Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KULTURNA POLITIKA

Kulturna politika

   

 

Nikola Tanasić

Welcome to Serbia ausweis bitte!

Kojim se jezikom govori u Srbiji?

Ovo pitanje, trivijalno za jednog osnovoškolca s peticom iz geografije, otvara niz istorijsko-ideoloških ponora nastalih tokom druge polovine XX veka. Dok se dobar deo stanovništva ove centralnobalkanske zemlje i dalje raspravlja oko toga da li se tokom same te prepirke koriste srpskohrvatskim ili srpskim jezikom, danas postoje i nimalo beznačajne društvene skupine koje su sklone tvrdnji da se taj isti jezik naziva bosanski/bošnjački , odnosno hrvatski , dok nas je otcepljenje Crne Gore lišilo zastupnika teze da je taj jezik zapravo crnogorski , te i (bar) jednog pobornika ideje da se isti označi kao jezik tolerancije . Prisustvo ovolikog broja jezika na tako malom geografskom prostoru svakako je zamorno i zbunjujuće svakom strancu koji se makar ovlaš interesuje za ovdašnje prostore, te je za njega olakšanje vest da će se makar lična dokumenta ovih raznoraznih naroda i jezičnosti štampati i na engleskom jeziku, valjda (podrazumevano i po definiciji) razumljivom svima, a takođe (slučajno) i jeziku tolerancije. I na toj bi se okolnosti sve srećno završilo solomonovskim rešenjem iz indijskog iskustva da nije one začkoljice koja je trn u oku svima a izvor dodatne glavobolje dobronamernim strancima – navedeni jezici predstavljaju, zapravo, isti jezik . Ako strani sagovornik slegne ramenima uz opasku „zovite ga, onda, kako hoćete“, izlaže se dalje čitavom nizu argumenata u prilog tvrdnji da to nikako nije stvar htenja i afiniteta, već je pre u pitanju koloplet istorijsko-političkih faktora koji su građane „zapadnog Balkana“ doveli do lingvističke dileme u kojoj ni najmanje „nije svejedno“ kome će se jezičkom carstvu prikloniti.

Da se ne bismo na samom početku izgubili u ovom pojmovno-ideološkom haosu, prihvatićemo se, poput onog stranca, nekog merodavnog dokumenta čiji će nam autoritet omogućiti da se iz nedoumice oko imena iskobeljamo i nastavimo otkrivati jezičku realnost Srbije. A koji bi dokument mogao biti merodavniji od Ustava Srbije , nedavno usvojenog na narodnom referendumu, uz ubedljivu podršku građana. U njegovom 10. članu navodi se :

U Republici Srbiji u službenoj upotrebi su srpski jezik i ćiriličko pismo.

Službena upotreba drugih jezika i pisama uređuje se zakonom, na osnovu Ustava.

