Slobodan Antonić

KRIZA DEMOKRATIJE I TRANSNACIONALNE ELITE (*)

Rezime:

U ogledu se razmatra veza slabe države, slabe demokratije i transnacionalnih elita. Danas mnogi naučnici, poput Kristofera Laša ili Aleksandra Panarina, smatraju da transnacionalne elite, neodgovorne po prirodi, igraju parazitsku ulogu u sistemu globalnog kapitalizma i radikalno potkopavaju snagu nacionalnih država i demokratiju. Osobine tih elita opisane su i razmatrane uz pomoć Lašovih i Panarinovih radova.

Ključne reči:

Globalizacija, demokratija, elitam nacionalna država, kapitalizam.

Globalizacija i demokratija

Ako globalizacija podrazumeva slabljenje nacionalnih država, onda nije čudo zašto mnogi društveni naučnici smatraju da je i demokratija u savremenom svetu ugrožena. Naime, jedini stvarni okvir demokratije u dosadašnjoj istoriji bila je jaka država–nacija. Upravo je država-nacija, sa svojom idejom narodne suverenosti, kako zapaža Grinfildova, bila “onaj oblik u kom se demokratija pojavila u svetu, sadržana u ideji nacije kao leptir u čauri” (1). Poznatu Demestrovu (DeMaistre) misao da se može videti Francuz, Italijan ili Rus, ali ne i Čovek, možemo samo malo da promenimo tako što ćemo reći da se može videti američka, britanska ili švajcarska demokratija, ali ne i demokratija. Kad god imamo demokratiju, ljudska prava, slobodnog građanina, tu mora postojati i neka stvarna zajednica. A to je upravo država-nacija. Stoga su mnogi liberalni pisci upozorili da se individualne slobode i prava ne mogu odvojiti od njihovog državno-nacionalnog i kulturnog sklopa (2).

Pošto razume značaj države za demokratiju, istinski liberal teško da će podržati globalističko slabljenje države-nacije. Jer, globalističke snage su protiv države-nacije upravo zbog toga što ona ograničava njihov monopol. Kao što je to lepo objasnio Dejvid Korten (3), obično se tvrdi da nacionalna država ograničava slobodu tržišta, a da je nadnacionalne korporacije brane. Istina je najčešće obrnuta. Transnacionalne kompanije su toliko jake da mogu da progutaju čitava tržišta i postanu njihovi gospodari. Jedina brana njihovom tiranskom monopolu jeste nacionalna država. Otuda interesne grupe globalističkog kapitala sistematski rade na slabljenju nacionalne države. Ove interesne grupe iz oblasti kapitala (4) povezuju se sa interesnim grupacijama iz oblasti globalne politike (5). Njima se pridružuju i ideolozi “kosmopolitske demokratije” i “internacionalne države” iz redova globalne akademske i medijske elite (6). Zajedno, oni čine snagu koja mrvi države malih ili nedovoljno razvijenih društava.

Poslednje žrtve globalističke mašinerije su bivše komunističke zemlje. Najozbiljnije su potkopane prvenstveno države jugoistočne Evrope. Ove zemlje su, barem na papiru, nezavisne države sa demokratskim poretkom. Ali, u stvarnosti, «balkanske demokratije su politički režimi u kojima su glasači slobodni da menjaju vlade, ali su vrlo ograničeni u menjanju politike. Bilo kakav pritisak odozdo automatski je okarakterisan kao `populistički`” (7). Tako je izrazita privredna i vojnopolitička zavisnost ovdašnjih zemalja od Zapada učinila da se u njima i sva “demokratizacija shvata kao prilagođavanje standardima Evropske unije” (8).

Na delu su, najpre, slabe i od značajnijeg ekonomskog odlučivanja ispražnjene vlade. “Vlade bivaju izabrane nakon ljubavne veze sa biračkim telom, ali su zapravo venčane sa međunarodnim donatorima” (9). Stranke koje imaju većinu u skupštini obrazuju vlade. Ali, suštinsku ekonomsku upravu sve vreme imaju MMF, Svetska banka i druge novčarske ustanove (10). Takođe, na delu su slabe i od glavnog političkog sadržaja ispražnjene skupštine. “Zakonodavni proces lišen je svoje uloge kanala za rešavanje konflikata i sveden je na prevođenje i usvajanje evropskog zakonodavstva” (11). Kao što balkanske vlade nisu stvarni gospodari ekonomske regulacije, tako ni ovdašnje skupštine više nisu stvarni gospodari zakonodavstva.

Jednostavno, na delu je rastakanje državnih suvereniteta i njihovo pretvaranje u bezlične «podsisteme», kojima se upravlja iz Njujorka, Vašingtona ili Brisela . Kao što to lepo objašnjava Mišel Čosudovski (12), d ržave se pretvaraju u «teritorije». Jer, dok država ima vladu, skupštinu, budžet, ekonomski suverenitet ili carinu, «teritorija» ima guvernera (u politici ambasadora SAD, a u ekonomiji izaslanika MMF) i «oslobođena» je gotovo svakog ekonomskog suvereniteta. Sve manje je i socijalnih dimenzija države (državnih škola i bolnica, na primer), nema carina (13), a šokantnim bankarskim kamatama upropašćuju se domaća industrija i poljoprivreda (14). Pošto MMF i ostale transnacionalne strukture na ovaj način stvore «ambijent konkurentske privrede», i od država naprave teritorije, na kraju takvog «takmičenja» one kažu: «Izgubili ste utakmicu, pomirite se s tim, mi smo sada ovde gazde».

Kristofer Laš i «nova, globalna aristokratija»

Iza svake društvene pojave stoji delovanje određenih društvenih grupa. Koja društvena skupina stoji iza rastakanja nacionalnih država i slabljenja demokratije? Ona se različito naziva i opisuje. Ovde će se izložiti koncepcija transnacionalne elite Kristofera Laša i Aleksandra Sergejeviča Panarina.

U svojoj knjizi Pobuna elita: i izdaja demokratije (1994) (15) Kristofer Laš (16) govori o globalnoj i potpuno neodgovornoj eliti. Laš je inače bio iskreno levičarski opredeljen društveni naučnik. Pisao je o borbi američke levice i o društvenom položaju žena. Organizovao je i konferencije levičarskih naučnika. Delatno se – kroz napise u štampi - protivio ratu u Vijetnamu (za koje je 1966. nagrađen Pulicerovom nagradom). Ali, krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina 20. veka, Laš je svoju kritiku usmerio baš na dominantnu «novolevičarsku», a zapravo globalističku idelogiju. Vrhunac te kritike predstavlja njegova poslednja knjiga (objavljena iste godine kada je Laš umro) Pobuna elita .

