Aleksa Đilas

O NOVINI I ZABORAVU: ŠTA MOŽEMO DA NAUČIMO OD DISIDENATA POD KOMUNIZMOM (*)

Na početku eseja „O nestalnosti stvari”, Frensis Bekon naglašava uzaludnost svih ljudskih napora: „…‘Nema ničeg novog na zemlji.'... svaka novina nije drugo do zaborav…reka Leta teče kako pod zemljom tako i nad njom.” Ko nije iskusio ovakvu dosadnu jednolikost? Sve se menja ali je večito isto. Ništa nije stvarno novo – ono samo izgleda tako jer smo ga zaboravili. I uskoro to shvatamo. Kao mrtvi u adu, mi pijemo iz reke koja čini da zaboravimo ali, avaj, zaborav je samo privremen, i novina iščezava.

Ne zadugo pošto je Bekon umro 1626, Engleska će proći kroz građanski rat, revoluciju i restauraciju. Da im je Bekon bio očevidac, da li bi uzdrmali duboki skepticizam iskusnog političara i svetskog čoveka? Udes Čarlsa I možda bi ga zaprepastio, mada ne samo zato što je kralju odrubljena glava. Bekon je bio učen istoričar. Bila mu je znana slična sudbina mnogih drugih kraljeva. Ali ovo kraljeubistvo bilo je zakonito i to je istorijski bilo zbilja novo. A šta sa Engleskom kao republikom sredinom sedamnaestog veka? Trajala je samo jedanaest godina i, sa Kromvelom kao lordom protektorom, bila je diktatura nametnuta od profesionalne vojske. Ponovo ništa izuzetno u tome. Svet će morati da čeka skoro vek i po na rođenje istinski nove republike – koja je i ogromna i slobodna.

I

Abraham Linkoln nije bio u pravu. Pobeda južnjačke Konfederacije u Američkom građanskom ratu ne bi dovela do nestanaka sa naše planete „vlade naroda, narodom i za narod”. Dok je držao ono što će biti znano kao Getisburški govor, na svetu je bilo nekoliko zemalja u kojima su građani upražnjavali bez straha slobodu govora , gde su izbori bili redovni i ispravni i u kojima je vlada upravljala u saglasnosti sa zakonom. Unija, severni deo Sjedinjenih Američkih Država sa Linkolnom kao predsednikom, ostala bi slobodna republika bez južnjačkih država. Pobednički Jug možda bi se raspao na nezavisne države, a političke ambicije nekih njegovih ratnih heroja mogle su da ugroze slobodne ustanove. Ipak, potpuno crno gledanje na sudbinu južnjačke Konfederacije nije bilo opravdano. Čak i oni milioni Amerikanaca, držani u ropstvu južno od reke Potomak, bili bi oslobođeni do, recimo, osamdesetih godina devetnaestog veka – mnogi političari Konfederacije uviđali su da je to neminovno.

A ipak, Linkolnove sumorne slutnje nisu bile neosnovane. Raspadanje ovih Sjedinjenih Američkih Država potvrdilo bi mnogima širom sveta da republikanska vlada nije u stanju da obezbedi trajno jedinstvo gusto naseljenoj zemlji sa velikom teritorijom. To bi onda podrazumevalo da velike zemlje – one od kojih se može očekivati da utiču na svetsku politiku i da određuju svetsku istoriju – iziskuju vladavinu monarha ili prinčeva, oligarhija ili hunti.

Dok sam u Beogradu čitao Getisburški govor, sa još svežim uspomenama na raspad Jugoslavije i na nekoliko građanskih ratova ranih devedesetih, ono što je na mene najviše ostavilo utisak jeste potpuno odsustvo svakog nacionalizma. Čitajući ga u ovoj sadašnjoj Americi Buša i Čejnija i Rajsove i Foks televizije, utisak nije mnogo drukčiji. Linkoln je bio čak i iznad običnog patriotizma. On je hvalio svoju zemlju što je napravila doprinos globalnom ostvarenju univerzalnih načela slobode i izrazio je zahvalnost vojnicima Unije što su ih branili. Uzdržavao se od patriotskog ukazivanja na nacionalni karakter i junaštvo, na tradiciju, kulturu i način života, što ih čak i umereni političari prave u ratno vreme.

Godine 1968, sovjetske trupe upale su u Čehoslovačku i suzbile liberalne reformatore koji su bili na čelu vlade i komunističke stranke. Novoustoličeni čehoslovački vođa Gustav Husak bio je ponekad podrugljivo nazivan „ predsednik zaboravljanja”, budući da se činilo kako je njegov glavni zadatak da natera ljude da zaborave ili, makar, da se pretvaraju kako se ne sećaju sloboda koje su uživali do nedavno. Sa smrću „Praškog proleća”, Sovjetski Savez i Istočna Evropa ušli su u razdoblje takozvane „Brežnjevljeve stagnacije”. Jednopartijski režimi bili su neuspeli i koristili su se prinudom, ali su izgledali neizmenljivi. U to vreme, Jugoslavija je bila nezavisna i takođe prosperitetnija i otvorenija od svojih istočnoevropskih srodnika. Ali, ekonomski projekti koje je vlada finansirala često su odlazili u propast i nezaposlenost je rasla, odnosi između naroda koji su sačinjavali Jugoslaviju, pogoršavali su se, knjige i filmovi su zabranjivani i ljudi su hapšeni zbog svojih kritičkih pogleda – ponekad su to bili moji prijatelji ili poznanici. Još uvek se sećam mog osećanja beznadežnosti i kako se činilo da su ulice Beograda, inače prijatne i žive, postale lavirint iz kojeg nema izlaza.

Kasnih šezdesetih i ranih sedamdesetih godina, međutim, istinska novina pojavila se u sovjetskom bloku i Jugoslaviji. Bio je to glas disidenata. Polako ali postojano dizao se iznad tmurnog i pustog političkog života, zahtevajući poštovanje ljudskih prava, vladavinu zakona i ekonomske reforme.