Jezička i pismena realnost Srbije

Službeni jezik službeno se, dakle, naziva „srpskim“, koji ima tu osobinu da se, takođe službeno, piše ćiriličnim pismom. Nekog lingvistu ova odredba svakako bi mogla iznenaditi, pogotovo ako zna da je SANU , po svoj prilici najmerodavnija institucija za pitanja jezika, kroz usta svojih članova (posebno odabranih da se bave takvim pitanjima) u poslednjih petnaestak godina nebrojeno puta istakla da je unutrašnja osobina lingvističkog sistema koji se naziva srpskim jezikom to da je njegovo pismo ćirilično, te da se on ne može pisati grčkim alfabetom upravo onoliko koliko se kineski ne može pisati hebrejskim. Štaviše, neki filolog-bukvalista mogao bi zaključiti (da nije one spasonosne druge rečenice 10. člana) da se svi ostali jezici koji eventualno postoje na teritoriji Srbije u službenoj upotrebi moraju pisati upravo ćiriličnim pismom. Budući da ovakva zakonska odredba postoji u RF, te su korisnici tatarskog, čuvaškog, kalmičkog i drugih jezika koji su u službenoj upotrebi u nekim federalnim republikama obavezni da se koriste ćiriličnim pismom, bez prava da, ako požele, pređu na neki drugi alfabet, ova odredba mogla bi značajno obespokojiti mađarsku, albansku ili hrvatsku nacionalnu manjinu – i prilikom sudskog procesa protiv Slobodana Miloševića u Haškom tribunalu tužilaštvo se upravo pozvalo na sličan član starog ustava kao na primer diskriminacije albanskog naroda na KiM. Ova bojazan se otklanja članovima 75. i 79. novog ustava, čime se, u svetlosti gornjeg određenja srpskog jezika, postavlja pitanje zašto se uopšte ističe da je službeno pismo ćirilično kada srpski jezik, po definiciji, i nema drugo pismo? Odgovor je jednostavan – prošetajte Srbijom i videćete zašto! Zaista, građanstvo Srbije, koje je natpolovičnom većinom izglasalo pomenuti ustav, po pitanju njegovog desetog člana jo š živi u vremenu nekog od jugoslovenskih ustava koji je za jezik proklamovao srpskohrvatski, a za pisma ćirilicu (vukovicu) i latinicu (gajevicu). Najzad, pomenuto latinično pismo se čak obavezno uči u školama Srbije, shodno zvaničnom planu i programu.

Istina, pismo koje se pojavljuje na natpisima prodavnica i preduzeća, pa čak i u naslovima knjiga, u stvari nije ta latinica koja se uči u školama; još manje njen pravopis odgovara pravopisu srpskog jezika. Ova latinica poseduje znakove koji se u školama ne uče, kao što su x , y i w , a oni služe za pisanje reči stranog porekla koje se, suprotno svom poreklu, konjuguju i dekliniraju shodno gramatičkim pravilima srpskog jezika. Tako nam jedna reklama tvrdi da se dobro vozi samo u Chevroletu , politički plakati upozoravaju na rast extremizma , dok se Srbi u svojim blogovima i live journalima masovno vraćaju iz New Yorka , Cannesa i Sydneya . Da ne govorimo o novom internet pravopisu koji ne priznaje dijakritičke oznake za usere koji se kache na net u nameri da nešto downloaduju dok chatuju , pažljivo vodeći računa da pri tome ne offtopichare .

Zaključno, odredba Ustava o pismu nije analitička tvrdnja o nedvojbenoj osobini srpskog jezika, već sintetička teza koja svim korisnicima ovog jezika koji se o njegovom pismu dvoume nalaže da se, u njegovoj službenoj upotrebi (koja jedina može potpasti pod nadležnost države), koristi i njegovo (službeno, samo službeno?) pismo. S obzirom na to da jednom Srbinu nije nezamislivo da piše latinicom koliko je jednom Čehu nezamislivo da piše ćirilicom, autoritet filoloških institucija morao je ustuknuti pred autoritetom države, koja je, izgleda, više od svojih sopstvenih škola i fakulteta, više od svojih knjižara i štampara, pa više i od svoje Akademije nauka i umetnosti, sposobna da svoj narod opismenjava.

Da li se time razjašnjavaju nedoumice vezane za srpsko (službeno) pismo? Izgleda da ne, budući da državne institucije uporno, već godinama, ignorišu ovu odredbu Ustava i njegovih prethodnika. Tako smo svedoci zanimljivog „dupliranja“ natpisa na saobraćajnim znakovima i javnim zgradama, pri čemu se, pored natpisa na službenom jeziku i pismu, pojavljuju natpisi na jeziku i pismu koje prisvajaju hrvatska i bošnjačka nacionalna manjina. U pitanju je, mora se reći, zanimljiv izbor, s obzirom na to da u Srbiji („jedinstvenoj i nedeljivoj“, 8. član Ustava ) živi daleko veći broj Mađara i Albanaca, čiji jezik, istina, nije zapostavljen u njihovim sredinama, ali se može reći da je čak diskriminisan kad se utvrdi da se, na primer, na zvaničnom novcu RS nalaze natpisi na srpskom i bosanskom/bošnjačkom/hrvatskom, pri čemu se i ovi narodi diskriminišu, jer iako se koristi njihovo pismo, dijalekat kojim su natpisi postavljeni upućuje isključivo na srpski umesto na njihove narode (dvesta dinara umesto dvjesta dinara, hiljadu dinara umesto tisuću i sl.). Nedavna žalba grupe filologa Ustavnom sudu RS o neusklađenosti službene valute sa službenim jezikom (i pismom) odbačena je, kako se Ustavni sud proglasio nenadležnim u slučaju službenog akta kojim NBS, zakonom osnovana službena institucija RS, određuje izgled službene valute RS.

