Mila Alečković-Nikolić

FRANCUSKA PRED USKRSOM I IZBORIMA

Zemlja Monteskjea do danas, u odsustvu suprotnog dokaza, i dalje Peta republika, u ovom trenutku ima gotovo četrdesetak predsedničkih prolećnih kandidata, pri čemu javnost izveštava, naravno, samo o najjačim prvencima.

Čovek koji sebe uveliko vidi kao novog predsednika otkako je Žak Širak u svom lirskom govoru ipak odustao od predsedničke bitke, zvanični kandidat vladajuće partije UMP Nikola Sarkozi (pravo ime Nagy Bosca) u poslednje vreme strateški pokušava da promeni izbornu retoriku. Iako je ostao upamćen po tome što se Sjedinjenim Američkim Državama javno izvinio zbog činjenice da Francuska, predvođena Širakom i Dominikom de Vilpenom, nije želela da učestvuje u ratu u Iraku, verovatno je ubrzo shvatio da je ovakav čin u francuskoj predizbornoj gužvi ravan političkom samoubistvu. Levi i desni paganski birači odrekli bi ga se pred izbore, a levi i desni hrišćani odbili da ga politički sahrane.

Sarkozi i danas važi za “atlantskog” , a to znači nepopularnog kandidata u zemlji s jakim i živim degolističkim nasleđem, kao i za deklarisanog kandidata određenih finansijskih i političkih lobija. Imajući to u vidu, otišao je u Izrael i slikao se s izraelskim patriotama kako bi pokazao kojoj je opciji etničkim poreklom (što je važno njemu, ali ne Francuskoj jer u Francuskoj etnički identitet nije bitan, već isključivo politički) naklonjen, bar kada je reč o palestinsko-izraelskom sukobu. To je, naravno, druga strateška predizborna greška koju je Sarkozi, s obzirom na svoj cilj, napravio u Francuskoj, gde je zbrinut veliki deo palestinske emigracije, a stara jevrejska dijaspora se, iako učvršćena u snažan lobi, ipak koliko-toliko asimilovala. Treća predizborna greška bila je to što je govorio o ukidanju socijalne pomoći, stvaranju ministarstva za emigrante u zemlji koja je stotinu godina poznata kao zemlja azila i gde je i sâm došao kao emigrant, zatim o pooštrenju viza za Srbiju, jačanju odnosa s NATO paktom u državi u kojoj je, kako istraživanja pokazuju, gotovo 90 odsto javnog mnjenja za izlazak Francuske iz ove institucije…

Na kraju, ipak svestan strateških grešaka koje je u brzini kampanje i groznici osvajanja vlasti napravio, Sarkozi – inače veoma inteligentan političar – iako minimalno duhovan a maksimalno utilitaran čovek (poznata je njegova rečenica: u politiku sam ušao jer je moj otac bio prebogat), izjavio je počevši trku sa francuskim patriotama da je očuvanje francuskog identiteta najvažnija stvar i da je francuski identitet star 2000 godina. Mi, francuski državljani sa svih strana, sada tek znamo da je njegova izborna bitka za patriotsku – a to znači onu najjaču Francusku – ipak počela. Međutim, najveći Sarkozijev hendikep jeste upravo najavljeno ukidanje socijalne politike, na kojoj se u Francuskoj, zemlji Rusoa i ugovora, na kraju sve polomi.

U ovom trenutku (mart 2007) mnogo je bolje izborno pozicionirana kandidatkinja socijalističke partije Segolen Rojal, ž ena za koju je nekadašnji teoretičar levice Pjer Burdije govorio da je “lažna varijanta” levičarskog duha. Ali, od smrti Burdijea situacija se dosta promenila. Segolen je verovatno mogla da bude smatrana predstavnikom mondenske socijaldemokratije proameričkog tipa, koja je u Evropi sve donedavno dominirala, do početka rata u Iraku, i bila na neki način manje uočljiva zbog svoje nekoherentnosti. Ali, od tada su se okolnosti među bivšim levim atlantistima prilično izmenile jer su njihovi šefovi najzad shvatili da je nemoguće koherentno pred biračima braniti bilo kakav socijalni model, a podržavati spoljnu politiku neprekidnih iscrpljivačkih ekonomskih ratova. Segolen je po zanimanju profesor u gimnaziji, iako se nikada nije istakla naročitom političkom oštricom. Ona je sklop protivrečnosti šizofrenog doba koje više ne poseduje jedinstvenu aksiološku orijentaciju (kao takva zalaže se za brakove homoseksualaca, ali i za neke, sa stanovišta levice, pozitivne stvari, recimo za preispitivanje momenata u globalnoj ekonomiji ili protivljenje američkim ekonomskim ratovima). Njen problem je takođe davanje nespretnih i protivrečnih političkih izjava tipa “uzor mi je Toni Bler”, koje je posle poricala, odnosno prepravljala, ali šteta je već bila učinjena.

