Vladimir Milutinović

Dobrodošli u pustinju realnog

Da je pisan nešto ranije, naslov ovog teksta bi mogao da bude i "Dobrodošli u pustinju predizborne kampanje". Ovaj citat iz Matriksa, a preko Žižeka, odlično opisuje ono što je postalo potpuno vidljivo u formi kampanje preplavljene "plaćenim terminima" i reklamama. Kao da su glavni kreatori uslova političke utakmice sa početkom kampanje za izbore došli na medije i, poput FBI u filmovima, rekli novinarima "Odavde mi preuzimamo!". Novinari su možda pitali: "A naša programska šema, autorske emisije?", a odgovor je bio da je stvar zaista ozbiljna jer se sada odlučuje o vlasti pa stvarno nema vremena za detinjarije, imaće svoje emisije posle. Ako je koji novinar dobacio "Ali ja bih da postavim neka pitanja, mislim, bez ispitivanja javni interes neće biti zadovoljen?", odgovor je verovatno bio da novinar treba da se kandiduje na izborima, pa će moći da priča i postavlja pitanja i u kampanji.

Zanimljivo je da je ovakva kampanja nastupila stihijski, odnosno, da je posledica normi koji su se nametnule kao važeće a da ih niko nije ispitivao, predviđao njihovu primenu ili čak samo bio svestan da će sve to biti tako. Koliko znam, RTS je izbegao da napravi i jednu specijalnu izbornu emisiju, dakle uobičajenu programsku šemu nije promenio ni za jotu, osim što je emisija Upitnik bila učestalija, a Oko bilo više ispunjeno političarima. Privatne televizije su imale nekoliko pokušaja, gde su mi u sećanju ostali intervjui na Avali sa Đelićem i Nikolićem i Koštuničin intervju na B92, međutim, plaćeni termini su bili preovlađujuća forma koja je potiskivala ove izuzetke i bojila celu kampanju. Stranke nisu prepuštale slučaju ni izveštaje iz kampanje, tako da su ih snimale same, što je ionako odgovaralo televizijama iz finansijskih razloga, ali im je oduzelo svaku kritičku ili istraživačku ulogu.

Tako se pokazalo da je čuveni dan u kome se nešto još uvek pitaju građani pripremljen brižnom kampanjom u kojoj su se sve pitali političari, a u kojoj je iščekivanje racionalnih stanki u reci reklama i plaćenih termina postalo uzaludno. Ako ste skloni tim stankama, ova najduža i najnapornija kampanja mogla vam je ličiti na pustinju u kojoj ne raste ništa za vas. Ona je samo pokazala koliko su pojmovi nezavisnosti, objektivnosti, nepristrasnosti, kod glavnih kreatora društvenog života na maloj ceni. Posle nje, loši političari koji su tome i inače skloni samo će još više biti prilepljeni uz sliku koju bi o sebi želeli da imaju, a ponešeni navikom iz kampanje još će manje, ako je to uopšte moguće, obraćati pažnju na realnost ili odgovornost. U ovoj kampanji sve je bilo po njihovoj meri.

Koliko je ta mera za društvene potrebe već ustaljena i uobičajena stvar vidi se po tome što se već čuju predlozi da se procedure demokratije, umesto da budu ograničenje za želje političara, polako menjaju prema njihovim željama. Ono što loš političar po prirodi želi je da njegova slika o sebi i drugima, njegovi interesi, njegovi poslovi, prolaze kao istinita slika i kao interesi svih i opštekorisni poslovi a da realnost u bilo kom smislu nema uticaja na to. Da parafraziramo Nikolu Pašića, prava realnost je za gubitnike. Za naše političare realnost je da su oni najbolji u svemu, daleko od drugih koji su oličenje moralnog pada i nesposobnosti. I sad kada je već tako, a svako ko je sumnjao samo je trebalo da posluša koji predizborni govor, kako sada da sa tim istim političkim protivnicima sutra prave vladu?

