Mila Alečković Nikolić

IMA LI JOS BILO KAKVE DEMOKRATIJE DANAS?

Bez sumnje da je kroz vekove demokratija kao oblik vladavine najduze opstala, ako nista drugo, a ono nominalno. Iako anticka demokratija polisa sa danasnjom demokratijom globalistickih razvijenih trzisnih drustava nema mnogo veze, ona je uvek bila definisana kao oblik vladavine u kome se zdruzuju nacelo slobode i jednakosti spojeni u vladavini naroda. Demokratija i sloboda t rebalo bi da idu zajedno, bez obzira sto ce svi mislioci i autori od pocetka primetiti da je sloboda u mnogo cemu ugrozena u brojnim zastranjenjima i zloupotrebama demokratije. Zastranjenja i posrtanja demokratije opisace vec Aristotel i Platon, a zatim Ruso, Hegel, Monteskije, Stjuart Mill, Boden, Tokvil i dr., svi ukazujuci na to to da se vladavina naroda, buduci da narod nikada nije potpuno homogena zajednica, svodi uvek na vladavinu vecine, odnosno da demokratija nije vladavina naroda nego vladavina njegove brojne vecine, a da vladavina vecine moze da preraste u tiraniju nad manjinom, ili u tiraniju manjine sakrivene iza toboznje vecine. U vladavinu neobrazovane vecine koja nema, ili u oligarhiju bogate manjine koja se zaklanja iza vecine naroda.

Tradicija grcke politicke misli bila je borba za opste Dobro, Vrlinu i Pravdu, koji su se nalazili iznad pojedinacnih i grupnih ciljeva . Vec starogrcka tradicija jasno je postavila pitanje odnosa umnosti i moralne vrednosti odluke naspram puke volje vecine naroda . Demokratija drustva vrlina podrazumevala je to da Aristotel odbaci vladavinu proste vecine kao nepravednu, smatrajuci da vecina moze da bude mocna, ali ne i svemocna, a retko kada umna. Ocigledno je da je starogrcka demokratija gajila aristokratski princip: jednakost prema vrednosti, a ne prema brojcanoj nadmoci, odbacujuci u osnovi uvrezeni postulat da se vise mudrosti nalazi u samoj cinjenici prostog mnostva i vecine. Sva pitanja koja se ticu vrednosti demokratije i njenih oblika, kao i njenih mogucih stranputica i zloupotreba (koje ce doneti novi vekovi), u antici su vec uveliko definisana.

Nacelno pitanje kojim se mora otvoriti diskusija o putevima i zastranjenjima demokratije danas jeste : da li je moguce spojiti anticku jednakost prema vrednosti i brojcanu nadmoc vecine naroda nekom kombinacijom demokratskih principa? Kako ograniciti zloupotrebe demokratije danas, u 21 . veku, u vremenu novog oblika globalistickog totalitarizma? U kojoj meri u demokratiji mozemo usvojiti utilitarnu filozofiju morala i kako mozemo da interpretiramo princip korisnosti, a da on ne ukine osnovne eticke vrednosti ? Nadalje, i sam princip korisnosti moze biti razlicito interpretiran. Ako ga interpretiramo eticki, on bi znacio: izbor manjeg naspram veceg zla (sto je, recimo vladavina vecine, nasprat nekog oblika potpune despotije).. Ako ga, s druge strane interpretiramo utilitaristicko-makijavelisticki, princip korisnosti bi znacio da se sredstvo, kako su, pre anglosaksonske utilitarne eticke misli jos atinski poslanik Eufem , a potom Nikolo Makijaveli i Sveti Ignjacije de Lojola govorili, uvek opravdava ciljem. Recimo, da je u jednoj demokratiji cilj ucesce najveceg moguceg broja ljudi u vlasti, odnosno sloboda najveceg moguceg broja ljudi, za koju pretpostavljamo da je manje nepravedna nego ucesce malog broja ljudi u drustvenim odlukama. Ali, buduci da demokratija nikada nije bila, niti ce biti apsolutno pravedna, nego je rec samo o aproksimaciji, o teznji ka pravdi i slobodi, pitanje se postavlja kako tu narodnu vecinu ponovo spojiti sa vrednostima? Zan Zak Ruso je ovo mozda najbolje formulisao: kako ostvariti maksimalni stepen pravicnosti kao spoj slobode i pravde s jedne strane, odnosno spoj pravde i uma s druge? Kako spojiti pravu istinu o opstem dobru i volju vecine ljudi?

Kako shvatiti jednu od opasnosti za pravdu i slobodu, utilitaristicki (anti - Kantovski) princip korisnosti, da li kao opravdavanje sredstva ciljem ili kao eticki izbor manjeg naspram veceg zla?

•  Kako pomiriti jednakost prema brojcanoj nadmoci naroda sa demokratskom jednakoscu u teznji prema vrednosti ?

•  Moze li prostu vecinu u nekoj meri da koriguje tzv. vladavina ‘konkurentske vecine'  o kojoj govori Dzon Kelhun , u kojoj svaki deo zajednice ima pravo veta na akcije drugih delova drustva?

•  Kako definisati zastranjenja demokratskog principa, koja su opisali jos Platon, Aristotel, Monteskije, Ruso, Mil, Hegel, Boden, Berk, i najzad, Tokvil, kao sto su tiranija vecine, a zatim i tiranija bogate manjine prerusene u vecinu, odnosno plutokratija i oligarhija?

•  Kako unutar demokratije definisati problem fenomena korupcije, koji je osudjivao cak i Makijaveli , a kome je jedan Aleksandar Hamilton u Americi dao legitimitet kada je rec o ‘mladim demokratijama' , smatravsi ga nekad nuznim sredstvom resavanja politickih procedura?