Laš piše o «novim elitama» koje danas vladaju nacionalnim društvima. U njih spadaju «ne samo korporacijski menadžeri već i sve struke koje proizvode i manipulišu informacijama» (str. 10). To je «nova, celebralna aristokratija» (11). Za razliku od pripadnika ranijih vladajućih elita, «njihovi životni prihodi ne oslanjaju se toliko na vlasništvo nad nekretninama koliko na manipulaciju informacijama i profesionalnom ekspertizom» (36). To su pripadnici zanimanja kao što su: «posrednici, bankari, građevinski finansijeri i preduzimači, inženjeri, konsultatni svih vrsta, sistemski analitičari, naučnici, doktori, publicisti, izdavači, urednici, direktori reklamnih agencija, umetnički direktori, filmadžije, zabavljači, novinari, televizijski producenti i reditelji, umetnici, pisci, profesori univerziteta» (37).

Sva ta zanimanja Kristofer Laš zove «simboličkim analitičarima» (37). «To su ljudi koji žive u svetu apstraktnih koncepata i simbola koji se protežu od cena na berzi do vizuelnih prikaza koje stvaraju Holivud i Medison Avenija, i koji se specijalizuju za interpretaciju i upotrebu simboličkih informacija» (39). Pripadnici tih zanimanja obično završavaju najbolje univerzitete, kosmopolitske po sastavu studenata i profesora. Oni se, zatim, zapošljavaju u transnacionanim preduzećima ili ustanovama. Naime, «tržište u kome operišu ove nove elite sada je internacionalnog obima. Njihova bogatstva su vezana za preduzeća koja operišu preko nacionalnih granica. Njihov je interes više u glatkom funkcionisanju sistema kao celine nego bilo kojeg od njegovih delova» (37). Konačno, pripadnici te nove eliote nastanjuju se u «specijalizovanim geografskim džepovima» svetske transnacionalne službene klase (39). U druženju i opštenju upućeni su prvenstveno jedni na druge, pa je jedini njihov dodir sa mesnim stanovništvom onaj preko vojske «ličnih služitelja» - kućnih pomoćnica, čuvara, kuvarica, čistača bazena, spremačica, mehaničara, pralji itd. - koja kolektivno zadovoljava sve veće potrebe cerebralne aristokratije.

Sve to čini da su pripadnici te nove elite «daleko više kosmopolitske» (11) nego što su ikada bile stale nacionalne elite.

«Njihova lojalnost – ako taj izraz u ovom kontekstu već sam po sebi nije anahron – jeste internacionalna, a ne regionalna, nacionalna ili lokalna. Oni imaju više zajedničkog sa svojim parnjacima u Briselu ili Honkongu nego sa masama Amerikanaca koji se još nisu uključili u mrežu globalnih komunikacija» (37). «Patriotizam svakako ne zauzima neko visoko mesto na njihovoj lestvici vrlina(...) Pitanje je da li oni sebe uopšte smatraju Amerikancima» (11).

Oni su rado prigrili «multikulturalizam» baš zato što on nudi jednu «prijatnu sliku globalnog bazara» na kome su ne-globalne, nacionalne kulture svedene na «egzotične kuhinje, egzotično oblačenje, egzotičnu muziku, egzotične plemeske običaje koji se mogu kušati nasumce, bez suvišne zapitanosti i odgovornosti» (11) Ta nova elita je na strani ne sopstvenog društva, već globalnih ekonomskih i političkih sila. “Nove elite su kod kuće samo u tranzitu, na putu za neku konferenciju na visokom nivou, na grandiozno otvranje novog predstavništva, na internacionalni filmski festival ili u neotkriveno letovalište. Njihov pogled na svet je u suštini turistički” (11).

Njihov način školovanja, rada, stanovanja, izoluje ih nacionalnih društava u kojima žive, iako su upravo oni upravljači tih istih nacionalnih društava. To važi čak i za elitu u vodećem društvu današnjice – SAD. «U stvari, oni su se izdvojili iz javnog života. Ne samo da ne vide zbog čega treba da plaćaju za javne usluge koje sami više ne koriste, već mnogi od njih sebe više i ne vide kao Amerikance u nekom značajnijem smislu reči, u smislu da dele sudbinu Amerike. Njihove veze sa internacionalnom kulturom rada i razonode – biznisom, zabavom, informacijama i `sticanjem informacija` - čini mnoge od njih potpuno ravnodušnim prema opasnosti nacionalnog propadanja SAD» (46-7).

Njihovi životi nisu delovi nikakvih stvarnih zajednica, nikakvih nacija, jer su toliko izoliovani bogatstvom i moći da ne moraju da se brinu zbog toga što se dešava bilo gde. Priroda njihovog posla – vezanog za simbole i računarsku hiperrealnost – suštinski ih odvaja od stvarnosti, opipljivih svari, materijalnosti. Ta nova alita, «izgubila je poštovanje pema poštenom manuelnom radu». Ona je razvila svojevrsnu idolatriju «kreativnog rada», ali se on za njih svodi samo na «seriju apstraktnih mentalnih operacija uz pomoć kompjutera, a ne proizvođenje hrane, skrovišta i drugih potrepština». Pripadnici te cerebralne aristokratije

«fatalno su udaljeni od fizičke strane života – odatle njihovi žalostivi pokušaji da ovo nadoknade gladovanjem i napornim telovežbama. Jedina njihova veza sa proizvodnim radom je kroz potrošnju. Oni nemaju nikakvog iskustva u pravljenju bilo čega sadržajnog ili trajnog. Oni žive u svetu apstrakcija i privida, u simulovanom svetu koji se sastoji od računarskih modela stvranosti - `hiperrealnosti`, kako je nazivaju – koja je izdvojena od opipljive, neposredne, telesne stvarnosti nastanjene običnim muškarcima i ženama» (24).

Laš, za koga smo rekli da je i sam bio levičar sa dugogodišnjim stažom, naročito kritikuje ideološko vođstvo te nove elite «koja se poistovećuje sa levicom, mada njeni stavovi malo podsećaju na tradiciju koju ona, prema sopstvenom tvrđenju, brani» (17). Ta ideološka frakcija elite, koja se nalazi uglavnom na univezitetima, svoju fundamenstalističku ideologiju predstavlja kao nauku, dakle kao neupitnu istinu kojoj podučava studente – buduće pripadnike te iste nove elite. Središte njihove ideologije je tvrdnja da je celokupna dosadašnja evropska i američka kultura zasnovana na «mizoginiji», «rasizmu», «seksizmu», «nacionalizmu», «homofobiji», «evropocentrizmu« itd. i da je zadatak društvene nauke da sva ta najstrašnija zla identifikuje i iskoreni.

