Aleksandar Solženjicin

Bombardovanje Srbije je promenilo Rusiju

Ruski pisac Aleksandar Solženjicin o tragičnoj istoriji svoje zemlje, o neuspelim reformama Gorbačova i Jeljcina, o razočaranju u politiku Zapada i o odnosu prema životu i smrti

Osamdesetdevetogodišnji Aleksandar Solženjicin, najveći živi ruski pisac, i najveći disident dvadesetog veka, ovih dana je ubedljivo demantovao glasine o svojoj staračkoj nemoći, odgovorivši na veliki broj pitanja novinara nemačkog “Špigla”. Zahvaljujući tome imamo priliku, nažalost veoma retku, da saznamo njegovo mišljenje o problemima sa kojima se danas suočavaju i Rusija i svet.
“Patrijarh ruske književnosti” rođen je 1918. godine, završio je matematiku i fiziku, učestvovao u Drugom svetskom ratu i stekao čin kapetana Crvene armije. Uhapšen je u februaru 1945. godine pošto je kontraobaveštajna služba kontrolišući vojničku poštu, otkrila da se “kritički izrazio” o Staljinu u pismu drugu u pozadini. Zbog toga je osam godina proveo u logoru, gde se razboleo od raka, ali je nekim čudom izlečen u taškentskoj bolnici 1954.

Boravak u logoru potpuno je izmenio njegov životni put. Sve vreme je pored obaveza koje je nametao logorski život, pisao – poeziju, priče, dnevnik. Reč “pisao” nije uvek adekvatna jer nekad nije imao na čemu da piše, a to je bilo i veoma opasno. Mnogo kasnije, sve čega je uspeo da se seti objavio je u knjizi “Stazica” uz napomenu da mu je to beleženje u pamćenju davalo snagu i održalo ga u životu.

Kada je oslobođen iz logora 1953. i pošto ga je Hruščov rehabilitovao, Solženjicin se nastanio u Rjazanju gde je predavao matematiku i fiziku u osnovnoj školi. Svoj prvi roman “Jedan dan Ivana Denisoviča”, koji ga je proslavio u celom svetu, objavio je 1962. godine Potom se pojavilo “Matrjonino dvorište” – i tu je bio kraj. Više mu nije bilo dozvoljeno objavljivanje u SSSR-u. Ali on nastavlja da piše tajno, da objavljuje u “samizdatu” i u inostranstvu. Rukopis romana “Arhipelag Gulag” mora da skriva od čestih pretresa KGB-a. Kopije šalje u inostranstvo, a delove originala čuva nekoliko njegovih prijatelja u raznim gradovima u Rusiji. Nobelovu nagradu je dobio 1970. godine, a u Rusku akademiju nauka primljen je 1997.

Posle objavljivanja “Arhipelaga Gulag” na Zapadu, Aleksandar Solženjicin je proteran iz SSSR-a.

Najpre je živeo i Cirihu, a onda u Vermontu (SAD). Sve vreme se bavio izučavanjem ruske novije istorije koju objavljuje u epopeji “Crveni točak” sastavljenoj od tri romana: “Avgust Četrnaeste”, “Oktobar Šesnaeste” i “Mart Sedamnaeste”. U uticajnim zapadnim časopisima objavljuje tekstove o komunističkom režimu u SSSR-u, daje intervjue, drži predavanja na mnogim univerzitetima... Intelektualni i moralni uticaj Aleksandra Solženjicina odigrao je važnu ulogu u padu komunističkih režima u Istočnoj Evropi i SSSR-u.

Sovjetsko državljanstvo vratio mu je Mihail Gorbačov 1990. godine. Iste godine je u tiražu od 27 miliona primeraka objavio knjigu “Kako da uredimo Rusiju”, što je izazvalo ogromnu pažnju i ruske i svetske javnosti.

U leto 1994. napustio je Ameriku i definitivno se vratio u domovinu – vozom, kroz celu Rusiju. Prekidao je putovanje na usputnim stanicama, razgovarao s ljudima, beležio, i posle toga napisao knjigu “Rusija u provaliji”.

Dočekan je oduševljeno, svi su želeli da znaju njegovo mišljenje o važnim državnim i političkim pitanjima, novine su pune njegovih tekstova i intervjua, na državnoj televiziji je jednom nedeljno imao emisiju. Ali njegovi stavovi nisu se mogli dopasti onima čiji je jedini cilj bilo pljačkanje i uništavanje Rusije. Počeli su da se pojavljuju najpre članci, a potom i čitave knjige u kojima se najnegativnije govori o Solženjicinovom “liku i delu”. Veliki pisac se povukao u svoju kuću u okolini Moskve i potpuno se posvetio pisanju. Objavio je niz priča, dvotomni roman “Dvesta godina zajedno”, sredio svoju ogromnu arhivu, objavio novo dopunjeno izdanje “Crvenog točka”, sa novim pogovorom koji je nedavno objavljen i u NIN-u.

