IZBOR CITATA (1):

Izbor citata: Boško Obradović

ANTERFILE BR. 1:

„Premijerova strategija bila je zdušno pozdravljena od svih Srba na Kosovu i Metohiji i prihvaćena kao jedina mogućnost da se, posle toliko vremena, reši kosovski problem. Mi Srbi na Kosovu smo Đinđićevu strategiju osetili kao svoju i u tom smislu smo je podržali. Premijer je vrlo konkretno postavio neke probleme i krenuo je da ih rešava, čini mi se, vrlo uspešno. Međutim, tragična sudbina ga je prekinula u tome.

Đinđić je prvi javno osporio koncept multietničkog Kosova, shvativši realnost da Srbi i Albanci teško mogu živeti zajedno, založivši se da svako bude na svome, unutar međunarodno priznatih granica, ali u svojim entitetima. Podržao je ideju da mi Srbi živimo u svom entitetu gde ćemo imati svoje institucije i svoje organe vlasti.

Zaista mislim da je Zoran Đinđić iskreno, veoma hrabro, veoma odlučno i pošteno ušao u rešavanje kosovskog problema.“

Dr Milan Ivanović,

predsednik Srpskog nacionalnog veća Severnog Kosova

ANTERFILE BR. 2:

„Srbija treba da krene u odlučnu političku inicijativu. Osnovu te inicijative treba da čini zahtev da se već u sadašnjoj fazi jasno definišu prava i interesi Srba na Kosovu i Metohiji, kao i mehanizmi zaštite prava srpske zajednice na KiM. Prvi korak u ovoj taktici je nametanje teme. Nezavisna država Kosovo i Metohija najlakše će nastati u mraku i tišini. Čim se upali svetlo i čim počne otvorena rasprava, naše šanse rastu.

Prvi konkretni zahtev na kome treba da insistiramo jeste vraćanje kontigenta vojske i policije, što je predviđeno rezolucijom 1244. Treba da zahtevamo tačan datum povratka. Malo je verovatno da će ovaj zahtev biti sproveden, ali insistiranjem na njemu stvaramo prostor za neke druge zahteve.

Kada se međunarodna situacija našom aktivnošću razbistri, svima će biti jasno da se Rezolucija 1244. ne sprovodi isključivo u onim delovima koji štite interese Srbije i Srba, a da je Ustavni okvir zasnovan samo na elementima koji štite Albance, i da se on sprovodi.

To što mi tražimo u novom Ustavnom okviru je: konstitutivnost srpske zajednice u poretku Kosova i Metohije.

Ta konstitutivnost će se ogledati u nekoj vrsti federalizovanja Kosova i Metohije, priznavanjem srpskog entiteta kao političkog činioca, koji ima svoje institucije preko kojih ostvaruje svoje interese.“

Teze iz Đinđićeve „Strategije za Kosovo i Metohiju“ (dokument internog karaktera sa kojim su bili upoznati samo predstavnici najviših državnih organa Srbije i najznačajnijih nacionalnih organizacija Srba na Kosovu i Metohiji).

ANTERFILE BR. 3:

„Šta reći o autoritetu međunarodne zajednice ako nijedan zahtev koji se tiče prava države Srbije i Crne Gore nije ostvaren: ni rešavanje problema Kosova putem „autonomije“, ni vraćanje proteranih Srba, ni vraćanje kontigenta vojske i policije, ni afirmacija suvereniteta Srbije i Crne Gore?

Opravdani prigovor koji se među građanima čuje jeste da demokratska Srbija nema bolji međunarodni tretman oko rešavanja kosovskog problema nego što ga je imala kada nije bila demokratska.“

Iz Đinđićevog pisma Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija od 7. februara 2003.

ANTERFILE BR. 4:

„U najtežem delu Evrope, što svakako jeste Kosovo, treba da se primeni projekat o nečemu što nije ostvareno ni u Bosni, ni u Makedoniji, ni na nekim drugim mestima. To je potpuno nelogično. Ja jesam za to da čitava Evropa bude multietnička, ali hajde da to ostvarimo tamo gde je to lakše i bezbolnije, a ne da eksperimentišemo tamo gde je najteže“, rekao je predsednik Vlade Srbije.

„Bez nekih sigurnijih garancija, Srbi se neće vratiti na Kosovo. Njima ne trebaju priče da će biti zaštićeni kao građani, jer oni nisu ni napadnuti kao građani, već kao Srbi“, kazao je Đinđić.