Usmeravanje pažnje na ova pitanja za Laša znači zapostavljanje onih stvarnih, gorućih problema društva, poput povećanja nejednakosti, bezgranične obesti bogatih i čamotinje siromašnih, raspada porodica, porasta nasilja, smanjenja opšte kulture, propagande bestidnosti, razvrata i neograničenog ličnog zadovoljstva. Sve to se gura u pozadinu, a glavnina akademskog zanimanja usmerava se zapravo na statusne probleme više srednje klase iz koje, pretežno, dolazi akademska elita. Elita je, tako, sebično i nezrelo, usredsređena samo na sebe. «Elite govore isključivo same sebi», «pričaju same sa sobom na sopstvenom dijalektu» (111) i strahovito se razbesne kada neki od retkih pripadnika elite progovori drugačije. Ko ne koristi njihov sleng – «rodna diskriminacija», «homofobija», «seksizam» itsl, ko im se ne prodruži u njihovom zgražavanju nad «sistemskom diskriminacijom rodnih, seksualnih, transseksualnih i ostalih manjina», osetiće sav gnev cerebralne aristokratije.

«Kada naiđu na otpor oni pokažu otrovnu mržnju koja se krije odmah ispod površine nasmešenog lica više-srednjo-klasne blagorodnosti. Opozicija čini da ti `humanisti` zaborave sve liberalne vrline koje tvrde da podržavaju. Postaju zlovoljni, osorni i netrpeljivi» (32)

Time se, međutim, samo ozakonjuje «novi dogmatizam» (21) koji oštro «prokazuje one koji skrenu sa partijske linije» (22) – pre svega u akademskoj sferi. To je «ponovno uvođenje neke vrste svešteničke hegemonije nad umom» (63). Jer, akademski (tj. obrazovni) kadar može biti «isto toliko opasan koliko i sveštenički ili vojni kadar» (65).

Novi dogmatizam, usredsređenost na onu nekolicinu društvenih i psiholoških problema karijerističkih srednjoklasnih profesionalaca, njihovo proglašenje ključnim pitanjima celoga društva, ima svoje korene u sve većoj ekonomskoj i socijalnoj izolovanosti nove elite od ostatka društva.

«Prosperitet koji uživaju stručne i upravne klase, a koje čine većinu onih gornjih 20 procenata strukture prihoda, dolaze velikim delom iz novonastale bračne sheme koja je poznata pod rogobatnim nazivom sparivanje prema podudarnosti – tendencije muškaraca da se žene ženama za koje se mogu pouzdati da će donositi prihode slične njihovim. Nekada su se doktori ženili bolničarkama, pravnici i direktori svojim sekretaricama. Sada se muškarci iz više srednje klase obično žene ženama iz sopstvene klase, poslovnim ili profesionalnim koleginicma koje i same imaju unosne karijere(...) Nije neophodno tragati mnogo dalje da bi se objasnilo šta to profesionalne i menadžerske klase privlači feminizmu. Ženski karijerizam obezbeđuje neophodnu bazu za njihov uspeh, glamurozan, kitnjast, ponekada nepristojno raskošan način života» (35-6)

Stara tradicionalna elita govorila je prvenstveno o obavezama, sebe je videla u službi teških i napornih društvenih ciljeva, a pokazivala je izrazitu odgovornost prema održanju krhke materijalne civilizacije i tanušne («elitne») kulture. Nova, pak, elita, ide isključivo za svojim zadovoljstvima, adolescentski je zaokupljena samo svojim problemima. Ona je dete jedne nove, materijalno bogate civilizacije, i kao svako dete bogatog skorojevića ono je razmaženo, obesno i bestidno.

Uz sve to ide i njena svojevrsna «arogancija moći» - uverenje da je ta nova elita apsolutni nosilac najviših znanja i vrednosti, i da joj kao takvoj pripadaju sve materijalne i statusne povlastice globalnog sistema (41). Ona ne shvata da je samo korisnik rada stotina pokolenja prethodnih učenjaka i proizvođača, i «o sebi misli kao o samoukoj eliti koja za svoj privilegovani status treba da zahvali samo sopstvenim naporima» (42). Pripadnika nove elite lako ćete prepoznati po tome što će vam reći da on precima, otadžbini niti bilo kome drugome ne duguje ama baš ništa. Laš to naziva “pobunom elita” protiv odgovornosti prema bilo kome - sopstvenom društvu, nacionalnoj državi, nacionalnoj kulturi... (48-9). Pripadnici te kosmopolitskle elite ne osećaju nikakvu obavezu ne samo prema svojim precima ili prethodnicima. Oni ne osećaju nikakvu obavetzu ni prema svojim potomcima. Žive u večitoj sadašnjosti u kojoj postoje samo oni, «kao nestareći, mladalački soj« (42). Prošlost za njih nije deo sadašnjosti, već teret kojeg je poželjno što pre otarasiti se. Zato su surovi i ravnodušni prema sopstvenim roditeljima. Budućnost, pak, ne čini neko drugi već opet samo oni. Stoga njima i ne trebaju deca – ona su ionako samo teret (17).

Verujući u svoju večnu mladost, ona, međutim, propušta da vidi demografsku katastrofu u koju gura svoje društvo. Jer, «uživanje bez odgovornosti» nije samo glavna životna lozinka elite. Sa je samo tako, društvo bi se obnavljalo zahvaljujući plodnosti i roditeljstvu nižih klasa. Međutim, elita je parolom «maksimum uživanja, minimum odgovornosti» zarazila i celokuno domaće stanovništvo. I elita i masa, naime, vaspitavaju se da žive u uslovima «slobode», koja se razume kao Markuzeovska «radikalna nezavisnost» od svake obaveze, svake odgovornosti. U doba klasičnog liberalizma, međutim, postojala je moralna i zakonska obaveza da se izdržavaju žene i deca i da se ceo život provede uz njih i starajući se za njih. Danas se, međutim, žena i deca mogu ostaviti kad god se na vidiku pojavi neko mlađe i lepše telo.

«Sve veći broj razvoda(...) odražava sve veću nestrpljivost prema ograničenjima koje nameću dugoročne obaveze. Strast za napredovanjem počela je da podrazumeva i pravo na nove početke kada god prethodno ustanovljene obaveze postanu nepotrebno opterećenje» (91).