Solženjicin već dugo iz zdravstvenih razloga ne napušta svoju kuću u naselju Trojica-Likov, na obali reke Moskve. Vrlo retko dočekuje goste. Kad ga je nedavno posetio predsednik Putin da mu uruči veliku državnu nagradu, TV kamere su zabeležile da pisac nije mogao da ustane i pozdravi ga. Ali mu je misao jasna a duh veoma vedar. I danas najveći deo dana provodi za pisaćim stolom. Žuri, kaže njegova supruga Natalija, da završi započete poslove...

Intervju koji je pred NIN-ovim čitaocima, objavljen je u ruskom časopisu “Profil” istovremeno kad i u nemačkom “Špiglu”.

Špigl: Aleksandre Isajeviču, upravo smo vas prekinuli u radu. U osamdeset osmoj godini nije vas napustilo osećanje da treba, da morate da radite, mada vam zdravlje više ne dozvoljava da se sami krećete po kući. Odakle crpete snagu?

Solženjicin: Imam unutrašnju oprugu. Imao sam je od rođenja. Uvek sam se sa zadovoljstvom predavao poslu. Poslu i borbi.

Špigl: Samo u ovoj sobi imate četiri pisaća stola. U vašoj novoj knjizi koja će u decembru izaći u Nemačkoj, prisećate se da ste pisali čak i za vreme šetnji po šumi.

Solženjicin: Kad sam bio u logoru pisao sam čak i na kamenom zidu. Pisao sam i na komadiću papira olovkom, potom sam učio napamet sadržaj i uništavao papir.

Špigl: I ta snaga vas nije napuštala ni u trenucima najvećeg očaja?

Solženjicin: Da, činilo se, ako mi je ovo kraj – neka je kraj. Što će biti – biće. A onda se ispostavilo da je nešto korisno ispalo od toga.

Špigl: Ali teško da ste tako mislili kad vas je u februaru 1945. godine kao kapetana, u istočnoj Pruskoj vojna kontraobaveštajna služba uhapsila. Zato što su u vašim pismima našli uvredljive izraze o Josifu Staljinu. I za to ste bili osuđeni na osam godina logora.

Solženjicin: To je bilo južno od Vormdita. Tek smo se bili izvukli iz nemačkog kotla i probijali se prema Keningsbergu. Tada su me i uhapsili. Ali uvek sam bio optimista. I uvek sam imao ubeđenja koja su me gonila napred.

Špigl: Kakva ubeđenja?

Solženjicin: Naravno, ona su se s godinama razvijala. Ali uvek sam bio siguran u ispravnost onoga što sam radio i nikad nisam išao protiv svoje savesti.

Špigl: Aleksandre Isajeviču, kad ste se pre 13 godina vratili iz izgnanstva, razočaralo vas je ono što se događalo u novoj Rusiji. Odbili ste državnu nagradu koju vam je Gorbačov ponudio. Odbili ste i da primite orden kojim je Jeljcin hteo da vas nagradi. A sad ste prihvatili državnu nagradu Rusije koju vam je dao Putin, nekada šef one službe čija vas je prethodnica tako surovo progonila i trovala. Kako se sve to uklapa?

Solženjicin: Nije mi 1990. nagradu za knjigu “Arhipelag Gulag” dodelio Gorbačov, nego Savet ministara RSFSR koja je ulazila u SSSR. Odbio sam zato što nisam mogao kao pojedinac da primim počast za knjigu koju su svojom krvlju napisali milioni ljudi. A 1998. godine, u trenutku kad je narod bio na najnižoj tački bede, u godini kad sam objavio knjigu “Rusija u provaliji” – Jeljcin je lično naredio da me nagrade najvišim državnim ordenom. Odgovorio sam da od vlasti koja je dovela Rusiju do provalije, ne mogu da primim nagradu.

Današnju nagradu ne dodeljuje lično predsednik već ugledno ekspertsko društvo. Članovi Saveta za nauku koji me je predložio za tu nagradu i Saveta za kulturu koji ju je podržao, su ljudi najuticajniji u svojim oblastima, najpoštovaniji u zemlji. Kao prvi čovek države, predsednik uručuje tu nagradu na nacionalni praznik. Primajući nagradu, ja sam izrazio nadu da će nas gorko rusko iskustvo čijem sam izučavanju i opisivanju posvetio čitav život, upozoriti da ne srljamo u nove katastrofe.

