Iza ogledala

Slobodan Antonić

METODA ZA SRBIJU

Oni koji su pregovore Beograda i Prištine tako definisali da Beograd ne može da dobije baš ništa, a da Priština mora da dobije baš sve – teško da su nam veliki prijatelji

Prošao je 10. decembar, pa su neke nepoznanice u vezi sa Kosovom postale jasnije. Očigledno, neće biti dramatičnih, prelomnih događaja. Verovatno će otcepljenje Kosova biti proces koji će duboko zaći u 2008. godinu. Opet se pokazalo da su rokovi preblizu postavljeni. Sećamo se da su, tokom 2005. godine, novinari i analitičari „sa dobrim vezama u diplomatskim krugovima oko SAD i EU“ tvrdili da je nezavisnost Kosova do kraja 2006. „gotova stvar“. Onda je taj rok pomeren ka sredini 2007, ali su isti poznavaoci počeli da tvrde kako „Rusi nikad neće staviti veto“. Kada se, međutim, pokazalo da Rusi misle ozbiljno, rok za proglašenje kosovske nezavisnosti i njeno lančano priznavanje pomeren je na kraj 2007. Dočekali smo sredinu decembra i još jednom su rokovi pomereni.

Tako smo naučili da su neke od tih prognoza verovatno deo propagandne akcije koja za cilj ima anestetiziranje srpskog javnog mnjenja. Ako je nešto već „gotovo“, oko toga se ne vredi boriti, niti za tim žaliti. Srbiji će brzo i efikasno biti „amputiran jedan gangrenozni ekstremitet“, objasnio nam je ovih dana jedan „objektivni britanski prijatelj“. I što pre Srbija to razume i prihvati, svima će biti bolje.

Srbija, međutim, nikako da se uživi u ulogu pacijenta kome njegovi zapadni prijatelji dijagnostifikuju gangrenu u jednom, drugom, trećem (...) ekstremitetu i podvrgavaju ga sve novim i novim amputacijama. Srbija je počela da se pita – zašto se tako „nežna“ metoda lečenja, kao što je amputacija, primenjuje samo na Srbiju? I zašto se kod svih drugih pacijenata „gangrena“ leči drugačije, ne testerom već lekovima, dugo i sa beskrajnim strpljenjem? Pošto je Srbija počela da se buni i otima, naši prijatelji su izgleda bili prinuđeni da zaključe da joj treba dati još vremena, kako bi narkoza počela da deluje i pacijent zavoleo testeru i lekare.

Nevolja je, međutim, u tome što se ta metoda – koja se kod drugih uporno izbegava – teško može zavoleti. Još manje se mogu voleti lekari koji nam je uporno propisuju kao jedini lek. I zaista, neće biti lako „dan posle“ zastupati evroatlantske vrednosti u Srbiji. Svi smo mi, naročito posle 5. oktobra, bili uvereni zapadnjaci. Činilo nam se da su, obaranjem Miloševića, svi nesporazumi Srbije i Zapada zauvek rešeni. Činilo nam se da nastupa zlatno hiljadugodište mira i blagostanja. Demokratska Srbija, mislili smo, staće rame uz rame sa svojim zapadnim prijateljima i tako sjedinjeni svi ćemo složno marširati u svetlu budućnost. Nije bilo baš tako. Iako je Srbija do sada isporučila Hagu dvojicu predsednika, jednog premijera, jednog vicepremijera, gomilu ministara i ceo ratni generalštab, još uvek joj se kaže da „nedovoljno sarađuje sa Hagom“ i da ne može da uđe čak ni u predsoblje Evropske unije. Iako je Srbija obnovila i učvrstila demokratiju i Kosovu ponudila sve što se samostalnosti može zamisliti, opet joj se kaže da je „izgubila moralno pravo da upravlja Kosovom“ i da „nema povratka Kosova u Srbiju“.

Očigledno, nešto nije u redu sa našim prijateljstvom. Očigledno, mi prijateljstvo različito shvatamo. Srbija jeste sentimentalna. Ali Srbija nije glupa. Oni koji su pregovore Beograda i Prištine tako definisali da Beograd ne može da dobije baš ništa, a da Priština mora da dobije baš sve – teško da su nam veliki prijatelji. Oni koji nas drže u beskrajnim redovima pred svojim ambasadama, udeljujući nam vizu tek kad donesemo 54. potvrdu da nam prababa nije osuđivana – teško da su nam veliki prijatelji. Oni koji neštedimice plaćaju jednu agresivnu političku i ideološku manjinu da okupira javni prostor Srbije, da satanizuje svaki patriotizam, da negira svaku demokratiju, da širi mržnju i fanatizam – teško da su nam veliki prijatelji.

Srbija se u kosovskim pregovorima pokazala kao miroljubiv, civilizovan partner, kao pregovarač koji je spreman na kompromis. Ispružena ruka Srbije, međutim, potcenjivački je odbijena. I tako nekoliko puta. Nije lako posle toga zadržati osećaj samopoštovanja. I nije lako zadržati uverenje da smo među prijateljima. Ipak, sve još nije gotovo. Još ima nade u kompromis. I još je rano da se izvlače zaključci. Ali, ako se sve ipak završi priznanjem nezavisnosti, računi će se morati svesti. EU je do sada ponavljala da pitanje Kosova nema veze sa našim priključenjem toj organizaciji. Ali, ako EU prizna Kosovu nezavisnost, svi ćemo shvatiti koliko su te dve stvari neraskidivo povezane.

Politički analitičar

[objavljeno: 13.12.2007.]