U odnosu na mudru Mišel Alio-Mari, iskusnu ministarku odbrane, koja se takođe izdvojila iz vladajućeg UMP-a, Segolen Rojal je politički mnogo manje ozbiljna i kredibilna figura iako poseduje izvesni ženski šarm. Francuska je zemlja ogromnog političkog iskustva i ženski šarm je na ovakvom tlu, za razliku od SAD, u molijerovskom smislu najmanje relevantna kategorija. Međutim, Mišel Alio-Mari nije insistirala na kandidaturi.

Ipak, dve su stvari koje pred izbore u Francuskoj 22. aprila idu u prilog Rojalovoj. To je najpre činjenica da ju je podržao jedini autentični socijalista, tj. degolista sa levice, kako sam sebe naziva, Žan-Pjer Ševenman. I drugo, na njenoj strani je čitavo francusko istorijsko socijalno nasleđe, “socijalni ugovor” iz 17. veka (Francuska je jedina zemlja koja je istorijski spojila liberalizam i elemente socijalizma). Poznato je takođe da je najveći otpor anglosaksonskom utilitarističkom tipu liberalizma uvek bio baš u Francuskoj, i kod levice i kod desnice, na šta je u svojim govorima podsećao i Širak.

Iako su sada gotovo izjednačeni francuski predsednički kandidati Nikola Sarkozi i Segolen Rojal, izborna empirijska istorija je nekada puna iznenađenja, a u tišini, ali relativno brzo, napreduje i treći kandidat s pozicije centra (UDF) Fransoa Bajru . On je, zajedno s našim aktivistima u Francuskoj, jedan od stidljivih inicijatora srpskog lobija u francuskom Senatu, vrlo obrazovan čovek i za Francusku spoljnu i unutrašnju politiku svakako bolji predsednik nego Sarkozi.

Predsednički kandidat će u aprilu, naravno, biti i onaj koga nazivaju ekstremnom desnicom, a u stvari je predstavnik populističke stranke s mešavinom i levih i desnih elemenata – Žan-Mari Lepen. On će verovatno odigrati važnu ulogu kad u drugom krugu svoje birače bude usmerio u nekom od završnih pravaca. Njegova retorika o emigrantima u ovom trenutku nije ništa jača od one koju izgovara vladajući Sarkozi. Naime, Sarkozi je vanevropsku emigraciju i socijalne slučajeve verbalno vređao mnogo više nego Lepen nazvavši ih u jednom trenutku “đubretom koje treba počistiti”. Da ga politički ne podržavaju Amerikanci u čuvenoj “borbi protiv terorizma”, u Francuskoj bi ove njegove reči već završile na strašnom sudu.

Aprilski predsednički kandidat biće i čuvena Arlet Lagije iz komunističke, preciznije “trockističke radničke borbe”, koja već godinama, kao savest oterane prošlosti, učestvuje i samo učestvuje. Ona nikad ne pobeđuje, ali u francuskom javnom mnjenju za nju postoji neka latentna, prikrivena, nostalgična simpatija.

Zanimljiv kandidat 22. aprila biće i antiglobalista agrarnog usmerenja Ž oze Bove , poznat po tome što je rušio Mekdonalde po Parizu, propagirao zdravu hranu, kao i očuvanje i političku pobunu francuskog seljaka. Iako on, verovatno, ne može da pobedi, njegov uticaj u francuskom biračkom telu je izuzetno jak. Među njegove birače već su se svrstali svi ekolozi. Budući da je ovo jedan od retkih političara koji se vozi narodnim metroom, srela sam ga jednom u pariskoj podzemnoj železnici gde smo o svemu pričali. “Nećemo se dati!”, viknuo mi je temperamentno pre nego što ga je metro odneo od mog terminala.

Krupnim koracima izlazi iz anonimnosti u francuskom javnom mnjenju i kandidat koji je napustio Širakovu stranku UMP, mladi Nikola Dipon-Enjan, inteligentan i obrazovan čovek, ali sa još nedovoljnom harizmom, čija je izborna deviza bez ikakvog kompleksa: Francuska napolje iz NATO! On, svakako, ovog puta neće dobiti predsedničke izbore, ali takav kandidat može da ukazuje na nešto što bi mogla postati bliska budućnost Francuske.