•  Sta danas najvise koci , sputava ili onemogucuje svaki oblik demokratije , makar i one relativno nepravedne i vraca ljudsko drustvo u vreme despotije i totalitarizma?

Bez resenja ovih nekoliko cvornih pitanja nemoguce je shvatiti krize i zastranjenja demokratije od vremena umno svemocne antike, pa do nasih trecemilenijumskih, konformistickih i relativno mediokritetskih dana .

Zato, podjimo redom.

Hronologija problema

Receno je da je tradicija grcke politicke filozofije bila borba za opste Dobro , Vrlinu i Pravdu i da je postavljala pitanje umnosti i moralne vrednosti naspram volje puke vecine i mase naroda . Zlatno doba atinske demokratije je doba Perikla . Umno odredjenje je iznad opstih i grupnih ciljeva i zato je veoma vazno ograniciti svemoc mase , kao i , naravno , sto vise je obrazovati . Ruso ce kasnije mozda najvise insistirati na ovom starogrckom shvatanju slobode i pravde u opstoj prosvecenosti .

Za razliku od toga, u novovekovnoj tradiciji bavljenja pitanjima demokratije, Dzon Lok se vise ne bavi antickim problemima na isti nacin. Iako ce svi kasniji autori pisati o pitanjima slobode i neslobode, oni ce u mnogo cemu odstupiti od tradicije grcke politicke misli. To da je narod celina koja je unutar sebe podeljena, a ne homogena masa, te da uvek postoji realna opasnost tiranije vecine uocice svi, ali svi nece na isti nacin interpretirati ovu tiraniju, niti u istim pojavama videti opasnost po ljudsku slobodu. U Evropi problemom tiranije vecine bavice se mnogi. Zan Boden o njemu pise, kao i Sarl de Monteskije.

Za razliku od anglosaksonske misaone tradicije i Dzona Loka, Zan Zak Ruso se nije bavio samo pojedincem, vec odnosom pojedinca i opste volje u jednom drustvu, tj. zajednici. Rusoova opsta, gestaltisticka volja, volonté générale, definisana je kao sloboda, kao vise od zbira svojih delova, jer se ne svodi na zbir svih volja (volonté de tous), a nije ni volja vecine ili mnjenje, ne predstavlja volju proste vecine, vec je prava istina o opstem dobru zajednice , nesto kao narodni duh, ili Volksgeist. Sledeci misao starih Grka, Ruso shvata da je zbog cinjenice neumitnosti vladavine vecine u demokratiji, osnova svake demokratije zapravo nuzno obrazovanje, kao jedini nacin da se smanji jaz izmedju vladavine uma i saglasnosti vecine . Jasno je da iz ovoga sledi zakljucak da sto je manje obrazovanih u jednom drustvu, manje je i demokratije, cak i ako se ona shvati kao prosta vecina. Ovo shvatanje bice posebno znacajno upravo u razmatranju prirode demokratije u danasnjem globalnom svetu kapitala i jeftine radne snage ( u interesu makro kapitala ona treba da ostane relativno neobrazovana, upravo da bi bila jeftina).

Ali, vratimo se Rusou, kome je uzor svakako bio grcki polis, a ne danasnje drustvo. Ruso nalazi uzor u Platonovoj Drzavi i u svom delu Emil ili o vaspitanju pise o nuznom javnom obrazovanju . Buduci da vladavina vecine u demokratiji vodi tiraniji vecine (volji vecine - Quod majori parti placuit ab omnibus approbatur), sto zbog toga jer ova vlada nad manjinom, sto zbog toga jer vecina po pravilu ne donosi najumnije odluke, jedini nacin da se ta tiranija vecine smanji, odnosno da se poveca stepen demokratije u drustvu, jeste opste prosvecivanje i obrazovanje ljudi. I u delima Drustveni ugovor i Ustav Korzike, po svojim idejama i zalaganju za opstu prosvecenost, po nacinu na koji spaja pozitivno i prirodno pravo, odnosno ‘treba i ‘jeste', bez obzira na sve kasnije kritike k oje je dozivela njegova, uglavnom lose interpretirana misao, i bez obzira na sve teskoce preciznog odredjenja pojma ‘opste volje', Ruso se u osnovi moze smatrati zacetnikom novovekovnog spajanja slobode i pravde, odnosno zacetnikom ideje organizovane socijalne pravde, odnosno ideje socijalizma .

Sve ovo kritikovace Edmund Berk (Razmatranja o revoluciji u Francuskoj), a Hegel ce i pored snaznih kritika upucenih Francuzima, ostati zaljubljenik u francusku revoluciju (Filozofija prava) , velicajuci nacelo slobode kao pravo svih ljudi, ali priznajuci ipak da se u ovoj revoluciji nisu ostvarili um i sloboda.

Americka, uglavnom reformisticka revolucija obnovice ideju podele i disperzije vlasti, baveci se takodje tiranijom vecine, ali najvise svojinskim pitanjima i pitanjima imovine i privatne svojine. Medison ( Federalist ) je smatrao da tiraniju vecine prouzrokuje razlicitost i nejednakost sposobnosti ljudi za sticanje svojine, kao i njena nejednaka raspodela, koji dovode do podele drustva na razlicite interese i stranke. Ovi razliciti interesi, upravo zbog pojma slobode ne mogu da budu ukinuti, ali je zato u demokratiji nuzno kontrolisati posledice njihovih delovanja, kako jedna od tih grupacija ne bi zavladala i nametnula se svima. Bice ponovo revalorizovana ideja republike kao umerene demokratije bez tiranije vecine, upravo zato jer u republici manjina uvek moze da preglasa vecinu, odnosno da sama postane vecina.