Vladimir Putin – da, on je bio oficir obaveštajne službe, ali on nije bio islednik KGB-a, ni šef logora u gulagu. Uostalom, međunarodne “spoljne” obaveštajne službe – ni u jednoj zemlji se ne poriču, naprotiv one se hvale. Niko ne prekoreva Džordža Buša starijeg, zbog toga što je u prošlosti bio na čelu CIA.

Špigl: Čitavog svog života pozivali ste vlast da se pokaje za milione žrtava gulaga i komunističkog terora. Da li je vaš poziv shvaćen na pravi način?

Solženjicin: Već sam navikao da je svuda u savremenom čovečanstvu, javno pokajanje najneprihvatljiviji postupak za političare.

Špigl: Današnji predsednik Rusije naziva raspad Sovjetskog Saveza najvećom geopolitičkom katastrofom XX veka. On kaže da treba okončati mazohističko kopanje po prošlosti, tim pre što se svet trudi da kod Rusa stvori neosnovani osećaj krivice. Zar to nije podrška onima koji i bez toga žele da se zaboravi sve što se događalo za vreme sovjeta u zemlji?

Solženjicin: Pa i vi vidite kako u celom svetu raste zabrinutost kako će Sjedinjene Države koje su, zahvaljujući geopolitičkim promenama, postale najmoćnija država na svetu, izaći na kraj sa svojom novom monopolsko-vodećom ulogom.

Što se tiče “kopanja po prošlosti”, avaj – to poistovećivanje “sovjetskog” sa “ruskim”, protiv čega sam tako često govorio još sedamdesetih godina, nije prestalo ni do današnjeg dana – ni na Zapadu, ni u zemljama bivšeg socijalističkog lagera, ni u bivšim republikama SSSR-a. Pokazalo se da staro pokolenje političara u komunističkim zemljama nije spremno na pokajanje, ali da je novo pokolenje sasvim spremno da stavlja primedbe i da optužuje – i za najzgodniji cilj bira današnju Moskvu. Kao da su svi oni herojski oslobodili sami sebe i sad žive novi život, a Moskva je ostala komunistička.

Ipak, ja se nadam da će taj nezdravi stadijum proći i da će svi narodi koji su na svojoj koži osetili komunizam prepoznati upravo u njemu vinovnika za tako gorku mrlju u svojoj istoriji.

Špigl: Uključujući i Ruse?

Solženjicin: Ako bismo svi mi mogli da pogledamo sopstvenu prošlost trezveno, kod nas u zemlji bi nestalo nostalgije za sovjetskim vremenima koju pokazuje onaj deo stanovništva što je manje postradao, a u zemljama istočne Evrope i bivšim sovjetskim republikama – nestalo bi želje da izvor svih zala vide u istorijskom putu Rusije. Nikad ne treba za zločine pojedinih vođa ili političkih režima optuživati ruski narod i njegovu državu ili ih pripisivati “bolesnoj psihologiji” ruskog naroda, kao što se često radi na Zapadu. Ti režimi su mogli da opstanu u Rusiji samo oslanjajući se na krvavi teror. I sasvim je očigledno: samo svesno, dobrovoljno priznavanje krivice, može biti uslov ozdravljenja nacije. Isto tako su i neprekidne optužbe spolja samo kontraproduktivne.

Špigl: Priznavanje krivice pretpostavlja dovoljnu količinu podataka o sopstvenoj prošlosti. Istoričari, ipak, stalno optužuju Moskvu za to što arhivi nisu više onako dostupni kao što su bili devedesetih godina.

Solženjicin: Pitanje nije jednostavno. Nesporna je, ipak, činjenica da se za poslednjih 20 godina u Rusiji dogodila “arhivska revolucija”. Otvorene su hiljade fondova, istraživači su dobili dostup stotinama hiljada dokumenata koja su pre toga za njih bila zatvorena. Već su objavljene ili se pripremaju za štampu stotine monografija koje ta dokumenta pružaju na uvid svima. Ali pored otvorenih – devedesetih godina bila su objavljena i mnoga dokumenta koja nisu prošla proceduru skidanja oznake “tajno”. Tako su radili, na primer, vojni istoričar Dimitrije Volkogonov i bivši član Politbiroa Aleksandar Jakovljev – ljudi koji su imali veliki uticaj i pristup svim arhivima – i društvo im je zahvalno za vredne publikacije. A poslednjih godina, zaista, niko ne može da zaobiđe proceduru “skidanja tajne”. Ta procedura ide sporije nego što bismo želeli. Ipak, materijali iz Državnog arhiva Ruske federacije (GARF), glavnog i najbogatijeg arhiva u zemlji – ostaju danas isto onako dostupni kao devedesetih godina. Krajem devedesetih FSB (Federalna služba bezbednosti) predala je GARF-u 100 hiljada istražnih i sudskih postupaka, i oni su, kao i ranije, dostupni i privatnim licima, i istraživačima. GARF je 2004-2005. objavio dokumentarnu “Istoriju Staljinovog gulaga” u sedam tomova. Ja sam sarađivao na tom izdanju i mogu da posvedočim da je ono maksimalno potpuno i verodostojno. Njega koriste naučnici svih zemalja.