Mada od manjeg istorijskog značaja, tekstovi mnogih disidenata odražavaju duboku sličnost sa Getisburškim govorom. Oni su takođe jednostavni i prirodni, kao da su govoreni pre nego što su napisani. Doista, dok ih čitam, obuzima me prijatna iluzija da mogu da čujem glasove autora. Usto, tekstovi su moderni u svom shvatanju političkog života ali su takođe okruženi aurom drevne mudrosti. I još, oni su dostojanstveni bez toga da budu visokoparni i duhovni bez konvencionalne religioznosti. Naposletku i možda najvažnije, ne ispoljavaju mržnju prema neprijatelju, niti želju za osvetom ili kažnjavanjem. Komunistički birokrata i policajac, kao i oficir i političar južnjačke Konfederacije, malo čega je imao da se plaši. Savladavanje ovih moćnih osećanja zahtevalo je znatan napor. Morale su se prikupiti sve moralne i duhovne snage da bi se borilo protiv sebe zarad svojih neprijatelja. Kao što je poljski pesnik i disident Adam Zagajevski napisao: Kako je bilo lako mrzeti policajca. Čak nam se i njegovo lice činilo delom uniforme.

Linkoln je bio politički mudar kada je podsetio svoje američke sugrađane, dok se pobeda Severa u Građanskom ratu primicala, da je njihova zemlja novina, originalan doprinos političkoj praksi i političkoj filozofiji, „nešto novo na zemlji”. Mudrost disidenata, međutim, bila je da kažu kako u svojim zemljama ne žele politički i ekonomski sistem koji bi bio nov. Oni su odlučno odbacivali svaku zamisao koja bi išla pod oznakom „treći put”.

Ne, rekli su, mi ne želimo socijalističku demokratiju – to jest, neki politički sistem koji još nije viđen i koji bi na neki način bio most između Istoka i Zapada. Mi hoćemo zapadnu demokratiju ili, jednostavno, demokratiju. A šta je sa razvijanjem socijalističke zakonitosti? Pa, odgovarali su, to bi moglo da bude poboljšanje u odnosu na sadašnji sistem u kome komunistička stranka ima vlast nad sudovima. Ali ona nikada ne bi mogla da bude zamena za pravosuđe zapadnog tipa čija je nezavisnost čvrsto ukorenjena u ustavnom pravu i stvarnoj praksi. Mnogi disidenti pretpostavljali su skandinavske zemlje, sa njihovom razvijenom državom socijalnog staranja, više „kapitalističkim” verzijama kapitalizma, kao što je ona u Sjedinjenim Državama. Ali, nijedan disident nije želeo socijalističku tržišnu privredu. Zapadna tržišna privreda bi sasvim odgovarala, hvala.

Disidenti su se u stvari plašili „trećeg puta”. Jer, podrazumevao je produženje jednopartijske vladavine, u najboljem slučaju u preinačenom i manje strogom obliku. Kada bi ga predlagali zapadni konzervativci, u suštini je značio da istočnoevropski narodi, zbog svojih slabih demokratskih tradicija, nisu dovoljno zreli da imaju onoliko slobode koliko Zapad. Najzad i na poslednjem mestu, kada su se za njega zalagali zapadni intelektualci levičari, „treći put” je bio predlog da se od njihovih zemalja načini probni teren za neku, najverovatnije marksističku, političku utopiju. Ali disidenti, uključujući one koji su nekad bili komunisti i marksisti, bili su siti eksperimenata.

Na Zapadu, niko nije tako oštroumno i sa tolikom naklonošću pisao komentare o disidentima kao Timoti Garton Eš, i dok su bili proganjani pod komunizmom i kada su postali vođe opozicije krajem osamdesetih godina. U knjizi Mi narod: Revolucija '89. viđena u Varšavi, Budimpešti, Berlinu i Pragu, primetio je: „Možda je ironično da revolucije kojima su stajali na čelu intelektualci neće roditi nove ideje – samo novu realnost.”

Ipak, trebalo bi da pozdravimo sve disidente, a posebno one koji su vodili revoluciju 1989, što su nadvladali svoju gordost i ugušili žudnju da se bude originalan po svaku cenu, koja je karakteristična za tako mnogo intelektualaca. Odbacujući „treći put”, otvorili su vrata realističnoj i praktičnoj politici koja će koristiti njihovim zemljama. No, oni su takođe pokazali čitavom svetu da postoji samo jedna vrsta demokratije – ona koja je „vlada naroda, narodom i za narod”. Sve drugo je diktatura – više ili manje surova, prikrivena ili neprikrivena.

Bila je to važna lekcija za previše relativistički Zapad toga vremena. I vredi je vaskrsnuti iz zaborava u današnje vreme. Jer, Sjedinjene Američke Države su sklonije nego ikad da hvale zemlje kao demokratske ili ih osude kao nedemokratske shodno njihovoj voljnosti da se prilagode američkoj spoljnoj politici. Amerika malo uzima u obzir dokazni materijal iz unutrašnje politike, koji bi trebalo da bude jedina stvar za razmatranje.

II

Najveće dostignuće revolucije iz 1989. bila je, razume se, demokratija. U nekim zemljama, demokratija je imala ozbiljnih mana, a u Jugoslaviji smo, nažalost, imali krvave nacionalističke sukobe. Ipak, nema sumnje da je u ogromnom prostoru od Istočne Nemačke do dalekog istoka Rusije i od baltičkih zemalja do Balkana, sloboda učinila veliki korak napred. Ništa manje zadivljujuće od same revolucije bilo je to što se odigrala bez nasilja. Jedini izuzetak bila je Čaušeskuova Rumunija, jer su čak i u zemljama bivše Jugoslavije, koje su bile obuzete sukobima, promene režima bile relativno bezbolne. Na primer, posle predsedničkih izbora u Srbiji u jesen 2000, usledile su masovne demonstracije koje nisu bile sasvim mirne. Pa ipak, niko nije bio ubijen i Milošević je dao ostavku.

