Iza ogledala

Slobodan Antonić

SRBI I „EVRO-SRBI“

Da li je u Srbiji na dnevnom redu pitanje nacionalnog identiteta?

Kada sam u maju 2001. godine u „Helsinškoj povelji“ pročitao izraz „evro-Srbi“ slatko sam se nasmejao. U uvodniku tog broja, naime, stajalo je da u Srbiji, osim Srba, žive i izvesni „evro-Srbi“. Oni naseljavaju, pisalo je tamo, uglavnom Vojvodinu i Beograd i igraju „glavnu ulogu“ u evropeizaciji Srbije. Što je, valjda, u Srbiji više tih evro-Srba, a manje onih „običnih“ Srba, Srbija će pre ući u Evropu.

Ideja o pretvaranju Srba u evro-Srbe izgledala mi je tada bizarno. Nacionalni identitet je nešto poprilično postojano i ne može se tek tako menjati, mislio sam. A onda se dogodila Crna Gora. Tamo je, još 1997, ogromna većina ljudi delila veći komad svog identiteta sa nama. Bili su deo iste istorije kao i mi, pisali istim pismom, navijali za iste timove... Tada je tamošnja vlast stala iza projekta nacionalnog preumljenja. Do 2002. godine elita je gotovo sasvim „montenegrizovana“. Do 2006. montenegrizovano je i dovoljno naroda da se dovrši razdvajanje. Crna Gora sada stvarno izgleda kao država nekog drugog naroda. Naroda koji nema srpsku istoriju i smeta mu srpsko ime u nazivu crkve ili jezika.

Kako je to postignuto? Kako je tolikom narodu „prelomljen mozak“? Odgovor je jednostavan: razvojem i učvršćenjem poželjnih stereotipa. Na jednom kraju nalazili su se negativni stereotipi. Oni su isključivo bili vezani za Srbiju i Srbe. Svi ih znamo: „nasilni“, „zaostali“, „krivi za ratove“, „hegemonisti“, „izvođači genocida“... Na drugom kraju stajali su pozitivni stereotipi, naravno o Evropi i Evropljanima: „razvijeni“, „tolerantni“, „miroljubivi“, „napredni“... Ovi stereotipi nisu utuvljivani samo beskrajnim ponavljanjem. Oni su bili praćeni i ekonomskim potkrepljenjem. Biti sa Srbijom donosilo je sankcije ili besparicu. Biti sa Evropom, biti „Montenegrin“, značilo je imati novca – od „suporta za unapređenje lokalne uprave“ do „fija za facilitatore i program-asistente“.

Ko ne želi da bude dobar i voljen? I ko ne želi da dobro živi? Kada se stvari tako postave, izbor dolazi sam od sebe. Lepo je i lako putovati u Brisel ili dočekivati u luci „Ruzvelt-DDG 80”. Lepo je i lako biti Montenegrin. Iza tebe stoji država, iza tebe stoji EU, iza tebe stoji „Ruzvelt-DDG 80”. A biti Srbin-Crnogorac? To znači biti sam, biti po strani od poslova, znati da za tvoju decu nema državne službe , gledati svoje pismo samo na porodičnom grobu i bojati se da ćeš na vratima svoje crkve sutra zateći novog, nepoznatog sveštenika koji će ti reći: „Priđi, Mašane, stigla je i tebi sloboda.”

Crna Gora i projekat „Montenegrin“ dolaze mi, ovih dana, često na pamet. Pogotovo kada čujem kako Kosovo nema veze sa našim identitetom. Uopšte, ne smejem se više identitetskom inženjeringu. Naučio sam da to radi. Gledam kako isti mehanizam negativnih i pozitivnih stereotipa i ovde melje. „U Srbiji je zabeležen jedan veoma redak psihološki fenomen“, začuđeno primećuje jedna profesorka psihologije – „negativni autostereotipi“. To je ono kada ljudi svoju sopstvenu grupu vide kao „glupu“, „zaostalu“, „primitivnu“, „idiotsku“... Obično etničke grupe imaju pozitivne stereotipe o sebi, a negativne o drugima. Vrlo retko se dešava da se negativni stereotipi razviju prema svojoj sopstvenoj grupi. Za to je potrebno više strašnih, traumatičnih iskustava, za to je potrebno „utuvljavanje ponavljanjem“. Tada mnogi žele da napuste grupu. Negativni autostereotip je jasan znak krize identiteta i neizbežni uvod u njegovu promenu. Postaje se neko drugi. Postaje se – „evro-Srbin“.

„Srbin sam i ne podnosim ćirilicu! Hoću latinicu! Osećam se ugroženim od države Srbije“, piše jedan posetilac sajta B92. Dobrodošao. „Građansko društvo (jeste ovde) daleka budućnost, a Srbi su ksenofobičan, zatucan i primitivan narod“, piše druga posetiteljka. Dobrodošla. „Možda moja mala nacionalna svest još nije ustala sa noše, ali osećam da i to malo g... nacionalnog ponosa koji ponekad osetim neverovatno smrdi“, piše jedan B92 „bloger“. Dobrodošao. Evropa baš čeka na sve vas koji „ne podnosite ćirilicu“, mislite za neki narod da je „zatucan i primitivan“, a za svaki nacionalni ponos verujete da „neverovatno smrdi“.

Što se mene tiče – pa makar nikad ne ušao u Evropu – držaću se mišljenja da Srbi nisu ništa pametniji, ali niti išta gluplji od drugih naroda; neću Srbiju smatrati najboljom zemljom na svetu, ali ni „crnom rupom iz koje treba otići“; neću se zanositi idejama o „najstarijem pismu“, ali ni izbegavati da pišem istim slovima koja su koristili i moj otac, i deda, i pradeda. I znaću tačno šta ću da uradim ako me na ulazu u crkvu sačeka neki novi, nepoznati sveštenik koji će da mi kaže: „Priđi, Antoniću, stigla je i tebi sloboda“.

[objavljeno: 05.04.2007.]