Špigl: Prošlo je već skoro 90 godina od vremena kad su Rusiju potresle, prvo Februarska a zatim i Oktobarska revolucija – događaji koji se kao crvena nit provlače kroz vaše delo. Pre nekoliko meseci vi ste u velikom članku potvrdili svoju tezu: komunizam nije bio proizvod bivšeg ruskog režima, već je mogućnost boljševičkog prevrata stvorila sama vlada Kerenskog 1917. Ako na taj način razmišljamo, Lenjin je bio samo slučajna figura koja je dospela u Rusiju i koja je umela da osvoji vlast samo uz pomoć Nemaca. Da li smo vas dobro razumeli?

Solženjicin: Ne, niste. Da pretvore moguće u stvarno mogu samo izuzetne ličnosti. Lenjin i Trocki su bili izuzetno sposobni, energični ljudi koji su umeli da u pravom trenutku iskoriste bespomoćnost vlade Kerenskog. Ali moram da vas ispravim: “Oktobarska revolucija” je mit koji su stvorili pobednici boljševici i koji je usvojio progresivni Zapad. U Petrogradu je 25. oktobra 1917. godine došlo do jednodnevnog nasilnog prevrata koji je metodično i blistavo razradio Lav Trocki (Lenjin se tih dana još skrivao od suda koji ga je osudio za izdaju). Ono što se naziva “Ruskom revolucijom 1917. godine”, je Februarska revolucija. Uzroci koji su nju pokrenuli su zaista potekli iz stanja u Rusiji pre revolucije, i ja nikad nisam tvrdio ništa drugo. Februarska revolucija je imala duboko korenje (što ja i dokazujem u svojoj epopeji “Crveni točak”). To je u prvom redu – dugotrajna uzajamna mržnja obrazovanog društva i vlasti, koja je činila nemogućim sve kompromise i sve konstruktivne državne izlaze. I za to je najviše odgovorna – naravno vlast: kad tone brod – ko je odgovorniji od kapetana? Da, razlogom za Februar može se smatrati “delovanje ranijeg ruskog režima”.

Ali iz ovoga se nikako ne može zaključiti da je Lenjin bio “slučajna figura”, a da je finansijsko učešće imperatora Vilhelma bilo nevažno. U oktobarskom prevratu nije bilo ničega prirodnog za Rusiju – naprotiv, on joj je slomio kičmu. Crveni teror koji su započele njegove vođe, njihova spremnost da utope Rusiju u moru krvi – prvi je i jasan dokaz za to.

Špigl: Svojom dvotomnom knjigom “Dvesta godina zajedno” nedavno ste pokušali da prekršite tabu koji je dugo zabranjivao da se diskutuje o zajedničkoj istoriji Rusa i Jevreja. Ta dva toma izazvala su na Zapadu nedoumice. Tamo detaljno opisujete kako se u carsko vreme Jevrejin krčmar bogatio koristeći siromaštvo i bedu pijanih seljaka. Jevreje nazivate odredom-prethodnicom svetskog kapitala koji je bio u prvim redovima rušilaca buržoaskog uređenja. Iz vaših veoma bogatih izvora zaista se može zaključiti da Jevreji, više nego drugi, snose moralnu odgovornost za propali sovjetski eksperiment?

Solženjicin: Ja upravo ne radim to na šta cilja vaše pitanje: ne pozivam ni na kakvo merenje ili upoređivanje moralne odgovornosti jednog i drugog naroda, naprotiv, ja poričem odgovornost jednog naroda pred drugim. Ja pozivam na samoosmišljavanje. U samoj knjizi možete da dobijete odgovor na svoje pitanje: “...Svaki narod mora moralno da odgovara za celu svoju prošlost – i za onu koja je sramna. I kako da odgovara? Pokušajem da osmisli – zašto je tako nešto bilo moguće? U čemu smo mi pogrešili i može li se to ponoviti? Eto u tom duhu jevrejski narod treba da odgovara za svoje revolucionarne glavoseče, i za spremne kolone koje su hrlile njima na službu. Ne da odgovara pred drugim narodima već pred sobom, pred svojom savešću i pred Bogom. Kao što smo i mi, Rusi, obavezni da odgovaramo i za pogrome, i za surove seljake palikuće, za izbezumljene vojnike revolucije, i za zveri mornare.”

