Mila Alecković Nikolić

EKONOMSKI NEOLIBERALIZAM KAO KVAZI-NAUKA

Stara psihološka i logička potreba čoveka da svodi i uprošćava, rekli smo, ima svoje uzroke i razloge, a to znači i neko opravdanje. Međutim, koliko god da je ovo opravdavanje ljudske potrebe za svođenjem i uprošćavanjem priznato, ono nikako ne može bit epistemološko, niti moralno, već samo u užem smislu reči psihološko.

Ljudska potreba za svođenjem i uprošćavanjem koje samo naizgled olakšava rasuđivanje, odnosno potreba za redukcionizmom , jedna je od najvećih formalnih i sadržajnih grešaka kada se analiziraju pojave u nauci uopšte, a posebno u ljudskom društvu.

Svet, kako egzaktne nauke, tako i duhovne nauke, svet hipoteza i pretpostavki, svet filozofije, religije i uopšte ideja, isuviše je kompleksan da bi ga želja za nekim jednoobraznim svođenjem i uprošćavanjem izmenila. U osnovi je pogrešna ideja da ćemo uprošćavanjem doći do nekog boljeg razumevanja pojava, a pogotovo pojava u društvu, da ćemo primenom mehaničke slike sveta nešto dublje spoznati stvarnost. Svođenje svega na samo jedan uzrok, na samo jedan razlog, na samo jedno objašnjenje, suština je svakog redukcionizma, koji s jedne strane predstavlja logičku grešku, a s druge, primenjen na objašnjenje određene nauke, čini i materijalne faktičke greške. Redukcionizam u vidu nekog izma može nam poslužiti da bolje upoznamo određenu disciplinu unutar nje same, ali ne može nikako poslužiti da se bolje razume data pojava. Redukcionizam (sociologizam, ekonomizam, psihologizam itd...) koristan je samo utoliko ukoliko kasnije posluži za sklapanje nužne epistemološke sinteze koja isti fenomen rasvetljava na različite načine, iz različitih uglova, i tako pomaže da se na kraju svi ovi uglovi sklope u jednu jedinstvenu sliku. Svaka društvena pojava zato u svom objašnjenju treba da sadrži razne redukcionizme, koji su sami sebe prevazišli, odnosno koji su se utopili u jedinstveno objašnjenje složene pojave, i to svaki iz svog dragocenog ugla. Na isti način, kada objašnjavamo čoveka kao biće, mi se ne možemo lišiti ni jednog od redukcionističkih nivoa njegove prirode (biohemijskog, fizičkog, biološkog, sociološkog, psihološkog, filozofskog, religioznog, odnosno, transcendentalnog), jer svi ovi nivoi savršeno objašnjavaju po neki segment čovekove višedimenzionalne prirode. Ali greška nastaje onoga trenutka, kada kroz jedan od tih pogleda pokušamo da objasnimo sve drugo, odnosno kada sve poželimo da svedemo na objašnjenje samo u jednoj ravni. U tom slučaju mi činimo i logičku i materijalnu grešku. U krajnjoj instanci, u ideološkom smislu, ova zloupotreba vodi nas u ideološko sagrešenje, a ovo , još dalje, odvodi nas u neku vrstu idejnog totalitarizma.

Svakako da je jedan od najštetnijih oblika redukcionizma u objašnjavanju funkcionisanja ljudskog društva, ekonomizam. Ovaj vid redukcionizma više puta u ljudskoj istoriji opravdavao je različite političke sisteme i režime koji su imali često tragične posledice po razvoj društva. Karakterističan za tako različite ideologije kao što su marksizam s jedne strane i ekonomski neoliberalizam s druge, ekonomizam, tipičan za obe ove ideologije, pronašao je skrivenu nit sličnosti u naizgled različitim shvatanjima društva. I za marksizam i za ekonomski liberalizam (a kasnije neoliberalizam), ekonomija (i, naravno, putevi novca, kao njen sastavni deo), predstavljala je hipostazu i vrhovni regulatorni mehanizam, koji je pokušavao da objasni sve drugo u ljudskom društvu, umesto da on sam bude objašnjen složenim društvenim pojavama. Ekonomske zakonitosti i marksisti i neoliberali proglašavaju za vrhovne, univerzalne i nepromenljive, za zakone od kojih sve drugo zavisi, a koji su nezavisni od društvenih odluka. Ova tvrdnja čini suštinu kvazi naučnosti koncepcije ekonomizma, koji se pod pokrićem nauke nameće kao veoma tvrda ideologija, a možda čak i kao kompletna nauka o ljudskom društvu.