ANTERFILE BR. 5:

„Meni je veoma žao što su za neke ljude u Evropi i svetu dobri Srbi - demokrate samo oni Srbi koji se odriču nacionalnog interesa svoje zemlje i što neki misle da rat u Iraku treba da bude naš nacionalni interes, a ne rešavanje pitanja Kosova“, rekao je Đinđić za „Frankfurtske vesti“, istakavši da nema razumevanja za argument kako je, navodno, rano za pokretanje pitanja o konačnom rešenju za Kosovo.

Politika, 28. februar 2003.

ANTERFILE BR. 6:

„Na novinarsko pitanje koje bi rešenje na Kosmetu zadovoljilo „sve tri strane“, premijer je odgovorio kontra pitanjem:

•  A, koja je treća strana?

•  Pa, međunarodna zajednica – odgovorio je novinar RTS-a.

•  Šta, zar i oni treba da dobiju deo Kosova i Metohije – upitao je Đinđić.“

Večernje novosti , 27. februar 2003.

ANTERFILE BR. 7:

Reakcije koje su do mene došle bile su zaista prilično nervozne. Ali, imam utisak i da sam ponekoga uhvatio usred nekih „radnji“. Čini mi se da nekima remetimo koncepciju za Balkan i Kosovo i Metohiju. Treba ih i razumeti. Taman su bili napravili svoj koncept, a onda neki Đinđić počinje da pali svetlo. I govori: „Stanite, ne može više tako, da vidimo šta je dosad urađeno i kuda dalje“. Meni je ova reakcija bila dokaz da, u suštini, postoji neki prećutni plan da se 2004. ili 2005. godine zaokruži nezavisnost Kosova.

Bojim se da se neke stvari nisu bitno promenile od trenutka kada sam pre sedam-osam godina, na jednom predavanju u Americi, rekao da mi tadašnja američka politika liči na Titovo: „slaba Srbija – jaka Jugoslavija“.

Ne smemo više dozvoljavati da svoj nacionalni interes definišemo prema tome šta neki drugi misle da je naš nacionalni interes. Kao čovek koji razmišlja o svojoj deci i unucima, zabrinut sam zbog demografske situacije, debalansa između albanskog i srpskog naraštaja stanovništva. Toliko da ozbiljno razmišljam o budućnosti srpske države u kojoj bi živelo milion i po Albanaca koji bi imali pravo da kupuju nekretnine na Terazijama, da kupuju preduzeća na privatizacijama novcem od trgovine drogom koji se meri desetinama milijardi dolara. Zbog trenutnog stanja stvari ozbiljno sam zabrinut za Srbiju koju ostavljamo svojoj deci i unucima.

Sve što sam u životu postigao, postigao sam plivajući uzvodno. Nikad nisam birao lakši put. Zato i mislim da na njega nemamo pravo, pogotovo sada kad se na dnevnom redu istorije našlo ključno pitanje srpske državnosti. Pitanje bez čijeg rešavanja nećemo moći da planiramo ni svoju budućnost, niti da rešimo problem srpske etničke ugroženosti koje je u dobroj meri i posledica nejasnog statusa srpske države kojoj preti opasnost da postane predmet tuđih etničkih apetita. Duboko sam uveren da mi moramo da imamo konačnu zaokruženu državu pošto ona samo tako može da brani svoj nacionalni interes. Nas više ne sme zadovoljavati da imamo suverenitet spolja, dok nas iznutra izjeda neki „osmi putnik“. Nama u državnom gnezdu ne treba kukavičije jaje. Ne bih voleo da učestvujem u nečemu zbog čega bi neko kroz pedeset godina imao razlog da za mene kaže: „Onaj Đinđić je bio naivan, pravio je državu za nekog drugog“.

Akcija nama u ovom trenutku ne može da škodi. Niko ne radi za nas, a postoje oni koji rade protiv nas. Zato samo svojom akcijom možemo da pariramo takvom stanju stvari.

Večernje novosti, 6. mart 2003.