Ideologija koja opravdava razvod kod prvog većeg problema možda je dobra za individualizam cerebralne aristokratije. Ali, takva ideologija je pogubna po porodicu i društvo u celini. «Zdrav razum nam govori da su deci potrebna oba roditelja, da razvod na njih pogubno deluje i da u obdaništima baš ne cvetaju» (101). Nažalost, deca iz rasturenih porodica i sama često umeju da ponavljaju obrasce svojih roditelja. Tako je sve manje brakova, sve manje dece i – sve manje budućnosti.

Ali, svu tu «slobodu» bez obaveza, sva ta «prava» bez odgovornosti (18), koje nova elita neprekidno umnožava, na kraju neko mora i da plati. Nju zapravo plaća sve slabija radnička, odnosno niža srednja klasa:

«Iako su puni `milosrđa` prema sirotinji, za njih se ne bi moglo reći da su pretplaćeni na teoriju noblesse oblige ( plemstvo obavezuje), što bi podrazumevalo da su voljni da daju direktan i lični doprinos opštem dobru. Obaveza, kao i sve ostalo, postala je obezličena. Ona se praktikuje jedino preko države, ali teret njenog ispunjavanja ne pada na menadžersku i profesionalnu klasu, već, nesrazmerno, na nižu srednju radničku klasu. Političke mere za koje se zalažu novo-klasni liberali u ime podjarmljenih i ugnjetenih – recimo, rasna integracija javnih škola – zahtevaju žrtve upravo od sirotinje koja sa etničkim manjinama deli unutrašnjost velikih gradova, a nikako ne i od liberala iz predgarđa koji te mere smišljaju i podržavaju» (46).

Uopšte, ova nova globalna elita širi se na račun nacionalnih srednjih klasa (34). To se dešava ne samo u slabije razvijenim zemljama, koje se povijaju pod udarima transnacionalnog kapitala. To se odigrava i u SAD. U njoj je srednja klasa, određena godišnjim prihodom između 15.000 i 50.000 dolara, spala sa 65% stanovništva, koliko je njen udeo bio 1970, na 58%, koliko je njen udeo bio 1987. godine (35). Zajednica se sve više pretvara u društvo velike i bogate gornje klase, slabašne srednje i radničke klase i velike, parazitske potklase. A slabljenje srednjih klasa je opasno baš zato što su na njima počivale dve ključne građanske vrednosti – nacija i demokratija. Zbog toga je «propadanje nacija» prirodna posledica rasta ove nove elite.

Ali, loše vođena od strane globlitičke elite, ne propadaju samo američka nacija i demokratija. Istovetni tokovi postoje i u ostalim delovima sveta.

«Evropski referendumi o ujedinjenju otkrili su dubok i sve širi jaz između političkih klasa i skromnijih krugova društva koji se boje da će Evropskom zajednicom vladati birokarte i tehnokrate lišene svakog osećanja nacionalnog identiteta i odanosti. Evropa kojom se upravlja iz Brisela, po njihovom mišljenju, biće sve manje podložna nadzoru građana. Međunarodni jezik novca govoriće glasnije od lokalnih dijalekata». (47-8).

Zapravo, veća otvorenost nove elite za popunjavanje odozdole uopšte ne znači paredak, ili više demokrtije. Time se samo jača sistem globalne elite, što će društvenu podeljenost na elitu i masu samo još više učvrstiti (74-5). A to će značiti više neodgovornosti prema nacionalnim i mesnim društvima i njihovo dalje suštinsko zapostavljanje u ime imaginarnog globalnog društva i njegove virtuelne kosmopolitske kulture.

Delo Kristofera Laša snažna je opomena otuđenim elitama. Ne samo onim ekonomskim ili tehničkim, već prvenstveno simboličkim – akdemskim, medijskim, kulturnim... To je opomena da njihovo potkopavanje mesnih društava i tanmošnjih vrednosti možda ne vodi u pravcu «opšte sreće i blagostanja». Ono izgleda pre vodi putem koji se može završiti opštim urušavanjem svega što je bilo dobro, a da ništa novo i važano nije napravljeno. Jer , možemo se zajedno sa Lašem upitati - ako je na nivou nacionalnih demokratskih društava bilo tako teško nadzirati elitu, koliko li će tek teže biti nazirati elitu na nivou svetskog, globalnog društva? Nije reč samo o ogromnom riziku da čitav projekat «globalne demokratije» jednostavno ne uspe. Reč je o verovatnoći da ćemo izgubiti nacionalnu demokratiju, a dobiti otuđenu i arogantrnu, globalnu aristokratiju. A upravo to je ono što nas sve treba najozbiljnije da zabrine.

Panarain i «narodi bez elita».

Veoma sličan opis globalne, neodgovorne i antidemokratske elite, kao i Kristofer Laš, daje i A. S. Panarin (19)u svom antologijskom radu «Narod bez elite: između očaja i nade» (20). N ovi, moderni, «globalizovani» svet nije svet naroda, već svet elita. A elite su danas izašle izvan domašaja nacionalne kontrole i donose odluke iza leđa lokalnog stanovništva. Bez obzira da li žive u Madridu, Beogradu ili Moskvi, pripadnici tih elita misle i deluju ne kao nacionalne, nego kao globalne elite. Oni su vezali svoje interese i svoju sudbinu ne sa sopstvenim narodom, već sa globalnim sistemom bogatstva, moći i prestiža, u koji nastoje da uđu tako što će mu kao poslušne rabotnike privesti ceo svoj narod.

Panarin objašnjava da je prva žrtva transnacionalnih elita socijalna država. «U čitavom svetu ekonomska elita je počela da ucenjuje svoje vlade time kako će izvoziti kapital van granica zemlje, ako u zemlji bude opterećivana visokim porezima i socijalnim obavezama». Druga žrtva bila je nacionalna suverenost. «Globalno otvoreno društvo shvata se kao socijal-darvinistička sredina u kojoj resursi i teritorije, sa sve manje prepreka, prelaze iz ruku manje umešnih i prilagođenih, u kojima su se našle voljom istorijske slučajnosti, u ruke prilagođenijih i dostojnih». Treća posledica jeste promena naravi kapitalizma: «prelaz od produktivnog kapitalizma veberovskog tipa ka novom špekulantsko-zelenaškom kapitalizmu, koji je zasnovan na postproduktivnim praksama i procedurama valutnih manipulacija, neekvivalentne razmene i izvlačenja svake vrste rente nezavisno od rada» (21).