Jedan od najboljih opisa mana i zlupotreba demokratije,inspirisan naravno antickom mislju, svakako je razmisljanje Aleksisa de Tokvila u Demokratiji u Americi. Vodjen sopstvenim licnim motivima, aristokratskim poreklom, poznavanjem anticke misli, poznavanjem posledica francuske revolucije, a zatim i verom u novi svet, Tokvil je sa mnogo snage kritikovao ,ali i pokusao da opravda demokratiju kao takvu, pokazujuci da od nje jos uvek nista bolje nije smisljeno. Uprkos tome, on zna da je mogucnost zloupotrebe u demokratiji, u kojoj vecina uvek vlada u ime naroda, upravo u samoj sustini demokratije. Stvaranje politickih stranaka bez kojih je nemoguce demokratsko osvajanje vlasti, upravo do vrhunca dovodi ovu (demokratiji imanentnu) mogucnost zloupotrebe, jer se pobedom stranaka uvek namecu relativno manjinski interesi u ime vecine (jasno je da je u ovom smislu ipak bolja situacija visestranacja , nego jedne jedine stranke). Ono sto je najveca vrednost kritike Tokvila jeste upravo to da ne govori samo o fizickoj tiraniji vecine, vec govori (kao i Stjuart Mil) o tiraniji mediokritetskog, konformistickog, osrednjeg ljudskog duha koji ispliva na povrsinu u svakoj demokratiji.

U sustini, sva pitanja svodila su se na to kako kontrolisati vlast vecine u demokratiji? Kako postici to da u vrsenju svoje vlasti vecina samu sebe ogranicava, buduci da vec sutra ona moze sama da postane manjina?

Sto se americkog konteksta tice, i Tomas Dzeferson govorio je o prednosti razboritosti kada je u pitanju volja vecine naroda.

Kritike demokratije u Americi i kroz nju demokratije uopste , iako dragocene za postavljanje nacelnih pitanja ljudske slobode i pravde, ipak nisu dovoljno anticipirale zlo i zloupotrebe demokratije koje ce tek stupiti na scenu u razvoju globalistickog drustva, a koje danas predstavljaju najvecu zloupotrebu slobode, od vremena antike do danas. Stvaranje jednog novog oblika finansijskog i privrednog globalnog totalitarizma, odnosno monopola (bilo u vidu komunisticke, bilo u vidu danasnje globalisticke unilateralne i unipolarne ‘neoliberalne' privrede) , zasenice u proslom i u nasem veku sve visevekovne probleme demokratije i ponovo postaviti osnovno pitanje smisla preduge ljudske borbe osvajanja slobode i pravde. Jer, pitanje koje se postavlja danas , jeste:

Sta u 21. veku sprecava ostvarenje maksimalnog stepena pravicnosti u demokratiji, ili minimalnog stepena nepravde, a sta demokratiju potpuno ponistava?

Buduci da Dobro ne odgovara fizickom broju glasova, podje li se od Rusoovske pretpostavke da je opste obrazovanje nuzan uslov da se smanji raskorak izmedju vladavine uma i saglasnosti vecine, odnosno da je opste obrazovanje naroda preduslov da se postigne najveci stepen pravde u demokratiji (ili najmanji moguci stepen nepravde), jasno je da drustva i drustvena uredjenja koja na ovome ne insistiraju ili koja ne stvaraju uslove da se svi ljudi obrazuju (u slucaju da je obrazovanje skupo ili nedostupno), ne mogu u pravom smislu reci biti demokratska drustva, jer je u njima razlika izmedju vladavine uma i saglasnosti vecine prilicno velika . Buduci da obrazovanje nije luksuz, vec nuzan uslov ostvarenja elementarne pravde i slobode u demokratiji, ono mora biti dostupno svima bez obzira na materijalno stanje clanova drustva. Za drustvo koje ovo ne omogucava, pouzdano se moze reci da vodi izopacenju demokratije koju to drustvo promovise (ako je uopste promovise) i da je tada na delu jedan od najjednostavnijih oblika izdaje demokratije.

2) DRASTICNE DRUSTVENE RAZLIKE POVECAVAJU STEPEN DEMOKRATSKE TIRANIJE

Sto su imovinske ili neke druge razlike u drustvu vece, vece je i suprotstavljanje izmedju inace suprotstavljenih delova drustva, te logicki sledi da je i vladavina vecine u tom drustvu, usled vecih suprotstavljenosti izmedju nje i manjine, bliza tiraniji vecine, nego sto bi to bio slucaj u drustvu sa manjim suprotnostima izmedju njegovih delova. Ova tvrdnja bez ikakve ideologije, na osnovu cisto logickog argumenta dovodi u nuznu vezu stepen ostvarene slobode u demokratiji i stepen jednakosti, odnosno socijalne pravde u jednom drustvu. Iz manje nejednakosti suprotstavljenih delova drustva, prosto sledi manja tiranija vecine u demokratskom uredjenju.

3) MONOPOL KAO TIRANIJA PAR EXCELLANCE

Svaka vrsta monopola u drustvu, a pogotovo monopol u privredi i finansijskom zivotu , karakteristican za doba komunisticke privrede, ali jednako i danasnje unilateralne, hegemonisticko-globalisticke makro privrede, povecava stepen tiranije vecine u demokratiji, odnosno smanjuje stepen slobode i pravde i vodi ka devijaciji.