Ali, pođimo redom.

Nasleđe kvazi-naučnog ekonomizma

Već pesimističko viđenje čoveka i njegove borbe sa drugim ljudskim bićem, surovog eliminisanja i ljudske zajednice koja se zasniva na strahu od drugog i na pukom interesu, otvorilo je put ovoj slici sveta , koja će sa daljim razvojem nauke svoj kostur popunjavati «objektivnim», prvo fizičkim, pa onda ekonomskim zakonitostima. Tomas Hobs je čoveka video kao usamljeno i uplašeno, kompetitivno i u najboljem slučaju racionalno-utilitarno biće koje se udružuje da bi preživelo, ali koje nastavlja borbu protiv drugih ljudi, jer su oni uvek smetnja njegovoj realizaciji. Bilo da je viđen kao vuk svakom drugom čoveku (Hobs), ili sa malo više smisla za interes i racionalno (Džon Lok, Adam Smit), ili kao isključivo utilitarni egoista (Džeremi Bentam), čovek je u svim ovim vizijama usamljen, uplašen i okrenut isključivo materijalnoj viziji sveta jer mu ona pomaže da drugo biće , kao opasnost, ukloni sa svog puta. Takav čovek udružuje se samo da bi opstao, jer je on svestan da najbolje od nasrtaja drugih ljudi na njega i njegovu imovinu može da ga zaštiti neko treći, objektivan i jak, a taj treći može da bude samo država. Tako se iz ove dosta sumorne slike o ljudskom biću razvija koncepcija minimalne države (ona se najbolje opredmećuje u 19. veku), odnosno države kao isključivo noćnog čuvara sefa i policije i koja se bavi više sama sobom, nego sopstvenim građanima.

Tu je, takođe, značajan idejni činilac i kalvinistička slika sveta visoko vrednovanog i nužnog materijalnog bogaćenja (pre Maksa Vebera izvanredno je uočava i opisuje otac Sergej Bulgakov), kao i opšta ideja zapadnih Hrišćana o predestiniranoj nejednakosti ljudi i na zemlji i na nebu (posebno kod protestanata), o kojoj je već bilo reči. Nestanak svetog i duh protestantskog kalvinizma su, na neki način, začeci psihologije kapitalističkog liberalizma (ekonomskog liberalizma). Na tim će osnovama početi da se razvija psihologija inegalitarizma, hedonizma i materijalizma.

Nasleđe ekonimizma čini, dakle, najpre pesimistička slika čoveka, zatim vera u njegovu kalkulatorsku racionalnost (koja se upravo zbog ljudskog opstanka razvila), koncepcija minimalne države, potom ideja o linearnom, fatalnom, odnosno nužnom, neizbežnom i kumulativnom razvoju znanja, tj. nauke, mit o scijentizmu, i najzad, mit o nužnom i dovoljnom rastu proizvodnje za razvoj jednog društva, u kome je važno uvećavanje društvenog kolača, ali je nebitno da li će se proporcija njegovih delova menjati i pravedno raspodeljivati (otud se i danas od ekonomskih neoliberala često može čuti da je važan rast životnog standarda , ali veoma retko da je važna pravedna raspodela društvenog kolača) . Sti ovi stavovi stiču se u istu ideju ekonomizma koja će se najviše osloniti na veru u neizbežan i linearan društveni i naučni progres, te će i sama želeti da predstavlja jedinu društvenu nauku, koja će istovremeno predstavljati i nauku i ideologiju. Ekonomizam sa svojim večnim, nepromenljivim, univerzalnim, od društvenih odluka, kultura i socijalnih uslova nezavisnih zakona, razviće se, u stvari, u neku vrstu naučnog vulgatuma, a ovaj će postati upravo najdublja ideologija, ili čak politička strategija.