Elite su tako, po Panarinu, postale potpuno neodgovorne prema sopstvenim narodima. »Elite su obznanile svoje pravo da slobodno migriraju iz teških u lake – privilegovane prostore, iz sfera, koje zahtevaju napor i odgovornost - u divni novi svet, gde caruju lakoća postojanja i otsustvo svake odgovornosti». Pogotovo su prezrenja dostojne elite u bivšim komunističkim zemljama. Kod zapadnih elita još ima ivesne domišljatosti i kreativnosti. Ali, sva praksa istočnoevropskih elita svela se na imitatorsku i plagijatorsku delatnost – u politici, ekonomiji, nauci i kulturi. Tu se pojavio novi tip elitiste («zapadnjaka», «modernizatora», «evropejca») koji neće da čeka rezultate modernizacije zajedno sa sopstvenim narodom, već hoće odmah da živi u «bogatom civilizacijskom prostoru» kao kooptirani član globalnog elitnog društva.

Pripadnici te elite više ne osećaju nikakvu odgovornost za svoj sopstveni narod, već ga optužuju da je on – zbog svoje «zaostalosti», «tradicionalizma», «nacionalizma» - glavni krivac za nacionalno siromaštvo, zapravo, što elita ne živi još bolje nego što živi. Ta kompradorska elita počinje da se školuje i leči u inostranstvu, da se zabavlja u inostranstvu, da duhovno živi u inostranstvu. Stoga ona koja treba da brine o prosvećenosti i blagostanju naroda više uopšte nije zainteresovana za domaće škole, bolnice ili pozorišta. «Još trideset godina unazad pod industrijskim društvom na Zapadu podrazumevao se socijalno-ekonomski sistem, u čijem se centru nalazilo ne industrijsko preduzeće, nego univerzitet. Ulaganja u nauku, kulturu i obrazovanje smatrana su najrentabilnijom od svih ekonomskih investicija. (...)Međutim poslednjih godina nešto se slomilo u tom mehanizmu formirajućeg stvaralačkog uzdizanja». A domaća kompradorska elita sasvim je ostavila narod da prebiva u neznanju i bolestima, okrenuvši se hedonističkoj raspuštenosti i dokoličarstvu.

Posledica takve «izdaje elita» je stvaranje «četvrtog sveta» ili «prostora odbačenih». Pošto je elita ne samo napustila svoje mesno stanovništvo, nego ga je prezrela, pa čak i zamrzla, ono se našlo u pravom kolonijalnom getu, iz koga nema izlaza u spoljašnju sredinu i u kome nema budućnosti.

«Kada se priča o globalizaciji kao o novoj pobedi principa komunikacije nad izolacionizmom, zaboravlja se da se precizira da je reč o igri bez dobitka: nova komunikativnost elita plaćena je neviđenom izolacijom mase, zamandaljene u nemi prostor geta. (...)Verovatno su tu ključevi tajne četvrtoga sveta, koji je danas suprotstavljen na samo prvome, zapadnome, nego i trećem, jer je iz trećeg još moguć put naviše, a iz četvrtog – nikad. Stvar je u tome, što su u trećem svetu dejstvovale modernizacione elite u pravom smislu reči: sve ono što su naučile u procesu privremenih migracija – praktičnih ili tekstualnih – u sredini prvoga sveta, one su se trudile da prenesu svojim sunarodnicima, da to učine opštenacionalnom baštinom. Tako su nastale nove industrijske zemlje trećeg sveta – tihookeanski “tigrovi", druga brzonoga fauna progresa.

«U četvrtom svetu, međutim, caruje drugi zakon: život, napušten od elite, koja je uspela da sebi obezbedi lakše i udobnije prostore. U prostoru četvrtog sveta deluju samo centrifugalne sile, koje se više ne uravnotežuju centripetalnim. Što veći broj inicijativnih i talentovanih ode, to postaje nepodnošljiviji život za one koji ostanu, i još više raste verovatnoća, da će u sledećem pokolenju odgovarajući odliv biti još veći».

Umesto progresa , kao ideala starih nacionalnih elita i njihovih društava, u zemljama četvrtog sveta društveni ideal postaje emigracija. Živeti lako, živeti bez napora, živeti odmah komotno i lagodno, i ne pitati za cenu takvog života, to je ideal koji zahvata i elitu i narod. Posledica je – stvaranje parazitskih elita i čitavih parazitskih društava. Ali u starim zemljama Zapada četvrti svet još ne raste tako brzo – tamo kod delova elite još postoje ostaci nacionalnog i profesionalnog identiteta. Ali u Rusiji i ostalim postsovjetskim zemljama, globalistička elita sasvim je istisla nacionalnu. Ono malo nacionalne elite tamo živi pod podozrenjem i stalnim optužbama «komesara modernizacije i misionara vesternizacije» da su «saboteri» i da su oni glavni krivci što i ova «petoletka modernizacije» dalje slabe rezultate. Globalisti se trude ne samo da diskredituju nacionalnu elitu, već i sve druge koji ne dele njihove vrednosti – zapravo, čitav narod.

«Organizatori masivne dezindustrijalizacije, koja je lišila milione ljudi prava na rad, pričaju o nepopravljivoj lenjosti “ovoga” naroda. Likvidatori socijalne države, koji su lišili žene svih socijalnih i profesionalnih garantija protiv prava da prodaju svoje telo, besne protiv propadanja morala. Kulturtregeri vesternizacije, koji su požurili da diskredituju narodnu kulturu i moral, koji su pod podozrenjem da su tradicionalistički, dreče o lumpenskoj psihologiji nižih narodnih slojeva. Jednom rečju, svima progonjenima i sumnjivima da su neadaptirani na svetsko tržište prišiva se da su otpadnici, neprijatelji savremene civilizacije».

Panarin čak predskazuje da je propagandni rat s neadaptiranom većinom svetske i nacionalne periferije samo priprema za fizičko nasilje i genocid koji će uslediti. On smatra da se neviđena socijalna polarizacija i agresivna ideologija globalizma na čitavom prostoru svetske periferije ne može dobro završiti. Danas je siromaštvo zapravo postalo «rasni pojam, koji označava nepopravljivi mentalitet onih, koji su osiromašili, i koji u stvari ništa bolje ni ne zaslužuju. A kako se postupa sa zločestim nepopravljivim ljudima niže vrednosti, već nam je pokazalo iskustvo klasnog i rasnog terora totalitarnih režima dvadesetoga veka». Zato se Panarin i pribojava «nastupajuće totalne katastrofe svetskog građanskog rata».

