Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Savremeni svet

 

 

Zoran Milošević

“PUTINIZAM” – SAVREMENA IDEOLOGIJA RUSKE FEDERACIJE

Sažetak: Na Zapadu (SAD, Evropska unija i Japan) ideologiju “putinizma” doživljavaju na jedan poseban, uglavnom negativan način. Glavne zamerke su ideološke prirode i svode se na to da je “putinizam” nacionalistička i autoritarna forma upravljanja koja se suprotstavlja zapadnim vrednostima i liberalnoj demokratiji. Nasuprot tome, ruski autori ističu da “putinizam” nije to što mu spočitavaju na Zapadu, već autentična ideologija koja Rusiju vodi samostalnim putem (ne po zapadnim obrascima) u budućnost. Njena osnovna obeležja su suverena demokratija (dakle, ona demokratija koja ne zavisi od Zapada, već isključivo od volje ruskog naroda), suverenitet i kvalitet života. 

Ključne reči: “Putinizam”, Rusija, suverenitet, politika, ideologija, demokratija, kvalitet života.

Već od 2004. godine zapadni mediji počeli su da pišu o “putinizmu” kao novoj ruskoj ideologiji, a već sledeće, 2005. godine naglasili su da je ova ideologija svrstala Rusiju u neslobodne države (prema mišljenju “Freedom House” , agencije bliske vladi SAD, ali i Američkoj obaveštajnoj agenciji). (1) Zatim su isti mediji započeli kampanju sa osnovnom tezom da se “putinizam” sada i izvozi u zemlje u okruženju (Belorusiju, Azerbejdžan, Ukrajinu, itd). (2) Ipak, najoštriju (i zašto ne reći) i najnetačniju ocenu ove ideologije dao je direktor američkog Instituta globalnog ekonomskog rasta (Institute for Global Economic Growth) Ričard U. Ran (Richard W. Rahn), koji je u Vašington tajmsu (3) izjavio da “putinizam suštinski predstavlja nacionalističko autoritarnu formu upravljanja u Rusiji sa spoljašnjim atributima demokratije i tržišne ekonomije”. Prema mišljenju istog autora, “putinizam” je više povezan sa fašizmom, nego sa komunizmom. Imamo, dakle, pred sobom dilemu da odgovorimo na pitanje šta je u suštini “putinizam”, koje su njegove osobenosti i da li mišljenja sa Zapada predstavljaju istinu ili klevetu? (4)

1. Koreni ideologije “putinizma”

Ono što je definitivno jasno jeste da je sa dolaskom Vladimira Putina na funkciju predsednika Ruske Federacije ova slovenska država pronašla sebe i da je krenula u uzlaznom smeru, kako u ekonomiji, tako i u drugim sferama. To najbolje pokazuju zlatne i devizne rezerve, koje su, prema rečima samog Putina, veće neko ikada. “ Rezerve u zlatu porasle su tako da predstavljaju rekord sve istorije Rusije i rekord Sovjetskog Saveza i carske Rusije – 424 milijarde dolara SAD. Stabilizacioni fond vlade sastoji se od 3,5 triliona rublji.” (5) Naravno, i opšte blagostanje stanovnika je povećano, što je očigledno čim se stane na tlo Rusije.

Praćenje ruske politike i, naravno, politike njenog predsednika Putina je zanimljivo pošto je reč o vanserijskom političaru, talentu za ovu oblast. (6) N aša analiza je posvećena upravo ideološkom obrascu Vladimira Putina. Metod koji smo koristili je analiza delâ njegovih javnih istupanja, posebno onih pred parlamentom (Dumom) i deputatima, kao i istupanja nekih njegovih bliskih saradnika.

Putinova ideologija je interesantna i kada se zna da je on ponikao u komunizmu i KGB - u (oličenju komunističke ideloške čistoće), a u političkoj praksi koju sprovodi ideje crpi iz delâ poznatog filozofa Ivana Iljina, ideologa Bele garde, kao i delâ istoričara, akademika Vasilija Ključevskog, učitelja velikog knjaza Georgija Aleksandroviča (brata Nikolaja II). (7) Moramo primetiti da Iljin ima veći uticaj na današnju rusku politiku pošto, pored predsednika Putina, njegove ideje sprovode i Svetski ruski sabor, partija “Rodina”; LDPR Vladimira Žirinovskog, kao i mnoge druge patriotske organizacije i pokreti.