Danasnje globalisticke monopolisticke strukture moci postale su potpuno okultne u politickom i ekonomskom odlucivanju, te tako krse sopstveni princip koji po svetu, odnosno u provincijama Carstva proklamuju. Sjedinjene americke drzave, recimo, svuda u svetu prokamuju otvoreno i slobodno trziste, zabranjujuci cak lokalnim drzavama da profitiraju od sirovina koje se nalaze na njihovim teritorijama (klasicni primer juzne Amerike), ali zato na najvisem nivou naredjuju, kada to njima odgovara, iskljucivi monopol. Takav je bio pokusaj da se kineskoj tekstilnoj robi odredi limit, samo zato sto se Kina pokazala sposobnijom da svojom jevtinom robom preplavi svetsko trziste. Gotovo sve danasnje finansijske globalisticke organizacije i politicke strukture moci, lice su upravo recenog monopola i centralizma, odnosno licemerja slobode odlucivanja ili prividne slobode trzista, koja ,uglavnom, bogate cini jos bogatijima, a siromasne jos siromasnijima.

4) EKONOMIZAM KAO WELTASCHAUUNG

Sto je veci ekonomizam na delu u koji se utapa i u kome se gubi politika (ekonomizam karakteristican i za marksisiticku i za neoliberalnu ideologiju sa stavom da su ekonomski zakoni nuzni i nezavisni od drustvenih odluka), to je manja, odnosno to je je izvitoperenija demokratija u jednom drustvu.

5) REDUKCIJA NA FINANSIJSKU I NOVCANU SLIKU SVETA

Svodjenje svega na iskljucivo finansijsko pravo koje ukida ili umanjuje svako drugo ljudsko, gradjansko i politicko pravo, kao i tolerisanje korupcije (sto je cinio Aleksander Hamilton), smanjuje stepen demokratije u drustvu i dezavuise je. Mozda Medison obezbedjujuci u americkom ustavu da osnovna privatna svojinska prava prethode politickoj drzavi i da su moralno van domasaja narodne vecine, nije ni sanjao da ce ova osnovna mera zastite imovinskog prava pojedinca, prerasti globalno u svoju suprotnost i da ce glavni tiranin u takvom tipu demokratije postati sistem zasnovan na nepovredivosti svojine i na finansijskom pravu kao vrhovnom pravu iznad svih drugih ljudskih, gradjanskih i politickih prava. Tokvil je takodje precenjivao ulogu sudstva u borbi protiv tiranije, dok je ono cesto ostajalo upravo u vlasti svetosti privatne svojine kao neke vrste hipostaze.

Aleksander Hamilton, iako jedan od ustavopisaca, progledace kroz prste novcanoj korupciji kao nuznom fenomenu novovekovne americke demokratije, pocece potom era finansijskih i vojno-industrijskih ratova i otvorice se svet finansijske spekulacije u kome demokratija, nekadasnja ‘vladavina narodne vecine', vise nece moci da se posmatra bez igre ucene i velikih suma novca medju interesnim grupama i oligarsima.

U takvom drustvu, clanovi koji nisu skloni korupciji i kradji, niti profesijama koje se bave obrtanjem novca, marginalizovani su. Drustvo ili nema mehanizam da se sa korupcijom izbori, ili je smatra potpuno normalnom pojavom protiv koje je nemoguce boriti se, jer se upravo njome sve ‘demokratski' resava. U Americi je na taj nacin vise oblika i tipova korupcije potpuno institucionalizovano (klijentalizam, nepotizam, finansijski lobiji: rent seeking behavior, pork barelling, give and take system…)

Ovo je sasvim pouzdan znak da nesto sa nasim vekovnim shvatanjem demokratije nije u redu.

Moralni i vrednosni aspekt ce u funkcionisanju ovakvog drustva biti gotovo izbrisan (odnosno, ostace jos samo njegov verbalni aspekt), jer ce lakse biti onome ko je pocinio greh ili zlocin, a imucan je, dok ce onaj koji je potpuno nevin, ali siromasan, biti kaznjen. Tako ce sam princip slobode u ime koga je ljudsko drustvo tezilo da sebe ( bez visih transcendentalnih sila ) uredjuje, sada, u novom obliku totalitarizma, biti ukinut.

Misel Fuko ce postaviti tacnu dijagnozu da se zrelost i humanost jednog drustva mere najpre njegovim odnosom prema smrti i ludilu, koji u ovakvim sistemima nacelno takodje predstavljaju robu podloznu ‘novcanoj reguaciji'. Sa mnogo razloga moze se reci da su ta implicitna filozofija profanog, vulgarnog i diktatorskog materijalizma i taj vrednosni sistem, odnosno bolje reci njegovo odsustvo, i dan danas dominantna filozofija savremenih globalistickih sistema.

•  SLOBODA BEZ SOCIJALNE PRAVDE

Insistiranje klasicnih liberala samo na pojmu slobode, a ne i na socialnoj pravdi, ili nedovoljno insistiranje na socijalnim pravima, svakako je jedan od uzroka koji dovodi do povecavanja suprotstavljenosti delova drustva, a samim tim i do vece tiranije vladajuce vecine.