Propagandni rat protiv sopstvenog naroda i nacionale elite nužan je kao opšte objašnjenje sve većeg siromaštva – i pored «sjajno izvedenih reformi». Naime, ideolozi liberalnih reformi su se, rastakajući nacionalne države, kleli kako će, samo kad se reforme ostvare, nastupiti doba procvata i sveobilja. Ali rezultat je bio samo to da su desetine miliona ljudi, kao posledica dezindustrijalizacije, izbačeni u svet primitivne naturalne privrede i porodičnog potpomaganja (kada starci penzioneri hrane nezaposlenu i vrednosno dezorijentisanu omladinu). Mora se pružiti neko objašnjenje neuspeha reformi i ono se nalazi u «ogromnoj nazadnosti» ruskog, srpskog, ukrajinskog... (dopuni po želji) naroda. Ali, taj lek za siromaštvo, koje nude globalističke elite, jednostavno ne deluje – čak i kada se on uzima u najvećim mogućim količinama. «Što više aviona sa putnicima biznis-klase preleće kontinente», slikovito veli Panarin, «to je manje putnika u vagonima trećeg razreda koji prelaze granice svoga sreza». Zato se za nedelovanje leka mora optužiti sam pacijent.

Štaviše, pacijent je kriv ne samo što je bolestan, već i što je ručak zagoreo. Globalistička elita je danas oklevetala niže slojeve perifernih društava ne samo da su sami krivi što su siromašni, već i da su osnovni krivac za glavno ekonomsko zlo – za inflaciju. Navodno, njihov pritisak na državu obezvređuje sav trud «produktivne elite», stvarajući još više neprilagođenih, tj. onih koji ne znaju da zarađuju ali hoće da troše. Međutim, objašnjava Panarin, galopirajuću inflaciju porađa sama globalistička elita, preorijentacijom sa produktivne na špekulantsku ekonomiju. Ona preferira hazardne igre virtuelne ekonomije, zbog čega danas fiktivni špekulantski kapital na stotine puta premašuje kapital povezan sa realnim investicijama. Upravo taj špekulativni kapital jeste glavni izvor razorne inflacije i glavni izvor svake ekonomske nesigurnosti.

Stoga je prva tačka otpora globalističkoj eliti, po Panarinu, ne samo socijalna, već i moralna rehabilitacija naroda, odbrana dostojanstva i vrednosti svih onih koje je privatizovani progres gurnuo u četvrti svet. To je objašnjenje da biti siromašan ne znači biti kriv, ne znači biti «neprilagođen» i ne znači biti predodređen za istrebljenje. To je razumevanje da tvoja krivica ne dolazi od toga što ne znaš engleski, što pišeš ćirilicom i što slaviš Božić 7. januara, već što se prosto nalaziš na pogrešnom mestu. I sve što uradiš da postaneš «kao oni» neće ti pomoći – jer ti nisi «oni» i treba da nestaneš zato što si se našao na putu, zato što nećeš da poslužiš kao topovsko meso ili zato da bi se prirodni resursi tvoje zemlje koristili «efikasnije» i «produktivnije».

Za ogromnu većinu čovečanstva više nije stvar u tome živeti u demokratiji ili ne, živeti bogato ili siromašno. Sada je pitanje živeti uopšte, ili umreti. I to pitanje se ne postavlja nekolicini ugroženih po Africi i Aziji. To pitanje globalistička elita danas postavlja čitavim narodima, jednako u Evropi kao i u Americi. I samo od naroda i njihove istinske elite zavisi kakav će se odgovor dati.

Umesto zaključka

Iz ovih sjajnih analiza Laša i Panarina može se mnogo toga naučiti. Ali, ono što im je zajedničko, a presudno važno za objašnjenje raslabljenja demokratije u 21. veku, jeste njihovo uviđanje ključnog mesta transnacionalnih, globalnih elita (22).

Transnacionalne elite sistematski rastakaju nacionalne, državne strukture, ali i nacionalne kulture. One ne samo da uništavaju nacionalne ekonomije, već i svako samopoštovanje domaćeg stanovništva. Njihov vrednosni i kulturni imperijalizam i svojevrsni rasizam udarna su ideološka pesnica kojom se obezbeđuje sistem ekonomske dominacije. Ako intelektualci i nisu u stanju da se suprotstave toj ekonomski moćnoj grupi, oni makar mogu i moraju njihovu ideologiju i celokupni sistem manipulacije i iskorišćavanja da razumeju i objasne ih svojim «neprilagođenim» sunarodnicima». Suočavanje sa egoističkim i iskrivljenim sistemom vrednosti koji je nametnula globalistička elita, a koji direktno potkopava čitavo društvo, to je današnji zadatak kritičke inteligencije.

Naša je dužnost, kao slobodnih i mislećih ljudi, da se suočimo sa «komesarima modernizacije i misionarima vesternizacije», kako ih naziva Panarin. Naša je dužnost da se suočimo sa njihovom ideologijom i objasnimo svu njenu pogubnost. Najupadljivija crta te ideologije jeste besprimerni egoizam. Upravo taj egoizam – koji počiva na svojevrsnoj idolatriji individualizma i hedonizma – jeste glavni rušilac ljudskih zajednica, koje su osnova svake demokratije i svakog života u dobrobiti i vrlini.

Do sada, naime, u svetskoj istoriji ni jedna zajednica – pleme, nacija ili država – nije bila moguća ako njeni članovi nisu priznavali preimućstvo zajedničke dobrobiti nad korišću pojedinca. Danas, po prvi put, međutim, dominira kultura (ideologija) koja tvrdi da je pojedinac važniji od zajednice; da je država samo «servis građanina»; da su prava obavezna i neupitna, a dužnosti stvar izbora i podložne nagodbi; da ni najmanja žrtva pojedinca za zajednicu nije opravdana i da svako ko to zahteva ugrožava njegovo pravo i slobodu; da se opšta prijatnost života i sastoji u življenju bez ograničenja, bez dužnosti, bez odgovornosti, u večitoj sadašnjosti (23).

Jer, danas nas globalistička elita uči da je prošlost nevažna, a da budućnost ima značaja samo kao ekstenzija sadašnjeg uživanja. Naš jedini zadatk u vezi budućnosti jeste da je se dočepamo, kako bismo svoje uživanje što više produžili. Sama zajednica za globalističku elitu više zapravo i ne postoji – osim kao opšte i neobavezjuće čovečanstvo. Čovek koji je pored nas sada je tu, ali već sutra naš bližnji biće neko drugi, pa treći itd. «U večno površnom opštenju suseduju ljudi bez prošlosti i budućnosti, osuđeni da se nikada više ne sretnu» (24). Znamenje te nove ideologije «individuuma bez zajednice» jeste proširenje Kantove ideje «nevidljive ruke» ne na tržište, već na celokupno društvo, čak i na državu.