Međutim već same filozofske i naučne postavke na koje se ekonomizam oslanjao bile su pogrešne. Rasprave o tome da li je nauka kontinuiran, cikličan ili diskontinuiran proces, vodile su se među filozofima nauke veoma oštro, a slika o linearnom , kumulativnom naučnom znanju , koje vodi sve većem i većem progresu, već je bila poljuljana. Mit o toj vrsti scijentizma pokazao se kao pogrešan, čime je ekonomizam de facto, predstavljao grešku i kao «nauka», i kao «ideologija». Tomas Kun probija se sa hipotezom da nauka napreduje kroz smenu dominantnih «paradigmi», a da velika otkrića ruše neku vladajuću paradigmu, i ustanovljavaju novu, pod čijim se okriljem odvija dalji razvoj nauke u nekom sledećem periodu, koji će možda i sam biti promenjen. Ovo ne znači da se ruše i svi zakoni koji su otkriveni u prethodnim paradigmama, ali oni se u nastanku nove naučne paradigme drugačije sagledavaju, razumevaju i tumače. Jedan zakon, tvrdio je kasnije Karl Poper, nije u prirodnoj nauci zakon zato jer ga hiljade slučajeva potkrepljuje, već je on zakon zbog toga što nema nijednog slučaja koji ga obara. Nadalje, naučno empirijsko obaranje, ili «falsifikacija», suštinski je događaj za kretanje i razvoj nauke. U veoma originalnoj koncepciji filozofije nauke, utvrdili su to i Karl Poper, i Tomas Kun, i Imre Lakatoš i oni će svi dati svoj veliki doprinos novom shvatanju nauke. Stari mit o nužnom , linearnom, rastućem i sabirajućem naučnom znanju biće zauvek oboren, iako niko neće sporiti da lineranost u nekim segmentima naučnog procesa postoji, kao ni to da naučna indukcija koja iz mnogo slučajeva «skače » u veće znanje nema svoj naučni smisao. Međutim, slika linearne izvesnosti, i uopšte izvesnosti našeg znanja, biće bitno promenjena.

Šta je najjače poljuljalo scijentizam, a samim tim i kvazi-naučni ekonomizam: mehanička kauzalnost sukobljava se sa relativitetom

Drugo veliko idejno nasleđe ekonomizma, logički, naravno, vezano za prethodno, jeste bila tadašnja naučna dominirajuća slika mehaničke kauzalnosti i binarne logike, odnosno tadašnja naučna paradigma shvatanja vremena, koja se prirodno uočava kod Isaka Njutna, ali još uvek i kod Karl Marksa. Sa rušenjem ove slike vremena i sa otvaranjem paradigme relativiteta, doći će do bitnih pomeranja i u ovom verovanju na kome se, između ostalog, zasniva ekonomizam. Novo shvatanje relativiteta bitno će poljuljati sva druga shvatanja.

Nauka je posle Njutna dalje napredovala. Hajzenberg pokazuje da je već određivanje prirode atoma (talasna , ili telesna, odnosno priroda čestice), veliki problem. Saznaje se, takođe, da je nemoguće simultano računati poziciju i brzinu elektrona. Pojave i događaji postaju, ne samo relativni, već i nedeterminisani ili neizvesni. Gedel svojom teoremom dokazuje da osnovne aksiome uvek mora da dokaže neki viši nivo, odnosno, da je dokaz uvek negde drugde. Kelsen ustanovljava da pozitivno pravo počiva na normama višeg reda, koji je sam , izvan ovih normi. Francuski matematičar Rene Tom, u svojoj «teoriji katastrofa» pokazuje da jedan slučajan događaj «ovde» može da proizvede katastrofu negde drugde i da je generalizuje. Već je rečeno da Tomas Kun svojom teorijom o naučnim paradigmama stvara neku vrstu male epistemološke revolucije, možda baš druge, nove paradigme u filozofiji nauke. U svakom slučaju, postaje jasno da nauka nije nužna akumulacija i sabiranje znanja koje vodi optimističkom i uvek srećnom progresu.

Iako su o pojmu nesvesnog pisali, svako na svoj način, još Dekart, Paskal , Montenj, Spinoza, Lajbnic, Malbranš, Kondijak, Ruso, Kant, Hjum, Fihte, Gete,Hegel, Šeling, Men de Biran, Šopenhauer, Marks, Dostojevski, Amiel, Šarko,Bernhajm, Žane, Brojer, Hartman, Niče, Frojd, Bergson i Jung, Sigmund Frojd rehabilituje ovaj stari pojam, odnosno ugrađuje ga u novu kliničku teoriju, kao i pojam nekontrolisanog, afektivnog i iracionalnog u ljudskom ponašljnju (o kome su govorili još antički Grci). Potom teorija informatike i veštačke inteligencije koja je pokušala da sve u ljudskom ponašanju prevede na algoritme računara i da tako dobije nepogrešivi mehanički sled rešavanja kognitivnih problema i rada ljudskog mozga, nailazi na branu koju joj otkriva sama semantika: smisao je uvek mnogoznačan i neprevodiv na čist, jednom za svagda definisan oblik. U igri prenosa smisla uvek su i namere ljudskog bića, kao i uslovi pod kojima se poruka odašilja ..