Ono što je posebno interesantno jeste da Putin danas, na osnovu učenja Iljina i Ključevskog, ali i vlastitog eksperimenta, pokušava da stvori političke obrasce koji će imati širi, univerzalni karakter, odnosno koji će biti primenjeni i van Rusije, i biti stvarna alternativa političkim projektima SAD i Evropske unije. (8) Istovremeno, izučavanje njegove ideologije, ne samo u društvenom već i u inžinjerijskom smislu, tek je u začetku.

2. Ideološki sadržaj “putinizma”

Vladimir Putin je dugo izbegavao da se izjasni o svojoj političkoj poziciji i političkim vrednostima. (9) Godine 1999, Putin je jednostavno navodio redosled poteza: govorio je o sebi kao o predsedniku koji treba da spase Rusiju od katastrofe i raspada i uvede istu u eru stabilnosti.

Nedefinisanost političke ideologije Putina, po stupanju na funkciju predsednika Ruske Federacije, bila je njegov zaštitni znak. Naime, političar koje ne iskazuje svoju ideologiju nema šta ni da primenjuje u praksi, a samim tim ne privlači pažnju kritičara. Političke vrednosti koje zastupa politički slab “vlasnik” moraju se, dakle, skrivati. U tom slučaju glavni zaštitnik vrednosti predstavlja tajna.

Ovakvu političku praksu Putinu je nametnulo vreme u kome je stupio na dužnost predsednika, zatim ljudi i vlastiti resursi. Poznato je da je Putin na vlast došao kada se Ruska Federacija raspadala, kada državna vlast nije funkcionisala, kao, uostalom, ni privreda... Zaduženost je bila znatna, a neprijatelji Rusije izbili su na njene granice iz više pravaca. Kadrovi koje je zatekao u državnoj administraciji već su stekli krajnje sumnjivu i politički neprihvatljivu reputaciju...

Ipak, posle sređivanja stanja u privredi i državnoj administraciji , Putin je počeo da od 2003. godine iznosi i elemente svoje političke ideologije. Podsticaj da javno počne da iznosi svoja viđenja problema (svoju ideologiju) dala je politička kriza 2003. godine koju je izazvala ostavka Vološina, problemi sa naftnom kompanijom JUKOS, neočekivani rezultati izbora za parlament (Dumu) itd. Ključne vrednosti Putinove ideologije su suverena demokratija, suverenitet, stabilnost i kvalitet života. (10)

2. 1. Suverena demokratija

Ideju suverene demokratije Putin je više puta pominjao i o njoj govorio u svom obraćanju deputatima (poslanicima). Međutim, važno je naglasiti da je ovu ideju formulisao zamenik šefa administracije ruske vlade Vladislav Surkov. (11)

Objašnjavajući u jednom stručnom časopisu šta je suverena demokratija, Mihail Rogožnikov je napisao da svaki suverenitet ne garantuje razvitak države, kao što ni svaka demokratija ne označava da upravljanje državom ishodi iz nacionalnih interesa. “Suverena demokratija” predstavlja načelo u opštedržavnom smislu. Za ovaj pojam važan je aspekt “unutrašnjeg suvereniteta”, a zasnovan je na savremenom shvatanju nacije i demokratije (u smislu kako je to shvatao američki istoričar Džon Lukač).

Ranije, imajući u vidu države Evrope, govorilo se o “evropskim nacijama”, a sada se govori o “evropskoj demokratiji”. Nacija je politički etnos, demokratija – društveni ideal. I sada postoji državni narod, ali je umesto jednonacionalan postao mnogonacionalan. To znači da je demokratija zamenila shvatanje nacije, lišavajući državnu naciju suvereniteta. Dakle, smatra Mihail Rogožnikov, kada mi govorimo o suverenoj demokratiji, mi imamo u vidu Rusiju kao suverenu demokratsku naciju. To jest, mi ne živimo “pri”, već “ u ” suverenoj demokratiji. (12)

Iskustva sa zapadnom demokratijom pokazala su da je ona, s jedne strane, internacionalna, liberalna vrednost, kojom se slamaju tuđi suvereniteti (“u cilju njihove demokratizacije”). Sa druge strane, isticanje suvereniteta kao vrednosti znači da njen zagovornik ne sledi “svetske standarde demokratskih procedura”. To jest, glavni problem sa suverenom demokratijom je taj što “putinizam” ne dozvoljava da se izbriše iz političkog života ruska nacija i njena kultura, odnosno izmeštanje ruskog suvereniteta u neke međunarodne centre moći. (13)

