Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Politički život

   

 

Vilijam Montgomeri

Izbori u Srbiji: Ponovo isto?

Nedavni srpski izbori imali su ishod kakav su predvideli ankete i politički analitičari. Realnost je da su se preferencijali prosečnog birača veoma malo promenili tokom poslednjih sedam godina. Obeshrabrujući faktor, bar iz zapadne perspektive, jeste da ekstremna nacionalistička, antizapadna osećanja ostaju na neprijatno visokom nivou. Radikalna stranka i Socijalistička partija ukupno su osvojile oko jedne trećine glasova i imaće oko 40 odsto poslanika u parlamentu. Početni naslovi na CNN i u drugim medijima širom sveta glasili su "Radikali dobili najviše glasova na srpskim izborima!"

Srpski politički analitičari mogu mesecima objašnjavati razloge za ovako visok postotak. Iskreno, to uopšte nije važno. Mada svaka zemlja ima svoje ekstremiste ili nacionaliste (to svakako uključuje i Sjedinjene Države), utisak je da je njihov procenat u Srbiji konzistentno visok i da oni imaju više uticaja. Taj utisak pojačavaju jezik koji u povodu kosovskog pitanja koriste radikali i drugi; neuspeh da se uhvate Mladić i Karadžić (uz otkriće da je armija zvanično i svesno skrivala Mladića nekoliko godina nakon Miloševićevog pada i ustanovljenja demokratske vlade); rutina kojom Vrhovni sud vraća presude po optužbama za ratne zločine protiv drugih etničkih grupa; ubistvo premijera Đinđića; i neodlučnost u suočavanju s nedavnom prošlošću (koja je snažna u čitavom regionu, ali naročito u Srbiji).

Ironija je, ali su proevropski orijentisane stranke podsticale ovu percepciju stalnim upozorenjima Zapadu na opasnosti daljeg rasta radikala zbog kosovskog pitanja. To je dvosekli mač. Mada je to verovatno donelo neke dodatne ustupke u odlaganju preporuka Martija Ahtisarija, takođe je pojačalo opšti negativan utisak o srpskoj političkoj sceni. Cena ove percepcije mnogo je veća nego što to razume većina Srba.

Kao i mnoge zemlje u ovom regionu, srpski izborni sistem postavlja prag za ulazak u parlament, koji je daleko niži nego što treba da bude. Ovo ohrabruje proliferaciju političkih partija i donosi vlade koje moraju da budu formirane kombinacijom stranaka različitih principa, a često s istorijom međusobnog antagonizma. Taj faktor je u eri Srbije posle Miloševića stalno opstruirao dobru vladu i proces demokratske tradicije. On je neizbežno vodio nejednakom učinku i povećavao ranjivost na korupciju i nekompetentnost. Partijsko članstvo zamenilo je sposobnost kao najvažniji kriterijum za svaki posao.

Gotovo je izvesno da ćemo u budućnosti videti više tog istog. Malo je činjenica jasno iz izbornih rezultata. Političke aspiracije jednog od dugotrajnih lidera srpske opozicije u poslednjoj deceniji Vuka Draškovića, zadobile su težak udarac. Imajući u vidu unutrašnje sukobe u njegovoj partiji, biće mu teško da se vrati na nacionalnu scenu kao važan igrač.

Odluka Bogoljuba Karića da prestane da daje "priloge" većini političkih partija u Srbiji i uključi se u trku za politički položaj bila je katastrofalna greška. Neko ko je bio izvor značajne finansijske podrške, postao je izborna pretnja. Partije su videle kako ih birači napuštaju i odlaze u njegovu novu partiju i to im se nimalo nije dopalo. Kao i većina tajkuna u današnjoj Srbiji, Karić je bio izuzetno ranjiv na temeljite preglede njegovih računa i svoj izlet u politiku platio je veoma visokom cenom (verovatno više od milijardu dolara). Izbori su gotovo izvesno eliminisali bilo kakvu šansu za njegov povratak u Srbiju u doglednoj budućnosti.
Uspeh partije Čede Jovanovića je impresivan. Iako nije verovatno da će on biti deo bilo kakve koalicione vlade koja će se sada formirati (zbog snažne antipatije između njega i vođstva DSS i G17 Plus), činjenica je da je on vaskrsnuo iz nekakvog političkog groba (uprkos pitanjima na koja još nema odgovora a koja se tiču njegove prošlosti). Kvalitet njegovih pristalica i koalicionih partnera, kao i njegov direktni, otvoreni prilaz u obraćanju, znače da on ima šansu da u budućnosti postane još jači igrač. Njegovoj partiji verovatno će koristiti da bude isključena iz vlade koja će se sada verovatno formirati, pošto će mu to dati priliku da uglača svoje performanse i izgradi partijsku organizaciju, kao i da sarađuje s proevropski orijentisanim strankama u parlamentu. On će takođe izbeći to da se mora zvanično baviti reperkusijama oko Kosova.