U nastavku ovih opovrgavanja stare mehaničke kauzalne, nepromenljive i egocentrične slike sveta, antropologija se sukobljava sa jednim brojem «univerzalnih zakona» teorije psihološkog razvoja Žana Pijažea , koja je, iako moćna i uglavnom, manje ili više važeća za našu evropsku kulturu, ipak odražavala neku vrstu civilizacijskog zapadnog egocentrizma, te nije izdržala sudar sa udaljenim antropološkim činjenicama.

Takođe, filozofija se dalje kreće u pravcu razvoja fenomenologije i egzistencijalizma. U opštoj novonastaloj slici sveta , determinizam ustupa mesto pojmu neizvesnosti. Red u prirodi više se ne doživljava kao stanje, već pre kao haotična, neizvesna evolucija. Progres (znanja, nauke, društva) više nije neminovan, nego samo verovatan.

Suština modernog kvazi-naučnog ekonomizma

I pored najumnijih naučnih dokaza da ni scijentizam, niti bilo koji vid redukcionizma, pa ni ekonomizam, ne mogu da se održe na putu ka istini, mnogi autori su još uvek ostali pod uticajem ove mehaničke slike sveta koja se sada pretvara u ideologiju. Karl Marks na neki način, ostaje njen zarobljenik. Postuliranje ekonomskih zakonitosti kao univerzalnih, nužnih, neizbežnih i nezavisnih od društvenih odluka, obeležilo je, rekli smo, njegovu teoriju, u jednakoj meri kao i teorije liberalnog kapitalizma, ili liberalnog ekonomizma, odnosno današnjih ekonomskih neoliberala, od Adama Smita (18. vek), sve do Fridriha fon Hajeka.

Hobsov usamljeni, uplašeni i sebični čovek, kalvinistička moralna norma materijalnog bogaćenja, kao i ideja o predestiniranoj nejednakosti ljudi, novo precenjivanje rada (koje je bilo prirodna reakcija na nekadašnje podcenjivanje rada) , ekstremni individualizam, teorija velikog broja, scijentizam, egzaltacija pozitivnog prava (koje je već Tomas Hobs potpuno odvojio od «prirodnog prava» ), hipostaza individualnog i privatnog, sve se to stapa u sliku novovekovnog ekonomskog liberalizma, čiji je moderni otac Fridrih Hajek. Brojni politički teoretičari i praktičari ekonomskog liberalizma, liberalnog kapitalizma, konzervativizma, neo-konzervativizma... sve do današnjeg ekonomskog globalizma, nasloniće se idejno na ovu filozofiju i praksu, čak i ne poznajući njeno pravo poreklo i koren. Teoretičar Hajek gaji beskrajnu veru u «spontani rad tržišta», smatrajući da je ova zakonitost u načelu i apsolutno uvek mnogo veća i jača od projektovane i kontrolisane ekonomije, od nečega što je konstruisano i planirano. Otud dogmatska tvrdnja da država ne treba da se meša u privredu ( po modelu minimalne države 19. veka), tvrdnja koja se , u stvari, može smatrati pojmovnom zbrkom. Naime, država se , ionako, uvek, na neki od načina, meša u tržište, ali sve zavisi od toga kako ovu intervenciju interpretiramo i gde je smeštamo. Može se reći, na primer, da se država neće mešati u privredu, ali da to uopšte ne znači da ista ta država ne treba da bude socijalna država, sa visokim stepenom socijalne zaštite za svoje građane. Uslovi rada tržišta, finansijski zakoni, kao i poreski fiskalni zakoni jesu, pre svega, političke procene i odluke, i naivno je verovati da njih neko slobodno, empirijski, horizontalno tržište može samo po sebi da reguliše. Takođe, hipostaza «privatnog vlasništva» svakako je predimenzionirana u koncepciji ekonomskog neoliberalizma, budući da svetska iskustva upravo pokazuju da je u najrazvijenijim zemljama, najuspeliji oblik vlasništva - mešano vlasništvo. Ovde, zapravo, mitologija nužnog i dovoljnog rasta proizvodnje za razvoj jednog društva ponovo stupa na scenu, pri čemu se tema tipa i načina raspodele postojećeg ili stečenog bogatstva u društvu, potpuno zanemaruje. Proizvodnja se uzdiže do nebesa kao da društvo samo na njoj počiva i kao da se sve može baciti na tržište, dok se o ravnoteži, raspodeli i harmonizaciji života u jednom ljudskom kolektivu, uopšte ne raspravlja, nego se i to nekako prepušta stihiji.