Kant je verovao da postoji svojevrsni «plan Prirode» (25), po kome čovečanstvo, iako razdirano sukobima egoizama, ipak napreduje ka stanju savršenstva (26). Kant, naravno, nije posmatrao zajednice, već čovečanstvo u celini, kao mnoštvenost različitih i međusobno protivstavljenih zajednica. Neke zajednice su uspešnije, neke ne, ali u njihovoj naizgled haotičnoj borbi čovečanstvo, po Kantu, ipak napreduje. Kant, međutim, ne kaže da je borba čistih egoizama recept za napredak, nego da napredak čovečanstva nastupa uprkos dominantnog egoizma.

Sličnu ideju «nevidljive ruke» primeniće i klasični libeali, ali na tržište. Tržište, samo ako je slobodno, uspostaviće najbolje i najbezbolnije zadovoljenje svih pojedinačnih egoizama, sa svim njihovim potrebama i porivima. U ovom uvidu ima dosta toga tačnog. Tržište, kao osobeni deo društva, i jeste najbolji pokazatelj šta ljudima od stvari i usluga treba, i šta su spremni da daju za uzvrat.

Ali, danas globalistička elita proširuje ideju nevidljive ruke na svaku ljudsku zajednicu, na sve ljudske odnose. Ona kaže da svako treba da radi samo ono što mu se sviđa, «sledeći svoje instikte», bez uzdržavanja, ograničavanja ili ustezanja. Ali, iz toga, tvrdi se, ne nasteje nikakav haos, niti se haosa treba bojati. Ne, nekakva tajanstvena «nevidljiva ruka» učiniće da kao rezultat te sume egoizama nastane skladna i napredna društvena zajednica! Čovek može da živi kako mu se prohte - najbolje ako je to bez napora (čak ni da sazna istinu!) - bez dužnosti, bez obaveza, povlađujući svakom svom «instiktu» , svakojoj svojoj «potrebi» (»Brini o sebi!», poručuje jedna reklama; «Jer ti to zaslužujueš!», dodaje druga). Ali taj egoizam neće dati nikakve loše posledice. Pojaviće se «nevidljiva ruka» i pobrinuti za sve: da svako ima posla; da svako ima dom; da deca imaju parkove; da uopšte bude dece (27)... Svako može biti koliko hoće sebičan; ali, odnekuda, opet će biti dovoljno ljubavi za sve; svako može teške i zamorne poslove da prebacuje na druge; ali, biće opet dovoljno hleba i vina za sve: stvoriće ih novi mesija – nevidljiva ruka.

Ali, smešna je i naivna ta ideologija. Jer, nema zajednice ukoliko njeni članovi ne pretpostavljaju opšte pojedinačnom; bez spremnosti njenih članova na samoodricanje; bez samoograničenja zarad drugih; bez požrtvovanosti. A ako nema zajednice, nema ni demokratije; nema ni slobode; nema ni građanina; konačno, nema ni čoveka.

Ukidanje zajednice kao «tradicionalističke, anahrone i represivne tvorevine» i njeno zamenjivanje «slobodno izabranim društvima slobodnih individuuma» jeste svojevrsna ideološka priprema jednog novog totalitarizma. U starim, dvadesetovekovnim totalitarizmima, komunizmu i nacizmu, javna sfera je osvajala privatnu, a država «nacionalizovala» svaku privatnost. Ali, u totalitarizmu dvadesetiprvog veka, u globalicizmu, dešava se pervertirani proces – premda jednako opasan: dolazi do «privatizacije» javne sfere (28), do prisvajanja i uništavanja države od strane globalističkih elita i zarad parcijalnih i egoističnih interesa njihovih transnacionalnih struktura. Oni «oslobađaju čoveka» obaveza i odgovornosti tradicionalnih zajednica – od porodice, do nacije. Ali, ne da bi ga stvarno oslobodili, već da bi ga što lakše podvrgli neograničenom ropstvu i bedi.

Taj novi tolatilatrizam ne znači samo kraj demokratije. To je i kraj društvene odgovornosti elita i, istovremeno, kraj dosadašnjih ljudskih zajednica. A to je, potnecijalno, kraj same ljudskosti. Ko to ne vidi i ne shvata može bitk bilo šta. Ali teško da može i dalje biti - intelektualac.

Slobodan Antonić

CRISIS OF DEMOCRACY AND TRANS-NATIONAL ELITES

Summary

The essay concerns the relationship between weak state, weak democracy, and trans-national elites. Today, many academics, as Christopher Lasch and Alexandar Panarin, believe that trans-national elites, irresponsible by nature, play a parasitic role in system of global capitalism and radically erode national-state power and democracy. Performance of those elites is described and analyzed by help of Lasch's and Panarin's works.

Key word:

Globalization, democracy, elite, state-nation, capitalism .

Fusnote:

(*) Članak je deo rada na projektu br. 149005 koji se radi na ISI FF (rukovodilac Sreten Vujović), uz novčanu potporu Ministarstva nauke Republike Srbije.

1. Liah Greenfeld, Nationalism: Five Roads to Modernity. Cambridge, Massachusetts: Harvard University Press 1992, r. 10.:.

2. Michael Walzer, “Nation and Universe,” The Tanner Lectures on Human Values University of Utah Press, 1989, pp. 508-566. http://www.tannerlectures.utah.edu/lectures/walzer90.pdf . Will Kymlicka, Liberalism, Community and Culture . New York: Oxford University Press 1991; Yael Tamir, Liberal Nationalism . Princeton: Princeton University Press 1993; Avashai Margalit and Joseph Raz “National Self-Determination,” in The Rights of Minority Cultures , ed. Will Kymlicka, pp. 79-93. Oxford: Oxford University Press 1995; Charles Taylor, “The Politics of Recognition,” in Multiculturalism and the Politics of Recognition , ed. Amy Gutmann. Princeton: Princeton Univerity Press 1993; David Miller, On Nationality . Oxford: Oxford University Press 1995.

3. Dejvid S. Korten, “Neuspesi sporazuma u Breton Vudsu”, u Globalizacija (argumenti protiv), priredili: Džeri Mander i Edvard Goldsmit, str. 28-42. Beograd: CLIO 2003.

4. Najveće svetske kompanije su General Motors ( prihod od prodaje: 170 milijardi dolara ) , Ford (137), Toyota (111), Exxon (110), Shell (110) itd. Radi poređenja, treba znati da je bruto nacionalni proizvod države Srbije 27 milijardi dolara.

5. To su, pre svega, nosioci Carstva – kako se sve više vidi i opisuje Ordo rerum novarum (1989- ) koji je zamenio tzv. vestfalski poredak (1648-1989). Njega čine, najpre, zvaničnici Rima – što je danas SAD, zatim visoki predstavnici Saveznika (Federata, Latina) – odnosno zemalja EU, i na kraju najodaniji magistrati municipalnih provincija (Peregrini) – sastavljenih od zemalja - kandidata za ulazak u EU i ostalih satelita.