Do you speak Serbian?

Kontroverze vezane za odnos srpskog jezika (i pisma) prema manjinskim jezicima (i pismima), međutim, kao da ustupaju mesto jednoj novoj kontroverzi, sve dominantnijoj na srpskoj sceni od tzv. Oktobarske revolucije naovamo. U pitanju je sve veći prodor engleskog jezika u javni (i službeni) život Srbije. Pored saobraćajnih i turističkih putokaza namenjenih strancima i posetiocima, za koje je izbor ovog „svetskog jezika“ samorazumljiv (mada na srpskim/međunarodnim putnim pravcima engleski i dalje često ustupa mesto hrvatskom/bosanskom/bošnjačkom), iako je on razumljiv i na predstavništvima međunarodnih organizacija u Srbiji – premda nije jasno zašto se pored engleskog ne koristi paralelno i natpis na službenom jeziku (i pismu) – više je nego problematičan izbor srpskih javnih institucija koje rade isključivo s građanima Srbije da svoje službene natpise (koji ionako najčešće nisu na službenom jeziku i pismu) obogaćuju i natpisima na engleskom jeziku. Da stvar bude gora, ovi engleski prevodi često nisu prevodi, već „prepevi“ srpskih originala, te je tako Jugoslovenski aerotransport postao Jat Airways (u povratnom prevodu na srpski, pod uslovom da ono Jat i dalje nešto označava – Jugoslovenski aerotransport aerotransport). Medijski javni servis Srbije, koji se i dalje (mada retko) odaziva na ime Radio-televizija Srbije, ovaj naziv zvanično je preveo sa Serbian Broadcasting Corporation (ili Srpsko preduzeće za emitovanje , uz jasnu aluziju na slavni BBC ), a Skupština opštine Valjevo ispisala je u svojoj sali za zasedanja krupnim slovima Town Hall of Valjevo (ili Gradska većnica Valjeva , iako Valjevo, zapravo, nema gradsku većnicu jer zvanično još uvek nije grad).

Sve bi to i moglo ostati unutar okvira narodne „videla žaba da se konj potkiva“ da jedan novi društveni događaj od javnog značaja nije problem digao na sasvim drugi nivo. Naime, kako je iz Službenog glasnika prenela Politika od 2. februara 2007, u RS se uvode nove lične karte „u čijem će središnjem delu, na srpskom ćirilicom i na engleskom “ biti ispisani svi podaci značajni za identifikaciju građanina pred službenim licem. Nacionalne manjine mogu da odahnu, u slučaju da se pozovu na 79. član Ustava – na novoj ličnoj karti ima mesta i za njihov jezik, čime ovaj mali dokument (malo manji od kreditne kartice) postaje trojezičan!