Jedna od ključnih vrednosti na kojoj se zasniva politika predsednika Putina jeste suverenitet, tj. mogućnost samostalnog (unutar svoje države) rešavanja pitanja vlasti. Ovde je važno naglasiti da je pitanje vlasti tesno povezano sa demokratskim procedurama. (14) Problem sa demokratijom za Ruse je taj što se monopol na demokratski diskurs nalazi na mestu koje može ukinuti (Rusima i svakom drugom) pravo na samostalno rešavanje pitanja vlasti. Drugim rečima, demokratija u okvirima globalnih demokratskih revolucija postaje univerzalni način za likvidaciju suvereniteta. U tom smislu , ideja “narandžaste revolucije” (od Srbije do Ukrajine) predstavlja klasičan “dogovor sa đavolom”: mi ćemo vama pomoći da smenite vlast, a vi ćete se odreći suvereniteta. Na taj način nacionalni lideri ne mogu preduzimati samostalna rešenja, odnosno sprovoditi svoj (nacionalni) politički program. Ko to čini, samostalno ili kroz političku stranku, biva etiketiran različim negativnim vrednostima, ali i onemogućavan da dođe na vlast.

Putin je sebi postavio zadatak da formira takav sistem u čijem će okviru ruski narod sâm moći da rešava pitanja (izbora i smene) vlasti i političkog programa. Rešenje ovog pitanja može da isključi mogućnost smene vlasti po svaku cenu svake četvrte godine, ili rotaciju partija u vlasti i u opoziciji. No, principijelno je važno da se sa rešenjem saglasi većina građana Ruske Federacije. Volja ove većine bila bi jedinstvena osnova političkog režima, bezuslovno nosilac svake unutrašnje i spoljašnje legitimizacije, prolaz testova na osnovu “sopstvenih standarda” itd. U ovome je Putinova formula demokratskog suvereniteta, dok je sama ideja dobila među ruskim sociolozima i politikolozima ime suverena demokratija. (15)

Putin smatra da SAD i EU (Zapad) organizuju “demokratiju” u kojoj nema promena. Naime, smena partija na vlasti ne dovodi do promene političkog programa (sve partije sprovode isti program), a u tom smislu je posebno zaštićen sistem koji sankcioniše proceduru dolaska na vlast. Da bi se ovo izbeglo, Putin smatra nužnim stvaranje sopstvenog, unikatnog obrasca demokratije, što pomenuti obrasac odmah izvodi na tržište. Naime, formiranje obrasca demokratije za sebe je, istovremeno, stvaranje modela za druge, a to je ono što Zapad želi da izbegne po svaku cenu (ukidanje monopola na demokratsku proceduru). Argumentaciji Putina doprinosi i proglašavanj e nekih država u ruskom okruženju demokratskim, a ta društva su oličenje bede. Takvu demokratiju, smatra Putin, treba gasiti kao požar. Putin se kritički odnosi i prema političkim partijama koje za njega nisu instrument demokratije, nego manipulacije, a slično se posmatraju i mediji (kao instrument terora). Putin zagovara stvaranje socijalnih institucija kao instrumenta antiterora. (16)

2. 2. Suverenitet

Šta ugrožava suverenitet kao sastavni deo našeg sadašnjeg i budućeg političkog modela, pita se Surkov. Odgovor je: “Osnovna opasnost za suverenost naše nacije je međunarodni terorizam; zatim ga ugrožava mogućnost vojnog sukoba; nekonkurentnost naše ekonomije; posezanje za savremenim ‘ narandžastim tehnologijama', tj. revolucijama u uslovima snižavanja nacionalnog imuniteta prema spoljašnjim uticajima.” (17)

Isti autor nešto dalje dodaje: “U nekim granama, radi očuvanja suvereniteta, neophodno je prevashodno obezbediti uticaj nacionalnog kapitala. Nacionalni – to ne znači obavezno državni. No, TEK, strateške komunikacije, finansijski sistem i odbrambena sfera dužni su biti, pre svega, ruski. Ostale grane neophodno je maksimalno otvoriti za inostrane investicije, za temeljitu modernizaciju. Mi smo dužni da učestvujemo u globalnoj ekonomiji u sastavu novih multinacionalnih korporacija. Mnogonacionalnih, a ne trans-, nad- i nenacionalnih. Ekonomska budućnost nije u iščezavanju velikih nacija, već u njihovoj saradnji...” (18)

