Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Politički život - prenosimo NIN

   

 

Batić Baćević

Đinđić kao alibi

“Na svaki pomen imena Zorana Đinđića
njemu pune oči suza”

Vladan Batić

Potpisnik ovih redova nikada nije pripadao krugu najvećih obožavalaca pokojnog premijera, ali ni u najtežem revoltu, ni u krajnje slobodnim kafanskim razgovorima nije ni pomišljao da o njemu kaže ono što ovih dana o njemu govore njegovi najbliži saradnici, najveći prijatelji, ljudi koji tronuto, sa suznim očima, podsećaju na sve svoje susrete sa Zoranom. Gotovo svaki put kada se na udaru zakona i uniformisanih lica nađe bilo ko od hiljade protuva iz stravičnog Miloševićevog režima, koje su iznenada, 4. oktobra 2000. posle podne, doživele demokratsko prosvetljenje, odjednom se sakriju iza Đinđićevog spomenika i pozivaju pokojnog premijera kao svedoka.

U svakom istorijskom prelomu, kada se na ulici menjaju društveni sistemi i ideologije, događaju se brojni neprirodni, nemoralni paktovi koje su i u Srbiji činili najveći borci protiv slobističke diktatore i njegovi najokoreliji branitelji, naša liberalna inteligencija i naša mafija, očajni i opljačkani opozicioni simpatizeri i najveći pljačkaši koji su procenili da im Sloba ne donosi dovoljan profit. Sonja Biserko i julovski funkcioner, koji se na kontramitingu sa heklerom ispod jakne gura da se što više približi Miri Marković. Zoran Đinđić, Vojislav Koštunica i svi lideri DOS-a, svakako jesu odgovorni za brojne socijalne, društvene nepravde na toj najvećoj istorijskoj raskrsnici, ali ta odgovornost, ipak, ima neke granice. Posebno kada velikani iz političke i kriminalne elite počinju da za svedoka ili za alibi pozivaju mrtvog i sasvim nedužnog čoveka.

Samo u protekloj nedelji svoje verzije duvanske afere izneli su ministar policije Dušan Mihajlović, ministar pravde Vladan Batić, kao i neformalni vlasnik jedne istraživačke televizije, koji je u ime demokratije, reformi i evropskih ideja morao da se druži sa gotovo svim mafijaškim bosovima u zemlji. U svakoj od tih verzija su oni bili nevini, a Đinđić kriv, jer je bio naivan, suviše verovao ljudima ili zbog viših interesa morao da pravi paktove sa đavolima srpske tranzicije.

Prvo je šef biroa za komunikacije Vladimir Popović Beba ustvrdio da je o rezultatima policijske akcije “Mreža” glavnog osumnjičenog Stanka Subotića Caneta obavestio lično ministar policije Mihajlović Dušan, koji ga je inače dugo molio da ga upozna sa uspešnim zemljakom. Mihajlović mu je odgovorio da ga je sa Canetom upoznao omnipotentni Beba, koji je inače bio glavni zaštitnik njegovog biznisa, da bi na kraju u čitavu priču ušao i ministar pravde, koji je branio Bebu, Đinđića i samog sebe, na način koji je šokirao svakog ko je to čudo od intervjua mogao da gleda i sačuvao zrno zdravog razuma. Jednom je u TV emisiji pomenuo da se nikada nije družio sa ljudima iz mafije, pa je pored Čumeta, Kuma, Šiptara pomenuo i Caneta, ovaj ga je posle emisije pozvao (u svakoj demokratskoj, uređenoj zemlji inače je normalno da ljudi iz podzemlja pozovu ministra pravde na mobilni telefon i lično ga uvere da je u zabludi) i objasnio mu je da on nema nikakve veze sa mafijom. Ministar Batić je promptno rekao da je napravio lapsus i ponudio izvinjenje. Zatim se u kancelariji kod Bebe upoznao sa dotičnim, gde je saznao da je Caneta upoznao ministar policije sa istragom o švercu cigareta, a imao je utisak da su želeli da vide da li i on nešto zna o toj istrazi. Nije ništa znao (pokazivali su mu šeme, neke kvadratiće), jer ministri pravde o takvim stvarima ne bi smeli ni da znaju. Ali, nekoliko meseci kasnije, kada je čuo da je došlo do zahlađenja odnosa između Mihajlovića i Caneta, koga je video samo kod Bebe i nikad više, otišao je kod Mihajlovića da ga prijateljski savetuje da se to sredi kako ne bi došlo do komplikacija.

Potpuno iznenada se oglasio i lider LDP-a Čedomir Jovanović, kao i već legendarna istraživačica krvnih zrnaca Vesna Pešić, koji su policijsku akciju “Mreža” doživeli kao obračun sa opozicijom, iako se ta stranka, niti njeni funkcioneri nigde nisu pominjali u čitavoj akciji. A izjava Dušana Mihajlovića da su Bebini prijatelji iz podzemlja i oni koji su Kuma i Šiptara oslobađali iz zatvora Đinđiću došli glave protumačena kao pokušaj da se zamagli politička pozadina na ubistvo Đinđića. A, oni jasno znaju ko je naredio ubistvo. Sigurno nisu oni koji su Kuma i Šiptara vadili iz zatvora.

Iako Stanko Subotić nije osuđen, već jedan od glavnih aktera u istražnom postupku, svi njegovi prijatelji, poznanici ili saborci su iznenada počeli poznanstvo sa njim da tretiraju kao najveći smrtni greh i pokrenuli skandalozni društveni kviz sa nagradnim pitanjima – ko je više štitio Caneta, kako su ih na prevaru upoznali sa njim, a onda su ga trpeli jer su znali da je Zoranov prijatelj. Najskandaloznija stvar u čitavom cirkusu srpskog podzemlja kojeg možete svakoga dana da gledate umesto “Velikog brata” je što se sve kriminalne radnje (odavanje tajni iz policijske istrage) događaju skoro godinu dana posle Đinđićeve smrti, ali svejedno besramna propagandna akcija pod naslovom “Ko danas pominje švercere cigareta, zapravo hoće da naudi mrtvom Zoranu” i dalje traje.

Zato bi predsednik Srbije i Demokratske stranke, Boris Tadić, porodica pokojnog premijera Zorana Đinđića ali i svi oni koji su iskreno, bez ikakvih interesa i pokvarenih misli, poštovali Đinđića i sve ono što je radio u zemlji Srbiji morali da zaštite ugled Đinđića od njegovih najbližih prijatelja i saradnika. I do sada su se, svaki put kada bi izbijala neka policijsko-kriminalna afera, javljali živopisni likovi nesrećno zaljubljeni u sebe, provincijski hohštapleri koje je neki čudan splet okolnosti izbacio u srpsku elitu, pokušavajući da alibi ili pokriće nađu u pokojnom premijeru. To ogavno, besprizorno pozivanje na mrtvog čoveka već traje predugo i preti da od Srbije napravi najveću političku deponiju i najveći mafijaški raj u Evropi. Lik i delo Zorana Đinđića će svakako ocenjivati buduće generacije. Ta ocena će možda biti nešto kritičnija od hvalospeva okorelih komunista koji su pre neku godinu shvatili da demokratija nije tako loša, ali će biti neuporedivo bolja od ocene koje mu ovih dana daju njegovi najbolji prijatelji i najbliži saradnici.

 

 
 
Copyright by NSPM