Martin Volf

DVOUMICA GLOBALNOG UPRAVLJANJA

Spremnost država da preuzmu obaveze je važan element u opredeljenju za promene

Svetska ekonomija je globalna, dok je politika nacionalna. Ovo je sižeto dilema u pogledu globalnog upravljanja.

Zakonodavci, treba da pruže garancije privatnom sektoru, u poslovanju izvan nacionalnih granica. Oni treba da da uzmu u obzir ono što ekonomisti nazivaju “prekoračenje granica“ (“crossborder externalities”), od kojih su pitanja efekata staklene bašte i opasnosti od pandemije, najpoznatiji primeri za to. Njihov je zadatak da obezbede uvažavanje međunarodnih činilaca od strane državnog zakonodavstva, kako je to postignuto kod određivanja stope razmene valuta.

Koliko, za sada, oni u tome uspevaju? Odgovor ne potvrđuje toliko uspeh koliko bi neko možda voleo da čuje, ali je više ohrabrujući nego što je to bilo predviđano pre jednog veka.

Svet je prosperirao od eksplozije kreativnosti u vremenu između kraja Drugog svetskog rata i 1960: Međunarodni Monetarni Fond, Svetska Banka, Trgovinsko Transportna Asocijacija (danas poznata kao Svetska Trgovinska Organizacija), Organizacija za Ekonomski Razvoj i Saradnju i Evropska Ekonomska Zajednica (danas Evropska Unija).

Neke od ovih institucija, pre svega WTO i EU – tonu pod teretom velikih dugova i brojnog članstva. Druge - IMF i World Bank - postižu velike uspehe zahvaljujući pre svega njihovim poslovnim partnerima.

Uprkos svega ovoga, postoji saglasnost oko toga da je neophodna obnova i modernizacija. Ovo je naročito ispoljeno prilikom diskusije oko ustava Evropske Unije, u ćorsokaku u koji su bili zapali trgovinski bilaterarni pregovori u Dohi, u očajničkim naporima IMF –a da udahne život u polemiku oko “svetske neravnoteže“ i u nastalom nezadovoljstvu sa nesposobnošću sveta da se suoči sa izazovom promena klime.

Neuspeh u ovim pitanjima je više zasnovan na nacionalnim političkom nivoima a manje na postojećim međunarodnim institucijama. Državne vlade i njihovi zakoni su oni elementi koji ometaju nove inicijative na planu međunarodne trgovine, kontrole oslobađanja gasa staklenih bašta ili uredbi oko međunarodne razmene valuta.

Međunarodne organizacije su bespomoćne u borbi protiv ovih lokalnih snaga.. Svi se u principu slažu oko stava da je trenutna raspodela glasačke moći u Svetskoj Banci i Međunarodnom Monetarnom Fondu neprihvatljiva, osim onih koji imaju dominanatnu ulogu u tom procesu.

Za neke, premda ne za sve, od ovih teškoća, postoji pojmovno određenje, a to je problem zajedničke akcije. Umnožavanjem aktivnih posrednika u ovom procesu, ometa zajedničke interese, jer prenebregava pojedinačna zalaganja ostalih.

To je razlog zašto pojedinačne vlade treba da raspolažu sa zakonskom snagom da pristupe u pomoć kod otklanjanja ovakvih teškoća. Naravno, ne postoji vlada na međunarodnom nivou, ali manje ili više, na dobrovoljnom planu, može da se ostvari međudržavna saradnja, koja u samoj činjenici dobrovoljnog sudelovanja predstavnika svake od članica, može da podigne stvarnu političku moć pojedinačnih vlada.

Nije ovo jedina prepreka. Razlike u političkim vrednostima, interesima, životnom standardu, problemima životne sredine, dalje otežavaju postizanje zajedničkog dogovora.

Većina država danas priznaje korist koju su dobile sa slobodnom trgovinom, i spremne su zbog toga da rade na svojim međunarodnim obavezama po pitanju rešavanja problema Međunarodne Trgovinske Organizacije. Slično ovome, istorija je naučila Evropljane da je vrednost onoga što ih ujedinjuje mnogo veća od vrednosti razlika među njima.

Pa i pored svega, samo nekoliko država je za sada spremno da preduzme riskantani i skup zaokret u upotrebi fosilnih energetskih izvora. Isto tako većina nije spremna osim pod pritiskom (kao u posebnim uslovima kakvi na primer vladaju na tržištu novca), da pristupi ovome na način kao kod regulisanja novčanih rata, i prihvati da jedno međunarodno telo utiče na njihovu politiku, kako je to bilo u slučaju kod zajedničkog tržišta novca.

Dakle, kako da u praksi, svet nastavi dalje? Odgovor leži u istovremenom delovanju na više frontova.

Učinjeni su napori da zvanične institucije postanu više značajne, sa više predstavnika i sa boljim učinkom. Pa ipak, daleko važnija jeste spremnost država da preuzmu svoje obaveze. Ovo je naročito očigledno po pitanjima globalne trgovine i životne sredine.

Ako je u ovome budućnost, onda rasprave na domaćem političkom nivou treba da budu promenjene. Bolje razumevanje od strane vlada i privatnog sektora o tome o čemu se kod drugih razmišlja i šta je kod drugih urađeno tim povodom, pospešiće ove promene.

Ovo je razlog zbog kojeg su sastanci između zvaničnika i nezvaničnih grupa, predstavnika kompanija, na primer, korisni: Svetski Ekonomski Forum, čije godišnje okupljanje je u Davosu ove nedelje, predstavlja najpoznatiji primer te vrste.

Između zvaničnih tela i nezvaničnih sastanaka leži potencijalna perspektiva neformalnog okupljanja, u čemu su ograničeni skupovi zvaničnih vladinih predstavnika. Od tih je najpoznatija Grupa Osam, koju sačinjavaju po visini prihoda vodeće zemlje: Kanada, Francuska, Nemačka, Japan, Italija, Belika Britanija, Sjedinjene Američke Države i pridružena Rusija (premda bez ove poslednje kada se radi o sastancima finansijskih ministara).

Najočiglednija slabost G8 jeste nedostatak predstavnika ekonomija u usponu. Da bi se popravila ova slabost formira se 1999. Grupa 20, posle finansijske krize iz godina 1997-98, koja pridodaje vodeće ekonomije tržišta u razvoju Grupi Osam.

Mozaik međunarodnih ugovora, zvaničnih institucija, neformalnih grupa i neformalnih sastanaka između uticajnih pojedinaca, je najbolje što naš svet od 200 država sada može da ima. Da li je to dovoljno? Verovatno da nije. Da li je to bolje nego ništa? Svakako jeste.

Preveo: Aleksandar Dimitrijević

Napisao: Martin Wolf, Financial Times, sreda 24. januar 2007