Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Politički život

   

 

Vanja J. Vučenović

Ko neće u vladu pre „Ahtisarijevog presedana“

„Paket“ zvani presedan koji je specijalni izaslanik Marti Ahtisari predstavio u Beogradu, a koji govori o ustavu, himni i zastavi Kosova, kao i slobodi da bude član međunarodnih organizacija, teško se može nazvati kompromisnim, a kamoli po Srbiju povoljnim razrešenjem višedecenijske i mučne kosmetske drame. Stvar je više nego jasna: Ahtisarijev predlog gotovo da i ne ostavlja diplomatskog prostora za dodatne rasprave ili pregovore između dve strane i potpuno poništava suverenitet i teritorijalni integritet Srbije zagarantovan Rezolucijom 1244 UN i osnovnim načelima međunarodnog prava.

Ipak, indikativno je to da ta, sve očiglednija nezavisnost, koja se uistinu još uvek otvoreno tako ne naziva ali se nekako prećutno podrazumeva i lebdi nad „Ahtisarijevim papirom“, ne predstavlja neki lični hir izaslanika UN, već je – što je mnogo važnije – rezultat širokog i neskrivenog konsenzusa koji u ovom trenutku postoji u većem delu međunarodne zajednice oličene u Kontakt grupi ili, pak, Evropskoj uniji. EU koja, navodno, „s velikim nestrpljenjem“ priželjkuje da vidi Srbiju u svojim redovima!?

Taj i takav predlog najuticajnijih svetskih političkih centara (a ne Ahtisarija, kako se često kod nas predstavlja) mogao bi vrlo lako u martu pred Savetom bezbednosti UN biti pretočen u konačno rešenje statusa, što bi potencijalno proizvelo ozbiljne reperkusije na, najblaže rečeno, rovitu i još uvek politički duboko podeljenu Srbiju. Ova „neodložna“ Ahtisarijeva poseta u trenutku postizbornog interegnuma u Srbiji, kada još nije počelo formiranje nove vlade niti je izabran mandatar koji bi s punim demokratskim pravom i kapacitetom odlučivali o delu teritorije ove države, mogla bi se okarakterisati kao pokušaj „lova u mutnom“ i nastojanja da se status ugura „na mala vrata“. I sve to dok politička Srbija luta u maratonskim konsultacijama i pregovorima o konstituisanju vlade.

U tom pogledu, prvi krug konsultacija o novoj srpskoj vladi između predsednika Tadića i lidera stranaka koje su izborile mesta u budućem sazivu parlamenta protekao je više u stranačkim promocijama nego u iskrenoj želji da se što pre formira većinska ili manjinska, a s obzirom na situaciju vezanu za Kosovo i druga goruća pitanja, preko potrebna i nasušna vlada. Iako su „narodnjaci“ u kampanji promovisali Koštunicu kao najbolje rešenje za premijera, a radikali Tomu Nikolića, u postizbornim nadigravanjima nijedna druga stranka s akcentom na one tzv. demokratskog bloka, osim Demokratske stranke koja je predstavila Božidara Đelića, nije želela da otkrije ime svog kandidata za mandatara. To bi se moglo tumačiti i kao svojevrsna politička taktika u susret velikom finalu kosovskog raspleta.

Stiče se utisak da se sve vrti oko nekoliko bitnih pitanja – kome bi, a možda bolje, kome ne bi odgovaralo da bude stožer nove vlade u trenucima kada se donosi sudbonosna odluka o Kosmetu u martu. Ko, stoga, vidi svoju šansu u tome da vlada ipak ne bude formirana i da budu raspisani novi vandredni izbori, tj. ko bi mogao imati političke štete ili koristi od nepovoljnog rešenja za Kosovo?

Demokratska stranka Srbije, koja je u koaliciji sa Novom Srbijom na nedavne izbore izašla kao stranka vlasti (što nije zanemarljiva činjenica), a svoju predizbornu kampanju dobrim delom bazirala na priči o Kosovu, mogla bi postati značajan politički gubitnik u slučaju da nepovoljna odluka o konačnom statusu bude doneta pre konstituisanja nove vlade. Izvesno je da bi gubitak Kosova ostavio najdublji, naravno negativni trag na politiku DSS-a, čiji bi rejting beležio dalji pad, i na taj način se nastavila negativna tendencija narodnjačke koalicije nakon skromnih 16,5 odsto podrške na nedavnim izborima.

