|
Čedomir Antić
 O kaljugama
(“O Marinkovoj kaljuzi”, NIN br. 2942)
Sa pažnjom sam pročitao tekst g. Svetislava Basare. Učinio sam to sa velikim naporom pošto je taj tekst jedna prizemna invektiva protiv g. Marinka Vučinića, publiciste i dugogodišnjeg programskog direktora Beogradske otvorene škole, čoveka koga vrlo poštujem. Istovremeno, ovaj tekst u veoma ružnom svetlu predstavlja g. Basaru, književnika koga vrlo cenim.
Napisao bih nešto o radu g. Vučinića. Marinko Vučinić je jedan od najvećih i najupornijih pobornika demokratije i reformi koje poznajem. Čovek koji je član Demokratske stranke još od 1990. godine. Erudita velikih znanja, širokih interesovanja, i sagovornik jasne misli i čvrstih stavova. G. Vučinić ima za naše prilike retko strpljenje i tolerantnost u diskusijama. Pri tom on je čestit i pošten čovek koji baveći se politikom nije želeo da stekne bogatstvo, vlast ili počasti. Sve to značajno je doprinelo uspehu velikog posla koji je Beogradska otvorena škola izvršila u našem društvu tokom proteklih četrnaest godina.
Invektiva g. Basare predstavila je g. Vučinića kao ambicioznog, neobrazovanog, sebičnog i primitivnog čoveka. Pošto, koliko mi je poznato g. Basara ne poznaje g. Vučinića, ovakva vrsta neargumentovanih diskvalifikacija predstavlja pre svega sliku o njemu samom. Na takvu grdnju moguće je odgovoriti samo spustivši se na nivo njenog autora. Uopšte, slobodan sam da primetim da su intelektualci bliski LDP-u ponovo u srpsku javnost uneli neuračunljivi duh uličnog vređanja, nipodaštavanja i diskvalifikovanja neistomišljenika. Do njihovog pojavljivanja Srbija je imala samo jedan izvor govora mržnje i prostakluka. Sada ih ima dva. Ovo je bila mala zemlja i za jednu radikalnu partiju, a sada ih ima dve.
|
