Filip Stivens

NEODOLJIVA POTREBA ZA NOVIM SVETSKIM PORETKOM

Magloviti oblik i dinamika novog multipolarnog sistema

Kad govorimo o 2006. godini - to je priča o slabljenju vođstva Sjedinjenih Država i o promeni u globalnoj moći. Slično ovome, priča o 2007. biće priča o geopolitičkom poretku bez organizacionih principa.

Na početku milenijuma sve izgledaše sasvim jednostavno. Svet sa dva polariteta iz vremena hladnog rata zamenjen sa (relativno) bezazlenom hegemonijom Sjedinjenih Država. Ni jedan narod tokom istorije nije raspolagao sa prosto nemerljivom ekonomskom i vojnom snagom. Dok je odgovor Džorža Buša na izazov od 11-tog septembra izazvao sumnje u američko vođstvo, samo je mali broj posumnjao u obnavljanje Pax Americana (Američkog Mira op.prev.).

Sve se to danas promenilo. Sjedinjene Države i dalje ostaju svetska sila daleko ispred drugih. I dalje mogu da kazne svoje neprijatelje uglavnom bilo gde na svetu - očigledan primer je nedavno bombardovanje islamista u Somaliji. Mogućnost Vašingtona da oblikuje međunarodni poredak međutim, daleko je umanjena.

Irak je oslabio njihovu vojnu snagu kao i nacionalnu političku volju; Kina i Indija su izazov njihovoj ekonomskoj prevlasti; sposobnost Vašingtona da postigne sagasnost kod svojih prijatelja – “meka silom” – potrošena je rastućim antiameričkim raspoloženjem u svetu. Za političare u Evropi, Latinskoj Americi i Aziji vrlo malo glasova može da dobije ako imaju čvrstu podršku Sjedinjenih Država.

Predsednički mandat Džordža Buša ako ni sa čim drugim doveden je u pitanje izbijanjem građanskog rata u Iraku. Poslednji pokušaj Bele Kuće da prekine oružane sukobe u Bagdadu ima male šanse za uspeh. Izbor gospodina Buša u zadnje dve godine njegovog mandata biće pre svega između dobrovoljnog povlačenja i grčevite borbe.

U međuvremenu Zapad je izgubio koherentnost. Natprirodno prekoatlantsko savezništvo je fragmentirano promenom na položajuu nemačkog Kancelara gde je umesto Gerharda Šredera došla Angela Merkel. Strukturalna utemeljenost starog savezništva, kako emocionalnog, tako isto i političkog, drastično je oslabljena. Većina u Vašingtonu još uvek gleda na spoljašnji svet kao Hobsov u kojem Sjedinjene Države vode višedecenijski rat protiv terorizma. Evropa ima manje dramatičan doživljaj pretnji i drugačiji odgovor na njih.

Ako je vreme američke dominacije upravo prošlo, oblik i dinamika multipolarnog sistema su još uvek nejasni. Sile u nastajanju na istoku razumljivo su nestrpljive sa globalnom institucionalnom strukturom – Ujedinjenim Nacijama, Međunarodnim Monetarnim Fondom i Svetskom Bankom, sa G8, - još uvek uglavnom definisanom odnosom snaga iz 1945.

Iako u novom uredjenju opet nema konsenzusa, reformisanje Ujedinjenih Nacija je u zastoju. Kina, Indija i Rusija ukrštaju svoje geopolitičke snage..

Vladimir Putin vidi Pusko energetsko bogatstvo kao sredstvo za ponovno uspostavljanje njene nadmoćnosti nad državama u neposrednom okruženju, izazivajući Zapad kroz Ukrajinu, Gruziju i Centralnu Aziju. Zbog gladi za prirodnim resursima Kina je duboko ušla u Latinsku Ameriku. Indija, koja nije daleko iza nje, postaje sve bitnija u svetskim pitanjima.