DSS bi tada postao objekat političkog raskusurivanja i likovanja, i kao takav bi morao da preuzme ili bi mu, u suprotnom, bila prilepljena etiketa „dežurnog krivca“, čime bi se već neuverljiv glas ove stranke još neuverljivije čuo u eventualnim razgovorima o formiranju nove vlade. Ako ne sada, Koštunica bi u toj situaciji morao potpuno da otpiše nadu u svoj drugi mandat, a mesta koja bi DSS dobio u vladi imala bi više ceremonijalno-kazneni karakter, dok bi o ozbiljnim i ključnim stvarima ipak odlučivao, ne toliko Kosovom iskompromitovani, DS.

Tadić će, prema nekim najavama koje ovih dana stižu iz DS-a, mandat za sastavljanje nove vlade ponuditi partijskom drugu Đeliću, čime će Koštunica, usled nepomirljivog stava prema takvom izboru DS-a, biti primoran da uskrati svoje glasove podrške u skupštini i potraži šansu za ponovno političko rođenje u eventualno ponovljenim izborima.

S druge strane, slučaj nezavisnog Kosova ne bi trebalo da u velikoj meri uzdrma nikada samopouzdaniji DS. Bez prevelike odgovornosti za situaciju u južnoj pokrajini, opoziciona DS bi prosto konstatovala činjenicu da je Srbija de facto i de iure izgubila suverenitet nad Kosovom, ali da to nije kraj sveta i da srpsko društvo očekuju „mnogo značajniji“ zadaci kakva je EU i da, zarad postizanja tog cilja, Srbija mora brže koračati ka društvu dvadesetsedmorice u Briselu.

Demokrate će, ipak zabrinute jačanjem „radikalske Srbije“, na svaki način pokušati da odobrovolje Koštunicu i odvrate ga od nastojanja da u parlamentu ruši njihovog kandidata za mandatara tako što će mu, možda, dodeliti neko/a značajno ministarstvo, koje će biti bleda senka nekadašnje vladavine DSS-a, ali, ipak, dovoljan razlog da se kako-tako bude prisutan na glavnoj srpskoj političkoj pozornici i naredne četiri godine. Ipak, DS-u ne bi previše odgovarali ponovljeni izbori, pri čemu je, manje-više, sigurno da ta stranka ne bi osvojila znatno manji broj glasova nego na nedavnim izborima. Tranzicija birača DS-a je realno moguća jedino prema Čedinom LDP-u jer je dobar deo demokrata nekako „arhetipski“ vezan za politiku Jovanovića kao nekadašnjeg najupečatljivijeg predstavnika tvrdog krila unutar DS-a.

Gotovo svi misle da bi najveću političku korist od nepovoljnog rešenja statusa u martu mogla da da ima Srpska radikalna stranka. Kosovo, plus odugovlačenje „demokratskog bloka“ u formiranju nove vlade, daju radikalima za pravo da iz svih oružja napadnu „nesposobnu“ demokratsku Srbiju argumentima da je za njene vladavine Kosovo pušteno niz vodu, a država ostala u nedopustivom bezvlašću i političkoj anarhiji. Radikalima bi najviše odgovarali ponovljeni izbori i potpuno je izvesno da bi SRS, u tom slučaju, dobio znatno više glasova, što bi bila potencijalna odskočna daska za većinsku vladu sa SPS-om i „odbačenim“ DSS-om. Iako je malo verovatno da bi za stvar Kosova uradili više nego što je uradila Koštuničina vlada, idealna pozicija SRS-a kao isuviše snažne „večite opozicije“, s tendencijom daljeg jačanja, mogla bi lako promeniti fizionomiju političke scene i odnos političkih snaga i tako pomrsiti račune svima koji misle da je „demokratski blok“ jedini bogom dan da predvodi Srbiju.

 

 

 
 
Copyright by NSPM