Ideja suvereniteta podrazumeva onemogućavanje smene vlasti u državi od strane drugih država (spolja). Stav da samo mi možemo rešavati pitanja smene vlasti znači da mi zabranjujemo svima ostalima da učestvuju u rešavanju ovog problema, tj. mi se plašimo da prepustimo ovo pitanje drugima pošto bi to radili u svoju, a ne našu korist.

Realni suverenitet pretpostavlja stvaranje procedure koja omogućava stanovništvu da samo, bez uticaja spolja, u okvirima određenih intervala političkih ciklusa, rešava pitanje vlasti. Da bi ovo postalo moguće, neophodna je gigantska aparatura demokratije – partije, parlament, sredstva za masovnu komunikaciju, “treći sektor” itd. U tom smislu formiranje realnog suvereniteta i realne demokratije – to su dve strane jednog istog zadatka. Jedna od njih se odnosi na zaštitu političkog sistema od ometanja spolja, a druga iznutra.

Rast broja suverenih država do kraja Drugog svetskog rata bio je znatan, posebno tokom antikolonijalne revolucije. Međutim, posle Drugog svetskog rata opada i, iako se, naime, broj država u svetu povećava, sve je manje suverenih država. Realni, tj. apsolutni suverenitet – to je nuklearni suverenitet. Ako država ima nuklearno oružje, onda je ona suverena, ne samo po formi, već i po suštini. Ukoliko država nema nuklearno oružje, njen suverenitet je moguće osporavati. Međutim, i ovde ima nijansi. Na primer, francuski nuklearni suverenitet je samo francuski, a nuklearni suverenitet SAD javlja se izvorom suvereniteta za desetine država, koje su neposredno uključene u američki sistem. Sa druge strane, suverenitet Japana ili Španije opstaje samo ukoliko je obezbeđen američkim nuklearnim štitom. Ovakav suverenitet nije vlastiti, nego delegiran. Iz ovoga sledi da danas postoje tri tipa suverenosti: delegirani (nenuklearni), sopstveni (nuklearni) i apsolutni (tj. posedovanje prava delegiranja suvereniteta drugima). Da bi ojačao ruski suverenitet, Putin podstiče stvaranje novih nuklearnih raketa (Topuz, Bulava, Topolj-M). Naime, nenuklearna država “u prevodu” na savremeni politički jezik suvereniteta znači tablu sa oglasom “Prodaje se – jeftino!”.

2. 3. Stabilnost

Ideja stabilnosti u Putinovoj ideologiji pretpostavlja stabilnost privrednog rasta, jednake uslove za učesnike realizacije političko-ekonomskih poslova, kao i nemešanje vlasti u ove procese. Prvo što je Putin uradio dolaskom na predsedničku funkciju je prekid prakse zadržavanja plata i penzija koje se isplaćuju iz budžeta. Zatim se usmerio na učvršćivanje stabilnosti kroz formiranje “vertikale vlasti”, tj. stavljanje gubernatora i federalne birokratije pod svoju vlast. Ovo je dalo željene efekte. (19)

Što se tiče politike stabilnosti, i sâm Putin je shvatio da je ona imala svoje domete, ali da je “sebe već iscrpela”. Prve udarce stabilnosti Ruske Federacije zadale su SAD kada su 2003. godine, bez odobrenja Saveta bezbednosti UN, napale Irak, a i istovremeno su preko naftne kompanije JUKOS pokušale da destabilizuju situaciju unutar zemlje. Zatim slede “revolucija ruža” u Gruziji koja je na vlast dovela ljude antiruske vokacije, a potom se scenario ponovio u još nekoliko država na granicama Rusije. Na taj način doktrina stabilnosti je trpela udar za udarom (JUKOS, Gruzija, Ukrajina, Beslan, obnavljanje propagandnog rata SAD i EU protiv Rusije i propagiranje “narandžaste” Ukrajine kao obrasca za Rusiju...). (20)

I sâm Putin je ovome doprineo određenim potezima na unutrašnjem planu, pre svega zahtevom da se bruto nacionalni dohodak udvostruči, što nije moguće bez “nestabilnosti”. Naime, ako se stabilnost dugo sprovodi, vodi do svojevrsnog parazitizma. Sprovodeći politiku stabilnosti, država konzervira situaciju koja dozvoljava razvoj neverovatnog broja parazita. U tom smislu razvoj događaja u svetu, ali i kod kuće, omogućio je lagani raskid sa doktrinom stabilnosti. Ovim je Putin stvorio novu klimu – klimu neophodnih promena.