U stvari, može se zaključiti da je tu reč o klasičnom brkanju fizičkog i društvenog, kao i o redukcionističkom nametanju fizičkih nauka društvenim naukama. Ovaj redukcionizam u datom slučaju ulazi u ekonomsko-političku sferu i postaje oblik ideološkog totalitarizma. Vidi se samo jedno jedino rešenje za društvena i socijalna pitanja , u skladu sa logikom redukcionizma (samo jedan uzrok, samo jedan razlog, samo jedno objašnjenje i samo jedno rešenje). Sve to sačinjava jednodimenzionalnost mišljenja i života, monopol istine, konformizam i sprečavanje bilo kakve društvene pobune. Ovakvo shvatanje zapravo : 1.brka mrtvu materiju i život, brka 2. element i sistem, odnosno različite nivoe neke društvene organizacije, 3. brka prirodu i kulturu, i , najzad, 4. ne razlikuje urođeno i stečeno (uglavnom sve svodeći na urođeno, čiju logiku u stvari ne razume). Takođe je na delu reminiscencija stare ideje neumitnog progresa, koji je uvek sve veći i veći. U toj koncepciji sveta postoji samo empirija i sadašnjost (ali ne logički, nego moralno), a budućnost je odložena, sine die . Prema ovom shvatanju, u životu i organizaciji društva ne treba ništa projektovati , niti osmišljavati, jer nauka i tehnika dovoljno same rade za nas. Čovek kao da tu više nije ni potreban, politika je kao disciplina ljudskog osvajanja slobode odavno izgnana i pretvorena u čistu ekonomiju i finansije, preciznije u trgovinu, tako da je svaka ljudska želja za političkom projekcijom onemogućena i ismejana. Kao što je već napred rečeno, na sve načine se onemogućava pojavljivanje radikalne političke opozicije, korupcijom se održava stanje stvari, a «izabranom opozicijom» koja predstavlja «korisnog idiota» sprečava se svaki pokušaj sistemske promene društva. Koncepcija ekonomije koju predlaže Fridrih Hajek, kao vrhovne nauke koja na neki nači treba sama da reguliše društvo, u stvari je koncepcija politike, ideologije, i neke vrste novog totalitarizma. Bez obzira na Hajekovo veoma vešto obrazlaganje ove doktrine, ona pati od elementarnih protivrečnosti i samu sebe, na kraju, pobija. Najpre , u vrednostima koje propagira ovakav tip neoliberalnog kapitalizma nailazimo na osnovnu protivrečnost između vrednosti koje su savetovane : kreativnost, odgovornost, autonomija, inicijativa, participacija, kooperacija itd... i onih vrednosti koje ovaj neoliberalizam kroje i definišu , a koje su predhodnima sasvim suprotne: kompeticija, individualizam, poslušnost, konformizam, korisnost, amoralnost, lojalnost... Prosto, može se reći da se vrednosti koje definišu ekonomsku neoliberalnu doktrinu i one koje ta doktrina propagira i preporučuje, nalaze među sobom u kontradiktornom odnosu.