•  SLOBODNI ILI NESLOBODNI POJEDINAC U KOLEKTIVU

Ako vecina u jednom drustvu gazi slobodu pojedinca, to svakako smanjuje stepen demokratije i povecava tiraniju ili despotiju. Ali , prava sloboda pojedinca nije u atomizaciji i u egzistenciji mimo svakog kolektiva, nego upravo u zajednici. Bez zajednice, jedinka i licnost ne postoje, postoji samo atom, koji nema ni kriterijum da spozna i oseti sta je sloboda. Drustvo koje stvara raskorenjene atomizovane jedinke prepustene same sebi bez kolektivne podloge, stvara zapravo neslobodne ljude. Pravo ropstvo jedinke jeste upravo u toj atomizovanosti iz koje se ne moze izaci i ne moze ukljuciti u drustveni izbor. Zato pravo gazenje pojedinacnih sloboda nije stvaranje kolektivnog zivota, nego upravo suprotno, njegovo onemogucavanje i ostavljanje pojedinca da zivi u haosu i disperziji. Ovo je cesto slucaj sa danasnjim drustvima koja se odricu svake tradicionalne podloge i sve poravnjavaju svodeci gradjane iskljucivo na potrosace, ili smatraju da su proslost etnickih grupa i njihove tradicije nebitne (ili cak stetne) .

U Drustvenom ugovoru Zan Zak Ruso kaze: ‘… Celo politicko telo ce prinuditi na poslusnost svakog onog koji odbije da se povinuje opstoj volji, sto ne znaci nista drugo do da ce ga prinuditi da bude slobodan.' (nije tesko ovde uociti kasnije Sartrovo filozofsko koketiranje, u jednom drugom kontekstu sa pojmom ‘osudjenosti na slobodu'). Iako ove Rusoove reci mogu da deluju kao ukidanje slobode pojedinca, one imaju upravo suprotno znacenje, naglasavajuci bas to da slobode pojedinca bez zivota u kolektivu nema, i da je svaki drugi oblik zivota u stvari nesloboda, a samim tim i izopacenje demokratije. Ruso je govorio o prirodnoj, gradjanskoj i moralnoj slobodi pojedinca. Covek koji se pokorava zakonima koje je sam doneo (uz mogucnost da ih menja ako zatreba) slobodan je covek, a onaj koji ne postuje zivot u uredjenom zakonitom kolektivu, ulazi u fiktivnu , laznu slobodu, odnosno u neku vrstu ropstva. Upravo u tom slucaju njegova pojedinacna sloboda moze da bude pogazena. Iako su Rusoa kasniji klasicni liberali cesto kritikovali zbog njegovog ‘kolektivizma', pogresno interpretiranog kao totalitarizam, zbog ‘moi commun' o kome govori, zbog slobode pojedinca shvacene kao predavanje celini, Ruso je zapravo odlicno osetio pravu dijalektiku ljudske slobode, shvativsi da nje upravo u preteranoj individualnosti i atomizaciji nema i ne moze da bude. Ali, sukob Rusoove koncepcije i shvatanja njegovih kriticara je u stvari sukob dva shvatanja ljudske prirode, jednog proizislog iz teorije Tomasa Hobsa i drugog proizislog iz same Rusoove slike covekove prirode. Ljudska priroda shvacena je ili kao individualisticka i egoisticka (Tomas Hobs), ili kao egoisticka sa simpatijama prema drugom (Dejvid Hjum, Dzon Lok, Adam Smit), ili kao utilitarno-egoisticka ( Dzeremi Bentam ), ili kao empatijska i altruisticka ,koja od Aristotela i Svetog Tome Akvinskog vodi linijom upravo do Zan Zaka Rusoa.

Tako,recimo, iako katolici i protestanti sasvim izvesno ustanovjavaju moral slobode i odgovornosti (i pored katolickog ‘absolvo te') , protestanti, kalvinisti i njima slicna ucenja, zadrzali su shvatanje o predestinaciji i bozjoj izabranosti , ovoga puta i na zemlji i na nebu. U tom gledanju na smisao ljudskog zivota, onaj ko na ovom zemaljskom svetu uspe, u uspehu vidi znak svoje izabranosti, dok onaj koji u zivotu i poslu ne uspe, u svom porazu takodje vidi neumitnu bozju volju da ne uspe. Dakle, i pored toga sto je bio uvod u modernizam i individualizam, protestantizam u ljudsko shvatanje unosi i neku vrstu inegalitarizma, odnosno predestinirane nejednakosti ljudi, koja ce, mnogo kasnije, posluziti da pasivisticki opravda sve nejednakosti i nepravde drustva nerazvijenog i pocetnog kapitalizma, odnosno sistema nejednakih drustvenih mogucnosti.

Ove koncepcije, bez sumnje, determinisu i poimanje osnovne ljudske individualne slobode, kao i slobode u demokratiji.

•  PLURALIZAM ILI LAZNA OPOZICIJA

Demokratija je utoliko veca u jednom drustvu ukoliko je veci pluralizam, tj. suparnistvo veceg broja suprotstavljenih grupa ili partija. Ali, istovremeno, ukoliko je izmedju njih razlika jako velika, stepen demokratije se smanjuje, jer ce vecinska grupa vrsiti vece ugnjetavanje manjinske. Medjutim, broj suprotstavljenih grupa doprinosi stepenu demokratije, ukoliko nije u pitanju tzv. konformisticka demokratija koja uvazava samo ‘dobru opoziciju', a ne ono sto je Herbert Markuze zvao ‘radikalnom opozicijom'. U slucaju onemgucavanja radikalne opozicije, demokratije u stvari nema i dolazimo do jos jednog Markuzeovog pojma ‘drustva bez alternative', sistema koji suzbija alternative i gaji jednodimenzionalnu misao. Iz ovakvog sistema nema istinskog izlaska i on zapravo stvara laznu ili selekcionisanu opoziciju, odnosno njen privid, ne propustajuci nijednu drugu grupaciju u politicko odlucivanje. Jedan vid ove selekcionisane opozicije jeste svakako i partitokratijski sistem koji u politicki zivot ne propusta nista sto se nije partijski svrstalo, tako da drustvene grupe koje nisu u partijama, u politickom zivotu mogu da ucestvuju veoma tesko. Ali, u prividnim drustvima pluralizma bez prave alternative , akcenat je ipak stavljen na ‘dobru', tj. ‘korisnu' opoziciju, koja se uklapa u postojeci sistem i u potpunosti onemogucava njegovu promenu, cak i u najsitnijim detaljima. Ta opozicija je, u stvari, vrsta korisnog idiota.