Postavlja se prirodno pitanje – šta traži engleski jezik na srpskoj ličnoj karti? Da li se to vraćamo na početak ovog teksta, gde nesrećne srpske vlasti, u nedoumici kako da omoguće sporazumevanje među građanima koji govore srpski, hrvatski, bosanski, bošnjački, crnogorski, jezik tolerancije i još povrh svega jezike nacionalnih manjina, posežu za iskustvima Indijske Federacije? Ili to, možda, u Srbiji postoji značajan broj građana kojima je engleski jezik maternji (u smislu jezika koji govore primarno, shodno poreklu i običajima, a ne u smislu crnogorskog jezika)? Da li se to, u sedmoj godini ekonomske tranzicije Srbije, ponavljaju zlatni dani kralja Uroša, pa gastarbajteri iz krizom i nemaštinom pogođenih Britanije, Irske, Kanade i SAD, u potrazi za srećom i boljim životom, masovno naseljavaju Srbiju tražeći, prirodno, prava koja imaju i sve ostale manjine? Ili je posredi nešto drugo? Da li je to srpskim policajcima, koje bije glas da ne stoje najbolje sa srpskim jezikom i pismenošću, neko „odozgo“ izašao u susret i omogućio im da dokumenta ubuduće čitaju na jeziku na kome govore i njihovi veliki uzori s ulica Njujorka, Los Anđelesa i San Franciska, a od kojih su u poslednjih desetak godina usvojili manire, držanje, oblačenje, pa zašto ne i jezik? Ali to bi već bilo cinično i zlonamerno prema Javnom servisu koji nije medijski. Biće da je ipak presudilo to što se sa srpskom ličnom kartom može slobodno putovati ono ne po celom svetu, ali bar do toliko nam naklonjenih Velike Britanije i SAD, pa je suočena s nevoljama njihovih pograničnih službenika koji ne stoje baš najbolje sa srpskim naša vlada odlučila da im malo izađe u susret?! Po svoj prilici, nema drugog objašnjenja. Jer, zašto bi, inače, naši činovnici na službeni dokument, koji služi isključivo za legitimaciju unutar zemlje, stavljali jezik koji niko u toj zemlji ne koristi kao maternji? Možda da bi nas lakše legitimisali službenici američke ambasade, bez oznaka i s tamnim naočarama, ako nas kojim slučajem zateknu kako fotografišemo zakržljalo cveće u njihovim žardinjerama od armiranog betona?

Naša javnost neprekidno se upozorava na štetne uticaje engleskog jezika na savremeni srpski govor, ali bez velikog uspeha. Čak i „Srpsko preduzeće za emitovanje“, čije britanske kolege već decenijama postavljaju svojevrsni standard za engleski jezik, počinje u svojim (lektorisanim) saopštenjima da govori kako se sve manji broj građana u svom „biznisu“ služi „kešom“, iako i „biznis“ i „keš“ potpadaju pod ulični govor jednako koliko i „šljaka“ i „lova“. Nije potrebno napominjati da su ovakvi ispadi bili nezamislivi na JRT-u pre četrdesetak godina, i to ne zato što je ondašnja Jugoslavija predstavljala zatvoreno i totalitarno društvo, već zbog toga što je njena televizija program gradila po uzoru na najbolje svetske televizije, nije pokušavala da gledaoca prevari da umesto radio-televizije gleda „korporaciju za brodkasting“.

O problemima neselektivne upotrebe (pozajmljenica) engleskog jezika dovoljno govore sposobniji i pozvaniji ljudi i nema potrebe da se na to iznova osvrćemo. Ali uvođenje inostranog jezika u unutrašnja dokumenta države Srbije predstavlja skandal bez presedana, koji, kad se dopuni činjenicom da međunarodne organizacije osnivaju „kancelarije“ unutar javnih institucija Srbije, dovodi do toga da cela stvar počinje neprijatno da miriše na kolonijalnu upravu, u merama kakve još nisu viđene na Balkanu (BiH se nalazi formalno pod međunarodnim patronatom, pa su im unutrašnja dokumenta ipak samo trojezična – na srpskom, hrvatskom i bosanskom/bošnjačkom), a takve lične karte na „ausvajse“ koje je izdavala kvislinška vlast pod nemačkom okupacijom.

U Beogradu, 3. februara 2007. godine

 

 

 
 
Copyright by NSPM