Iza ogledala

Slobodan Antonić

SRBIJA PRED 35 PREPREKA

Ima li Srbija alternativu EU? Sada je možda vreme da o tome ozbiljno porazgovaramo

Nedavni sastanak na vrhu EU otvorio je pitanje priključenja Srbije Uniji. Naime, članstvo u EU je, nakon 5. oktobra, većem delu ovdašnje javnosti izgledalo kao cilj bez alternative. Zapravo, o tome koje su prednosti a koje mane ulaska u EU nije se u Srbiji ozbiljno razgovaralo. Nije napravljena jasna računica dobitaka i gubitaka. Nije se vodila prava rasprava ni u stručnoj, niti u široj javnosti. Uzimalo se zdravo za gotovo da Srbija mora što pre u EU i da će to biti rešenje za većinu njenih problema.

Zašto je prošlonedeljni sastanak otvorio ovo pitanje? Zato što su predstavnici Britanije i Francuske rekli da će sledeći uslov za ulazak Srbije u EU biti priznanje secesije Kosova. Ovdašnji „evroentuzijasti” odmah su pokušali da umanje značaj ovih izjava. Navodno, to je pojedinačno mišljenje koje nema većinu u Briselu. Međutim, Brisel je u postupku pridruživanja važan samo do izvesne tačke. „Evrorealisti” upozoravaju da postupak pridruživanja podrazumeva nekih 35 stepenica koje valja preći. Mora se postići dogovor o 35 različitih poglavlja ekonomske i druge politike. Na svakoj od tih stepenica svaka zemlja članica EU, a ima ih 27, može da blokira dalje pregovore. I to kako na početku stepenice, tako i na njenom kraju. Miroslav Jovanović je izračunao da to daje tačno 1.890 mogućnosti da se nekoj zemlji blokira pristup EU.

Otuda je malo važno to što su danas Britanija i Francuska usamljene u postavljanju dodatnih uslova Srbiji. Nije previše važno ni to što Evropska komisija ima drugačiji stav. Dovoljno je to što Britanija ima dodatni uslov i dovoljno je da ostane pri njemu. I Srbija, ako zadrži sadašnju rešenost u vezi sa Kosovom, nikada neće biti primljena u EU. Pri tome, valja imati na umu da će postupak prijema za Srbiju trajati godinama, ako ne i decenijama (setimo se Cobelove 2032). Čak i ako na sedmom ili dvanaestom stepeniku Srbija prizna nezavisnost Kosova, nema jamstva da se na trideset drugom stepeniku neko neće setiti još nečega. „Jednom kada zemlja podnese molbu za pristupanje EU, ona postaje naš rob“, izjavio je jedan visoki briselski zvaničnik britanskom ,, Ekonomistu” ( 25. 9. 2004). To je rečeno s cinizmom. Ali, po svemu sudeći, to je istina.

Ima li Srbija alternativu? Sada je možda vreme da o tome ozbiljno porazgovaramo. Od nekolicine „evrorealista” već se čulo da Srbija ne treba da pokazuje toliko nestrpljenje za ulazak u EU. Ako se usudi da makar na jednom pitanju kaže „ne”, vele oni, teže će joj u budućnosti biti ispostavljani novi zahtevi. Uz to, čuje se, usporavanje evroatlantskih integracija doista ne mora da znači početak automatske izolacije Srbije. Položaj kandidata koji ima slobodni izlaz na rusko tržište može čak biti i bolji od integrisanog člana EU. Takva zemlja ne samo da može koristiti deo fondova EU, ona može privući i kapital koji, zbog strogih uslova Unije, nema direktnu prođu na tamošnje tržište.

Ovi i drugi argumenti često se mogu čuti na tribinama ili pročitati u novinama. Ali, da bi oni bili izloženi sistematski i jasno, neka politička snaga mora da stane iza njih. Prvi od kojih bi se to moglo očekivati jesu radikali. Njihov je problem tanušna intelektualna infrastruktura. Ali radikalima je ovo istorijska prilika da iznesu sve svoje evroskeptičke argumente i utiču na strateški pravac srpske politike.

I DSS bi u ovoj stvari mogao da odigra značajnu ulogu. Njegova elita je, tokom jeseni, pokazala kako se jedan projekat, koji se smatrao samorazumljivim, može staviti u zagrade. Reč je o projektu priključenja Srbije NATO-u. Projekat priključenja Srbije EU, međutim, nešto je tvrđi orah. Ali, ako su kosovsko uslovljavanje i žurba koalicionog partnera da se raspišu izbori dovoljno jaki izazovi, DSS bi mogao da pokuša da jednako uspešno otvori i pitanje bezalternativnosti EU. To bi doprinelo tome da srpska javnost jasnije sagleda geopolitičku stvarnost i da lakše donese odgovarajuće odluke.

Ono što je, međutim, bitno jeste to da u suočavanju evroentuzijasta i evroskeptika bude što više argumenata, a što manje propagande i manipulacije. Budući da smo usred predsedničke kampanje, tako nešto je, možda, previše očekivati. Odgovorna javnost moraće stoga da se potrudi da iz gomile stranačke propagande destiluje racionalno jezgro. Uloga stranaka i jeste da se sete svakog argumenta. Uloga javnosti je da te argumente provuče kroz filter racionalnosti. Konačno, uloga birača je da, nakon što čuju sve strane, donesu odluku. Samo tako će se smanjiti verovatnoća da brzopleto i pogrešno odlučimo. Samo tako se naša predstojeća odluka, poput nekih u novijoj istoriji, neće pokazati kao kobna.

politički analitičar
[objavljeno: 20.12.2007.]