6. Dejvid Held, Demokratija i globalni poredak . Beograd: Filip Višnjić 1997. Pjer Burdije, Signalna svetla: prilozi za otpor neoliberalnoj invaziji . Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva 1999; Anthony Giddens, The Third Way: The Renewal of Social Democracy . Cambridge: Politiy Press 1999. Dok je Burdije kritičar globalizacije, Held i Gidens srozavaju same ideje države-nacije. Nacionalne države se izlažu podsmehu (kao “zaostatak diluvijalne prošlosti”) i prikazuju kao prevaziđene, primitivne i manje vredne tvorevine.

7. Ivan Krastev, Zamka nefleksibilnosti: frustrirana društva, slabe države i demokratija . Beograd: Program za razvoj UN i Beogradski fond za političku izuzetnost 2004, str. 31.

8. Krastev, isto, str. 19.

9. Krastev, isto, str. 31.

10. Krastev, isto, str. 31.

11. Krastev, isto, str. 19.

12. Michel Chossudovsky, The Globalisation of Poverty, Impacts of IMF and World Bank Reforms, Third World Network, Penang, and Zed Press, London , 1997.

13. Jer je Svetska trgovinska organizacija naredila «slobodnu trgovinu», što je oblik uništavanja zdravih i samosvojnih nacionalnih kapitalizama.

14. MMF-ovi «programi» podrazumevaju uvođenje «realnih kamata» i do 60 odsto na godišnjem nivou za domaću privredu, dok su kamate u SAD i Evropi svega 6 ili 7 odsto! Zato i nije čudo da se domaća privreda nekako uvek pokaže kao «nekonkurentna».

15. Revolt of the Elites : And the Betrayal of Democracy ; o vde je korišćeno srpsko izdanje: Svetovi, Novi Sad , 1996.

16. Christopher Lasch (1932 - 1994) je upisao Harvard i diplomirao na odseku za istoriju (1954); magistrirao je (1955), a onda i doktorirao (1961) istoriju na Kolumbija univerzitetu; predavao je istoriju na Univerzitetu Čikaga, Univerzitetu Ajove (University of Iowa), Nortvestern univerzitetu (Northwestern University) i Univerzitetu Ročester (University of Rochester); najpoznatija dela su mu: Novi radikalizam u Americi 1889-1963 ( The New Radicalism in America 1889-1963: The Intellectual As a Social Type , 1965), Nebo u svetu bez srca: opsednuta porodica (Haven in a Heartless World: The Family Besieged, 1977), Kultura narcizma (The Culture of Narcissism, 1979), Minimalno jastvo: psihičko preživljavanje u tegobnim vremenima (The Minimal Self : Psychic Survival in Troubled Times , 1984), Istina i jedino nebo: progres i njegova kritika (True and Only Heaven : Progress and Its Critics, 1991) i Žene i svakodnevica: ljubav, brak i feminizam (Women and the Common Life : Love, Marriage, and Feminism, 1997).

17. Ranije su elite znale da su samo jedan od vlasnika zemljišta (tj. društva), čiji niz kreće iz prošlosti a gubi se negde u dalekoj budućnosti. Ovo danas je, međutim, prva elita koja misli da njeno pravo na raspolaganje svime nije ograničeno istim takvim pravima onih koji će je naslediti. To je, naime, stoga što je ovo prva elita u istoriji koja veruje da će – naslediti samu sebe! Zato njeni pripadnici i ne razmiljaju o deci i roditeljstvu.

18. «Toliko smo zauzeti odbarnom svojih prava da malo tazmišljamo o svojim odgovornostima» (85)

19. Aleksandar Sergejevič Panarin ( Aleksandr Sergeevič Panarin , 1940-2003), jedan je od najistaknutijih ruskih filosofa i politikologa. Tokom komunizma je bio lišen mogućnosti da se slobodnije i šire bavi naukom. Ali, tokom devedesetih doživljav punu naučnu afirmaciju i postaje šef katedre za politikologiju Moskovskog univerziteta. Njegove najpoznatije knjige su: Filozofija politike (1996); Revanš istorije, ruska strateška inicijativa u 21. veku (1998); Ruska inteligencija u svetskim ratovima i revolucijama HH veka (1998); Iskušenja globalizma (2000); Pravoslavna civilizacija u globalnom svetu (2001); Strateška nestabilnost 21. veka (2002).

21. «Predstavnici te virtuelne ekonomike, koji manipulišu imaginarnim veličinama, ali koji za razmenu za njih zahtevaju realna punovredna dobra, dobijena narodnim trudom, imaju jake razloge da izađu iz sistema nacionalne kontrole u nekontrolisani globalni prostor. Eto zašto svi predstavnici sive ekonomske prakse, zasnovane na parazitskoj ekonomskoj špekulaciji i preraspodeli, sada nastupaju kao avangarda ekonomskog liberalizma. Oni odlučnije od svih zastupaju princip nemešanja države u ekonomski i socijalni život, osuđuju nacionalne suverenitete kao ostatke “agresivnog tradicionalizma” i ratuju za globalno otvoreno društvo, u kome niko ne preuzima na sebe brigu o zaštiti ni nacionalnih dobara, ni socijalnih i ljudskih prava domaćeg stanovništva».

22. O delovanju transnacionalnih elita u Srbiji vidi: Slobodan Antonić, “Rascepi u Srbiji i ustaljenje demokratije ” , Sociološki pregled , god. XXXXI (2007) , br. 1 , str. 21-55.

23. Klod Ruso, «Monarhija i građanstvenost», Dveri srpske , br. 28, god. 4 (2005), str. 38-41.

24. Ruso, isto, str. 39.

25. Imanuel Kant, Um i sloboda: spisi iz filozofije istorije, prava i države , ur. Danilo Basta, Velika edicija `Ideja`, Beograd 1974, str. 30.

26. «Istorija ljudske vrste može se u celini posmatrati kao izvršenje jednog skrivenog plana priode za ostavarenje državnog poretka savršenog sa unutrašnje strane a, u tu svrhu, i sa spoljašnje strane, kao jedinog stanja u kome će ona moći u čovečanstvu potpuno da razvije svoje zamisli» (Kant, isto, str. 36).

27. Jer, ona su «teret» i «obaveza», ali će nevidljiva ruka izroditi dece koliko treba da bi se društvo održalo.

28. Alan de Benoa ( Alain de Benoist), Komunizam i nacizam: 25 ogleda o totalitarizmu u 20. veku , Beograd, «Ukronija», 2007, str. 129.