I demokratski revolucionari i njihovi komunistički protivnici zaslužni su za mirnu prirodu promena. Revolucionari ne samo da su odbili da mrze vladajuću komunističku birokratiju koja je bila odgovorna za diktaturu, doista, koja je bila diktator, već su prisilili sebe da je vide kao mogućeg saradnika, gotovo saveznika u preobražaju društva u demokratiju. Tako, kada su počeli razgovori za okruglim stolom o prenosu vlasti, oni su napravili nagodbe i sporazume sa pređašnjim neprijateljima, obećali da neće taći njihovu svojinu ma kako bila stečena i često davali amnestiju čak onima koji su sasvim očevidno bili krivi. To je često bilo neprijatno, ponekad čak bolno, ali jedini drugi izbor bilo je revolucionarno i kontrarevolucionarno nasilje. Dalji razvoj pokazao je da su demokratski revolucionari bili mudri što su mir smatrali važnijim od potpune pravde.

Disidentski pokret bio je prihvatio uzdržavanje od nasilja kao jedan od svojih principa na svom početku, krajem šezdesetih godina. Zapadni analitičari često su tvrdili da je to taktičko sredstvo. Istina je da kada su komunističke vlasti izvodile svoje kritičare na sud, one su ih ponekad nazivale „nasilnicima ” i „ teroristima”, i disidenti su preduzimali mere da to preduprede. Pored svega toga, uzdržavanje od nasilja proisticalo je iz najdubljih moralnih uverenja disidenata. Jer, nasilje je značilo žrtve i jadikovanje, mržnju i laži. Ono je umanjivalo moralnu vrednost disidentske borbe, kvarilo njen duh i vodilo ka novom nasilju.

A ipak, disidenti nisu bili pacifisti. Oni nisu verovali miroljubivoj retorici Sovjetskog Saveza i strepeli su od njegove brzo rastuće oružane sile. U Jugoslaviji, na primer, Milovan Đilas je često upozoravao Zapad da nema iluzija o sovjetskim namerama i zauzimao se da se Zapad javno obaveže da će braniti Jugoslaviju u slučaju sovjetskog napada. Ne mali broj disidenata – uključujući i neznatnog kao što sam ja – imalo je naklonosti za Ronalda Regana, odnosno za njegovo povećanje američkih troškova za odbranu i za njegov u celini čvrst stav u odnosima sa Sovjetskim Savezom.

Disidenti su se bez izuzetka protivili svim predlozima za jednostrano zapadno razoružanje. Adam Mihnjik u Poljskoj, Vaclav Havel u Čehoslovačkoj i Đerđ Konrad u Mađarskoj, bili su istaknuti među onima koji su javno kritikovali zapadne mirovne pokrete i razotkrivali njihovo neznanje i naivnost. Baviti se takvom kritikom u Istočnoj Evropi bilo je neuporedivo opasnije nego biti aktivan član mirovnog pokreta u Zapadnoj Evropi. Sva trojica su isticali da su ljudi a ne oružje ti koji ubijaju i da bi Sovjetski Savez trebalo da potvrdi svoje miroljubive namere poštovanjem ljudskih prava svojih građana i podizanjem Gvozdene zavese. Viđena u toj svetlosti, disidentska odbrana ljudskih prava bila je takođe borba za mir.

U to vreme, bilo je mnogo ljudi na Zapadu koji su poput disidenata shvatali da glavni uzrok rata nije oružje, već neprijateljske namere onih koji ga nose. Ovo duboko saznanje, mada nije potpuno zaboravljeno, sada je u Sjedinjenim Državama odgurnuto u stranu uverenjem da trajna pobeda i stalni mir mogu da budu postignuti uništavanjem oružja neprijateljske zemlje. Ali, poraženi narod može da postane čak ogorčeniji neprijatelj i da novo oružje napravi ili kupi ili na drugi način pribavi – oružje možda ubitačnije od nekadašnjeg. Američki građanski rat trajao je tek nešto manje od četiri godine – sasvim precizno, od 12. aprila 1861. do 9. aprila 1865. Ove godine 18. marta, bila je četvrta godišnjica početka rata u Iraku, a njegov kraj još nije na pomolu.

Disidenti nisu želeli da Zapad smanji budnost ali isto tako nisu verovali da demokratija može da bude nametnuta spoljnom silom. Niko se nije zalagao za globalni zapadni krstaški pohod u ime ljudskih prava, slobode govora i vladavine zakona. Moju uobrazilju možda treba sputavati, ali ponovo mi pada na pamet Abraham Linkoln. Više no bilo koji drugi američki predsednik, on je bio ratnik i više od bilo kog drugog američkog predsednika, on je bio čovek mira. Za njega su postojale određene vrednosti koje su bile apsolutne i za koje je vredelo prineti na žrtvu živote stotina hiljada mladih ljudi. Ali, u svakoj drugoj prilici, on je verovao, najvažniji zadatak državnika bio je da pregovara i teži nagodbi i poravnanju, da oprosti i okrene se ka budućnosti. Južnjačka Konfederacija morala je da bude nadvladana silom, ali jedinstvo u slobodi moglo je da bude obnovljeno jedino umerenim političkim sredstvima.

III

U svojoj borbi zasnovanoj na uzdržavanju od nasilja , disidenti su ispoljili veliku energiju, dovitljivost, istrajnost i, naravno, odvažnost. Pisali su kritičke knjige i članke i objavljivali ih na Zapadu ili kao tajna izdanja, često u obliku samizdata; davali intervjue i obaveštenja zapadnim medijima i držali predavanja u privatnim stanovima; davali savete radnicima kako da stvore sindikat, a sugrađanima kako da štite svoja prava i bojkotuju aktivnosti kojima je kumovao režim; organizovali javne proteste, demonstracije i radničke štrajkove; preokretali sale u kojima su suđeni u podijume za držanje govora i išli ponosno u zatvor, gde su nastavljali da pišu, protestuju i da štrajkuju glađu.

