Morton Abramovic i Lesli H. Gelb

Koje američko liderstvo?

Kada predsednički kandidati nemaju puno toga da kažu o politici, oni hitro pozivaju na „novo liderstvo“ ili na „obnavljanje američke vodeće pozicije u svetu“.

Potencijalni predsednici i njihovi gurui spoljne politike tvrde kako je to oživljavanje vodeće pozicije Sjedinjenih Država najvažnija potreba spoljne politike. Čak su i mnogi republikanci, mada nelagodno, budući da to implicitno predstavlja napad na Buša, postali deo posade koja priča priču o liderstvu.

Kakvo liderstvo oni to oživljavaju? Da li je to ono što je Sjedinjenim Državama potrebno u 21. veku?

Ponekad imate osećaj da su Sjedinjene Države generacijama vladale međunarodnom komandom i da će se to nastaviti do u nedogled. Naša vodeća pozicija je, naravno, novitet – počev od Drugog svetskog, pa sve do kraja hladnog rata. Doživela je procvat nakon rata zato što je naša enormna moć obično bila u sprezi sa realnim ciljevima i politikama koje treba da ih ostvare. Proizvela je impresivne rezultate: pobedu u hladnom ratu i stvaranje važnih institucija – UN, Svetske banke, NATO-a i brojnih drugih. Bili smo lideri u smanjenju siromaštva i promovisanju ljudskih prava širom sveta.

Pre nego li zlatno doba koje su mnogi predviđali nakon nestanka Sovjetskog Saveza, naša moć bez premca nije se odviše prenela u globalno liderstvo, a kamoli transponovala u najviša postignuća – upravo suprotno:

— Sjedinjene Države su podbacile u stvaranju bilo kakvih novih međunarodnih institucija koje bi nastavile našu dominaciju ili širile naše vrednosti po svetu; nije nam pošlo za rukom ni da reformišemo postojeće međunarodne institucije uprkos eklatantnoj potrebi za tim.

— Vašington nije bio u stanju da Rusiju, starog neprijatelja, bolje integriše u svetsku zajednicu kao logičnog demokratskog kooperativnog aktera. Sada plaćamo cenu za probleme od Kosova do snabdevanja energijom.

— Sjedinjene Države su posmatrale raspad Jugoslavije i podbacile u preuzimanju vodeće svetske uloge u odgovorima na masovne humanitarne katastrofe – od Ruande do Darfura. Tamo gde smo intervenisali, nismo uspostavili stabilne ili funkcionalne države: Somalija, Haiti i Bosna.

— Naša hvaljena bliskoistočna diplomatija, koja je privukla toliko odobravanje, završila se porazom i izrodila krvavu intifadu.

— Naš antinuklearni napori su podbacili. Indija, Pakistan i Severna Koreja imale su probe nuklearnog oružja, a Iran je na pragu da učini isto.

— Napori Sjedinjenih Država da se lati klimatskih promena i drugih ekoloških pitanja zaostaju za međunarodnom zajednicom.

— Irak je vrhunac katastrofe – u politici, sposobnosti i liderstvu. Čak i ako Irak iz cele priče izađe neokrznut, Sjedinjene Države će usput mnogo izgubiti.

U razdoblju nakon hladnog rata, Sjedinjene Države su se dakako morale suočiti sa drugačijim i daleko zlokobnijim oblikom terorizma, onim koji je bio znatno raznovrsniji i zahtevao ogromna sredstva i pažnju. Iako od 11. septembra nismo imali terorističke incidente, Bušova politika u Iraku iskomplikovala je antiterorističku politiku, progutala ogromna sredstva, skrenula pažnju sa drugih važnih pitanja i odbila dobar deo sveta, uključujući i važne saveznike.

„Oživljavanje“ američkog globalnog liderstva neće se postići pukim ratosiljanjem katastrofalne Bušove administracije. Niti će do njega doći putem dijaloga sa našim neprijateljima ili većom dozom multilateralnosti, ma koliko na tome insistirali znalci i brojni pretendenti na predsedničko mesto. Sve to može biti poželjno, verovatno da može i postići neke rezultate, osvojiti međunarodno tapšanje i pospešiti ispoljavanje našeg liderstva. No, sve su to sredstva za okončanje trenutnog stanja stvari, ali ne i ono samo.

Globalno liderstvo, na koncu, zahteva uspešnu spregu naše moći i politike. Bez politike koja jasno služi našim interesima i vrednostima, i mobiliše neophodna sredstva, naša vodeća pozicija na globalnoj razini postaće batrganje. Ukoliko politika nema smisla i ne zadobije domaće i međunarodno odobravanje, izgubiće na uverljivosti: nikakva harizmatičnost niti bilo kakav put po svetu neće moći da obave taj posao.

U savremenoj eri ogromne globalizacije, osnovni preduslov politike jeste razumevanje. Mnogi politički lideri i kreatori javnog mnenja svet i dalje posmatraju kroz prizmu razdoblja neposredno nakon hladnog rata – veruju u nezamenljivost naše vodeće pozicije bez obzira na politiku koju vodimo. Ali nove regionalne i globalne sile žustro napreduju. Naša ekonomija i vojska, ma kako i dalje bile nenadmašne, više neće moći da tu svoju osobinu automatski transponuju u uticaj koji ima efekta. Mnogi drugi faktori ulaze u jednačinu. To znači da naši lideri moraju imati daleko više okretnosti i znanja, te biti i znatno marljiviji ne bi li zadobili međunarodnu podršku.

Na žalost nemamo izgleda da se među našim predsedničkim kandidatima odlučimo za najizglednijeg globalnog lidera. Kao i u većini predsedničkih kampanja, ni ovde nema mnogo diskusije o politici, bez obzira da li je reč o Iraku, Kini ili Rusiji. Politički rezon je izbegavati politiku strahujući od toga da se ne pogreši ili ne odbije neka interesna grupa, te time izgube glasovi. Lakše je reći da ćete obezbediti precizne podatke kada postanete predsednik. Radije se nastavlja lamentiranjem nad „gubitkom liderske pozicije“ ili sa gađanjem u laku metu – rezultate Bušovog užasnog skora. Nadajmo se da će neki kandidati testirati tu mudrost u ovom teškom, kritičnom trenutku u životu naše nacije, ali se ne bismo kladili u to.

Ko god postane predsednik neće mu biti lako da potvrdi vodeću poziciju na globalnom planu. Pobednik mora ne samo da vrati Sjedinjene Države na pravi kolosek, već će, on ili ona, nakon što na inauguraciji potvrdi da se Sjedinjene Države vraćaju na vodeću poziciju i pošalje izaslanike da o tome obaveste svet, naići na daleko manje popustljiv svet, ograničenije resurse i politički prtljag kome je očajnički potrebno popunjavanje realnim sadržajem.

Morton Abramovic je predsednik The Century Foundation i osnivač i siva eminencija Međunarodne krizne grupe.

Lesli H. Gelb je bivši predsednik Saveta za medjunarodne odnose i čuveni kolumnista New York Times -a .

(Objavljeno 15.10.2007. u The National Interes. Prevod: NSPM))