Zatim, iz činjenice da Hajek zapravo predimenzionira fizičke zakonitosti tržišta i nameće ih ljudskom društvu kao društvene zakone, sledi shvatanje da je usled fizičkih zakonitosti (u ovom slučaju tržišta) nemoguće poštovati bilo kakve društvene zakone , ili ljudske političke odluke. Ovo je, naravno, potpuno besmisleno, jer, kako kaže Žak Langloa u svojoj studiji «Totalitarni liberalizam», to bi značilo da iz činjenice da postoje fizički zakoni zemljine gravitacije, sledi da nas to sprečava da donesemo odluku da putujemo u kosmos. Međutim, mi uprkos svim fizičkim zakonima, bilo tržišta, bilo nekog drugog domena, itekako zadržavamo sve svoje ljudske odluke, projekte i ciljeve i mi smo uvek u stanju da u ljudskom smislu donosimo takve odluke, budući da je ovo i suština pojma slobode, odnosno izvornog shvatanja politike. Tačno je to da mi fizičke zakone gravitacije, pa ni fizičke zakone tržišta ne možemo da menjamo, ne možemo da ih remetimo, ili da utičemo na njih, ali mi kao ljudi (ili ljudsko društvo), uvek možemo da ih upotrebimo onako kako to nama, u našoj odluci odgovara. U tome i jeste shvatanje domena ljudske slobode prisutne i vladajuće iznad svih fizičkih zakonitosti koje oko nas postoje. Ako sloboda (pa i politička sloboda) jeste spoznavanje nužnosti, onda je sloboda svakako u razumevanju fizičkih , neumitnih zakona oko nas i u njihovoj upotrebi na strani ljudskog bića, na strani čoveka. Ovo saznanje omogućava nam da letimo u kosmos protivno zakonu gtravitacije, odnosno u skladu sa njim, ali i da projektujemo koji tip tržišta u jednom ljudskom društvu želimo, kako želimo da uredimo to tržište, koja pravila i koje principe u njega želimo da ugradimo, kako želimo da ga interpretiramo, i kako da podelimo ono što smo njime stekli. Pred nama se nalazi ogromno polje iskljičivo za političke odluke koje se baziraju na poznavanju ljudske istorije, sociologije, psihologije, biologije, etike, religije itd..., a ne samo zakona ekonimije ili finansija. Treba reći da nema tehničkog progresa koji sam po sebi linearno unapređuje ljudsko društvo. Upravo da bismo sprečili destruktivnu moć naših tehničkih otkrića (ili, u ovom slučaju, ekonomskih zakonitosti), mi donosimo ljudske, političke odluke koje naša otkrića mogu da koriguju ili preusmere, ili, prosto, da ih drugačije upotrebe ..

Može se reći da u svetlu ovakvog jakog argumentovanog objašnjenja, argument Fridriha Hajeka deluje gotovo smešno. On je , u stvari, promašio sadržaj na koji bi realno mogao da se primeni.

Ali, ono što je najvažnije i što treba da se kaže jeste sledeće: nije »ekonomizam» pogrešna, redukcionistička i ideološka , lažna slika sveta zbog toga što govori da je rešavanje ekonomskih problema u jednom društvu veoma važno. Ovu poslednju tvrdnju niko u načelu ne spori. Rešavanje ekonomskih problema u nekom društvu (a posebno u siromašnom društvu kakvo je , recimo, srpsko) itekako je važno. Dopustimo čak i to da ono u jednom trenutku istorije nekoga društva može čak biti smatrano i najvažnijim. Greška nije tu. Greška se krije u tvrdnji da se kroz aksiologiju ekonomskih vrednosti (uvećanje bogatstva, materijalizam i hedonizam) procenjuje i normira sve drugo u jednom društvu. Greška , i logička i moralna greška , nalaze se u ovoj poslenjoj tvrdnji, jer upravo da bi se razvijala ekonomija po meri i potrebi Čoveka (a ne životinje ili automata), nužno je da visoko moralne , etičke vrednosti stupe na snagu i da odluče koji tip društva želimo i koji tip društva kao najrazvijenija živa rasa na zemlji treba d a želimo. Možda će ekonomija (ako je ona problem ) baš tada početi da se razvija, a ne da stagnira. Greška nije u želji da se ekonomija razvije, nego je greška u neshvatanju činjenice da ekonomija nema «svoje » univerzalne i večne zakone nezavisne od ljudskih etičkih, političkih i psiholoških odluka. To je ono što bi svaki ekonomski neoliberal, ukoliko želi da stekne opštu kulturu, morao da nauči.

Znanje je već nekoliko hiljada godina majka svega postojećeg , i bogatstva i sreće, a pre svega uslova da se ovo bogatstvo i sreća uopšte dožive i uvide.