2. 4. Kvalitet života

Godine 2004, Putin je mnogo govorio o ekonomiji, tražeći da cilj razvoja ekonomije bude povećanje kvaliteta života stanovništva (obrazovanja, medicinske pomoći, ishrane, itd.). Ovo je nastavio da razvija i sledeće, 2005. godine. Naime, za razliku od adepta “ekonomizma” Kudrina i Ilariona, Putin nije zainteresovan za stvaranje uslova za razvoj ekonomije koja je sama sebi cilj, već za ekonomiju koja će doprineti poboljšanju kvaliteta života stanovništva, do nivoa evropskog standarda.

Što se tiče kvaliteta života, “na prvo mesto, kod zadataka države, V. Putin postavio je širenje i ubrzavanje izvođenja kvalitetnog stambenog prostora. Samo deset odsto građana Rusije danas živi u stanovima koji odgovaraju savremenim zahtevima.” (21) Na drugo mesto postavio je dostupniju i kvalitetniju zdravstvenu zaštitu. Na trećem mestu, u obraćanju, nalazio se zadatak da se za sve mlade ljude obezbedi kvalitetno obrazovanje. (22)

Da bi obezbedio evropski kvalitet života, Putin je prekinuo sa “politikom reformi” po zapadnom obrascu, pošto su sve reforme na kojima je insistirao Zapad propale. Umesto “politike reformi”, Putin je pokrenuo politiku nacionalnih projekata. Ova politika je dala rezultate, a za nju je zadužen Medvedev, koji se, inače, pominje kao jedan od dva moguća Putinova naslednika.

2. 4. 1. Uloga obrazovanja u borbi protiv siromaštva

Za Putina siromaštvo predstavlja neprihvatljivu političku činjenicu sa kojom se sve socijalne institucije moraju boriti i izboriti. Da bi se siromaštvo prevazišlo, Putin je istakao šest prioriteta: stvaranje stabilnog sistema obrade zemlje, zatim proizvodnja oruđa i instrumenata za zemljoradnju, proizvodnja složenih mašina, proizvodnja sredstava za proizvodnju, proizvodnja tehnologija i obrazovanje višeg i najvišeg nivoa.

Način na koji Putin misli da se izbori je veoma logičan, a u praksi daje izuzetne rezultate, te Rusija i Rusi imaju sve kvalitetniji život. Ono što nas, između ostalog, u ovoj njegovoj doktrini interesuje jeste obrazovanje kao način borbe protiv siromaštva, koji nije nov, ali ima kritičkih primedbi na zapadni obrazac obrazovanja.

Putinu blizak čovek, V. J. Surkov, u već napred citiranom govoru članovima partije “ Jedinstvena Rusija ” osvrnuo se i na to šta je njihov program kada je u pitanju obrazovanje. Prvo je istakao da Rusi smatraju svoje obrazovanje za jedno od boljih u svetu, ali da to nije baš sasvim tako. Insistirao je na međunarodnoj razmeni profesora i da ruski univerziteti nemaju dobru bazu kao neki zapadni. To znači da predstoji modernizacija ruskog obrazovanja, a to, između ostalog, znači da ruski profesori ne mogu kao do sada da uzimaju novac iz nekih ambasada i nevladinih organizacija, pa studentima, umesto predviđenog gradiva, pričaju protiv ruskih vlasti, pokušavajući da ih učine nezadovoljnim i potencijalno revolucionarnim sredstvom. Obrazovanje je veoma značajno. Stvara lik čoveka i naroda. “Obrazovanje je stvaranje nacije, organizacije njenog života, njene kulture.” (23)