ANTERFILE BR. 7:

Svedočenje Siniše Nikolića o jednom Đinđićevom neformalnom razgovoru sa zapadnim diplomatama

JEDAN BRISELSKI SASTANAK

Početkom novembra 2002. godine prisustvovao sam obraćanju premijera Srbije Zorana Đinđića predstavnicima potkomiteta za evropske integracije EU i drugim zvaničnicima EU u Briselu. Bila je to prilika da u nekoliko dana druženja sa Đinđićem od njega čujem početne inicijative za rešavanje konačnog statusa Kosova. Izražavao se slikovito kao i uvek: „Naš najveći protivnik, kao i do sada , jeste zaborav. Kao da se trudimo da kosovski problem što pre stavimo pod tepih očekujući da će se on jednog dana rešiti sam od sebe. Bojim se da će međunarodna zajednica u dogledno vreme reći: kosovska nezavisnost je tako velika divlja gradnja da ne možemo da je rušimo; hajde da je legalizujemo. Tako bi Kosovo postala svojevrsna međunarodna Kaluđerica“.

U zvaničnom obraćanju Đinđić tom prilikom nije eksplicitno objašnjavao svoju Kosovsku inicijativu, ali je u neformalnim razgovorima sa diplomatama žučno i detaljno predstavljao scenario rešavanja konačnog statusa. Imao sam utisak da su njegovi sagovornici posebno negativno reagovali na termin „konačni status“.

U jednom trenutku, stojeći u holu kongresne sale sa šoljom kafe u ruci, okružen sa desetak evropskih diplomata, Đinđić je odgovarajući na njihova pitanja igrao pravu simultanku koja se nije zvala šah, već Kosovo. „Nije vreme za konačno rešavanje kosovskog pitanja“, rekao je jedan diplomata. „Kada će biti vreme?“, pitao je Đinđić, i ne čekajući odgovor, sam odgovarao: „Kada na Kosovu ne bude više Srba? Kada posle zakonodavnog, sudskog i izvršnog atributa državne suverenosti, koji sad imaju, Albanci dobiju i ingerencije nad bezbednošću? Kada međunarodna zajednica, nakon verovatnog rata sa Irakom, bude htela da pokaže da nema ništa protiv muslimana i Albancima pokloni kosovsku nezavisnost?“

Imao sam utisak da su njegovi sagovornici taj skup napustili duboko uznemirani. Činilo se kao da je premijer Srbije upalio svetlo u prostoriji u kojoj su oni u mraku završavali neki započeti posao.

Šetajući briselskim ulicama, ponesen utiskom prethodnih diskusija, govorio mi je o koracima koje treba napraviti u rešavanju pitanja Kosova. „Prvi korak je animirati međunarodnu zajednicu po pitanju Kosova. Ona ne želi da joj mi sada namećemo to pitanje, ali mi moramo insistirati na konkretnom predlogu. Taj predlog bi bio stvaranje Bele knjige o učinku međunarodne zajednice na Kosovu u protekle četiri godine. Da vidimo koju ocenu bi dobio povratak vojske i policije u skladu sa Rezolucijom 1244, kako bi ocenili povratak Srba u svoje kuće, šta bi rekli za bezbednost nealbanskog življa, koju ocenu zaslužuju standardi? Drugi korak je da u Savetu bezbednosti iniciramo donošenje rezolucije o federalizaciji Kosova i davanju Srbima konstitutivnih prava. Ako to ipak ne bi funkcionisalo, verovatno bi sledeća inicijativa morala da bude – razgovor o nekakvom Kiparskom modelu za Kosmet, sa civilizovanim teritorijalnim razmeštanjem stanovništva. Srbija bi sa tom federacijom imala asimetričan odnos – sa srpskim entitetom dublje, sa albanskim labavije veze. Ako ni to ne bude funkcionisalo, onda bi, posle nekoliko godina, moralo da usledi neko interno razgraničenje. O razgraničenju bi se na miran način dogovorili Srbija, kosovski Srbi i Albanci, uz saglasnost međunarodne zajednice. Krajnja, rezervna varijanta je: međunarodna konferencija. Bitno je da ne izgubimo inicijativu, čime bismo pokazali da smo nezainteresovani za Kosovo. Upravo to mnogi u međunarodnoj zajednici očekuju od nas – da se predamo.“

To je bilo poslednje što se moglo očekivati od pokojnog premijera Srbije, da se preda.

NIN , Beograd, 5. maj 2005, str. 21.

ANTERFILE BR. 8:

ATENTAT ZBOG KOSOVA?