Kao rešenje za taj problem Tomislav Nikolić na TV Avala predlaže da vlada onaj koji osvoji relativno najveći broj glasova, da sledeći bude u opoziciji, a da svi ostali podržavaju vladajućeg. S druge strane, ističe se da DSS ne bi bio u vladi kojoj Koštunica ne bi bio premijer, bez obzira koliko glasova DSS osvoji. U oba ova predloga ogleda se u stvari ista želja da se vlastito mišljenje ili vlastite želje, što dođe na isto, ne prilagođavaju nikome i ničemu, osobito ne realnosti ili nekim nepristrasnijim pravilima. Čak i mogući koalicioni partneri se čine kao potpuno moralno i stručno minorna bića, dok se građani, koji bi najradije bili "podanici" neke realne i promišljene politike, u svojoj infinitezimalnoj minornosti čak i ne pominju.

Tako se ispostavlja da demokratsko pravilo o većini, koje se može posmatrati i kao nužno zlo koje daje većini pravo da ignoriše četiri godine manjinu, krije u sebi nešto zaista demokratskog smisla jer tera stranke ka realnosti time što ih onemogućava u želji da same vladaju. Smisao većine je da predstavlja zamenu za sve, a svi mogu jednako biti zadovoljni samo onim što je realno. Međutim, posle već dugotrajne diskvalifikacije svega univerzalnog i objektivnog, većinska vlada za nas polako postaje pretežak zadatak. Potpuna samovolja i samoljublje, kao i u svakodnevnom životu, mora negde doći u praktičnu protivrečnost sa nekom drugom željom i to se dešava i ovde. Moguće je hteti da sve bude po tvome, ali tako nećeš moći ni sa kim. Moguće je ignorisati realnost, ali će tako svaki dogovor o bilo čemu postati nemoguća misija.

Ova tendencija ignorisanja realnosti i bilo čijeg prava da u ime te realnosti ograničava naše delovanje, već je ranije bila vidljiva u ignorisanju afera koje su se plele oko sada već odlazeće vlade, gde je prosto protok vremena uvek bio pouzdan lek protiv svakog pitanja, a takođe i u otvorenoj podeli ministarstava u okviru kojih druge stranke nemaju čak ni pristup, a kamoli da je njihova politika bilo kakav rezultat dogovorene koalicione politike. U ovoj kampanji to je dovelo do toga da su stranke koje su učestvovale u vladi otvoreno krivile nju samu ili njene pojedine delove što nije učinjeno ovo ili ono, ne smatrajući da su u bilo kom smislu odgovorne zbog toga - za to je po njima bio zadužen neko drugi.

Ako se ovaj princip samo malo proširi, a pojam demokratije (već ex vladavine naroda) još malo dotera, mogli bi da zamislimo izbore ne za vladu, pošto je većinska vlada već nemoguća misija, nego za ministarstva. Prvi na izborima bi, na primer, po unapred napravljenom dogovoru, dobio mesta premijera i ministara, recimo, policije i finansija, drugi ministarstva privrede i pravde, treći ministarstvo ekonomskih odnosa sa instranstvom, a oni koji tek pređu cenzus bi dobili utešne ekologiju i nauku. Na ovaj način bi svako mogao da radi tačno šta hoće, neometan od bilo koga, a i razloga za svađu i frustracije bi bilo manje, jer bi svi stalno bili u vlasti.

Ja mislim da bi većina naših političara u nekom snu u kome bi zamislili da ostvaruju svoje želje izabrala upravo ovaj sistem i oni ga polako već pretvaraju u delo. Na taj način za ostale građane ne nestaje sva realnost, mi još uvek možemo da se bavimo svojim poslovima, čak i uspešno, ali ako pokušamo da se sa nekim složimo oko nečega ili ako pokušamo da promenimo nešto što se zahteva volju više ljudi, postaće nam jasno koliko je ova intersubjektivna realnost postala neodređena. Nešto što nam se činilo poznato i toliko sigurno da smo to podrazumevali može za nekog drugog imati sasvim drugačiji oblik.

Da je proces derealizacije i posledičnog gubljenja identiteta već poodmakao moglo se videti i na primeru spotova napravljenih u svrhu promocije Srbije na CNN-u. Prvi od dva spota prikazuje puste predele koji bi slobodno mogli da budu bilo gde na prostoru između Beograda i Vladivostoka, gde se čuje muzika koja takođe više pripada tim prostorima, gde nema ljudi, a i sama slova reči "Srbija" stilizovana su kao da prate arapsko pismo.

Spot u stvari verno prikazuje Srbiju, oslobođenu od ljudi i realnosti, baš prema pravilima koja se poštuju u većem delu naše politike. A radi se o tome da se to promeni.