pojmovna i terminološka zbrka – jedan od glavnih uzroka svih srpskih posrtanja. Dajem prednost ukrštanju mišljenja, nad salvama monologa u istomišljeničkim publikacijama od Helsinške povelje do Nove srpske političke misli. Problem, međutim, sa Marinkom, Brankom i dugim nspmovcima jeste to što su oni ubeđeni da su posednici i branitelji jedinog ispravnog nacionalnog mišljenja, pa zdravo negoduju kada ja (ili bilo ko drugi) koristim neotuđivo pravo zapisano u onomad oktroisanom ustavu da drugačije mislim i pišem. Ta gospoda, dakle, imaju problem sa usvajanjem elementarnih demokratskih normi. Otuda njihovi napisi misaono i stilski veoma podsećaju na udbaške izveštaje, na denuncijacije, što u suštini i jesu. Oni me, zapravo, cinkare jednom veoma zabrinutom Gospodinu (možda u nadi da će ih ovaj nagraditi ambasadorskim mestom) što je zaludan posao jer Gospodin veoma dobro zna šta ja mislim o njemu i njegovoj vladinoj organizaciji. Time dolazimo do suštine problema kojeg analitičari uporno izbegavaju ili ga guraju pod tepih.

Problem je što o Gospodinu mišljenje slično mome preovladava i na svetskoj političkoj sceni gde se kroji nepravedna kosovska kapa i gde iluzije o sopstvenom poslanju, istorijskoj veličini i uticaju nemaju nikakvu upotrebnu vrednost. Zajedno sa mnogim drugim autorima ja u svojim tekstovima ukazujem da narečeni nije u stanju da reši kosovski problem, koji je za mene jednako bolan kao i za Gospodina i nspmovce; da, nadalje, od tog problema posle čijeg neminovnog protivpravnog rešenja ni Srbija, ni Balkan, možda ni Evropa, neće više biti iste, Gospodin pravi totalitarnu ideologiju sa ovde već viđenim matricama – pravovernima i izdajnicima. Šteta je, dakle, neuporedivo veća od povređene sujete mitomana i patriota po profesiji.

Takođe ukazujem na razloge zbog kojih se problem ne može rešiti. Na teško nasleđe jednoumlja i totalitarnog mišljenja od kojih niko na mučnoj sceni ovdašnje politike i političke publicistike – pa ni potpisnik ovih redova – nije imun, koje je još uvek nesavladiva prepreka društvenoj konsolidaciji i uspostavljanju realne države. Upravo tako – realne države. Jer ovo u čemu živimo jesu ruševine komunističkog provizorijuma u kome je totalitarni monizam zamenjen pluralizmom totalitarizama. Tu ne pomaže nikakva “denacifikacija” za koju me g. Radun blanko optužuje, uprkos notornoj činjenici da sam pre par godina dospeo na crne liste NVO zbog oštre kritike izvesnih dama koje su “denacifikaciju” zahtevale. Taj poziv je bio apsurdan ako ni zbog čega drugog ono zbog porazne činjenice da ovde nažalost uopšte nema nacije, da se ovde još uvek operiše (i manipuliše) narodom, plemenom, rodovskom zajedicom, kako vam drago.

Ali isto tako ne pomaže, isto je tako opasan i apsurdan – sada već sasvim lišen stvarne energije – projekat “nacifikacije”. Ne u smislu nemačkog nacizma kao privremene regresije nemačke nacije u nemačko pleme. Daleko od toga. Neumesna su i preterana poređenja Gospodina i njegove stranke sa nacistima i nacizmom; tu se prosto radi o grupi preambicioznih šeprtlji, bez dovoljno energije, znanja i volje da izgrade bogatu, snažnu i prosperitetnu državu Srbiju, jedinu stvar koja bi bila u stanju da odbrani sopstvenu teritoriju; grupi, dakle, građana koja odsustvo nabrojanog i državničku nekompetenciju uspešno maskira histeričnom “brigom” za srpski narod.

Ako ambisi te nekompetencije zajedno sa “državom” pretvorenom u SIZ za rešavanje ministarskih stambenih pitanja i njihovog bogaćenja; u zavod za zapošljavanje stranačkih aparatčika i njihove rodbine; u sredstvo realizacije mesijanskih ambicija i – što je najgore od svega – u servis za opsluživanje vlasnika krupnog kapitala, ako takvo do bola vidljivo stanje stvari izmiče pažnji domaćih analitičara, to uopšte ne znači da izmiče pažnji “analitičara” po beogradskim ambasadama iz kojih se u svet odašilju depeše, čiji bi se sadržaj otprilike mogao sažeti u nekoliko reči: “Ovde nema nikakve moći! Ovde niko nije ozbiljan. Radite šta god hoćete.”

“Konačno postignuto jedinstvo srpskog naroda”, jedinstvo koje saglasno Marinku i Branku kvare NVO, Helsinška povelja i moja malenkost (opet) blanko povezana sa njima, najočitije se manifestuje u besprizornoj farsi oko formiranja vlade, a na istom primeru se kristalno jasno vidi i stepen privatizovanosti države, njenog suštinskog i apsolutnog otuđenja od naroda čiju bi teritoriju tobože da odbrane aparatom i sredstvima kojima se služe isključivo u privatne svrhe. U trenutku kada se otvaraju nova krizna žarišta, ti vajni patrioti nisu u stanju da sastave koliko-toliko funkcionalnu vladu samo i jedino zbog najličnijih i najpartikularnijih zamislivih interesa. Da li su se na domoljubivom putu formiranja nikad potrebnije vlade isprečile Helsinška povelja, Teofil Pančić, Biljana Srbljanović, moja malenkost, ambasador Cobel (sa kojim saglasno halucinacijama g. Raduna i inih nspmovaca radim na predaji Kosova) ili je tu u pitanju ćorsokak jedne izanđale paradigme, slom pseudopolitike, sada već sasvim ogoljena bitka krokodila za podelu plena u sve siromašnijoj Marinkovoj bari.
O tim stvarima se može i mora raspravljati. Komiteti su odavno ukinuti, ideološke komisije, izgleda, još nisu. Ali biće uskoro. Inače, pretvorismo se u Marinkovu Baru. Pa onda možemo Marinka M. Vučinića postaviti za ambasadora u Crnoj Bari. Da ga želja mine.