Izvod iz knjige „ParaDOS“ Miodraga Isakova, bivšeg potpredsednika u vladi Zorana Đinđića, u kojem se govori kako je premijer pokušao da kosovsko pitanje stavi na dnevni red međunarodne politike

„Nemam nikakve sumnje da su ga oni (optuženi za atentat – prim. prir.) ubili. Ali, kao ni država, ni oni ne mogu da postoje i funkcionišu mimo sveta. A kako se u ovoj zemlji nikad ništa nije događalo izolovano, isključivo iz unutrašnjih razloga, sklon sam da verujem da im je za tako krupnu odluku bio neophodan nekakav mig spolja.

Ne znam odakle i od koga je stigao, ali mislim da znam zašto. Opet zbog Kosova.

Naime, u decembru 2002. Đinđić se vratio sa puta po Nemačkoj i, očigledno, sa nekim prijateljskim upozorenjima da Kosovo, u tišini, polako klizi u nezavisnost. To nam je saopštio na Kolegijumu i izneo svoje uverenje da hitno treba nešto da preduzmemo i podignemo veliku galamu oko toga da bismo taj proces zaustavili.

Pozivajući nas na potpunu konspiraciju, izneo je i svoj plan, koji je imao koncipiran u tezama na jednom papiriću, koji nam je podelio i tražio mišljenje. Bilo je očigledno da nije, kao obično, već doneo odluku i da mu treba podrška, ali je otvoreno rekao ono do čega je već došao, ostavljajući utisak da su u toku i neke druge konsultacije.

Kada je izgovorio rečenicu: „Mislim da nema druge nego da idemo na podelu Kosova“, svi smo prestali da čitamo tekst koji nam je dao, a u kome je predvideo redosled naših poteza. Zato je odmah i objasnio: „Ali, ne smemo to odmah tako da kažemo, jer će oni napolju poludeti“. Dakle, plan je bio u tome da ih nateramo da i sami dođu do tog zaključka, da nema druge. Kako? U Rezoluciji 1244 predviđen je postepeni povratak kontigenta naše vojske i policije i to prvo treba da tražimo, grlato i odlučno. To ne mogu da nam ospore, ali ni da prihvate. Na tome treba da insistiramo i vršimo pritisak, da tražimo tačan datum povratka i tako ih nateramo da priznaju da to nije moguće. A onda da ih pitamo: pa dobro, šta je moguće uraditi, a da ne izgubimo celo Kosovo. Tako, insistiranjem na tome, stvaramo prostor za druge zahteve. Za decentralizaciju, i neku vrstu federalizacije Kosova i Metohije. I za pravo Srbije na regularne odnose sa srpskim entitetom. I to će odbiti, jer ni to ne mogu da urade. E, onda mi treba da kažemo: ako Kosovo ide u pravcu nezavisnosti, a vi niste u mogućnosti da to sprečite, a ni nama da omogućite da se umešamo, onda mi tražimo teritorijalnu podelu.

To će biti prst u oko mnogima, ali mi moramo to da uradimo, jer vreme radi protiv nas. U tom kontekstu je pominjao i naše izbore, do kojih to moramo rešiti, da Kosovo ne bi postalo argument naših protivnika. Obavestio nas je da je on već dao jedan takav intervju u Nemačkoj, mislim da je Špigl bio u pitanju. Naravno, nije pominjao podelu, ali je stvar zaoštrio do kraja. Nisam siguran da već sa tog sastanka vest nije procurila, ali i bez obzira na to stranim obaveštajcima svakako nije bio veliki problem da do nje dođu.

Uveren sam da i ta njegova odluka da nekim moćnim krugovima pomrsi račune, a drugima otvoreno pokaže da nešto nisu u stanju ili ne znaju da urade, ima veze sa njegovim ubistvom, samo dva i po meseca kasnije. Isto tako sam siguran da je bio svestan opasnosti, ali i da je verovao da ima i neku podršku spolja, i da će u međuvremenu, obezbediti još veću. I tu se, verovatno, malo precenio i preračunao, ali za to ga, zaista, niko ne može okriviti. Kao ni za brojne manipulacije njegovim ubistvom i njegovim imenom posle atentata.“

NIN , Beograd, 5. maj 2005, str. 20.

Izbor citata: Boško Obradović

1. Svi citati preuzeti su iz knjige: Zoran Đinđić o Kosovu, Udruženje građana Cer, Beograd, 2003..