U svojoj tanano osetljivoj biografiji Andreja Saharova, Ričard Luri je istakao da „genije koji može da pokaže tačne političke posledice smelog moralnog čina tek treba da se rodi”. Zbilja je bilo nemoguće ustanoviti ma kakvu neposrednu vezu između onoga što su disidenti činili i političkih promena u njihovim zemljama.  Disidenti su to znali i našli snage da prihvate. Niti su bili obeshrabreni sporim, postepenim načinom na koji su njihove delatnosti imale učinka. Spadali su u intelektualno najživlje ljude, radoznale i nemirne, ali nisu mislili da su smisao i svrha njihove borbe umanjeni zato što traju dugo vremena. Od prirode nestrpljivi, oni su naučili kako da čekaju.

Istočnoevropski jednopartijski režimi rutinski su optuživali disidente da su sluge zapadnog kapitalizma , neprijatelji radničke klase ili izdajnici svojih zemalja. Još jedna omiljena tema zvaničnih propagandista bila je beznačajnost disidenata. U novinskim člancima, programima na radiju i televiziji i čak knjigama, oni su pokušali da dokažu kako je disidentski pokret bio sićušan, nije predstavljao nikoga i nije postigao ništa. Mnogi ljudi van komunističke stranke, često sami intelektualci, upuštali su se u slične omalovažavajuće napade – njima je to bio zgodan izgovor za njihovu pasivnost. Ali žestina, učestalost i žustrina medijskih kampanja same su bile dokaz da je disidentsko delovanje od značaja. One su bile nenamerno priznanje i ohrabrenje.

U isto vreme, ono što je izgledalo kao pobeda jednopartijskih režima, bili su često u stvari porazi. Decembra 1981, na primer, general Vojćeh Jaruzelski zaveo je opsadno stanje u Poljskoj, zabranio radnički sindikat „ Solidarnost” i bacio disidente u tamnicu, sve u ime reda i stabilnosti, socijalizma i patriotizma. I činilo se da je pobeda potpuna: opozicija je suzbijena i život u zemlji „normalizovan”. Ali godine koje će doći, pokazaće da je režim zadao udarac svojoj legitimnosti od koga se nikada neće oporaviti.

Dve decenije pre državnog udara Jaruzelskog, u svojoj inauguralnoj besedi 1961, Džon Kenedi je obelodanio svoju viziju američke uloge u svetu i najavio da će pod njegovim vođstvom Amerika „ platiti svaku cenu, nositi svako breme, pogledati u oči svakoj tegobi … da bi obezbedila opstanak i uspeh slobode”. Shvaćena bukvalno, ova izjava je bila veliko preterivanje, pošto narodi čine takve džinovske žrtve jedino kada su neposredno ugroženi. A ipak, Kenedijeve reči svedoče o jednom vremenu kome taj mnogo zloupotrebljavani izraz „ idealističko” priliči mnogo više nego našem. Premda danas zapadne demokratske zemlje često ističu svoju žarku želju da unaprede i potpomognu demokratiju širom sveta, njihove vođe nisu ozbiljno predani takvom globalnom pregnuću – oni niti smišljaju program akcije, niti traže ljude i sredstva. Uobičajeni izgovor za odsustvo bilo kakvog odlučnog pokušaja jeste da je ovaj svet vrlo veliki i gusto naseljen i da ima ogromne probleme. Zaista jeste takav. Ali Sovjetski Savez i njegova imperija nekad su takođe izgledali neizmenjivi, a to ipak nije obeshrabrilo disidente. Zapad bi trebalo da preispita neke središnje pojmove u svom razmišljanju o međunarodnim odnosima, posebno traženje neposrednog i trenutnog učinka i veoma skučenu definiciju uspeha i neuspeha. Onda bi možda mogao da započne borbu za ujedinjenje čovečanstva u slobodi – neopterećen velikim očekivanjima i zadovoljan promenama koje su gotovo nevidljive.

Biti disident imalo je cenu. Mnogi su tamnovali a neki su ubijeni. Često su gubili položaj, čin i čak posao, nisu mogli da objavljuju svoja dela i bio im je onemogućen pristup medijima. Neki su prisiljeni da emigriraju, dok mnogi drugi nisu mogli da dobiju pasoš. Nailazili su na posebne teškoće pri traženju stana, dobijanju pristojne medicinske zaštite i da im deca pohađaju školu bez neprilika. Zatim su tu bili rođaci i prijatelji koji su ih potkazivali ili ih jednostavno napustili, poznanici koji su izbegavali da ih pozdrave na ulici i neprijateljstvo mnogih običnih ljudi koji su ih videli kao izdajnike ili lude ili i jedno i drugo. Ovo je pobuđivalo snažno osećanje isključenosti i izolacije. I sve ove muke trajale su godinama, ponekad decenijama.

Da li su disidenti težili mučeništvu? Ne, oni su jednostavno verovali da postoje principi i uverenja za koja vredi patiti i čak umreti. To je bila njihova velika pobeda nad cinizmom i moralnom neosetljivošću, lažljivošću i pokvarenošću, koji su preovlađivali u njihovim zemljama. Ali bila je to takođe važna poruka za Zapad da bude na oprezu pred nastupajućom površnošću, usredsređenošću isključivo na samoga sebe i opštom ravnodušnošću.

Mada disidenti nisu hteli da pate i prihvatali su patnju jedino kada nije mogla da bude izbegnuta – valja, međutim, priznati da je često bilo očevidno da će biti neizbežna – oni su postali vični u tome da je pretvaraju u oruđe svoje borbe. Držeći se postojano u ma kakvim teškim i nesigurnim prilikama se našli, mogli su da dokažu ozbiljnost svoje privrženosti slobodi. Teško stanje u kome su bili, snažno je uvećalo značaj njihove poruke i pažnju koju je dobila, uključujući, presudno, pažnju slobodnih medija na Zapadu, i ono im je dalo auru moralnog autoriteta koja će im naposletku pomoći da izvedu svoj narod iz beznađa i otupelosti.