Putin, između ostalog, zahteva da se očuva sistem obrazovanja od osnovnih škola do visokog obrazovanja pošto on, pored ostalog, obezbeđuje kontrolu nad teritorijom, odnosno čuva postojeću strukturu seoba. Naime, prilično razvijen obrazovni sistem (svih nivoa) dovodi do toga da sada dve trećine omladine Ruske Federacije ide na fakultete, a 20 odsto fakultetski obrazovanog stanovništva ubraja Ruse među najobrazovanije nacije. Interesantan je Putinov stav da privatni univerziteti daju nekvalitetno obrazovanje i, zapravo, služe za obrazovanje mase za revolucije svake vrste, pošto daju diplome bez znanja, a za novac. I bolonjski sistem obrazovanja za Putina nije bogom dana kategorija koja se mora bezuslovno primenjivati. Prema njegovom mišljenju, sistem obrazovanja po Bolonji predstavlja međunarodni standard koji Ruska Federacija treba da uvaži, ali samo u onim oblastima gde se ne stvara društvena elita. Oni univerziteti i fakulteti koji stvaraju društvenu elitu (vojna i policijska ak a demija, diplomatska akademija, filozofski, sociološki, pravni i slični fakulteti) moraju nastaviti obrazovni proces po ruskom sistemu.

3. “Putinizam” je liberalna ideologija

Naravno, na kraju je zanimljivo pokušati odgovoriti na pitanje – kojoj globalnoj ideologiji pripada “putinizam”?

Sama rasprava o političkim ideologijama, prema našem mišljenju, krajnje je interesantna, a podsetili bismo na to da je Manhajm smatrao da je ideologija uvek konzervativna. U tome je osnovna razlika između ideologije i utopije. Danas, međutim, ideologiju definišemo kao sistem ideja, pogleda, predstava, osećaja i verovanja o ciljevima razvoja društva i čoveka, a takođe i kao sredstvo i put postignuća ovih ciljeva ovaploćenih u vrednosnim orijentacijama (čoveka i ljudi) u svojim istinskim stremljenjima i ciljevima koje su on ili oni postavili pred sebe. (24)

Sledeći, dakle, datu definiciju ideologije, možemo sa sigurnošću konstatovati da je “putinizam” savremena ideologija. Međutim, ono što zahteva detaljniju analizu jeste odgovor na pitanja kojoj globalnoj ideologiji pripada “putinizam”: liberalizmu, konzervativizmu ili nacionalizmu? (25)

Na osnovu podataka koje imamo smatramo da je “putinizam” ideologija koja (skoro) podjednako uzima od sve tri pomenute ideologije, gradeći novu ideološku sintezu koju su na Zapadu nazvali – “ putinizam”. Drugim rečima, “putinizam” nije idealtipska, odnosno čista ideologija, a ako bismo morali da je svrstamo, prema Veberovom obrascu idealnih tipova, u neke postojeće ideološke okvire, ona je pre liberalna, nego konzervativna ideologija. Zašto? Zato što traga za novim kvalitetima i novim tumačenjima, kao i primenama starih klasičnih liberalnih ideoloških dogmi (demokratije, tržište, suverenitet i kvalitet života). U tom smislu, ona predstavlja inovativni i modernizujući opit, doduše u okviru ruskih potreba i interesa, a njena kritika, odgovorno se može reći, predstavlja konzervativno, nemodernizujuće i nestvaralačko insistiranje na praktikovanju uspostavljenih ideoloških dogmi, pre svega u SAD.

Na taj način, možemo odgovorno reći da i sve optužbe na račun ideologije “putinizma” kao fašističke ideologije predstavljaju klevetu i ozlojeđenost što se Rusija podigla i time onemogućila realizaciju zapadnih interesa na istoku Evrope, Balkanu i u centralnoj Aziji. Drugim rečima, ne samo da je onemogućeno razbijanje i podela Rusije, odnosno krađa njenih prirodnih bogatstava, već je rusko vaskrsavanje sprečilo ostvarenje sebičnih interesa SAD i EU i u drugim delovima sveta. (26) To je, dakle, pravi razlog klevetanja “putinizma” za njegov navodni autoritarni i pseudotržišni obrazac političkog sistema u Rusiji.

LITERATURA

1. Babasov, E. M., Osnovi ideologii sovremennogo gosudarstva, 2–3. izdanie, dopolnennoe, Amalfeja, Minsk 2004.

2. Đurić, Vinko, Na polovini puta, Vladimir Putin i vaskrs Rusije, Beograd 2004 .