9) BEZ CIRKULACIJE ELITA SVE JE ILUZIJA

Sve sto u jednom drustvu suzbija cirkulaciju elita, bilo da je to novcana diktatura koja svima ne daje podjednake uslove da se krecu u drustvenoj vertikali, ili nesto drugo, apsolutno je protivno demokratiji, odnosno znacajno je ugrozava.

10) RAVNOTEZA U COVEKU I RAVNOTEZA MOCI I VLASTI

Demokratiju, naravno, sustinski ugrozava sve sto sprecava staru anticku ideju i princip podele vlasti, odnosno ravnotezu snaga, koncepciju koja je pocela poimanjem ljudske prirode, a zavrsila se poimanjem politicke vlasti i njene ravnoteze. O njoj pise jos Platon ( Zakoni i Drzava) , razmisljajuci o mesovitoj vladi, odnosno o podeli gradjana na tri klase. Ova ideja nalazila se uveliko primenjena u uredjenju Sparte, jer je Likurg (po kazivanju Plutarha) ogranicavao moc spartanskih kraljeva uvodjenjem Gerusije od 28 clanova, a zatim uvodjenjem Efora.

Aristotel se zalagao za uzajamno uravnotezavanje razlicitih nacela : slobode, imovine, sposobnosti. Podela o kojoj je jos on govorio na :savetodavnu, izvrsnu vlast i sudstvo, preteca je danasnje podele na zakonodavnu, izvrsnu i sudsku vlast. O ideji mesovite vlade i neke vrste ‘veta' razmisljao je jos Polibije, a mnogo kasnije Hegel, Dzon Stjuart Mil, Emanuel Kant (govoreci o brani protiv despotizma i o odbrani slobode u demokratiji koja radja Republiku), zatim Dzon Lok (u ideji ogranicene vlasti ), Spinoza (sila protivteze ogranicava drzavni apsolutizam) . O ovome govore kartezijanska nacela, Rapen de Tuar, Nikolo Makijaveli koji se seca anticke ideje mesovite vlade, ekonomske i socijalne ravnoteze i zakljucuje da je upravo borba plebsa i Senata bila najveca velicina Rima ( Rasprave o prvih deset knjiga Tita Livija).

Naravno, anticku ideju podele i ravnoteze vlasti najvise je proslavio Sarl de Monteskije u Duhu zakona i razmatranjima o razlozima velicine Rimljana i njihove propasti. Kao dobar psiholog, Monteskije je tvrdio da svaki covek u svojoj vlasti ide dotle dok ne dodje do granica, a da vlast ne moze da bude obuzdana narodom, vec vlast treba da obuzda sama vlast. To je upravo znacilo njenu podelu . Svi su se uglavnom slagali i oko toga da je bilo najvaznije ograniciti zakonodavnu vlast, buduci da izvrsna vlast od nje ionako uvek zavisi.

Sve ovo nasledje bice kasnije inspiracija americkim ustavotvorcima, kao i mnogim demokratijama sveta.

Ali, sve to, naravno, nije moglo da spreci pojedine regresije, pojedinih drustava u odredjenim politickim tenucima njihove istorije, niti da garantuje da je savremenost u bilo cemu superiornija, umnija i iskusnija od starih drustava, u zelji da ovaj princip slobode i demokratije primeni. Kada vidimo kako funkcionise danasnje srpsko drustvo i njegov politicki parlament, jos jednom se uveravamo u to da vekovi mozda jesu bili nuzan, ali nikako ne i dovoljan uslov da se principi demokratije zaista jednom zauvek nametnu.

11 ) UTILITARISTICKI MORAL PROTIV DEMOKRATIJE

Anglosaksonski utilitarizam Dzeremi Bentama, kao mocna eticka teorija, u stvari je izdanak slike sveta i dozivljaja prirode coveka Tomasa Hobsa i Dzona Loka. Ali, treba biti iskren prema Bentamu, pa kazati da je daleko pre njega jos atinski poslanik Eufem, po kazivanju Tukidida pokusao da pridobije Kamarinjane za borbu protiv Sirakuze recima: ‘…Coveku silniku ili polisu koji ima vlast nista nije bezumno sto je korisno (podvukla M.A.N.) i nista prijateljsko sto nije sigurno…'. Dakle, princip korisnog, posebno u politici, savetovao je vec on.

