Dejvid Bajnder

Učtivost Beograda

Dugogodišnji dopisnik „Njujork tajmsa” iz Jugoslavije i Nemačke nalazi sličnosti i razlike između slučajeva voditelja Dona Ajmusa u Americi i ambasadora Andreasa Cobela u Srbiji

Na prvi pogled, kao da se sve češće gubi veza između dve strane Atlantika. I to uprkos sve brojnijim mogućnostima za povezivanje koje nude internet, jeftinije telefonske veze i drugi oblici instant komunikacija, kao i sve brži avioni. Taj prekid veze je očigledan i u odnosima između Sjedinjenih Država i Srbije:

Premijer Koštunica dođe u Njujork i održi govor u Savetu bezbednosti UN o problemu Kosova koji je podelio svet. A ipak, ni reč o tom govoru ni o tom problemu ne pojavi se u važnijim novinama ili na američkoj televiziji i radiju. (Baš u to vreme „Njujork tajms” objavljuje duži članak u kojem se vraća odluci Međunarodnog suda pravde da Srbija nije kriva za masakr u Srebrenici, te još jedan o presudi „Škorpionima”.)

U međuvremenu, visoki zvaničnici Bušove administracije drže lekcije ne samo srpskoj vladi nego i običnim Srbima o apsolutnoj nužnosti – maltene „obavezi” – da se odreknu i najmanje pretenzije na Kosovo. U suprotnom, saopštili su ovi Amerikanci, Srbija će ugroziti stabilnost, a samim tim i mir na celom Balkanskom poluostrvu. I još nešto – takve pretenzije bi izbrisale sve šanse Srbije da uđe u Evropsku uniju.

Slični ukori su odjekivali i iz uvodnika nekih istaknutih listova. Za nekoliko dana Senat SAD raspravljaće o rezoluciji koja bi podržala stvaranje nezavisnog albanskog Kosova. Sve ovo se događa izvan vidokruga velike većine američkih građana. Ni reči o tome u američkim medijima.

Umesto toga, vruće teme u zemlji slobodnih i hrabrih trenutno su, razumljivo, skupi i neizvesni ratovi u Iraku i Avganistanu; skupe, tek započete kampanje za izbor predsednika SAD (u novembru 2008!); sve skuplji benzin; saga o voditelju jedne emisije koji je uvredio ženski sportski studentski tim sastavljen pretežno od crnkinja. I najnovija, sudbina Pola Volfovica, predsednika Svetske banke, koji je iskoristio položaj da izdejstvuje astronomsko povećanje plate za svoju devojku.

Možda veze ipak nisu toliko pokidane.

Pogledajte sudbinu Dona Ajmusa, vulgarnog voditelja jedne radijske i tv-emisije, koji se sunovratio preko granice pristojnosti. Ajmus, 66-godišnji belac, drznuo se da opiše ženski košarkaški tim sa Rutgers univerziteta koristeći izraz iz slenga koji znači „kovrdžave prostitutke”. To je bilo 4. aprila. Posle devet dana bes i gnušanje su toliko narasli da su Ajmusovi poslodavci bili prinuđeni da otkažu njegovu emisiju, a sam voditelj se ponizno izvinio.

Možda je čitaocima „Politike” teško da ovo povežu, ali ja vidim paralelu između akcije i reakcije na Ajmusa u Americi i akcije i reakcije u aktuelnom slučaju nemačkog ambasadora Andreasa Cobela u Srbiji. Iako se nije spustio na najprizemniji sleng dok je govorio na Forumu za međunarodne odnose u Beogradu, 53-godišnji ambasador je zaista dodirnuo verbalnu električnu ogradu. Učinio je to nagoveštajem da bi stav srpske vlade o Kosovu mogao da dovede u pitanje suverenitet njegovog domaćina nad Vojvodinom i Sandžakom – drugim rečima njen teritorijalni integritet. Nemac je, po mom mišljenju, prekoračio i granice pristojnosti verbalnim napadima na integritet „Politike” i njene glavne urednice, optužujući ih da slede tradiciju Miloševićevog režima. Samo su ga arogancija i neobaveštenost mogli sprečiti da sazna da je Miloševićeva mašinerija urednicu i jedan broj njenih kolega novinara smatrala neprijateljima.

U nekom drugom veku Cobel bi zaslužio da bude pozvan na dvoboj, bez obzira na diplomatski imunitet. Međutim, reakcija Beograda je bila učtiva, skoro uzvišena, ista kao i na ponašanje američkog ambasadora Polta i britanskog ambasadora Vordsvorta (koje je bilo drsko, ali ne i skandalozno).

Za mene je pravo čudo kako je srpska vlada tako učtiva prema ljudima u Beogradu koji imaju veliku finansijsku podršku iz inostranstva, a koji, čini se, troše veliki deo svoje energije da napadaju Srbiju. (Aludiram na ličnosti kao što su Džejms Lajon, Nataša Kandić, Sonja Biserko i ljudi sa B-92.)

Šire gledano, možda ima nečeg u vazduhu, neke vrste povezujuće energije koja nagoni gomile radnika da se okupe ispred Svetske banke i viču „Ostavka, ostavka” Polu Volfovicu; nešto što tera hiljade Pakistanaca iz različitih političkih partija da protestuju zbog toga što je predsednik Pervez Mušaraf suspendovao glavnog sudiju; nešto što nagoni 5.000 Kirgiza da demonstriraju u Biškeku protiv predsednika Kurmanbeka Bakijeva što je na sličan način smenio načelnika Generalštaba.

Ljudi koji bolje poznaju savremenu elektroniku i psihologiju mase možda bi mogli da objasne ove pojave, za koje verujem da su na neki način povezane. Pretpostavljam da to mora da ima neke veze sa povećanjem svesti javnog mnjenja, na koje prvenstveno utiču internet, radio i televizija, ali i sa danas sve izraženijim osećajem šta je ispravno, a šta pogrešno. To objašnjava kakva je veza između reakcija na Ajmusa, Cobela i Volfovica, s jedne, i Mušarafa i Bakijeva s druge strane.

[objavljeno: 17.04.2007.]