Špigl: Najviše je odjeknuo, kako nama izgleda, “Arhipelag Gulag”. U toj knjizi je pokazana čovekomrzačka priroda sovjetske diktature. Možemo li danas, ako se okrenemo za sobom, da odgovorimo na pitanje koliko je to pomoglo da komunizam pretrpi poraz u celom svetu?

Solženjicin: To nije pitanje za mene – autor ne treba da daje nikakve ocene.

Špigl: Mračno iskustvo XX veka Rusija je preuzela na sebe i podnela – ovde vas citiramo po smislu – u ime celog čovečanstva. Da li je ruski narod uspeo da izvuče pouke iz dve revolucije i njihovih posledica?

Solženjicin: Imam utisak da počinje da izvlači. Ogroman broj publikacija i filmova o ruskoj istoriji XX veka (istina neujednačenog kvaliteta) svedoči o porastu potražnje. Upravo je strašnu, surovu, nimalo ulepšanu istinu o Staljinovim logorima, državna televizija prikazala milionima ljudi u TV seriji snimljenoj prema prozi Varlama Šalamova.

Ja sam, na primer, bio začuđen ostrašćenošću, širinom i trajanjem diskusije nastale pošto je u februaru ove godine objavljen moj članak o Februarskoj revoluciji. Široki spektar mišljenja, u okviru toga i onih koja se ne slažu s mojim, veoma me raduje jer konačno pokazuje da je vrlo živa želja da se shvati sopstvena prošlost, a bez toga nema i ne može biti, smislenog puta u budućnost.

Špigl: Kako ocenjujete vreme u kome se na vlasti nalazi predsednik Putin – u poređenju s njegovim prethodnicima, predsednicima Jeljcinom i Gorbačovom?

Solženjicin: Vladavina Gorbačova začuđuje svojom političkom naivnošću, neiskustvom i neodgovornošću pred državom. To nije bila vlast nego njena nepromišljena kapitulacija. Oduševljenje koje je stizalo sa Zapada samo je pojačalo sliku. Ali treba priznati da je upravo Gorbačov (a ne Jeljcin, kako sad svi govore) prvi dao građanima naše zemlje slobodu govora i slobodu kretanja. Jeljcinovu vlast nije ništa manje karakterisala neodgovornost pred narodnim životom, samo u drugom smeru. U vrtoglavoj brzini da se što pre stvori privatna svojina umesto državne, Jeljcin je omogućio razulareno, masovno, pljačkanje mnogo milijardi nacionalne imovine. Trudeći se da dobije podršku regionalnih lidera – on je direktnim pozivima i postupcima pomagao i podsticao separatizam i raspad ruske države. Istovremeno lišavajući Rusiju i uloge koju je ona istorijski zaslužila i njenog međunarodnog položaja. To je takođe izazvalo oduševljene aplauze sa Zapada. Putin je nasledio opljačkanu i oborenu s nogu državu s demoralisanim i osiromašenim narodom. I on je započeo nemoguće, moram da naglasim – postepeno, lagano, rad na njenom oporavljanju. Ti napori nisu odmah bili zapaženi, tim pre ni pravilno ocenjeni. Uostalom, možete li vi da mi navedete bar jedan primer iz istorije kada su mere za oporavak i državne uprave nailazili na dobronamernost spolja?

Špigl: Činjenica da stabilna Rusija odgovara i Zapadu, postepeno je svima postala jasna. Ali jedna činjenica nas čudi više od svega. Uvek kad je bilo reči o državnom uređenju koje bi odgovaralo Rusiji, vi ste se zalagali za građansku samoupravu, suprotstavljajući taj model zapadnoj demokratiji. Posle sedam godina Putinove vladavine mi smo svedoci kretanja u potpuno suprotnom pravcu: vlast je skoncentrisana u rukama predsednika, sve je orijentisano na njega; opozicije skoro da i nije ostalo.