Život sa mukama brzo je postao integralni deo disidentskog položaja i stoga pojma disident, kako se obično shvata. Kao vojnik koji valja da se bori u bici da bi stvarno bio vojnik, tako disident, da bi bio prihvaćen kao disident, morao je da izloži opasnosti nešto dragoceno radi svojih uverenja. Zaista, disident koji je živeo u udobnosti i neometan, bivao je osumnjičen za konformizam i strašljivost.

IV

Disidenti se mogu definisati na mnogo načina, ali najjednostavniji je kao muškarci i žene koji su rekli istinu iz osećanja moralne dužnosti pod okolnostima u kojima je bilo opasno to učiniti. Oni su bili uvereni da za istinu nikada nije previše rano, a uvek bi moglo da bude previše kasno. Dok su sami odbijali da se povinuju pred političkim nužnostima i često usrdno molili u svojim tekstovima „ hajde da ne pristajemo na laži, hajde da živimo u istini”, oni nikada nisu stvarno osudili druge ljude što nisu tako činili. Pa ipak, oni jesu verovali da njihove kolege intelektualci imaju posebnu obavezu prema istini i da izneveravaju svoj poziv ostajući nemi.

Da li su disidenti verovali u moć istine? Da, i to veoma, ali samo na duže vreme. Ipak, oni bi dodali da je javno izražena istina bila protest i zahtev za promenom i stoga politički čin, i da ne mari jesu li je mnogi ljudi znali sve vreme ili nikada za nju nisu čuli. Jednom učinjena javnom, istina je postala nešto novo, budući da je doživela preobražaj iz mentalne činjenice u činjenicu političkog života.

Disidenti su izrazili istinu u mnogo oblika. U njihovim pesmama i romanima prebivala je tužna ili smešna umetnička istina, dok je u radovima iz ekonomije, sociologije i istorije obitavala ozbiljna i naučna. Oni su proizveli moćne kritike marksističke ideologije i perceptivne analize komunističkog političkog sistema. Ali, možda su najvažniji oblik istine koji su ponudili, bile jednostavno činjenice. Istočnoevropski socijalizam pravio je velika obećanja običnim ljudima, ali životni standard – plate i smeštaj, zdravstvena nega i prosečan ljudski vek, saobraćaj, putevi i zaštita životne sredine i mnogo drugog – zaostajao je za reformisanim kapitalizmom Zapadne Evrope i Amerike. Raskorak je, takođe, bio krupan i stalno se povećavao u kompjuterima i sredstvima veze, tehnologiji i novim materijalima i u naučnom istraživanju uopšte. Mnogo ovoga bilo je znano, doista, neposredno doživljeno, u običnom životu svakoga u Istočnoj Evropi, ali bilo je od presudnog značaja da bude tačno utvrđeno i poduprto čvrstim dokazima – i saopšteno javno.

Disidentska istina-kao-činjenice neposredno je ugrožavala vladajuću komunističku birokratiju, ali drugi su takođe bili uznemireni. Mnogi intelektualci koji su bili pasivni i povučeni , ili koji su pravili karijeru, osetili su se povređenim, jer je istina-kao-činjenice činila njihov oportunizam i manjak hrabrosti uočljiv svakome, uključujući njih same. Katkad su čak obični ljudi doživeli javno iznesene činjenice kao nedobrodošlu, svirepu opomenu na to kakav im je položaj, doista kao optužbu što na njega pristaju. Sva ova osećanja lako su se mešala sa režimskom propagandom, a rezultat je bio da se neprijateljstvo prema disidentima povećavalo.

Disidentima govori u prilog što su se tako lako spustili iz svog carstva duhovnih, transcendentalnih vrednosti i visokih moralnih istina u stvarni svet činjenica i razumeli njihovu odlučujuću ulogu u podrivanju legitimiteta jednopartijskih režima. I teško bi bilo naći mnogo drugih slučajeva u prošlom veku gde je intelektualna elita pokazala tako mnogo zdravog razuma i tako veliko razumevanje za iskustva običnih ljudi u svakodnevnom životu.

Kada su ukazivali na mnoge činjenice koje su opštepoznate, disidenti su verovali da vrše svoju dužnost. Ali, oni su posebno uživali da uzvikuju glasno koliko su mogli zakonske pravne norme koje su formalno čuvane u ustavnom pravu njihovih zemalja i koje su im obezbeđivale slobodu govora i udruživanja (uključujući i pravo da kritikuju državna tela), javna suđenja i prava optuženih, slobodan tok informacija, pravo da se stvore sindikati i, manje-više, sve druge slobode koje postoje na Zapadu. Već 1965, Aleksander Jesenjin-Volpin priredio je javni protest u centralnoj Moskvi u odbranu nekolicine utamničenih disidenata. Oko dve stotine ljudi je prisustvovalo, uračunavši i zapadne novinare i brojne agente tajne policije. Leci su deljeni a Jesenjin-Volpin je nosio steg na kome je pisalo „Uvažavajte sovjetski ustav !” U Sovjetskom Savezu i drugim zemljama Istočne Evrope, liberalne pravne norme nisu bile stvarno predate zaboravu ali je svako morao da se pretvara da ih ne pamti ili bar da ne razume njihovo pravo značenje. Disidenti su ih učinili svojim bojnim pokličem i ovo uporno nastojanje da se njihove vlade pridržavaju vlastitih ustava, postalo je bitan deo njihove borbe.