3. Ekspert , N o 43 (489), 14. nojabrja 2005 goda.

4. Kolesnikov, Andrej, Uvidetj Putina i umeretj, E ksmo, Moskva 2005.

5. Močnik, Rastko, Konse nzualna vladavina ljudstva, Društvo 2000, št. 189–191, Ljubljana 2007 .

6. Meljnik, V. A., Politologija, “Višejšaja škola”, Minsk 2002.

7. Medvedev, Roj, Putin povratak Rusije, Novosti, Beograd 2007.

8. Milošević, Zoran, Rusko pitanje danas, Institut za političke studije, Beograd 2006.

9. Milošević, Zoran, Modernizacija i nacionalizam , Zaslon, Šabac 2006.

10. Miloševič, Zoran, “Vejmarskaja metafora” i Rossija. K voprosu ob otnošenijah Rossii i SŠA // Tradicii v kontekste russkoj kuljturi: Mežvuzovskij sbornik naučnih rabot. Vipusk HŠ.- Čerepovec, ČGU, 2006.

11. Milošević, Zoran, Putinova politika, Institut za političke studije, Beograd 2007.

12. Milošević, Zoran, Sociologija masovnih komunikacija, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Istočno Sarajevo 2007.

13. Miloševič, Zoran, “Slavjanskij voprosi pravoslavie, GOU VPO “ČGU”, Čerepovec 2007.

14. Ovčina, Ismet, Političke stranke i demokratija, DES, Sarajevo 2007.

15. Panarin, Aleksandr, Narod bez eliti, Algoritm/ E ksmo, Moskva 2006.

16. Petrović, Dragan, Rusija na početku XXI veka , Prometej, Novi Sad/ Institut za političke studije, Beograd 2007.

17. “Rossija, slava Bogu, – eto ne Irak”, http :// www . nashi . su / announcements /7

18. Solovjev, A. I., Politologija , Političeskaja teorija – političeskie tehnologii, Aspekt press, Moskva 2005.

19. Surkov, V. Ju ., Suverenitet – eto političeskij sinonim Konkurentosposobnosti, http :// www . nashi . su / announcements / 4

20. Suverennaja demokratija: istorija s prodolženiem, “ Profilj”, 9. 7. 2007. Prema http://www.edinorus-ural.ru/analytics/society/2007/07/12/society_1194.html

21. The Washington Post , 30. 11 2004 .

22. The Washington Times, 20. 9. 2007.

23. The Gardian, 21. 11. 2007 .

24. H andelsblatt , 20. 4. 2005.

25. Čadaev, Aleksej, Putin. Ego ideologija, Izdateljstvo “Evropa”, Moskva 2006.

Fusnote:

1. Videti tekst Hansa-Joahima Špantera (Hans-Joachim Spanger), “Opasni lik putinizma” u nemačkim novimama H andelsblatt , 20. 4. 2005.

2. O tome videti tekstove Džordža F. Vika, „'Putinzam' šećka po regionu ” objavljene u Vašington postu, 30. 11. 2004. i Sajmona Tisdala „Rusija može početi izvoz ‘putinizma'” u Gardijanu 21. 11. 2007.

3. Vašington tajms, 20. 9. 2007.

4. Vinko Đurić u svojoj knjizi Na polovini puta, Vladimir Putin i vaskrs Rusije, Beograd 2004, str. 152–153. komentariše analizu američke agencije “Stratfor” po kojoj je 2002. godine ruskom predsedniku Putinu pretila opasnost da prođe kao njegovi prethodnici Gorbačov i Jeljcin. Đurić u ovjavljavanju ove (netačne) analize vidi potrebu Amerikanaca da ubede svoju javnost da je zbližavanje sa Rusijom obavljeno “ tobože ” bez ikakvih ustupaka, i, drugo, da poljuljaju neverovatnu popularnost Putina na ruskom domaćem terenu.

5. “Rossija, slava Bogu – eto ne Irak”, http://www.nashi.su/announcements /7

6. Tako misli i pisac predgovora, Andrej Vasiljev, knjizi Andrej-a Kolesnikova, Uvidet Putina i umeret , Eksmo, Moskva 2005, str. 3–4.

7. Vidi Zoran Milošević, Putinova politika, Institut za političke studije, Beograd 2007, str. 8.; Zoran Milošević, Rusko pitanje danas, Institut za političke studije, Beograd 2007, str. 13–42.

