Iza ogledala

Slobodan Antonić

„GOLF” ILI „MERCEDES”

Ova zemlja je, u pregovorima o formiranju vlade, potrošila dva preskupa politička meseca da bi se utvrdilo šta se zapravo kupuje i prodaje

Svako od nas je, sklapajući neku stvar, bio u prilici da mu još samo malo nedostaje pa da završi posao. Ali, zbog jednog dela, zbog samo jednog đavoljeg centimetra, bivalo nam je jasno da od našeg posla nema ništa. I ma koliko navlačili, gurali ili sabijali, na kraju smo shvatali da je svo naše zapinjanje uzaludno.

Imam utisak da su pregovori oko nove vlade došli u tu fazu. Samo malo nedostaje pa da se vlada sastavi. A opet, i to malo je toliko veliko da vlade jednostavno nema. Pri tome, vreme je na izmaku, razdraženost raste, pa su se čak i navijači i kibiceri ućutali. Jer, svi vide da je vrag odneo šalu. Glavni akteri su konačno ostavljeni na miru. Ali, da li ima dovoljno vremena i živaca da se posao završi?

Najlakše je za sve optuživati novinare. Ali, mislim da je ovde javnost svojom naivnošću ili pristrasnošću učinila medveđu uslugu pregovaračima. To je isto kao kad prodavcu „golfa” čitava bliža okolina povlađuje u njegovom mišljenju da mu auto vredi koliko i „mercedes”. Prodavac će krenuti sa previsokom cenom i potrošiće se mnogo vremena da bi se cena spustila do visine od koje je trebalo i početi pogađanje. Već u tom trenutku prodavac će misliti da je previše popustio i izgledi da se sklopi posao neće biti preveliki. Ili će, pak, posao biti sklopljen uz izrazito uverenje jedne od strana da je ona učinila previše ustupaka onoj drugoj.

Tako su išli pregovori i oko nove vlade. Već iste večeri kada su objavljeni izborni rezultati deo javnosti je proglasio pobednika i objavio ko treba da sastavi vladu i ko treba da ima većinu u njoj. Zbog našeg neiskustva sa parlamentarizmom ubrzo je gotovo cela javnost tako mislila. Retki drugačiji glasovi poklapani su optužbama da su u pitanju navijači „poražene” stranke.

Ali, razborita računica i poznavanje tuđih iskustava nije navijanje. Jednostavno, kao što je napisao uvaženi kolega Dragoljub Žarković, 64 (poslanici DS) više je od 47 (DSS), ali je manje od 66 (DSS+G17). I možemo protiv ove računice protestovati do sutra, realan politički odnos je takav kakav jeste. I ko to zanemaruje stvarno misli da ima „mercedes”, a ne „golf”.

Takođe, da premijer može da dođe iz manje stranke nije nikakva „nakazna degeneracija”, nikakva „izdaja parlamentarizma”. Kao što je to objasnio uvaženi kolega Slaviša Orlović, iskustvo 15 zemalja tzv. stabilne demokratije – dakle, ne Tunguzije ili Dalekortskih ostrva – pokazuje da je od 268 slučajeva u 20 odsto prilika premijer došao iz manje stranke. Da, logično je da premijera da najveća stranka. Ali, nije nikakvo „čudo neviđeno”, nikakva „demokratska i parlamentarna katastrofa” ako premijer dođe i iz manje koalicione članice. Specifična težina kandidata i zadaci koje treba obaviti mogu biti presudniji za mesto premijera nego broj poslanika u skupštini.

I svi oni koji su išli od televizije do televizije da bi se užasavali nad samom idejom da se mandat za sastav vlade može dati i slabijem partneru jednostavno su zamajavali javnost. Podjednako kao i pre tri godine kada su manjinsku vladu proglašavali „parlamentarnom aberacijom” koja „nikada ne traje duže od par meseci”. Ali, takve „parlamentarne aberacije” umeju da potraju i po četrdeset godina (kao u slučaju Švedske, Norveške ili Danske). Na kraju se i onaj ko nije verovao tuđim parlamentarnim iskustvima mogao, na primeru Koštuničinog kabineta, uveriti koliko su manjinske vlade „kratkotrajne”. Tako isto, onaj ko nije verovao analitičarima da premijer iz manje stranke nije nikakvo „parlamentarno čudovište”, koje se drži u kavezu kako bi se pokazivao zapanjenim turistima, makar će iz saglasnosti DS da Koštunica može biti premijer ponešto da nauči.

Ali, važnih dva meseca za pregovore je izgubljeno. Tek krajem marta se stiglo tamo odakle se moglo krenuti još 21. januara. Tek tada se počelo razgovarati o ceni za „golf”, ne za „mercedes”. I pošto je prodavac već toliko „spustio cenu”, on i njegova okolina više psihološki nisu u stanju da se racionalno pogađaju. Dati uz premijera i ministra policije sada izgleda tako veliki ustupak da DS to ne sme ni da pomene sebi i svojoj okolini.

Oni su, kao i nekad Milošević, postali žrtva vlastite uspešne propagande. Oni ne mogu napraviti kompromis jer se on ne može racionalno objasniti u zadatim saznajnim okvirima. Kompromis je kod Miloševića, zbog sistematski iskrivljene percepcije, uvek morao biti praćen ili priznanjem vlastite političke slabosti ili priznanjem da je saznajni okvir neadekvatan. Pošto se i jedno i drugo izbegavalo, rešenje se onda tražilo u veoma složenoj naknadnoj racionalizaciji. A nju, opet, niko nije uzimao za ozbiljno.

Uopšte ne mislim da DS savetujem da ipak da i ministra policije. Možda DSS zaista i previše traži? Možda su novi izbori najbolje rešenje? To ne znam. Ali znam da je ova zemlja potrošila dva preskupa politička meseca da bi se utvrdilo šta se zapravo kupuje i prodaje. I uopšte nisam siguran da ni posle novih izbora neće trebati još toliko da bi se utanačilo šta je ono što stoji pred nama – „golf” ili „mercedes”?

Politički analitičar

[objavljeno: 26.04.2007.]