Premda očekuju da budu tretirane kao “velike sile“ nadolazeće sile su koš nepouzdane po pitanju sposobnosti preuzimanja odgovarajućih odgovornosti. Kina želi uvažavanje za stolom u svetskom vrhu, ali se snebiva da se odrekne slobode akcije koja je išla sa njenim bivšim statusom sile u pokretu nesvrstanih. Indiji, kojoj je još uvek uskraćena za mesto u Savetu Bezbednosti Ujedinjenih Nacija, deli neodlučnost Pekinga. Putin vidi policentričnost nikako drugačije nego kao priliku da Amerika zadrži svoje mesto supersile.

Oni koje se vezuju za Evropu kako bi ogrnuli plašt vođstva, najverovatnije će da budu razočarani. Postoje izvesne svetle tačke. Obnavljanje ekonomije i novo političko vođstvo, mogu da obnove deo izgubljenog samopouzdanja kontinenta.

Gospođa Markel, trenutni predsedavajući G8 i Evropski Savet Ministara, se pokazuje kao uspešniji predvodnik u EU nego kod kuće. Francuska se uskoro oslobađa od “mrtve ruke” Širakovog predsednikovanja u Jeliseju sa Nikolom Sarkozijem ili Sižoline Rojal. Gordon Braun će da zauzme mesto Toni Blera u Dauning ulici broj 10.

Još manje je izvesno da će ove promene u očuvanju Evrope da donesu obnovu njenog vođstva. Evropska Unija je proširena na 27 država, obezbeđujući stabilnost na većem delu kontinenta. Ovo je možda nekada bilo doživljeno kao veliko dostignuće. Ali za Zapad, glavninu Stare Evrope, ujedinjenje je viđeno kao neželjeni poremećaj. Vrata se zatvaraju pred Turskom i ostalim potencijalnim članovima.

Pedeseta godišnjica potpisivanja rimskog ugovora je bila prilika za ponovno odmeravanje snaga povodom Ustava Unije, koji je bio odbijen pre manje od dve godine od strane francuskih i holandskih glasača. Izostaje pitanje koji je glavni zadatak Unija u narednih pedeset godina kao i odgovor na isto.

Za to vreme svetska ekonomija izgleda nezainteresovana za ovaj geopolitički vakuum. Globalno tržište se otarasilo krvavog haosa Iraka, vešto izbegavajući nuklearno sučeljavanje Irana i Severne Koreje sa Zapadom.

Optimista bi mogao da kaže da u činjenici globalne međuzavisnosti ekonomije leži moćno sredstvo za održanje geostrateškog balansa. Međunarodni system možda pati od nedostatka vođstva i kohezije, ali je međunarodna zavisnost moćno sredstvo amortizacije šoka.

Takođe postoje jedna ili dve svetle tačke na horizontu. Posle perioda skepticizma, oni koji su učestvovali u trgovinskim pregovorima u Dohi, sada veruju da je dogovor ipak moguć u narednim mesecima. Svetska Trgovinska Organizacija, sa svojom uravnoteženom raspodelom moći između Severa i Juga, jeste deo međunarodnog sistema koji odražava novu geopolitičku ravnotežu. U pravom trenutku pitanja klimatskih promenama, moglo bi da postane nova snaga globalne kohezije. Optimisti u Vašingtonu nagađaju da u pokušaju akcije izvlačenja predsednikovanja iz blata g. Buš još uvek može da usmeri dozu emitovanja ugljen dioksida u Sjedinjenim Državama prema novom dogovoru u Kjotu. Ovo bi moglo da otvori mogućnost, ako ništa drugo, za mogući dogovor između Zapada i novih sila u nastajanju.

Ono što nedostaje u svemu ovome jeste generacija političara sa instiktom za vođstvo i sposobnošću da dosegnu graditelje svetskog poretka iz perioda posle Drugog svetskog rata. Staro društvo iz Evroatlantske zone nije spremno da prepusti svoje vođstvo a novo iz Azije izbegava odgovornost. U njegovom poslednjem javnom obraćanju u Januaru 1945. Franklin Ruzvelt je primetio da je rat naučio Ameriku realnosti međuzavisnosti: “Naučili smo da ne možemo da živimo sami u miru, da je naše vlastito dobro zavisno od blagostanja drugih vrlo udaljenih naroda“. Ruzveltov svet je nestao, ali lekcija treba da bude ponovljena.

“Financial Times”, 24. januar 2007.

Prevod: Aleksandar Dimitrijević