8. Političar i saradnik Putina, Surkov, u jednom govoru istakao je sledeće: “Počeći izdaleka, a hoću reći da razvijene evropske civilizacije, čiji deo je i ruska civilizacija, pokazuju da su ljudi svih epoha stremili pre svega materijalnom blagostanju, a pored toga, trudili su se steći tako ustrojstvo sopstvenog života u kojem bi mogli biti slobodni i da bi svet u odnosu prema njima bio pravedan. Znači, materijalni uspeh, sloboda i pravda čine osnovne vrednosti koje mi sa vama delimo. ” V. J . Surkov , Suverenitet – eto političeskij sinonim Konkurentosposobnosti, http://www.nashi.su/ announcements /4

9. Neopredeljenost u ideološko-doktrinarnim pitanjima bila je njegova zaštita, smatra Aleksej Čadajev. Vidi Aleksej Čadaev, Putin. Ego ideologija, Izdatelstvo “ Evropa ” , Moskva 2006, str. 3.

10. Isto, str. 15.

11. Vidi Suverennaja demokratija: istorija s prodolženiem, „Profil”, 9. 7. 2007.Prema: http://www.edinorus-ural.ru/analytics/society/2007/07/12/society_1194.html

12. Mihail Rogožnikov, Čto takoe “suverennaja demokratija”, Ekspert, No 43 (489), 14. nojabrja 2005 . goda .

13. Aleksej Čadaev, Putin. Ego ideologija, str. 15.

14. Isto, str. 25.

15. Demokratijom nisu zadovoljni ni na Zapadu. Najnovije ideje za popravak liberalne demokratije u Evropskoj uniji sažete su u pojmu konsenzualna demokratija, pri čemu se konsenzus posmatra kao ideologija depolitizacije. Vidi Rastko Močnik, Konse nzualna vladavina ljudstva, Društvo 2000, št. 189 – 191, Ljubljana 2007, str. 35–44.

16. Ne samo Putin, već i mnogi autori iz Rusije ukazuju na destruktivnost liberalizma, pa i same demokratije zapadnog tipa. Vidi Aleksandr Panarin, Narod bez eliti, Algoritm/ Eksmo, Moskva 2006. Posebno str. 5–16, i 210–252. O medijima i kako oni šire stereotipe i vrednosti nasuprot istini videti Zoran Milošević, Sociologija masovnih komunikacija, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Istočno Sarajevo 2007, posebno strane 80–81. i 118–119.

17. V. J. Surkov, Suverenitet – eto političeskij sinonim Konkurentosposobnosti, http:// www.nashi.su/announcements/4

18. Isto.

19. Aleksej Čadaev, Putin. Ego ideologija, str. 19.

20. Isto.

21. Roj Medvedev, Putin – povratak Rusije, Novosti, Beograd 2007, str. 196.

22. Aleksej Čadaev, Putin. Ego ideologija, str. 15.

23. V. J. Surkov, Suverenitet – eto političeskij sinonim Konkurentosposobnosti, http:// www.nashi.su/announcements/4

24. Vidi E. M. Babasov, Osnovi ideologii sovremennogo gosudarstva , 2–3 izdanie, dopolnennoe, Amalfeja, Minsk 2004, str. 7. Upor. Zoran Milošević, Modernizacija i nacionalizam, Zaslon, Šabac 2006, str. 16. Ismet Ovčina, Političke stranke i demokratija, DES, Sarajevo 2007 , str. 175.

25. Šire o ovim ideologijama videti kod V. A. Melnik, Politologija, “Višejšaja škola", Minsk 2002, str. 253–265; A. I. Solovev, Politologija, Političeskaja teorija – političeskie tehnologii, Aspekt press, Moskva 2005, str. 339–351.

26. O tome videti Zoran Miloševič, “Slavjanskij voprosi pravoslavie, GOU VPO “ČGU” , Čerepovec, 2007. posebno strane 4–33.; Zoran Miloševič, “Vejmarskaja metafora” i Rossija. K voprosu ob otnošenijah Rossii i SŠA // Tradicii v kontekste russkoj kulturi: Mežvuzovskij sbornik naučnih rabot. Vipusk HŠ.- Čerepovec, ČGU, 2006 , str. 122–141.

(Iz tehničkih razloga slova ruske ćirilice zamenjena su provizornom latiničnom transkripcijom)

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 
 
Copyright by NSPM