Konferencija o bezbednosti i saradnji u Evropi stvorila je avgusta 1975. Helsinški sporazum, čiji je glavni dokumenat bio takozvani Helsinški završni akt. Ovaj susret predstavnika trideset pet nacija bio je mnogo više ishod sovjetskih nego zapadnih diplomatskih podsticaja, pošto su tokom mnogo godina Brežnjev i njegove kolege pokušavali da steknu javnu potvrdu postojećih granica u Evropi i, sledstveno, priznanje sovjetske hegemonije u Istočnoj Evropi. Za Zapad, bio je to nastavak njegove politike detanta, to jest, obuzdavanja sovjetske spoljne politike kroz popuštanje zategnutosti, dok se u isto vreme održava američko vojno prisustvo u Evropi. A što se tiče Zapadne Nemačke, bio je to novi korak u njenoj „Ostpolitik”, koja je težila ka tesnijim vezama sa Istočnom Nemačkom. U svom delu Tamni kontinent: Evropski dvadeseti vek, Mark Mazover daje uverljivo novo tumačenje evropske istorije, kao i ideja, vrednosti i uverenja, često zaista vrlo mračnih, koji su je oblikovali. On daje jezgrovit pregled stavova i predrasuda iza zapadne politike detanta:

Zapadne vlade – i takođe, zapadno javno mnjenje uopšte – nikada nisu ozbiljno osporili komunističku vlast nad regionom. Zaista, uzme li se u obzir osnovni pristanak Zapada – čak i u osamdesetim godinama – na hladnoratovsku podelu Evrope, teško je kritikovati Istočnoevropljane zbog nedostatka srčanije opozicije. Naposletku, malo ljudi ma gde je verovalo u mogućnost – ili čak možda poželjnost – brzog uvođenja višepartijske demokratije.

Toliko o Zapadu. Ali, zašto su sovjetske vođe bile tako željne da Zapadnjaci na položajima sličnim njihovim potpišu novu hrpu deklaracija koje ponavljaju stare priče što ih svako zna – da je Evropa podeljena? Međunarodni položaj Sovjetskog Saveza bio je u to vreme izuzetno povoljan. Od Kubanske krize 1962, stalno se smanjivala verovatnoća da se Sjedinjene Države i Sovjetski Savez nenamerno sunovrate u oružani sukob. Sredinom sedamdesetih godina, Amerika je tek počinjala da se oporavlja od višestruke traume Vijetnamskog rata i njena moć, uticaj i samopouzdanje su opadali. Zapadna Evropa bila je vojno slaba i pretpostavljala je trgovinu konfrontaciji. Prihodi Sovjetskog Saveza od izvoza nafte povećavali su se od kada je naftna kriza 1973. učetvorostručila svetske cene nafte i njegov budžet za odbranu bio je prema većini procena bitno veći od američkog. U interkontinentalnim balističkim raketama postigao je strategijsku jednakost. Bio je takođe jedan od glavnih svetskih izvoznika oružja i njegova mornarica je brzo rasla. Pa, zašto Helsinki?

Sovjetsko vođstvo žudelo je za legitimitetom iz osećanja nesigurnosti koje je u velikoj meri bilo ukorenjeno u strahu od opozicije u okviru njegovog bloka – i od disidenata i od reformatora unutar komunističkih partija. Kao mnogi drugi autoritarni režimi u prošlosti, pokušavalo je da stekne geopolitički legitimitet kao zamenu za pravi legitimitet, koji, naravno, zahteva prihvatanje od naroda. Nemajući poverenja u svoje saveznike, ni u komunističke drugove, niti u radnike i seljake, moralo je da traži garancije baš od zapadnih kapitalističkih zemalja koje je njegova marksističko-lenjinistička ideologija smatrala osuđenim na propast.

Na konferenciji su Zapadnoevropljani a ne Amerikanci uporno nastojali na tome da se u Helsinški završni akt uključe , zajedno sa deklaracijama o političkim i ekonomskim pitanjima, odredbe o ljudskim pravima i osnovnim slobodama, kao i obaveza da se „postupa saobrazno sa namerama i principima Povelje Ujedinjenih nacija i sa Univerzalnom deklaracijom o ljudskim pravima”. Sovjetske vođe prihvatile su ih nevoljno ali i bez mnogo protesta, pošto su se ovi univerzalni principi ionako pojavljivali u međunarodnom pravu i u njihovom vlastitom ustavu.

Disidenti po celoj Istočnoj Evropi, ali posebno u Čehoslovačkoj, Poljskoj i Rusiji, osećali su se obodrenim. Ili, strogo uzev, odlučili su da se tako osećaju. Ne mari što je Sovjetski Savez postigao uspeh u Helsinkiju i što njegova moć jednako raste! Hajde da uhvatimo njegove vođe za reč i da se borimo za prava i slobode koje su oni potvrdili svojim potpisima! Bolje no iskusni zapadni političari i diplomate, disidenti su osetili krizu legitimiteta u sovjetskom bloku i shvatili da se može iskoristiti u borbi za ljudska prava, bez ikakve opasnosti da se vrate zategnutosti Hladnog rata. Svi oni sa Istoka ili sa Zapada, koji su na Helsinškoj konferenciji imali brižljivo proračunatu dugotrajnu strategiju i koji su hteli, ma na koji način, da upravljaju budućnošću, biće razočarani. Pokazaće se naposletku, međutim, da su u pravu disidenti koji nisu imali planova već samo vrednosti i veru u budućnost.

Uskoro posle Helsinške konferencije, takozvane „ Helsinške grupe” disidenata počele su da se pojavljuju svuda po Istočnoj Evropi da bi nadgledale poštovanje ili, pre, nepoštovanje odredbi o ljudskim pravima i saopštile svoje nalaze međunarodnim organizacijama za ljudska prava i medijima. A u Čehoslovačkoj 1977, nekoliko stotina intelektualaca potpisalo je Povelju 77, koja je od vlasti zahtevala slobode koje je garantovao Helsinški proces.