Novovekovna utilitaristicka teorija etickog delanja je svakako na suprotnoj strani od Kantovske (i Rusoovske) slike sveta, od simpatija ili altruizma prema drugom coveku, od stava reciprocnog postovanja, od hriscanskog principa nevinosti i zrtve pojedinca, te od zla kao kategorije koja ne zavisi od broja mrtvih vec od namere da se zlo cini, ili od vere u pravdu. Utilitarizam ce sve ove iskonske vrednosti vesto preformulisati da bi pronasao koherenciju u samom ljudskom nekontrolisanom i nedoslednom empirijskom ponasanju, uvesce u rasudjivanje princip velikog broja kao deo demokratske logike, ali bez oslanjanja na pravdu u pravom smislu reci , odnosno princip koristi i korisnosti . Sam princip korisnog svakako je moguce interpretirati eticki kao izbor manjeg naspram veceg zla, pri cemu se pretpostavlja da je politicko ucesce najveceg broja ljudi, makar i neobrazovanih, manje zlo od potpune despotije. Ali, kao sto je to vec receno, princip korisnog moze biti interpretiran i kao opravdavanje sredstva ciljem, sto dobija jednu sasvim drugu dimenziju. Uprkos svemu, utilitarizam ce u osnovi ostati dopadljiva, ali samopobijajuca eticka doktrina, odnosno teorija, koja u krajnjoj konsekvenci protivreci samoj sebi. Ona nista sustinski nece doprineti shvatanju demokratije kao aproksimacije ka pravednom izboru, jer se ova aproksimacija postize smanjivanjem razlike izmedju pravednog uma i saglasnosti vecine, a pravedni um nikada ne mozemo da interpretiramo u svetlu opravdavanja nekog sredstva nekim ciljem.

12) PRAVDA , PA PRAVO I SPORNI IMUNITET

  Jasno je da izmedju demokratije i vladavine prava postoji odnos nuzne uzajamnosti.

Demokratska sloboda je u zakonskoj slobodi, u podvrgavanju coveka zakonima koje je sam doneo (ali i u njihovom menjanju ukoliko su nepravedni). Ovde se podrazumeva zakonska sloboda u Kantovskom smislu reci, sloboda u slobodnim zakonima, koji cuvaju ono sto je ljudsko, odnosno pravedno. To je bila anticka ideja vladavine prava i pravde, (pravednog prava), kao sto je kod Rimljana bila na snazi stopljenost ius i iustum. Prva tema u ovom kontekstu je svakako vladavina zakona kao takvih (kako bi rekao Dicey : rule of law) , a druga vladavina pravednih zakona. Naravno, da sve sto remeti vladavinu zakona, remeti i samu demokratiju. O vladavini zakona govorio je Tit Livije, Aristotel (koji je u zakonu video pravilo bez strasti, za razliku od ljudske duse), zatim Platon u Zakonima , koji je i pored svoje vere u umnost najboljih filozofa, ipak znao da je nemoguce naci ljude u svemu umne i pravedne . Zakoni su od pocetka shvaceni kao posrednik izmedju ljudskog uma i prakticnog cina, odnosno izmedju logosa i praksisa. Platon tvrdi da se pod zakon moraju staviti i drzavni upravljaci i tako otvara samu ideju vladavine prava. Ali, posebno je u svemu vazno da to bude vladavina pravednog prava, osim toga sto treba da vazi za sve jednako, da pravo bude i skrojeno po osnovnim moralnim zakonima i humanom shvatanju ljudske prirode, odnosno da potpuno ne iskljuci i prirodno pravo (lex naturalis). Kasnije (narocito anglosaksonsko, a danas iz te tradicije proizislo americko) potpuno razdvajanje pozitivnog , vazeceg od prirodnog , racionalnog prava, sprecice nas u stvari da razlucimo ono sto je pravedno od nepravednog, odnosno da govorimo o osnovnim ljudskim vrednostima. Tomas Hobs odvaja definitivno ove dve ideje prava tvrdeci da nijedan pozitivni zakon ne moze biti nepravedan, sto ce ucrtati put pozitivistickoj teoriji prava i bavljenju iskljucivo normativno -tehnickom stranom problema, bez povremenog nuznog vracanja na sustinu. Nije zato slucajno sto su retki americki opozicionari , kao Volt Vitmen, Mark Tven, Selindzer, kasnije Grase i drugi, na vreme, za savremenu Ameriku (kao produzetak ove anglosaksonske tradicije), izrekli sledece reci: ‘tipicna zemlja prava,a bez pravde'.

Nije slucajno ni to sto su svi veliki umovi shvatali da je neka vrsta rehabilitacije prirodnog prava nuzna. Kod Svetog Tome Akvinskog voluntas i racio su dve strane iste pojave. Pozitivni zakon u tom smislu treba da bude u skladu sa prirodnim pravom. Iz ovoga sledi duznost da se odbije poslusnost svim naredbama vladara i moci koje se protive nacelima prirodnog prava, odnosno svim naredbama koje su sustinski nepravedne. Ili kako bi danas rekli psiholozi morala, takodje jaki zastupnici povratka teorije prirodnog prava u ljudsku praksu, odnosno njegovog uzimanja u obzir, kada se suprotstave dve moralno razlicite ravni odluke, usko profesionalna i opste judska, moralna i integrisana licnost napusta prvu ravan i bira drugu . Tako, recimo, vojnik koji je sukobljen izmedju naredbe da slusa vojnicku duznost, ukoliko se ova suprotstavi osnovnom moralnom osecanju (naredba da se bombarduju civili), ako je moralno integrisana licnost, odbija da poslusa naredbu i svrstava se u ravan visoko moralnih odluka, iako u tom trenutku gresi prema svojoj struci.

Humanisti su u principu (Ernst Bloh i mnogi drugi) takodje trazili rehabilitaciju neke vrste prirodnog prava, odnosno njegov upliv u svet prava, ako ne rehabilitaciju obicajnog prava, a ono barem onih pravila koje je prvobitno sam covek, da bi se zastitio od elementarne nepravde, izmislio.

U Rusoistickoj veri o pojedincu i kolektivu vec su spojeni pravni i socijalni elementi. Veru o potrebi jednake zakonske zastite za sve deli i Monteskije, a ona je , naravno , kasnije usla i u deklaraciju o pravima coveka.