Solženjicin: Da, ja sam uporno insistirao i insistiram na neophodnosti lokalne samouprave za Rusiju, pri tome uopšte ne “suprotstavljajući taj model zapadnoj demokratiji”, naprotiv – ubeđujući svoje sugrađane primerima veoma efikasnog samoupravljanja u Švajcarskoj i novoj Engleskoj koje sam gledao svojim očima. Ali vi u svom pitanju mešate samoupravljanje koje je moguće samo na nižim nivoima gde ljudi lično poznaju one koje biraju – s regionalnom vlašću nekoliko desetina gubernatora koji su u Jeljcinovo vreme zajedno s centrom gušili svaki zametak lokalne samouprave. Ja sam i sada veoma deprimiran zbog sporosti i nespretnosti koja kod nas prati izgradnju lokalne samouprave. Ali to se ipak dešava. I ako je u Jeljcinovo vreme mogućnost lokalne samouprave faktički blokirana zakonima, danas državna vlast, po celoj vertikali, delegira sve veći broj odluka na razmatranje lokalnom stanovništvu. Nažalost, to još nema sistemski karakter.

Opozicija? – Nesumnjivo, svi koji žele zdrav razvoj zemlje misle da je neophodna i poželjna. Sada, kao i za vreme Jeljcina, u opoziciji kao da i nema nikoga osim komunista. Ipak, kad kažete da “opozicije gotovo da i nije ostalo”, vi naravno imate u vidu demokratske partije devedesetih godina? Ali pogledajte malo nepristrasno: ako je devedesetih došlo do naglog pada životnog standarda koji je zahvatio tri četvrtine ruskih porodica, i to sve pod “demokratskim zastavama” – onda uopšte nije čudno što je narod okrenuo leđa tim zastavama. A sada lideri tih partija nikako ne mogu da podele portfelje umišljene vlade u senci.

Na moju veliku žalost, u Rusiji još nema konstruktivne, definisane i mnogobrojne opozicije. Očigledno je da je za njeno formiranje, kao i za zrelost drugih demokratskih institucija, potrebno više vremena i iskustva.

Špigl: Za vreme našeg poslednjeg razgovora vi ste kritikovali činjenicu da je u Dumi sedelo samo oko polovine direktno izabranih deputata, a dominantan položaj su zauzimali predstavnici političkih partija. Posle reforme izbornog sistema koju je sproveo Putin, direktnih mandata više uopšte nema. Pa to je korak nazad!

Solženjicin: Da, ja to smatram greškom. Ja sam ubeđeni i dosledni kritičar “partijskog parlamentarizma” i pristalica vanpartijskog biranja pravih predstavnika naroda koji lično odgovaraju pred svojim regionima, okruzima i koji ako ne zadovoljavaju, mogu biti opozvani sa svojih deputatskih položaja. Ja poštujem i razumem suštinu poljoprivrednih, kooperativnih, teritorijalnih, naučnih, obrazovnih, profesionalnih i proizvodnih udruživanja – ali ne vidim da je prirodno organizovati se u političke partije: veza po političkim ubeđenjima ne mora biti čvrsta, a često nije ni nekoristoljubiva. Lav Trocki (za vreme oktobarskog prevrata) se precizno izrazio: “Ništa ne vredi ona partija koja nije sebi postavila zadatak da osvoji vlast.” Reč je o koristi za sebe, na štetu ostalog stanovništva. Kao i otimanje vlasti bez oružja. Glasanje za bezlične partijske programe, za nazive partija – falsifikuje jedini pravi izbor narodnog predstavnika: konkretnog kandidata bira konkretni birač. (U tome i jeste smisao “narodnog predstavništva”)

Špigl: Bez obzira na visoke prihode od izvoza nafte i gasa i na formiranje srednje klase, socijalne razlike između bogatih i siromašnih su i dalje ogromne. Šta se može uraditi da bi se ta situacija popravila?

Solženjicin: Smatram provaliju između siromašnih i bogatih u Rusiji najopasnijom pojavom koja zahteva neodložnu pažnju države. Ali, mada su mnoga basnoslovna bogatstva stvorena u Jeljcinovo vreme bezobzirnim pljačkanjem, danas jedini razuman način da se situacija ispravi – nije uništavanje krupnih preduzeća kojima se, moramo da priznamo, sadašnji vlasnici trude da upravljaju efikasnije, već davanje mogućnosti srednjim i malim firmama. A to znači – treba štititi građanina i malog preduzetnika od samovolje i od korupcije. Treba ulagati zaradu od narodnog blaga u poljoprivredu, u obrazovanje, u zdravstvo – i naučiti da se to radi bez sramnih krađa i rasipanja.

Špigl: Da li je Rusiji potrebna nacionalna ideja i kako bi ona trebalo da izgleda?