U svojoj originalnoj i teškoj ali podsticajnoj studiji Kraj istorije i poslednji čovek, Frensis Fukujama smatra gubitak legitimiteta, koji on takođe definiše kao „krizu na nivou ideja”, za značajan činilac u slomu moćnih režima, uključujući komunističke u Istočnoj Evropi:

Godine 1989. i 1990. videle su jedan od najkrupnijih preokreta u ravnoteži sila koji se ikada dogodio u mirno vreme, kada se Varšavski pakt raspao i ujedinjena Nemačka izdigla u središtu Evrope. Nije bilo promene u materijalnom odnosu snaga: ni jedan jedini tenk u Evropi nije uništen u borbi, niti čak premešten zbog sporazuma o ograničenju naoružanja. Ovaj preokret dogodio se isključivo kao rezultat promene u standardima legitimiteta: kako je komunistička vlast bila lišavana poverenja i ugleda u jednoj istočnoevropskoj zemlji za drugom, i kako sami Sovjeti nisu imali samouverenosti da obnove imperiju silom, kohezija Varšavskog pakta rastopila se mnogo brže nego što bi u vatri stvarnog rata.

Moglo bi se čak dodati da bi stvarni rat u kome bi Sovjetski Savez bio napadnut, osnažio legitimitet komunističkog režima, kao što se dogodilo posle invazije od strane nacističke Nemačke 1941.

Fukujama i drugi naučni radnici koji proučavaju legitimitet u komunističkoj Istočnoj Evropi, ne pokušavaju da opišu tačno i podrobno spori tok njegovog propadanja i njegov završni ropac. Oni utvrđuju glavne uzroke, ali ne kako su se njegova duga bolest i brza smrt dogodile. A ipak, nije li veoma vredno otkriti koji posebni događaji i iskustva, koje određene ideje i nade, i izgubljene i nađene, učiniše da pojedinci odbace politički i ekonomski sistem pod kojim su živeli? I kako je na njih uticalo ono što su disidenti rekli i činili i podneli? Ne manje važno je razumeti kako je vladajuća komunistička birokratija sve više i više sumnjala u ideologiju iz koje je izvodila svoje pravo da vlada i postepeno gubila odlučnost koja je bila neophodna za diktatorsko upražnjavanje moći. Niti bi trebalo da budu zaboravljeni policija i vojska. Avaj, malo je sistematskog napora da se nađu odgovori na ova pitanja, mada su većina dokumenata sačuvani i moguće je intervjuisati mnoge bivše vodeće komunističke političare, oficire i policajce ili one koji su im bili bliski.

Državni arhivi u Istočnoj Evropi sada obelodanjuju ono što je znano sve vreme – da su delatnosti disidenata bile pažljivo praćene od tajne policije, čije je izveštaje brižljivo pregledala vladajuća komunistička elita, koja je takođe čitala disidentske publikacije i slušala njihova obraćanja i intervjue na zapadnim radio stanicama. Zanimanje elite nije bilo ograničeno na disidente kod kuće, već je takođe bilo upravljeno ka delatnostima dobro poznatih disidenata u drugim komunističkim zemljama. Jedan primer je Nova klasa Milovana Đilasa, studija u kojoj je kritikovao komunistički sistem i ideologiju. Ona je prvi put objavljena 1957. u Sjedinjenim Američkim Državama, ali je uskoro prevedena na desetine jezika. Đilas je dobio za nju sedam godina zatvora, dok je u Sovjetskom Savezu kazna za posedovanje Nove klase bila tri godine zatvora, a za njeno rasturanje čak petnaest. Istaknuti sovjetski disident Vladimir Bukovski bio je uhapšen između ostalog zbog posedovanja Nove klase. Ali, nisu disidenti bili jedini koji su se za nju zanimali. U Pekingu je doneta odluka da se objavi prevod na kineski i onda je razdeljen najvišim ešalonima partije. Ne bi li bilo korisno znati kakve su bile njihove reakcije? U početku, verovatno su ljutito negodovali i bili spremni da strogo kazne sve koji su se slagali s knjigom. Ali šta se dogodilo posle nekoliko godina? I da li ju je pročitao Deng Sjaoping, budući vođa Kine i privredni reformator ?

V

Jadikovanje nad samrtnim mukama kulture može se čuti u svim delovima sveta. Pedagozi se žale da čak studenti na elitnim univerzitetima čitaju manje od prethodnih generacija. Suvišno je reći, oni pokazuju oskudno zanimanje za učenje l atinskog i grčkog i malo učitelja ili profesora usuđuje se da zahteva od svojih studenata da uče poeziju napamet. Dalje, nema mnogo mesta za tradiciju u izvođenju višeg obrazovanja i naučnog rada. Podrobna upoznatost sa onim što se mogu nazvati osnovni obrisi kulture – znati koji umetnici, mislioci i pisci pripadaju kome stilu, pokretu i školi i u kojoj su epohi živeli – izgleda da nestaje među obrazovanima. Prodaja klasične muzike i zahtevnijih oblika moderne muzike opada i publika u koncertnim salama postaje sve starija. Danas smo svedoci opšte oskudice vere u važnost umetničke lepote i umetnost se sve više shvata kao sofisticirani oblik zabave.

I pored svih svojih ozbiljnih mana, liberalna demokratija je veliko remek-delo zapadne političke kulture i veliki je blagoslov da se proširila u mnoge druge delove sveta. Zapad ima pravo i dužnost da se potrudi koliko god je moguće kako bi ona obuhvatila čitavo čovečanstvo. Ali, na njenoj svetskoj turneji, liberalnu demokratiju prati samo snažno komercijalizovana, najčešće američka, popularna kultura a ni najmanje visoka kultura. Sad, popularna kultura nije po sebi loša. Ona je često zabavna i ponekad prilično zgodna i šarmantna. Ja sam veoma uživao u Terminatoru 2: Sudnji Dan čak pre nego što se o mašini čije veštačko srce postaje sve nežnije ozbiljno raspravljalo kao o mogućem kandidatu za predsednika Sjedinjenih Država. Ali, šta je sa remek-delima? Nije li na neki način duboko pogrešno da se mi zalažemo za globalni trijumf zapadnih političkih ustanova dok istovremeno predajemo njegovu kulturu zaboravu?