Uspešni prelazak cenzusa G17 Plus reafirmisao je poziciju Mlađana Dinkića kao neospornog lidera te partije. Da nije uspeo, u redovima njegove partije mogla su se javiti preispitivanja zbog odlaska Miroljuba Labusa i Dinkićevog opšteg političkog prilaza.

Verovatno nikad nije bilo dobro vreme da dođe do razrešavanja budućeg statusa Kosova. Ali Kontakt grupa je prošle godine trebalo da odluči da nastavi kao što je planirala ili da se složi s odlaganjem preporuka dok neka nova srpska vlada ne bude čvrsto stajala na zemlji. Božidar Đelić bio je potpuno u pravu kad je ukazao koliko će Ahtisarijeve preporuke komplikovati predstojeće pregovore o formiranju nove srpske vlade. Činjenica je da će Ahtisari predstaviti svoje preporuke i tražiti neki formalni srpski odgovor, verovatno znatno pre nego što neka koaliciona vlada bude formirana. U teoriji, ovo bi moglo da pokrene ključne partije da brzo formiraju koalicionu vladu, ali nije verovatno da će se to dogoditi.

Ključna ličnost je Vojislav Koštunica. Njegovi programi i politička filozofija stavili su ga u jedinstveni položaj u kojem je gotovo nezamislivo da bilo kakva vlada može biti formirana bez njegovog učešća. Pored toga, izborni rezultati na Kosovu posebno ukazuju da mu je njegov tvrdi stav o Kosovu doneo podršku mnogih birača koji su ranije podržavali radikale. Nema sumnje da će on i zbog političkih razloga i snažnih principijelnih uverenja nastaviti da se drži ekstremno čvrste pozicije o Kosovu. To, na primer, može dovesti do toga da on insistira da budući koalicioni partneri prihvate da ga slede i agresivno odgovore (što će, bar iz zapadne perspektive, biti kontraproduktivno) na Ahtisarijeve preporuke. To će potencijalne partnere staviti u veoma težak položaj. U ekstremnom slučaju, to čak može da dovede do toga da se on udalji od proevropski orijentisanih partija i pristane na vladu koju će podržavati radikali/socijalisti u znak protesta protiv načina na koji se odlučuje o budućem statusu Kosova. Iako ne baš verovatna, ova opcija se ne može isključiti.

Daleko najverovatnija koalicija biće između stranaka DSS/NS Koštunice i Ilića s Tadićevom DS i Dinkićevim G17 Plus. Tu se, međutim, moraju rešiti dva interna povezana pitanja, a nije izvesno da će se to dogoditi. Pre svega, to je pitanje premijera. Uprkos tome što je njegova grupacija bila treća na izborima, Vojislav Koštunica je odlučan da zadrži tu poziciju. Demokratska stranka izgleda podjednako odlučna da on to ne bude.
Drugo ključno pitanje je odnos Dinkića i Đelića. Obojica će želeti suprematiju u finansijskoj oblasti, a odnosi između njih su toliko otrovni da je teško zamisliti da je moguć bilo kakav kompromis.

Verovatni način na koji će se ovo rasplesti jeste da će DSS/NS i G17 Plus sklopiti sporazum koji znači podršku za Koštunicu kao premijera i podršku Dinkiću kao ministru finansija. Oni će potom predstaviti jedinstveni front Demokratskoj stranci u maniru "uzmi ili ostavi", nudeći nekoliko ministarstava sile za uzvrat. DS će morati da bira između prihvatanja te uloge ili možda novih izbora - koji ne bi bili korisni za njih zbog kosovskih preporuka koje predstoje.
Realnost je, međutim, to da je istorija odnosa ovih partija i ličnosti koje ih predvode toliko otrovna da je teško zamisliti formiranje delotvorne vlade koja bi mogla da uhvati ritam demokratske tranzicije i Srbiju vrati na kolosek na kome je izgledalo da se nalazi u oktobru 2000. Tako se gotovo izvesno očekuje još jedna neujednačena i nesložna vlada kakve smo videli u većem delu postmiloševićeve ere. I to kao najbolji mogući scenario...

 

 

 

 

 
 
Copyright by NSPM