Od navedenih imena, pored iz borbe izašlog Širaka, pridevom degolisti (kojih već decenijama ima i na levici i na desnici) u ovom trenutku deklarišu se Mišel Alio-Mari, Nikola Dipon-Enjan, Žan-Pjer Ševenman i donekle, u nekim aspektima, Žoze Bove i Fransoa Bajru. Pored svih lobističkih pokušaja da se od Lepena napravi politički đavo, birači u Francuskoj su na to ostali relativno imuni. Uglavnom se pominje da Žan-Mari Lepen hrabro postavlja prava pitanja, ali ne daje prave odgovore.

Kad sam u Srbiji prvi put pisala o savremenim francuskim degolistima i sa levice i sa desnice, odnosno o tome šta to uopšte u francuskoj Petoj republici znači biti neodegolista, izvesni neupućeni, ali arogantni novinari u Srbiji ovo nisu želeli da objave. Danas, ti isti novinari mogu da uvide kolike su prednosti dobre obaveštenosti. U Francuskoj su degolisti svi koji prihvataju Ustav Pete republike po kome se još živi. Suprotno uobičajenom shvatanju, u tradiciji levice bilo ih je možda i više nego u tradiciji desnice. Poznati su tzv. socijalni degolisti, veoma stara politička grupacija koja vuče korene iz šezdesetih godina prošlog veka. Naravno, na centru ih je takođe uvek bilo, kao i na desnici. Budući da je degolizam bio strategija (čitaj:  evropska strategija) usmerena upravo na političku nezavisnost Evrope od dva bivša bloka – sovjetskog i američkog – on je imao pristalice u svim taborima koji su se borili za nezavisnost evropskog kontinenta, a potom i u Latinskoj Americi, postsovjetskoj Rusiji i Kini.

Ipak, koliko juče, na vodećoj srpskoj televiziji Studio B – da li iz neznanja ili nečeg drugog – Širak je okvalifikovan kao antievropski degolista. Zašto je ubačeno ovo “antievropski”, potpuno je epistemološki nerazumljivo kad se zna da okosnicu evropskog ujedinjenja čine baš Francuska i Nemačka, a da je general Degol , iako vođa pokreta otpora, prvi posle Drugog svetskog rata inicirao pomirenje i savez s Nemačkom, što je kasnije, relativno uspešno, podražavao Fransoa Miteran .

Najzad, možda je zanimljivo reći kakav je odnos francuskih predsedničkih kandidata prema nama Srbima, odnosno srpskom pitanju, ako još, kao narod, nismo potpuno isključeni iz istorije. Izreka S orti de l”histoire u Francuskoj znači postati nezanimljiv, nevažan i politički i medijski zaboravljen.

Žoze Bove nas je pozdravio kao narod agrarne provenijencije, odnosno zemljoradničkog porekla, što on zna budući da, kao i svaki Francuz, poznaje istoriju. Nikola Dipon-Enjan se, govoreći o NATO paktu, pozitivno izrazio o srpskom narodu. Žan-Mari Lepen, kakvim god da ga smatraju, tvrdi da su Srbi izabrane, ali većinski nevine žrtve na Balkanu. Žan-Pjer Ševenman, kao bivši ministar policije u vreme rata, pomagao nam je dosta obezbeđujući specijalnom policijom naše pariske kvartove i crkvu Sveti Sava. Mišel Alio-Mari, ministarka odbrane, kućni nam je prijatelj iz Bijarica. Najzad, Nikola Sarkozi tražio je da se nama (tj. Srbiji) “pooštri” vizni režim.

Međutim, najvažnije je sledeće: kada je reč o francuskoj spoljnopolitičkoj nezavisnosti, odnosno odlasku u američke ratove (Avganistan, Somalija, Irak, uskoro Iran, da ne pominjemo dugu prošlost bombardovanja koja se rasplamsala baš posle savezničke pobede u Drugom svetskom ratu), u tome se, u najboljem duhu francuske istorijske, ali i moderne decenijske tradicije, politički slažu i pomažu apsolutno svi. Kolonijalnoj pešadiji vojno-industrijskih ratova posle Vašingtonskog sporazuma 1949. godine odgovor svih francuskih predsedničkih kandidata, osim u Atlantik zagledanog ambicioznog Nikole Sarkozija, jeste pacifističko – NE. Možda će i politički oportunizam ovog poslednjeg, nakon održanih izbora u aprilu, poći za narodnom voljom i većinom.