Ideja da nas kultura moralno poboljšava i da je otuda značajna za razvoj i očuvanje demokratije, smatra se staromodnom i elitističkom i izašla je na rđav glas. Čak neki od delatnika u kulturi i od njenih branitelja sumnjaju u njenu moralnu relevantnost i mi obično čujemo od njih o nacističkim masovnim ubicama koji su imali univerzitetske diplome, bili načitani u humanistici i slušali klasičnu muziku. Dalje, dok najčešće odbijamo kao naivan i romantičan Rusoov pojam plemenitog divljaka, izgleda da smo zaneseni idejom o civilizovanom i visoko obrazovanom čoveku kao arhetipu zla. U briljantnom trileru Kad jaganjci utihnu, dr Hanibal Lektor govori savršen engleski, čita poeziju i jede ljudsko meso. Ima mnogo drugih negativnih likova u filmovima i romanima, u stripovima i televizijskim serijama , koji su prefinjeni i estete, koji citiraju klasike i poznavaoci su umetnosti.

Sad jeste istina da je kultura daleko od svemoćne u oblasti morala i politike. Doista, ona može ponekad da koegzistira sa radikalnim zlom i možda čak da ga podstiče. Ali, jamačno, mnogo je više slučajeva u kojima je izvor i saveznik dobra. Disidenti su joj bili gotovo bez izuzetka duboko privrženi. Milovan Đilas, na primer, dok je bio na robiji, prevodio je Miltonov Izgubljeni raj – morao je da piše na toalet papiru, budući da mu zatvorske vlasti nisu dozvoljavale hartiju za pisanje. Neki disidenti bili su pisci i umetnici ili filozofi i naučni radnici ali njihovi saborci, koji su se bavili drugim delatnostima, često su delili njihovo oduševljenje za humanistiku. Andrej Saharov, na primer, bio je tako nadahnut ljubavlju prema Puškinovoj poeziji da je sa više oduševljenja proučavao njegov život i doba nego svojih kolega fizičara. Ne malo disidenata bilo je veoma načitano i imalo razvijen umetnički ukus, a mnogi od njih, ako bi našli slobodnog vremena i pružila im se prilika , gutali su knjige – sasvim sigurno ne samo one o politici. Filozofija i književnost bile su te u kojima su tražili nadahnuće za nove delatnosti i duboko osećanje smisla koje im je bilo potrebno da nastave svoju borbu uprkos svim tegobama i obeshrabrenjima. I, naravno, filozofija i književnost mogle su u vremenu nedaća biti samilosni prijatelji i mudri savetnici sa smislom za humor.

U disidentskoj sredini u kojoj sam proveo veliki deo mog života, razgovori o politici bili su strasni i beskonačni, ali su bili prošarani raspravljanjima o velikim večitim temama ljudskog života i njegovog smisla. Ova velika pitanja prethode Eshilovim tragedijama i na njih nisu odgovorili romani Dostojevskog; Biblija, suvišno je reći, bila ih je sasvim svesna, ali nijedan teolog nije pribavio zadovoljavajući odgovor; Heraklit i Spinoza dali su u borbi sve od sebe, ali od Hajdegera do postmodernista postoji jako osećanje da mi još uvek pipajući tražimo put (ovo je tačno, naravno, samo u malo verovatnom slučaju da sam ih ja razumeo). Ono što pokušavam da kažem je da su moji disidentski prijatelji znali, a takođe i ja, da nije bilo rešenja za ove probleme, i da oni doista možda uopšte nisu ni bili problemi po modernim intelektualnim merilima, a ipak smo im se mi na neki način stalno vraćali, kao da smo osećali da bismo naškodili našoj političkoj borbi i nama samima kada bismo prestali da o njima raspravljamo. Mogu da kažem, samo sa malim preterivanjem, da su takve rasprave imale u sebi nečega od molitve i da su ulile u naš politički razgovor jedan duhovni kvalitet. Da li sam suviše strog kritičar ako kažem da jezik koji danas koristi Zapad kada raspravlja o središnjim pitanjima slobode i demokratije, ne poseduje takvo svojstvo?

*

Moj cilj je bio da pokažem kako su disidenti pod komunizmom doprineli nešto zaista novo i praksi i teoriji demokratske politike i da je ovaj doprinos važan za velika politička pitanja sa kojima se suočavamo u dvadeset i prvom veku. Disidente, verujem, ne bi trebalo prepustiti zaboravu. Nije, naravno, na meni da ocenjujem koliko sam bio uspešan u mom naporu. Ali, u isto vreme, ne da mi mira disidentsko nepopustljivo stremljenje ka istini, bez obzira na opasnosti i njihovo verovanje da bi išta drugo bilo izdaja samih sebe . Jer, teško je služiti istini pod najpovoljnijim okolnostima. I tako, svaki put kad god brinem da sam pretrpeo neuspeh, znam da to nije zato što mi je nedostajao dobar primer. Doista , mogu da okrivim samo sebe. A tako i vi sebe.

*GDE JE ODRŽANO I OBJAVLJENO PREDAVANJE

Mart-april 2007; “Of Novelty and Oblivion, What Can We Learn From Dissidents under Communism,” (O novini i zaboravu: šta možemo da naučimo od disidenata pod komunizmom): predavanje održano na History Department, Princeton University; Harriman Institute, Columbia University; New School University; Davis Center for Russian and Eurasian Studies, Harvard University; Watson Institute for International Studies, Brown University; MacMillan Center for IntAernational and Area Studies, Yale University; The Woodrow Wilson Center; Center for Eurasian, Russian and East European Studies (CERES), Georgetown University; Washington Semester Program in Peace and Conflict Resolution, American University; Center for Russian and East European Studies, University of Virginia.

“Of Novelty and Oblivion, What Can We Learn From Dissidents under Communism,” The Woodrow Wilson International Center for Scholars, East European Studies, homepage, stavljeno maja 2007.

“Of Novelty and Oblivion, What Can We Learn From Dissidents under Communism,” TFF – The Transnational Foundation for Peace and Future Research, homepage, stavljeno juna 2007.

“ Jedna kritika zapada ”, feljton, Politika , 27. jun – 6. jul 2007.