U osnovi kvazi-naučnog ekonomizma nalazi se pogrešna psihološka slika o čoveku

Slika čoveka koja je imanentna neoliberalnoj koncepciji ljudskog društva, u stvari je jednostrana i u toj jednostranosti, po definiciji, netačna. Najpre, ljudsko biće nije ni Hobsov vuk drugom ljudskom biću, niti je samo recionalni egoista (Lok), niti je samo utilitarno motivisani stvor (Bantam), već je čovek delom i altruističko biće koje poštuje drugo biće (Aristotel, Sveti Toma Akvinski, Žan Žak Ruso, Emanuel Kant, ... pa sve do misaone tradicije duhovnog Nikolaja Berđajeva ili do levo orijentisanog Herberta Markuzea ). Slika čoveka kao altruiste i delom solidarnog bića , koje racionalno (Kant) ili manje racionalno (Ruso) poštuje drugo biće, u ljudskoj istoriji veoma je duga i jaka. Kao što posle starih Grka , psihoanalitičari simbolično govore o dva osnovna ljudska nagona, nagonu života i nagonu smrti, o Erosu i Tanatosu, tako isto ne možemo da zaključimo da je čovek isključivo pod dejstvom nagona smrti (borba , starh, osveta, zavist prema drugom), a da u njemu ne deluju i pozitivne psihobiološke sile. Ili, kako bi neki rekli, čovek nije samo starozavetno biće (strah i osvetoljubivost), već je on i novozavetno biće (milosrđe i praštanje). Međutim, kako god da danas gledamo na ljudsku prirodu, mi možemo da se sporimo samo oko nijansi, a nikako oko principa «sve ili ništa», pa tako moramo da priznamo i dobru i zlu stranu ljudskog bića. Važno je samo čemu dajemo akcenat i šta želimo da u našoj teoriji pretegne. Na isti način, večne naučne rasprave da li je jače ono što je urođeno u ljudskoj prirodi i što se prenosi genima, ili je jače ono što se prenosi tradicijom, kulturom i učenjem, odnosno uslovima života, danas se više ne vode na isti način. Već čuvena istorijska naučna rasprava između Noama Čomskog i Žana Pijažea o urođenom naspram stečenog u ljudskoj prirodi, pokazala je prosto da se pitanje više ne postavlja na isti način. Niko danas više ne pita da li je čovek dobar ili zao po svojoj prirodi, da li je sve nasledio ili je sve naučio. Jedino pitanje koje se danas naučno postavlja jeste: kada, u kojim uslovima je čovek zao, a kada iz njega izbija prirodna dobrota? Odnosno, kada, u kojim uslovima, do izražaja u ljudskom životu dolazi ono što je sasvim izvesno preneto genima, a kada dolazi do izražaja ono što je sasvim izvesno naučeno ili preneto tradicijom? Isto tako , niko ne pita da li je čovek usamljeno biće ili je biće kolektiva i zajednice, već se pitamo samo kada je čovek u nuždi i potrebi da bude sam, a kada je za njega suštinski značajno da bude čovek zajednice i da se udružuje.

Jasno je da neoliberalizam , iako to pokušava da sublimira u teoriji večne darvinističke borbe i eliminacije, ima u osnovi jedno prilično pesimističko viđenje čoveka, možda i nesvesno nasleđeno iz tradicije koja čini opštu filozofsku zaleđinu ovakvih stavova.

Same unutrašnje protivrečnosti ekonomske neoliberalne filozofije svedoče o tome da nešto u toj slici o čoveku nije sasvim dobro shvaćeno. Tako, recimo, nemoguće je bodriti i propagirati neobuzdanu individualnu potrošnju, nužne razlike među ljudima, ljubomoru, zavist, kompeticiju, takmičenje, darvinističku borbu, međusobnu eliminaciju, a kasnije žaliti što su se u takvom društvu stekli uslovi za pojavu delikventnog ponašanja ili ponašanja koje imaju kriminalci, lopovi i napadači na tuđu imovinu. Unutrašnja protivrečnost se nalazi i u neoliberanom postulatu d a su samo u takvom tipu društva potrošači i konzumenti iskreno motivisani, slobodni i srećni da se uključe u potrošački život, uz istovremeno uviđanje da se ovakav sistem zapravo zasniva na strahu ljudi od gubitka posla i gubitka prihoda. Takođe, unutrašnju protivrečnost čini i neoliberalna proklamacija neograničenih individualnih sloboda na kojima ovakvo društvo počiva, naspram nemogućnosti bilo kakve individualne projekcije u kolektivu u kome fatalnost i determinizam fizičkih i ekonomskih zakona odlučuje o svemu i onemogućava bilo kakvvo ljudsko ili društveno uplitanje. Ako na ekonomske zakone zaista ne možemo da utičemo, jer su oni univerzalni, opšti, naučni, vanvremenski i nezavisni od ljudskih odluka, kako uči ekonomski neoliberalizam, gde su onda te proklamovane i egzaltirane individualne slobode na kojima počiva filozofija neoliberalizma? A ako je protestantska stara ideja neke vrste predestiniranog inegalitarizma (i na zemlji i na nebu) živa u svesti ljudi, kako je onda od članova takvog društva moguće zahtevati da se bore i da imaju inicijativu? Ta neumitnost ljudske nejednakosti kojom se zapravo objašnjava čitava filozofija nejednakosti koju neoliberalizam proizvodi , smatra ljude odgovornim za njihovu «nesposobnost» takmičenja u darvinističkoj borbi i, ukoliko su iz te borbe ispali, ona im u stvari poručuje: «vi ste krivi što niste imali dovoljno snage za borbu», ili «vi ste sami krivi što za to nemate talenta, ne možete očekivati da vam društvo pomaže», ili «ne možemo vam pomoći , ljudi su nejednaki, a vi prosto borbu niste izdražali»... Ovakva filozofija koja poziva na pomirenost sa nejednakošću i na konformizam, potpuno je nespojiva sa zahtevom da se bude slobodan i da se poseduje inicijativa, ili barem da se ona u životu posle nekog poraza sačuva.