Solženjicin: Termin “nacionalna ideja” nema jasan naučni sadržaj. Možemo se složiti da je to nekad popularna ideja, predstava o tome kako stanovništvo jedne zemlje želi da živi. Tako ujedinjujuća predstava – shvatanje, može biti i korisna ali nju nikad ne treba da stvara vlast ili da bude nasilno nametnuta. U prethodnim istorijskim periodima takve predstave sačuvale su se, na primer, u Francuskoj (posle XVII veka), Velikoj Britaniji, Sjedinjenim Državama, Nemačkoj, Poljskoj, itd.

Kad se diskusija o “nacionalnoj ideji” prilično brzo pojavila u postkomunističkoj Rusiji, ja sam pokušao da je ohladim primedbom da nam je, posle svih iscrpljujućih gubitaka koje smo preživeli, u dogledno vreme dovoljan jedan zadatak očuvanje naroda koji odumire.

Špigl: Uz sve to, Rusija se neretko oseća usamljenom. U poslednje vreme došlo je do otrežnjenja u odnosima Rusije i Zapada, u okviru toga i između Rusije i Evrope. Šta je razlog? Zašto Zapad nije u stanju da razume savremenu Rusiju?

Solženjicin: Može se navesti nekoliko razloga, ali meni je najinteresantniji psihički, konkretno – odstupanje iluzornih nada i u Rusiji i na Zapadu, od realnosti.

Kad sam se vratio u Rusiju 1994, ovde sam zatekao skoro obožavanje zapadnog sveta i državnog uređenja raznih zapadnih zemalja. Treba priznati da u tome nije bilo toliko stvarnog znanja i svesnog izbora, koliko prirodnog okretanja leđa boljševičkom režimu i njegovoj antizapadnoj propagandi. Situaciju su najpre izmenila surova NATO bombardovanja Srbije. To je obeležilo crnom, nepopravljivom crtom odnos prema Zapadu – i istine radi, treba reći u svim slojevima ruskog društva. Zatim se situacija pogoršala pokušajima NATO da u svoju sferu uvuče delove raspadnutog SSSR-a, tu je posebno osetljivo pitanje Ukrajine, koja nam je toliko srodna preko miliona živih, konkretnih, porodičnih veza. Postalo je jasno da one mogu biti u jednom trenutku presečene novom granicom vojnog bloka.

Dakle, doživljaj Zapada kao Viteza Demokratije – zamenila je razočarana konstatacija da u osnovi zapadne politike leži pre svega pragmatizam, često koristoljubiv i ciničan. Mnogi u Rusiji su to teško podneli, kao rušenje ideala.

Za to vreme je Zapad, praznujući kraj mučnog hladnog rata i petnaest godina posmatrajući gorbačovljevsko-jeljcinsku anarhiju u našoj državi i napuštanje svih pozicija koje je ona imala u svetu – veoma se brzo navikao na umirujuću misao da je Rusija sada skoro zemlja Trećeg sveta i da će uvek tako biti. A kad je Rusija ponovo počela da jača, ekonomski i kao država, to je Zapad doživeo, možda i na podsvesnom nivou još neiživljenih strahova, panično.

Špigl: Pojavile su se asocijacije s ranijom superdržavom – Sovjetskim Savezom.

Solženjicin: Neosnovano. Ali još pre toga Zapad je dozvolio sebi da živi u iluziji (ili se lukavo pretvarao) da u Rusiji postoji mlada demokratija, u vreme kada je uopšte nije bilo. Razume se, Rusija još nije demokratska zemlja, ona tek počinje da izgrađuje demokratiju i nema ništa lakše nego ispostaviti joj dugačak spisak propusta, prekršaja i grešaka. Ali zar u borbi koja je počela, i vodi se, posle “11. septembra” Rusija nije otvoreno i nedvosmisleno pružila ruku Zapadu? I samo psihološkom odbojnošću (ili katastrofalnom nedalekovidošću) može se objasniti iracionalno odbijanje te ruke. SAD su se, čim su dobile našu veoma važnu pomoć u Avganistanu, obrušile na Rusiju sa sve novim i novim zahtevima. A primedbe Evrope upućene Rusiji skoro neskriveno se zasnivaju na njenom energetskom strahu, i sasvim su neosnovane.

Zar to što Zapad odbacuje Rusiju nije suviše velika raskoš posebno pred novim opasnostima? U svom poslednjem intervjuu na Zapadu, pred povratak u Rusiju (u aprilu 1994, u časopisu “Forbs”), rekao sam: “Ako pokušamo da zavirimo u daleku budućnost, možemo zapaziti da će u XXI veku doći vreme kada će Sjedinjenim Državama i Evropi Rusija biti veoma potrebna kao saveznik”.

