Iza ogledala

Slobodan Antonić

SAČEKAJMO S POKRAJINAMA

Gde u Srbiji, na različitim nivoima vlasti, ima više demokratske kontrole? Odgovor je jednostavan: u centralnim organima

Nedavno je Boško Ristić, član Predsedništva Demokratske stranke i narodni poslanik, zatražio obrazovanje treće autonomne pokrajine u Srbiji, sa sedištem u Nišu. Ova pokrajina, po Ristićevoj zamisli, obuhvatala bi opštine južne i jugoistočne Srbije. Imala bi finansijsku samostalnost i zakonodavnu i izvršnu vlast, po uzoru na Vojvodinu.

Nenad Čanak je bio oduševljen ovom idejom. Istakao je da je to sasvim u skladu sa njegovim predlogom da se Srbija podeli na šest pokrajina: na Kosovo, Vojvodinu, Sandžak, Južnu Srbiju, Šumadiju i Beograd (s okolinom). Predlog je podržao i sudija Ustavnog suda, Svetozar Čiplić. On je objasnio da ova Ristićeva inicijativa predstavlja samo „korak ka realizaciji ustavnog prava građana Srbije da žive u autonomnoj pokrajini”. „Ne postoji loš primer u Evropi u tom pogledu, svuda je postojanje pokrajina donelo samo prosperitet”, objasnio je Čiplić i dodao da obrazovanje novih pokrajina koče neke „konzervativne snage”.

Kada su već pomenute „konzervativne snage”, odmah da kažem da u ovoj stvari verovatno i sam njima pripadam. Zaista, ideja pravljenja novih pokrajina po Srbiji, po uzoru na sadašnju Vojvodinu, u ovom trenutku i ne izgleda baš kao najpametnija. Razumem ogorčenost unutrašnjosti Srbije zbog otuđenosti beogradske elite i zapostavljanja provincije. Ali, ima bar tri razloga koji govore protiv ideje da se taj problem sada rešava podelom Srbije na nove pokrajine.

Prvo, evropske države su imale i po više vekova jake državnosti pre nego što su krenule u proces regionalizacije. Srbija je slaba država ne samo u spoljnopolitičkom, već i u institucionalnom smislu. Sudija Čiplić zna da u Srbiji svaki političar, lokalni ili centralni, može još uvek da kaže „ne” državnim institucijama. Svi se, recimo, sećamo jednog takvog „ne” Čedomira Jovanovića Ustavnom sudu SRJ (,,Politika”, 27. jul 2002). Sudija Čiplić se takođe toga mora setiti jer je i sam podržao to Jovanovićevo „ne” („Danas”, 3-4. avgust 2002). U Evropi ima mnogo pokrajina. Ali, nema političara koji govore „ne” ustavnom sudu. I nema ustavnih sudija koji ih u tome podržavaju. Kada srpske državne institucije budu dovoljno jake da im više ni političari, ni NVO, ni sudije ne smeju reći „ne”, može se razgovarati o novim pokrajinama. Dotle, ostavimo priče kako je „svuda u Evropi tako”.

Drugo, model autonomije koji se ovde decenijama razvija uvek je bio etatistički. Naše elite misle da su autonomija i lokalna samouprava zapravo stvaranje nove države u državi. Na mesto birokratije u Beogradu dolazi birokratija iz Novog Sada, ili Niša, svejedno. Razlika je samo u tome što vlasnik poreza više ne sedi u Nemanjinoj, već u Banovini. Sve ostalo je isto: građanin će da napravi pare, ali će sa njima, umesto Cvetkovića, raspolagati Čanak ili Ristić. Jer, tako je „svuda u Evropi”. Pa nije. U Evropi je tome prethodila višedecenijska borba da što više para ostane kod građanina; da uprava bude što manja i jeftinija; i da građanin sam, bez ikakvog birokratskog patronata, kao što je pare zaradio može te pare i da potroši. I tek kada dobijemo takvu, minimalnu državu, možemo je deliti po pokrajinama.

I treće, regionalizacija je u Evropi samo drugo ime za nastojanje da novac građana, koji je ipak završio u zajedničkoj kasi, bude pod što boljim demokratskim nadzorom. Za to je, misli se, zgodnija mesna samouprava od prestoničke birokratije. Ali, tu dolazimo do pitanja – gde u Srbiji, na različitim nivoima vlasti, ima više demokratske kontrole? Odgovor je jednostavan: u centralnim organima. Tu su još i uspostavljeni izvesni mehanizmi izveštavanja, nadzora i uticaja. Ali, što više idete naniže, veći su samovolja vlasti, isključenje javnosti i sve vrste finansijskih zloupotreba. Građanin, zahvaljujući štampi, više zna šta se dešava u zgradi vlade, dalekoj 400 km, nego u zgradi opštine, dve ulice niže. I pre može da utiče da mu vlada napravi novu školu, nego da mu opština, u obližnjem parkiću, popravi ljuljašku. Ovde decentralizacija ne samo da nužno ne znači demokratizaciju. Ona je do sada često vodila do srozavanja i onog postignutog nivoa demokratije.

Zato je ipak srećna okolnost što, po Ustavu, pravljenje novih pokrajina i nije tako jednostavno. „Nove autonomne pokrajine mogu se osnivati, a već osnovane ukidati ili spajati, po postupku predviđenom za promenu Ustava” (čl. 182). To znači da je neophodna dvotrećinska većina u skupštini. A s obzirom na naše dosadašnje iskustvo s Kosovom, pa i s Vojvodinom, teško da će se takva većina skoro obrazovati. Štaviše, ona bi se verovatno pre napravila na zadatku: „već osnovane ukidati”, nego na zadatku: „nove osnivati”. Zato, sačekajmo sa novim pokrajinama. Ne samo dok ne vidimo šta ćemo sa ovim koje već imamo. Sačekajmo i dotle dok svi bolje ne naučimo osnovne lekcije o tome šta je država i šta je demokratija.

[objavljeno: 12.07.2007.]