Pravo je zato pitanje kako je moguće da jedna doktrina koja želi da se predstavi kao jedina i vladajuća u teoriji ekonomije i ljudskog drštva, poseduje u sebi toliko unutrašnjih protivrečnosti?

Prenaglašeno neoliberalno insistiranje na individualizmu takođe zanemaruje činjenicu da je čovek socijalno biće i da je tokom čitave istorije imao potrebu da se udružuje.

S druge strane, socijalni darvinizam koji ekonomski liberalizam na neki način propagira, krije takođe nedovoljno poznavanje ljudske prirode.

Zakoni psihološkog uslovljavanja i teorije učenja veoma jasno govore o slojevitosti ljudskih sposobnosti , emotivnih i kognitivnih, koje su na različitim nivoima podložne različitim vrstama uslovljavanja, odnosno učenja. Zakoni klasičnog uslovnog refleksa koje je otkrio genijalni ruski lekar Pavlov, važe, kako za životinje, tako i za ljude, ali na različite načine i u različitom stepenu. Na najnižem nivou u strukturi ljudske svesti ti zakoni su nepogrešivi, ali što se više penjemo kognitivnom lestvicom ljudskih sposobnosti, to se više oblik uslovljavanja, odnosno učenja i socijalnog učenja menja, a ljudske osobine: plastičnost, pokretljivost, promenljivost , kreativnost i odluka, sve više dolaze do izražaja. Na tim nivoima sve je teže jednostavno uslovljavanje, a sve više su mogući viši oblici učenja u koje se uključuje i frontalni korteks. Indeterminizam , odnosno sloboda ljudskog ponašanja postaje sve snažnija, kao i mogućnost promena. Ljudska priroda je pokretna, podložna promenama, evoluciji ili involuciji, razvoju ili regresiji. Ona u svakom slučaju nije stanje nego je stalni proces. Slika sveta koja fiksira i ovekovečuje zakone društva ili ekonomske zakone, nespojiva je sa pravom ljudskom prirodom za koju su suštinske i nužne upravo promena i slobodna projekcija u budućnost. Kao što se čovekovo psihološko stanje menja nabolje ili nagore, pri čemu se on u životu ili razvija ili regredira na niži stupanj razvoja, ili se dešavaju oba ova procesa zavisno od perioda, tako se i psihologija grupa, zajednica, naroda i država takođe menja. Upravo na tim činjenicama zasniva se čitava razuđena naučna oblast psihopatologije. Kao što u čoveku postoje dva osnovna pokretača , nagon života i nagon smrti, Eros i Tanatos, i između njih borba tokom čitavog života ne prestaje, tako isto i ljudsko društvo prolazi kroz različite faze, ili naizmenično menja stanje u kome je. Nikakvo fiksiranje «naučnih i nepromenljivih ekonomskih zakonitosti nezavisnih od čoveka», u tom slučaju nije moguće i predstavlja golu ideologiju koja ima za cilj da pasivizuje ljude i učini ih društvenim konformistima koji nemaju ni volje niti snage da promene neki nepravedni društveni sistem. Sa tog stanovišta, i samo sa tog, filozofija ekonomskog neoliberalizma je potpuno shvatljiva i logična. Ona nije nikakvo činjeničko naučno stanje , već predstavlja jednu snažnu i interesnu ideologiju koja se ljudima, od strane drugih zainteresovanih ljudi, prosto, politički, na silu, nameće.

Ali, njen uspeh je utoliko manje verovatan, ukoliko je njeno poznavanje psihološke ljudske prirode manje, odnosno nedovoljno, odnosno čak potpuno pogrešno.

Poraz je uvek u neznanju.