Medjutim, i dan danas su zloupotrebe pozitivnog prava ogromne i to je jedan od najtezih udaraca za svaki vid demokratije. U anglosaksonskoj tradiciji ovo se desava nekako po automatizmu, usled spore i retke promisljenosti osnovne sustine na kojoj pociva pravno drustvo, ali zloupotrebe po svemu sudeci, postoje svuda. U banalnoj politickoj realnosti , takva je, recimo, sustinska zloupotreba, fenomen imuniteta za izabrane politicare i funkcionere. Sama filozofija politickog imuniteta (za nepravedno ili kriminalno delovanje, pohlepu i korupciju), po sebi je veoma zabrinjavajuca i, u sustini, nema nikakav logicki, niti moralni razlog postojanja. Imunitet od kazne najbolji je negativan primer razlike izmedju Ulpijanove maksime: Volja samog vladara ima snagu zakona (quod principi legis habet vigorem) i maksime pravnika Henrija de Brektona: zakon tvori kralja (lex facit regem). Pojava i tolerisanje politickog imuniteta na kazne, odnosno sankcije, najbolji je negativni primer raskoraka izmedju ove dve postavke, odnosno primer zloupotrebe i, na neki nacin, gazenja osnovnih nacela pravde i demokratije. Pre bi se moglo reci da institucija imuniteta odgovara upravo utilitaristickoj koncepciji primenjenoj na shvatanje politickog upravljanja, negoli nekom demokratskom, pravednom nacelu. Stoga je institucija imuniteta banalni primer naizgled nevaznog , ali veoma opasnog ponasanja za svaku iskrenu demokratsku vlast. Ne treba ni reci da se ova institucija iznad svega protivi ljudskom osnovnom shvatanju pravde jednake za sve, a u tom smislu, ona se protivi upravo prirodnom pravu.

13) GLOBALIZAM DANASNJICE JE TIRANIJA PLUTOKRATIJSKO-OLIGARHIJSKE MANJINE PRERUSENE U VECINU

Ako sada pokusamo da sazmemo stvari i primenimo duh sinteze, mozemo reci da su osnovne , najvaznije patoloske odlike danasnjeg globalizma sledece pojave :

nasilje i kontrola ( nasilno nametanje svih obrazaca zivota, bez obzira na glas birackog tela u razlicitim drustvima i zemljama sveta)

1. jednoobraznost i istost ( u psiholoskom smislu nagon smrti na delu , odnosno uniformisanost u svim domenima zivota radi olaksanog nadzora od strane uskih supra - nacionalnih oligarhijsko - finansijskih krugova )
2. monopol i hegemonija ( kulturna , informacijska , ekonomska i vojna hegemonija supra - nacionalnog oligarhijsko - plutokratijskog tipa , koji pociva na sistemu vestackog ekonomskog zaduzivanja zemalja ).
3. finansijsko - bankarska redukcija slike sveta uz nipodastavanje svih drugih obika i kategorija ljudskog zivota , kao i predstavljanje ekonomskih zakonitosti kao ‘ naucnih i nuznih ' , nezavisnih od socioloskih i drustvenih odluka ( upravo ono sto je nekada cinio marksizam ). Ovo je momenat ukidanja svake aksiologije i drustvene vertikale .
4. finansijska spekulacija , korupcija i kradja su opravdane , tj . nisu vise zlocin , odnosno , ne tretiraju se kao zlocin , jer citav sistem pociva na njima .
5. asimetricnost ( kulturna , ekonomska i vojna asimetricnost bez ikakvog reciprocieta jesu specifican oblik nasilja , koji se najbolje ogleda u asimetricnim ratovima ).
6. sinhronicitet bez dijahronije ( potiskivanje , zaborav i zabrana istorijskog identiteta , tradicija , obicaja i secanja , proglasenih za civilizacijski stetne kategorije . Pravo na tradiciju ne ulazi vise u domen ljudskih prava , sto je samo po sebi izuzetno patoloski fenomen , buduci da svi psiholozi znaju da ‘ sadasnjeg ' ili ‘ buduceg ' psiholoskog identiteta bez ‘ proslog identiteta ', nema .
7. rehabilituje se psihopatska , beskrupulozna , raskorenjena i zavidna , atomizovana jedinka , kao proizvod svega ovoga i daleki potomak teorije Hobsa i Loka , koju u zivotu drze samo strah od drugog i interes da se satre druga jedinka . Ne biti milosrdan , nemati osecaj sazaljenja niti krivice , dati samom sebi posle svakog greha laki i brzi ‘ absolvo te ', u ovakvoj slici sveta izveden je tragicni obrazac drustveno pozeljnog i nagradjenog ponasanja .

Zakljucak

U ovom relativno kratkom razmisljanju, pokusala sam da istaknem osnovne kocnice demokratija svih vremena, a posebno vremena globalne danasnjice. Da li ce oblik upravljanja u drustvu i upravljanja drustvom, koji se razvijao vekovima, umesto da postane smanjivanje stepena nepravde i aproksimacija ka slobodi i pravdi, postati oblik zivota sa maksimalnim stepenom tiranije, zavisi samo od nas. Zavisi samo od naseg znanja i volje da ga primenimo.

Samo mi smo ti koji mozemo da povecamo ili smanjimo raskorak izmedju pravde i uma na jednoj strani, i saglasnosti brojne vecine dusa, na drugoj.

Koliko god da ovo u izopacenom ulasku u 21. vek zvuci tesko i rizicno, dovoljno je da nas na tom putu kroz vecnost vodi umni zivot nasih dalekih predaka i da nikada ne zaboravimo da nas u tome podrzavaju Aristotel, Platon,Tit Livije, Perikle, Sokrat i ostali, u borbi za istinu i vrlinu, verni prijatelji.