Špigl: Čitali ste Getea, Šilera i Hajnea u originalu i uvek ste se nadali da će Nemačka postati nešto kao most između Rusije i ostalog sveta. Verujete li da su Nemci sposobni da tu ulogu igraju i danas?

Solženjicin: Verujem. U uzajamnoj privlačnosti Nemačke i Rusije postoji nešto sudbinsko – inače ona ne bi preživela dva bezumna svetska rata.

Špigl: Ko je od nemačkih pesnika, pisaca i filozofa najviše uticao na vas?

Solženjicin: Moje detinjstvo i odrastanje pratili su Šiler i Gete. Kasnije sam bio oduševljen i Šelingom. Za mene je dragocena i velika nemačka muzika. Ne mogu da zamislim svoj život bez Baha, Betovena, Šuberta.

Špigl: Na Zapadu se sada o savremenoj ruskoj književnosti praktično ništa ne zna. Kako vi vidite situaciju u ruskoj književnosti danas?

Solženjicin: Vreme naglih i velikih promena nikad nije dobro za književnost. Ne samo velika, nego iole značajna književna dela skoro uvek i svuda nastajala su u vreme stabilnosti – dobre ili loše, ali stabilnosti. Savremena ruska književnost nije izuzetak. Nije čudo što se danas u Rusiji interesovanje prosvećenog ruskog čitaoca premestilo na činjeničnu literaturu: memoare, biografije, dokumentarnu prozu.

Verujem, ipak, da pravednost i savest neće nestati iz osnove ruske književnosti i da će ona još poslužiti za rasvetljavanje našeg duha i dubine shvatanja.

Špigl: Kroz čitavo vaše delo provejava misao o uticaju pravoslavlja na ruski svet. Kako danas stoje stvari sa moralnom kompenzacijom Ruskoj pravoslavnoj crkvi? Nama se čini da se ona ponovo pretvara u državnu crkvu kakva je bila stotinama godina – instituciju koja je faktički davala legitimitet kremaljskom vlastelinu kao božjem namesniku.

Solženjicin: Naprotiv, prosto je čudno kako je za kratko vreme koje je prošlo od totalne potčinjenosti Crkve komunističkoj državi, ona uspela da stekne prilično nezavisnu poziciju. Nemojte da zaboravljate kako je strašne ljudske gubitke imala Ruska pravoslavna crkva tokom čitavog dvadesetog veka. Ona je tek počela da staje na noge. A mlada postsovjetska država – tek se uči da u Crkvi poštuje samostalan i nezavisan organizam. Socijalna doktrina Ruske pravoslavne crkve ide mnogo dalje nego vladini programi. A u poslednje vreme mitropolit Kiril, ugledni predstavnik crkvenih stavova, uporno poziva, na primer, da se izmeni sistem oporezivanja, uopšte se ne slažući s vladom – i čini to javno, na državnim TV kanalima.

“Davanje legitimiteta kremaljskim vlastelinima”? Vi, očigledno, imate u vidu opevanje Jeljcina u glavnom hramu i izostanak građanske ceremonije opraštanja?

Špigl: I to, takođe.

Solženjicin: Šta da se radi, bio je to verovatno jedini način da se spreči, izbegne moguće manifestovanje još neohlađenog narodnog gneva na sahrani. Ali ja ne vidim nikakvu osnovu da se smatra da je to utvrđeni protokol sahrana ruskih predsednika u budućnosti.

A što se tiče prošlosti – Crkva održava danonoćne neprekidne molitve za žrtve komunističkih streljanja u podmoskovskom gradiću Butovo, na Solovkama i u drugim mestima masovnih pokolja.

Špigl: U razgovoru s osnivačem “Špigla” Rudolfom Augštejnom 1987. godine, zapazili ste koliko je teško na sav glas govoriti o svom odnosu prema religiji. Šta za vas znači vera?

Solženjicin: Za mene je vera – osnova i stub ličnog života čoveka.

Špigl: Bojite li se smrti?

Solženjicin: Ne, već odavno ne osećam pred smrću nikakav strah. U mladosti sam doživeo ranu smrt svog oca (u 27. godini), i bojao sam se da ne umrem pre nego što ostvarim svoje književne zamisli. Ali kad mi je bilo između 30 i 40 godina, stekao sam osećaj potpune ravnodušnosti prema smrti. Osećam je kao prirodnu, ali ne i konačnu etapu postojanja ličnosti.

Špigl: Mi vam u svakom slučaju želimo još mnogo godina stvaralačkog života!

Solženjicin: Ne, ne. Nema potrebe. Dosta je bilo.

Špigl: Aleksandre Isajeviču, hvala vam za ovaj razgovor.

(Prevela Ljubinka Milinčić)